Politika se na velika vrata vraća u parlament

blog.b92.net

Politika se na velika vrata vraća u parlament | B92 Blog

Neven Cvetićanin

Srbi, osim oko Novaka Đokovića, odavno ne mogu da se slože ni oko čega. Tako ne mogu da se slože ni oko toga ko je pobedio na upravo održanim izborima. U narodu koji je onomad u direktnom fajtu pobedio NATO-pakt, svi su rođeni pobednici i svi vole da se proglašavaju pobednicima i tu svako pronalazi neki svoj parametar za koji bi se uhvatio. No, nije ni to bez nekoga vraga, jer su upravo održani izbori, za razliku od onih pre dve godine, žestoko ustalasali političko tlo pod Srbijom i ubacili njenu političku elitu u petu brzinu. U godine raspleta, rekli bi cinično zlobnici.

Dakle, ko je zapravo pobedio na ovim, konačno završenim, „dvokružnim", izborima?

Jedine dve liste za koje se može bez problema reći da su apsolutni pobednici izbora, obzirom na čitav njihov kontekst i raniju situaciju u parlamentu, su pokret „Dosta je bilo" Saše Radulovića i Srpska radikalna stranka Vojislava Šešelja. I jedni i drugi su više nego poduplali rezultat sa prethodnih izbora iz 2014. godine i iz mraka vanparlamentarne opozicije skočili pravo u parlament, što, obzirom na radikalni predznak i jednog i drugog pokreta (u prvom slučaju se radi o ekonomskim reformskim radikalima, u drugom o onim nepatvoreno narodnjačkim) u „radikalnim" vremenima u kojima živimo, može biti gotovo sigurna garancija za dalji politički rast. Izborni uspeh ove dve liste je nesumnjiv i ne mogu ga dovesti u pitanje ni najzluradiji komentatori.

S druge strane, mnogi zainteresovani i nezainteresovani posmatrač je u proteklih dvadesetak dana bio rad da ospori izborni uspeh Srpske napredne stranke i pored velikog broja mandata (131) koje je osvojila ova partija u koaliciji sa manjim partnerima. Opet, nije ni to bez nekoga vraga, jer je činjenica da će lista SNS imati 27 mandata manje nego u prethodnom sazivu parlamenta, ali još uvek dovoljno da joj za sastavljanje vlade neće trebati drugi partneri. Možda je najpribližnije istini reći da je SNS na upravo održanim izborima ostvarila izborni uspeh koji je respektabilan, ali koji, pak, nije onakav kakav se verovatno očekivao u toj stranci. Naprednjaci su uspeli da ostvare jedan od svojih izbornih „strateških" ciljeva - da preuzmu vlast u Vojvodini i jednom broju lokalnih samouprava i saobraze je republičkom nivou, ali nisu uspeli da ostvare drugi „strateški" izborni cilj - da potpuno neutrališu opoziciju, izbace je iz parlamenta i tako bukvalno ovladaju svim nivoima vlasti i u bukvalnom i u prenesenom smislu reči. Štaviše, nakon upravo održanih izbora opozicija je jača i opasnija i, čemu se malo ko mogao nadati pre izbora, i ujedinjenija. Politika će se, stoga, na velika vrata vratiti u parlament, gde je nije bilo godinama, te možemo očekivati da sveži parlamentarni saziv bude nalik onima sa početka/sredine devedesetih godina.

Opozicija je uspela da u izbornoj noći i noćima koje su usledile, svoj nesumnjiv izborni neuspeh (ne računajući DJB) - budući da se radi o strankama poput DS-a i DSS-a koje su nekada bile stožerne državne stranke, ili o SDS-u koji je imao predsednika republike, a koje su sada tik iznad cenzusa - relativizuje u pretvori u neku vrstu ograničenog uspeha, ujedinjujući se i delujući jedinstveno u odnosu na naprednjački cunami. Pajtić je učinio potez dostojan Zorana Đinđića pozivajući opoziciju na zajednički sastanak i potom pozivajući svoje demokrate da glasaju na ponovljenim izborima za listu DSS-Dveri čime se kandidovao za simboličkog šefa opozicije i relativizovao izborni neuspeh svoje stranke. No, tek ćemo u parlamentu, gde će Pajtić biti vođa svoje parlamentarne frakcije, videti da li on zaista može da prevaziđe nivo regionalnog lidera i izgradi se u onog nacionalnog, te da li je zaista politički kalibar približan Đinđiću. U tom zadatku će mu odmagati negativan imidž koji njegova stranka vuče iz prošlosti, kao i niz bledunjavih „večnih" demokrata, koji čak pretenduju i da budu novi lideri partije, usled neugodne činjenice da Demokratska stranka nije uspela da privuče sveža i nova lica. Ipak, Pajtićev status jednog od potencijalnih lidera opozicije će ponajviše zavisiti od ukupne dinamike odnosa u opoziciji, budući da DJB Saše Radulovića svoje glasove može „tankati" uglavnom na uštrb demokrata i obrnuto, dok se u koncept jedinstvene opozicije trebaju uklopiti i DSS i Dveri sa svim svojim programskim specifičnostima. Pri svemu tome će Pajtić i Radulović biti pred dva strateška izbora. Prvi je da idu na Vučića zajednički, onako kao što su nekad Đinđić i Koštunica išli na Miloševića, budući da čak i podsećaju u osnovnim crtama na ovu dvojicu lidera (pragmatik Pajtić i principjelista Radulović). U ovoj situaciji bi Tadić mogao preuzeti medijatorsku veteransku ulogu, kao što je nekada činio Mićunović između Đinđića i Koštunice, dok bi sličnu veteransku ulogu medijacije i mirenja muških sujeta mogla da ima i Sanda Rašković-Ivić. Drugi scenario je da Saša Radulović, kao realno najveće iznenađenje izbora i trenutno (još uvek) najveći politički hit Srbije, izabere, na krilima rastuće popularnosti, strategiju sopstvenog rasta i razvoja, što bi dotaklo posebno demokrate i listu oko SDS-a i LDP-a sa kojima DJB deli slično biračko telo. Dakle, kada krenu parlamentarne borbe ćemo videti da li opozicija može da održi svoje akciono jedinstvo koje je uspostavila u „besanim" postizbornim noćima.

No, šta god da opozicija planira lopta je još uvek čvrsto u nogama Aleksandra Vučića, čoveka koji je dosada više puta pokazao da ume da „politički" radi na sebi (ali i na protivnicima i to na „sirovo") i koji će verovatno nakon tvrđenja pazara i spuštanja cene robi ponovo ponuditi koaliciju socijalistima, budući da mu je iovako opozicija ispala neočekivano jaka i prpošna, te ne postoji racionalan razlog da je još više jača šaljući SPS u opozicione klupe. Ponudom koalicije socijalistima Vučić će ostvariti nekoliko ciljeva; proširiti će parlamentarnu većinu i međusobno neutralisati partnere koji bi ga mogli ucenjivati i omogućiti će svojoj vladi komotniji spoljnopolitički balans, pri svemu tome koristeći i „opozicionog" Šešelja kao malj za disciplinovanje neposlušnih. Baš kao što je radio, u svojim najboljim godinama, zadnji istinski jak lider pre Vučića kojeg smo imali - Slobodan Milošević.

U tom smislu smo se, nakon upravo održanih izbora, politički vratili u pred-dejtonsko proleće 1995. godine, pogotovo stoga što i Vučić, verovatno, može uskoro očekivati neki svoj „kosovski Dejton". On će ga čekati sa natpolovičnom većinom u usijanom parlamentu u kojem će sazrevati neki novi Đinđići i Koštunice, na koje će kidisati stari-novi (zapravo večni) Šešelj. Videćemo da li će Vučić imati i svoju „protesnu" 1996/1997. godinu, što će zavisiti od napete igre živaca među glavnim političkim akterima i od spremnosti svih da ostanu u okvirima demokratskih procesa unutar demokratskih institucija - što bi nesumnjivo bilo i najbolje za zemlju. No, to će jednako zavisiti, kao što prosto iskustvo pokazuje, i od uticaja spoljnih faktora, budući da je veliki deo naše unutrašnje politike - zapravo spoljna politika.

Rešenja svih odnosa i definitivan pravac kojim će ići država će, naposletku, biti opredeljeni na predsedničkim izborima sledeće godine, a do tada ćemo u parlamentu imati frontalnu borbu „starih radikala" (SNS+SRS) sa „starim demokratama" (DS+DSS+SDS, itd.) pojačanih sa DJB Saše Radulovića. To će biti i osnovna linija političkih podela u narednom periodu, svedočeći da smo se „vratili u budućnost", u našem večnom istorijskom šlajfovanju.

Članak je objavljen kao lični stav u nedeljniku NIN