Goli otok je samo jedna priča o tome kakav smo mi Srbi narod i priča o stvaranju najposlušnijih Titovih čuvara
Objavljeno u: Komentar nedelje
20.08.2013 u 7:40
Da, Goli otok je bio pun Srba i Crnogoraca. Procentualno ih je bilo apsolutno najviše u ukupnom broju onih koji su robovali u tom paklu od jadranskog ostrva. I procentualno ih je bilo najviše u odnosu na broj Srba i Crnogoraca u posleratnoj Jugoslaviji. A među njima bilo je i apsolutno najviše, u odnosu na pripadnike drugih nacija, visokih i najviših društvenopolitičkih rukovodilaca i visokih vojnih rukovodilaca, starešina (generala, visokih oficira, oficira).
I to je činjenica o kojoj se nekad nije smelo ni razmišljati ni rodu rođenom o njoj bilo šta šapnuti.
Proteklih sam dana u Večernjim novostima pratio feljton o stradanjima na Golom otoku. I to uglavnom Italijana. I u tom su feljtonu (u stvari u skraćenoj verziji jedne knjige o Golom otoku) Srbi i Crnogorci najbrojniji stradalnici. Srbi, visoki civilni i vojni rukovodioci u Srbiji. Srbi, visoki društvenopolitički rukovodioci u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Crnogorci iz Srbije i Crne Gore…
Da, Goli otok je bio pun Srba i Crnogoraca. Tada sam, u vreme tog otoka zla, bio dete. Kasnije sam najpre nešto načuo o tome. A onda sam se i načitao. I neke od stradalnika upoznao. Ali ne i napričao s njima o njihovim stradanjima. To – ne! Iako život ne bi bio život da ne ne piše i svoj život o životu svakog čoveka ponaosob.
Pa mi je tako jedan od tih stradalnika, koji je završio i pravni fakultet i bio sjajan trgovački putnik knjigama jednog velikog izdavačkog preduzeća, davno, davno postavio pitanje: Zbog čega mi, Srbi, Crnogorci u tolikom broju na Golom otoku? Šta smo mi to tako strašno grešili i zgrešili? Voleli Ruse, Staljina? To nije pravi razlog. Skrivali koze, mast, žito? Ni to nisu pravi razlozi. Zavodili i ljubakali žene visokih i od sebe viših rukovodilaca? Ne i ne! Jer Staljin nikad ne bi ni napao Jugoslaviju. To je državni vrh veoma dobro znao.
A šta je onda razlog? pitao sam tada, davno.
Da se slomi kičma pobednicima. Da oni koji su u ratu podneli najveće žrtve, a to su Srbi i u Srbiji, i u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, i ne pomišljaju na bilo šta osim na poslušnost, poniznost i na potpunu pokornost volji vođe.
A do uzdizanja volje vođe na pijedestal apsolutne njegove volje, na vrhu Dedinja, vođa će se penjati uz bespogovornu i apsolutno najbrojniju podršku upravo Srba i Crnogoraca. I upravo će se oni obračunavati sa onim svojim sunarodnicima koji budu smetali. Ma i prst ako se ukaže na bilo koga ko i misli drugačije.
I taj pametni i načitani čovjek s knjigama, upita, još tada: Šta je to u našem biću, u biću Srba i Crnogoraca pa ih se, pa nas se može nagovoriti da pratimo, dojavljujemo, prijavljujemo, cinkarimo? I da smo se onako s radošću slali na Goli otok? I da smo se na njemu onako divljački, zverski iživljavali nad drugima i najviše i najkrvoločnije nad svojima, nad sobom? I da smo bespogovorno pristajali da budemo i na ovoj i na onoj strani tog strašnog i najmonstruoznijeg ljudskog zla? Zla u čoveku za čoveka.
Vođa je znao (i oni koji su ga savetovali) zbog čega je imao Edvarda Kardelja pored sebe, u Beogradu, a Vladimira Bakarića u Zagrebu. Vođa je znao zbog čega je dao resor unutrašnjih poslova Aleksandru Rankoviću, svojoj desnoj ruci. Zbog čega je tu, u blizini, a na pristojnom odstojanju držao Petra Stambolića, Krcuna, Canu Babović, Svetozara Vukmanovića, i dole: Blažu Jovanovića… Vođa je znao zbog čega je dozvolio da se u Zagrebu Bakarić obračuna sa Radom Žigićem i Duškom Brkićem.
I šta je to u našem biću, nastavljam pitanjem, da smo ga, vođu naime, doveli u Beograd, iz Beograda ga vozom otpremili za Krupanj i Stolice, dočekali ga u oslobođenom Beogradu, cvećem i samo cvećem ga dočekivali kad se vraćao s putovanja, pa smo mu mi, i Srbi i Crnogorci, pre svih, organizovali sletove, organizovali smo mu obračune sa samima sobom, pisali mu pesme i priče, slikali ga najlepšim vizantijskim i holandskim bojama, klesali ga iz najlepših mramora, pevali pesmice o njegovom jastuku s plavim i belim ljubičicama… I niko vođu nije bolje čuvao od nas samih. A čuvali smo ga od sebe izdajnika, od sebe pete kolone, od sebe onih koji smo skloni skretanju s puta…
A tadašnji generali, proslavljeni naši ratni komandanti armija, korpusa, divizija, Peko, Koča, Milan Žeželj, Kosta Nađ, Đoko Jovanić, Pavle Jakšić, Veljko Kovačević… ćutali, slušali, izvršavali… velim ja. Šta bi drugo. A onda su, šezdesetih godina, kad su shvatili da ni ćutanje ne može da traje večno, neki nešto i prigovarali. I mnoge je odmah odnela smena s visokih komandnih dužnosti i uputila ih u zaslužene penzije.
Da, Goli otok je bio pun Srba i Crnogoraca. A mnogi smo mi i tada, i kasnije – ćutali, slušali, izvršavali. I bili doušnici, dojavljivači, prijavljivači, egzekutori…
I ako se ne nađe neko ko će umeti da nas preobrati, da nas izvede, izleči, da nas vrati na put reda, rada, kulture i poštovanja samih sebe, pre svih – neće nam biti spasa.
Jer, zaista, šta je to u našem biću, biću Srba i Crnogoraca? Eto smo i odmakli stotinu godina jedni od drugih. Šta je to u nama? I dokle će to da traje?
Нема коментара:
Постави коментар