Gde je mozak ovog ludila?

Gde je mozak ovog ludila?

 

06. septembar 2012.

Autor/ka: Ivan Rajović

Prostim uvidom u stvari onog ko hoće da gleda i gledati zna, lako se da zaključiti da svim segmentima ovog društva, ako ovo društvo jeste, a ne čopor krvožednih hijena, već sedamdeset i sedam (biblijskih) godina vladaju isti. Iste porodice, face, klanovi, klovnovi, nosioci spomenica, odlikovanja ili, jednostavnije rečeno, oni koji su izašli kao pobednici posle II svetskog rata i njihovi epigoni, deca, rođaci i podrepaši, njihove kurve, doušnici, uvlakači, podvlakači i ostali, u ogromnoj većini, srpski seoski i urbani šljam. Zar je moguće da se, pored toliko umnih glava, obdarenih umetnika i nadahnutih filozofa, ideologa i ostalih mislilaca, za sve to vreme nije pojavio neko nov, drugačiji, moderniji, svetskiji, neko posle čijeg pojavljivanja bismo mogli da kažemo kako je definitivo stavljena tačka na udbaški period srpke istorije? Moguće je, da. Zapravo, pojavili su se mnogi, ali, na žalost, nisu makli dalje od početka, ostali su u srpskom glibu ne uspevši ni makac da se izdignu iznad njega, mislim gliba. A i kako bi, kad „ništa drugo ne nauči pačurlija ta, nego što je i pre znala...ga, ga, ga..." Zar je moguće da i posle toliko godina pripadnici Službe i njihovi spavači još uvek sve drže u svojim rukama, pitaće me neko. O, da, moguće je, odgovaram ja, i te kako je moguće, a što je najgore, vrlo je malo onih kojima je dato da stvari sagledaju iz pravog ugla i nazovu ih pravim imenom. Nije ni čudo. Koliko god to delovalo bezazleno, iza onoga što bi se moglo nazvati aktuelnom scenom na ovoj tužnoj i do zla boga primitivnoj pozornici odvija se opaka borba na život i smrt u kojoj se sredstva, a ni metode, ne biraju da sve ostane onako kako jeste i da se desetljećima sticane privilegije i pozicije očuvaju. Dakako, ljudski, suviše ljudski, a i srpski, zašto da ne? Dakle, za razliku od drugih jebenih naseobina gde je na jedvite jade došlo do određenih promena, ovde su još uvek na sceni oni, autentični jurišnici iz prvih ešelona, dobro i sve bolje organizovani, podmlađeni, presvučeni, prefarbani, razmnoženi i povezani, kao creva. Naslednici večitih, zadriglih kulturnih poslenika i njihovih kurvi koji su menjali stanove kao tapete i koji su samo jednim jedinim telefonskim razgovorom nekoga mogli da odškoluju, zaposle, uhlebe, udome, a nekoga da zauvek sjebu.   Plemensko ludilo Sticajem okolnosti, ne baš srećnih, imao sam priliku da upoznam neke od onih koji su bili deca nosilaca i nosilica odličja, spomenica i slave, narodnih heroja, ideologa, puškomitraljzaca, kurira, kerovodaca, egzekutora za šljivu, mušmulu i pičkin dim, kožnih mantila i ostalih mlatikurčina. Njima, a potom i njihovim naslednicima, je bilo dato sve, i više od toga. Nemoguće je skučenim srpskim jezikom objasniti u kojim su sferama blagostanja ti paraziti, ti mezimci komunizma, obitavali. Ali, prosto rečeno, sve, čitav taj makrosvet, smešten iza gvozdene zavese, na nekom od nivoa kraljevskih babuna, na čijem je čelu bio J.B.T. lično, ležao je pod njihovim usranim stopalima. Oni su mogli sve. Ali, najgore je to što još uvek mogu. Sad, sa ove vremenske distance gledano, sve postaje mnogo jasnije iako geneza njihovog uspona i trajanja još uvek tihuje u dosijeima, daleko od apatičnih očiju svekolike srpske javnosti. Ta mreža udbaških sanjara, ili spavača, koja je tada vešto ispletena i zapletena, rasla je polako, širila se i učvršćivala po svim mogućim osnovama, interesnim, rođačkim, osvetničkim, prijateljskim, kurvinskim i svim ostalim koje mašta, a i ljudska gadost, može da iznedri, budući da zdrav razum u ove svrhe nije uputno uplitati. Pogotovu u malim sredinama, takozvanim palankama, posle toliko godina, samo ako neko hoće da gleda, jasno kao na tanjiru da se sagledati geneza pojedinih likova i njihovog okruženja. Nisu to pojedinci koji se po bilo čemu izdvajaju ili izdižu iznad ostalih. Ne. Naprotiv. Ne retko su čak i minornih psihofizičkih sposobnosti, osim ljigavosti, ali ono što ih „krasi" to je taj odnos prema okolini, taj gotovo urođeni stav nedodirljivih, onih kojima sve pripada, stav smrada koji brani svoje smradom stečene privilegije, svestan da bi u svakom drugom poretku stvari bio i ostao samo smrad i ništa više. To je odnos onih koji su, kako su sami o sebi sliku stvorili, deca onih koji su prolivali krv da bi drugima utemeljili i nadgradili to socijalisličko blagostanje. Kakvi su mogli da budu argumenti prosečnog deteta cveća, klasičnog uličara ili bilo kojeg samosvojnog umnog mislioca u poređenju sa argumentima deteta roditlja takozvanih heroja, ideoloških klimoglava ili njihovih podguznih muva? Nikakva, naravno. Praveći od početka to svoje okruženje, postavljajući oko sebe sve te uštve, potpuno nemoćne i zavisne od njihove volje, poput koncentričnih krugova na vodi, napravili su sistem lokalne moći, koji je, jednostavno, nemoguće razoriti, osim da se sve poravna, poput peska, a onda krene iznova. To, naravno, ukoliko neko sa strane ne uradi, nikako neće moći da se izvede na inicijativu nekoga iz ovog naroda. Tim pre što su svi oni koji su drugačije mislili, davno uklonjeni ili pobegli, a onima koji su kasnije „promislili" nije dozvoljeno da se uključe u aktuelna dešavanja, pa su i oni uglavnom otišli. Ostalima je onemogućeno svako javno oglašavanje, samim tim što su „znalci" sve bitne poluge funkcionisanja društva preuzeli u svoje ruke. I nema tu nikakve druge logike, nikakvog „američkog sna", genijalnosti, prilagodljivosti, lukavstva, snalažljivosti, psihologije, filozofije, ili bilo čega drugog. Ili si njihov, ili nisi, a ako nisi, onda te i nema, to je jedini kriterijum bio, i ostao. A oni, što je vrlo zanimljivo, uvek su tamo gde treba, bez obzira na prividne političke promene, lomove i imena novih ili starih političkih organizacija. To što je zvanično opštepriznata Služba u međuvremenu postala otuđeni, takozvani centar moći, samo je dodatno iskomplikovalo stvar, a njene činioce nateralo da se još bolje organizuju, omasove i osmisle svoje delovanje, u svoju korist, naravno. Dakle, tokom prethodnih 77 (biblijskih) godina, Srbija je nastajala i postala specifična tvorevina dobro čuvanih dosijea, koju su stvarali pomenuti, po sopstvenim merilima i shvatanjima i koju je, jednostavno, nemoguće demontirati po svim važećim i do sada poznatim principima. Srbija je rođačko, nepotističko, od strane najgorih privatizovano čudo. Srbija je mehanizam kao creva isprepletenih parazita, koje više nikakva sila ne može da rasplete. Dovoljno je samo, ako se hoće, uzeti jednog značajnog lokalnog posleratnog političkog moćnika, aparatčika ili preživelog komunistu- borca, pa napraviti mrežu njegovih nameštenika i produkata njegove „veličine", korisnika njegovih zasluga „za narod". Dovoljno je tome dodati i sve one koje je svojom faraonskom veličinom i božanstvenom moći povremeno znao da usreći, izvuče iz gliba ili sačuva na bilo koji način, i postaje jasno da se radi o vojsci ubogih, a potpuno zavisnih kreatura, od kojih su mnoge potom došle na visoke funkcije da više nikada sa njih ne odu, do smrti, a sve to u zemlji koju su, ne zaboravimo to, oni osvojili, pravili po svojim principima i za svoje potrebe. A i kako bi, a i zašto drugačije? Da li neko još gaji iluziju da je neko ovde mogao biti nešto, a da to nije odobreno „tamo gde treba", u nekom komitetu? Gaji li neko iluziju da su se ti i tako dovođeni „kadrovi" najednom prosvetlili, prestali da postoje, otvorili brane, spustili lestvice, omekšali kriterijume kako bi i drugi, politički ne baš podobni, mogli da se izbore za komad prostora pod slobodnim srpskim nebom? Ne, gospodo. U zemlji gde su Služba bili svi, ili ogromna većina, a njeni čelnici sve i svja, nema načina da se bilo ko na bilo koji način izbori za bilo šta, osim golog života, što bi, opet, trebalo da prihvati kao veliku milost. U skladu s tim, sva načela egzistencije i uspeha u životu ovde padaju u vodu. Ili si Služba, odnosno njen spavač, ili te nema, a i ako te ima onda tek vegetiraš, kao kaktus, bez obzira na svoje kvalitete i na tome moraš da budeš zahvalan. Za to vreme, drugi imaju sve, jer oni i njihovi su stvarali ovu zemlju, oni su krvarili boreći se protiv okupatora i domicilnih kvislinga, oni su pobedili i s punim pravom stekli mogućnost da do konačnog suda svoju zemlju prave po svojoj meri i za sebe, a za koga bi drugog? Eto, zato je Srbija specifična tvorevina na koju se ne odnosi ništa od do sada poznatih i primenjivanih pravila i reformi. Eto, zato je ovde moguće da pojedine individue od puberteta pa do staračke demencije budu na mestima organizatora „kulturnih" događanja. Zato što Srbiju ne vodi razum, već rođačka zavisnost. I tek kada je ostala sama sa sobom videlo se da je to tako mala administrativna tvorevina da se gotovo svi između sebe znaju. Odvratno. Kako biti veliki među onima koji te znaju kad si bio slinav? A i ko govori o veličini? Bitan je raspored, bitno je da na svim mestima budu tvoji i samo tvoji, po cenu svega ostalog, čak i pismenosti. I dok su jedni nastojali kako da, u skladu sa nekim oduvek važećim principima, dostignu određene duhovne i ljudske vrednosti, drugi su brinuli samo o tome kako da se što bolje zabave, pošto su, već samim svojim rođenjem i postojanjem u takvoj tvorevini bili vrednost po sebi. Dakle, sve drugo pada u vodu, sve je iluzija, kao što je vreme pokazalo i tek će pokazati. Sada je već svima jasno da će tranzicija da odnese više od 90% svega onoga što je u kulturnom smislu „stvoreno" posle rata. Ostaće vakuum u istoriji srpskog naroda, ostaće samo odvratni izbledeli likovi eksponenata nacionalnog sunovrata kojima se dalo da jedan period u svom životu prožive uz najveće moguće privilegije. Sve ostalo je samo luk i voda. Praznina iz koje bazdi neopisivi ljudski smrad i ništa više

http://www.e-balkan.net/stav/16520-gde-je-mozak-ovog-ludila.html#.UEmz9awFrYg.facebook