Tači i Nikolić za istim stolom - u senci javnosti

rs.n1info.com

Đurđević: Tači i Nikolić za istim stolom - u senci javnosti

Jelena Petrović

Analitičar Nenad Đurđević je u Novom danu ocenio da lideri regiona mogu na sastanku procesa Brdo-Brioni da pošalju veoma važne poruke, mogu da započnu i neku saradnju koja do sada nije postojala, da je podstaknu i ubrzaju. On navodi da je interesantno da je nekako u senci javnosti prošlo to što su Nikolić i Tači sedeli za istim stolom.

Međutim, kaže i da poruke koje smo čuli juče, koje su dosta optmističke, a došle su od svih predsednika, mogu da nas uljuljkaju.

Ekonomska saradnja i povezivanje poslovnog sveta je važan zamajac, pokazalo se to i juče, dodaje.

Većina lidera će pokušati da iskoristi i ovaj, današnji sastanak i predstojeći samit u Parizu da poguraju projekte koji su njima važni, prvenstveno za njihove zemlje, ali i koji bi povezali region, dodaje.

On navodi da se videlo juče da postoje i velike razlike koje proističu iz različitih interpretacija raspada Jugoslavije.

Ono što je, prema njegovom mišljneju, u medijima prošlo manje zapaženo, jeste to što su za istim stolom sedeli i Nikolić i Tači, što je pozitivan pomak, ali i da se stiče utisak kao da je trebalo da ostane u senci javnosti.

Govoreći o saradnji Srbije i BiH, kaže da su zajednički nastupi želja kojoj se teži, ne samo iz oblasti turizma već i namenske industrije. Još nismo došli do stepena saradnje vlada i drugih subjekata da bismo imali taj stepen sinergije koji bi obezbedio učešće na nekom trećem tržištu, dodaje.

Važno je da napravimo strukturnu saradnju privrednih subjekata, naglašava on.

Važno je za sve zemlje, i za Srbiju pre svega, važno je da pogledaju potencijale lične saradnje i kontakata i da rade na tom pravcu da se komunikacija na bilateralnom nivou rešava i predupredi, a ne da dođe do eskalacije, pa da se to prepusti da Brisel rešava, kaže Đurđević.

Jako je važna za bilatelaralna diplomatija, i važno je raditi na zbližavanju građana, a informisan građanin je manje podložan manipulaciji, kaže on.

"Većina balkanskih država ne želi da imaju informisanog građanina kojim nije lako manipulisati", dodaje Đurđević.

Govoreći o članstvu u NATO, on kaže da je teško, ako niste Švajcarska i Norveška, da budete potpuno neutralni i nesvrstani. To je jako teško, ukoliko imate izazove iz prošlosti kakve mi imamo, i sadašnje izazove rivalstva SAD i Rusije u ovom regionu - teško je ostati neutralan ako nemate jake institucije i ekonomsku zaleđinu, navodi analitičar. Integracija u NATO u Srbiji je kompleksno pitanje, zbog prošlosti, i o tom pitanju treba da se vodi otvoren razgovor, da se otvori platforma sa argumentima obe strane, kaže on. Sadašnji argumenti su oni koji igraju na emociju i prkos, a važno je dobro sagledati šta je interes Srbije, ističe Đurđević.

"Zemlje regiona objekti, a ne subjekti politike"

Ako želite da radite kao zemlje koje dobro sarađuju, morate da postanete subjekat a ne objekat međunarodnih odnosa, a zemlje bivše zajednice su, čini mi se, više nekako objekat, kaže on.

Kako ocenjuje, političari svih zemalja više razmišljaju o tome kako svoje interese da proguraju kroz izborne cikluse, nego o što misle o položaju svojih zemalja u Evropi u budućnosti.

Ka tom jednom pozitivnom primeru deli nas to da smo objekti politike, a ne subjekti politike, kaže Đurđević.

Treba da se sve zemlje regiona sagledaju u svoje zajednice u svojoj kompleksnosti, da se sagleda prošlost i da se izvuku neke pouke, kaže Đurđević.

On kaže da zato paradigma obrazovanja mladih mora da se okrene drugačije, naročito u Srbiji. Navodi da postoje udžbenici koji su ideološki obojeni, koji dovode do razdvajanja prema susedima.

"Važno je stvoriti sliku i percepciju - i tako delati  - da saradnja ne znači nadmoć jednih nad drugima, da saradnja ne znači dominaciju veće države nad manjom, već komplementarnost", kaže.

Opasnost je ako se ništa od toga (o čemu se razgovara u Sarajevu) ne realizuje, navodi Nenad Đurđević iz Foruma za etničke odnose.

 

rs-lat.sputniknews.com

Kako je Kosovo postalo NATO država

Sputnik

Može li Kosovo da postane članica NATO-a? Može, ako se promeni Kumanovski sporazum, Rezolucija 12 44 i ako Srbi u kosovskom parlamentu podignu ruku za formiranje vojske Kosova.

Dakle, priča o razlozima zbog kojih je Kosovo moralo da dobije nezavisnost nije nikakva priča o ljudskim pravima, već o izgleda davno zacrtanim namerama Amerike da na Balkanu ima sigurno vojno gnezdo.

Da je to tačno, potvrda je stigla nedavno direktno od američkog Kongresa, koji je doneo odluku da od administracije SAD zatraži postavljanje temelja za pridruživanje Kosova NATO programu Partnerstvo za mir.

Analitičari ovaj potez tumače i kao pokušaj američke administracije da uključivanjem Kosova u Partnerstvo za mir strateški obuhvate ceo region Zapadnog Balkana — osim Srbije — što bi bio dobar manevar da na kraju i sama Srbija bude naterana da se priključi Alijansi.

Sadašnji kosovski predsednik Hašim Tači je još prošle godine posle posete Sjedinjenim Državama došao sa porukom da je Vašington dao zeleno svetlo da počne sa pripremama za formiranje vojske Kosova, koja bi delovala u okviru NATO-a.

Posle najnovijih vesti iz Vašingtona, Tačiju je ostalo samo da likuje, jer sada mu ništa ne stoji na putu da od Kosovskih bezbednosnih snaga (KBS) napravi kosovske oružane snage. Kosovo je, podsećamo, još uvek protektorat UN i po međunarodnom pravu deo Republike Srbije.

Potpisivanje Kumanovskog sporazuma omogućilo je Savetu bezbednosti UN da 10. juna 1999. godine usvoji Rezoluciju 1244, na osnovu koje se na Kosovu i danas nalaze snage NATO-a (Kfor), a koja predviđa da nijedna druga vojska tamo ne može biti prisutna.

To znači da, ako bi Kosovo oformilo svoju vojsku koja bi, kako je objasnio Tači, radila i delovala u okviru NATO-a, ova vojna alijansa bi imala, formalno gledano, paralelne snage na terenu.

Jedne pod okriljem Rezolucije 12 44 — legalne (Kfor), i druge, u okviru vojske Kosova pod direktnim okriljem NATO-a — dakle, nelegalne. Ovo drugo je moguće samo ako se grubo zanemari Rezolucija 12 44.

Ako se ovo desi, Kosovo će postati još jedan presedan — prva NATO država i to na Balkanu.

Kako Kosovo može da dobije vojsku, a da zaobiđe Rezoluciju 12 44 i sva postojeća dokumenta?

Prva misao bi bila da ne može jer bi sve trebalo da se odvija preko Kfora. Ali ako bi po formiranju vojske Kosova počeo proces prenošenja ovlašćenja sa Kfora na nove snage, tome bi morala da prethodi izmena vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu, na kome počiva Rezolucija 12 44 SB UN.

Dakle, ovo bi značilo donošenje nove Rezolucije u SB UN o Kosovu, čime bi postojeća prestala da važi. S obzirom da je za sada tako nešto neizvodljivo — zbog stava Rusije, pa i Kine — Amerika i Priština imaju i plan „B", koji je za sada verovatniji.

Naime, ako žele da zaobiđu rasprave u UN i sve dokumente potpisane 1999. godine vezane za Kosovo, jednostavno će pribeći „malom lukavstvu" — promeni imena Kosovskih bezbednosnih snaga, koje već funkcionišu u okviru Kfora (čitaj NATO-a) u Kosovske oružane snage.

Tom prečicom su se poslužili i za formiranje Kosovskog zaštitnog korupsa, iz koga su nastale Kosovske bezbednosne snage, a sve to na osnovu Uredbe UN iz 2000. godine. Srbija je to tada previdela — ili prećutala.

Ali počnimo redom: Stejt department je 1997. stavio OVK na listu terorističkih organizacija, da bi je već sledeće godine uklonio sa tog spiska, a NATO počeo da pruža nesebičnu podršku tadašnjoj kosovskoj gerili.

© REUTERS/ Denis Balibouse

Po okončanju agresije NATO-a na SRJ i Kumanovskog sporazuma, Rezolucija 12 44 predvidela je demilitarizaciju Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) i drugih naoružanih grupa kosovskih Albanaca, i to kroz njihovu transformaciju u Kosovsku policijsku službu i Kosovski zaštitni korpus. Za demilitarizaciju je bio nadležan Kfor, tačnije, Unmik i NATO, koji su 1999. godine utvrdili mere koje će pratiti reintegraciju demilitarizovanih pripadnika OVK u gorepomenute organizacije.

Da bi stvari išle lakše, Međunarodna organizacija za migracije (IOM) formalno je preuzela centralnu ulogu u sprovođenju demobilizacije i reintegracije OVK u Kosovski zaštitni korpus. Uredbom Ujedinjenih nacija, u januaru 2000, zvanično je osnovan Kosovski zaštitni korpus (KZK), a februara iste godine započet je program IOM obuke članova OVK za prijem u KZK.

Tada je demilitarizovano (penzionisano) blizu 25.800 boraca OVK. Godine 2000. je rečeno da je namena KZK reagovanje u slučaju elementarnih nepogoda i prirodnih nesreća i pomaganje Unmiku i Kforu. U tenutku formiranja, KZK je imao 3.000 redovnih pripadnika i 2.000 rezervista. Inače, Ustav Kosova, koji je izvorno bio utemeljen u planu Martija Ahtisarija iz 2007, takođe je predvideo formiranje Bezbednosnih snaga koje bi sada trebalo da postanu vojska Kosova.

Godine 2008. KZK je odlukom Vlade Kosova raspušten i osnovane su Kosovske bezbednosne snage (KBS). Tadašnja Vlada Srbije izrazila je duboku zabrinutost i zatražila hitnu sednicu Saveta bezednosti UN posvećenu ovom pitanju.

Ta sednica nikada nije održana. Formirano je i Ministarstvo kosovskih snaga bezbednosti, sa Agimom Čekuom na čelu, a potom u januaru 2009. osnovane su KBS sa početnih 2.500 aktivnih članova i 800 rezervista, bez teškog naoružanja, sa mogućnošću odlaska u međunarodne operacije u podršci miru.

Ministarstvo Kosovskih bezbednosnih snaga od 2009. do sada je potpisalo memorandume o razumevanju sa Velikom Britanijom, Litvanijom, Holandijom, Albanijom, Crnom Gorom i Švedskom, a bilateralne sporazume sa Slovenijom, Hrvatskom, Nemačkom i plan o saradnji sa Makedonijom.

© AP Photo/ Darko Vojinovic

KBS su sprovodile zajedničke vežbe sa vojskama Albanije i Makedonije, dok su se neki od oficira školovali na vojnim akademijama u Americi i Velikoj Britaniji. Redovne kontakte ministarstvo održava i sa NATO-om.

Kontingenti KBS-a obučavali su se u Bugarskoj, Turskoj i Americi. Na Kosovu kontingente KBS-a su podučavale Nacionalna garda Ajove i vojska Turske. Budžet za ovo kosovsko ministarstvo raste iz godine u godinu.

Ovogodišnji budžet iznosi 42 miliona evra i povećavaće se svake naredne godine za četiri miliona evra. Ustavni sud Kosova je, u međuvremenu, dao ocenu — nema prepreka za izmene članova kosovskog Ustava koji se tiču formiranja vojske Kosova. Ustavni amandmani kosovske vlade o osnivanju kosovske vojske OSK prosleđeni su predsedništvu Skupštine, ali su ceo proces zakočili predstavnici manjinskih zajednica, pre svega srpski poslanici.

Za ustavne promene je inače neophodna i dvotrećinska većina manjinskih poslanika. Ako bi sve išlo po zakonu, od srpskih poslanika zavisiće odluka o tome da li će biti formirana prava vojska Kosova, ili će se ona roditi u okviru postojećih trupa NATO-a na Kosovu.    

 

Politika se na velika vrata vraća u parlament

blog.b92.net

Politika se na velika vrata vraća u parlament | B92 Blog

Neven Cvetićanin

Srbi, osim oko Novaka Đokovića, odavno ne mogu da se slože ni oko čega. Tako ne mogu da se slože ni oko toga ko je pobedio na upravo održanim izborima. U narodu koji je onomad u direktnom fajtu pobedio NATO-pakt, svi su rođeni pobednici i svi vole da se proglašavaju pobednicima i tu svako pronalazi neki svoj parametar za koji bi se uhvatio. No, nije ni to bez nekoga vraga, jer su upravo održani izbori, za razliku od onih pre dve godine, žestoko ustalasali političko tlo pod Srbijom i ubacili njenu političku elitu u petu brzinu. U godine raspleta, rekli bi cinično zlobnici.

Dakle, ko je zapravo pobedio na ovim, konačno završenim, „dvokružnim", izborima?

Jedine dve liste za koje se može bez problema reći da su apsolutni pobednici izbora, obzirom na čitav njihov kontekst i raniju situaciju u parlamentu, su pokret „Dosta je bilo" Saše Radulovića i Srpska radikalna stranka Vojislava Šešelja. I jedni i drugi su više nego poduplali rezultat sa prethodnih izbora iz 2014. godine i iz mraka vanparlamentarne opozicije skočili pravo u parlament, što, obzirom na radikalni predznak i jednog i drugog pokreta (u prvom slučaju se radi o ekonomskim reformskim radikalima, u drugom o onim nepatvoreno narodnjačkim) u „radikalnim" vremenima u kojima živimo, može biti gotovo sigurna garancija za dalji politički rast. Izborni uspeh ove dve liste je nesumnjiv i ne mogu ga dovesti u pitanje ni najzluradiji komentatori.

S druge strane, mnogi zainteresovani i nezainteresovani posmatrač je u proteklih dvadesetak dana bio rad da ospori izborni uspeh Srpske napredne stranke i pored velikog broja mandata (131) koje je osvojila ova partija u koaliciji sa manjim partnerima. Opet, nije ni to bez nekoga vraga, jer je činjenica da će lista SNS imati 27 mandata manje nego u prethodnom sazivu parlamenta, ali još uvek dovoljno da joj za sastavljanje vlade neće trebati drugi partneri. Možda je najpribližnije istini reći da je SNS na upravo održanim izborima ostvarila izborni uspeh koji je respektabilan, ali koji, pak, nije onakav kakav se verovatno očekivao u toj stranci. Naprednjaci su uspeli da ostvare jedan od svojih izbornih „strateških" ciljeva - da preuzmu vlast u Vojvodini i jednom broju lokalnih samouprava i saobraze je republičkom nivou, ali nisu uspeli da ostvare drugi „strateški" izborni cilj - da potpuno neutrališu opoziciju, izbace je iz parlamenta i tako bukvalno ovladaju svim nivoima vlasti i u bukvalnom i u prenesenom smislu reči. Štaviše, nakon upravo održanih izbora opozicija je jača i opasnija i, čemu se malo ko mogao nadati pre izbora, i ujedinjenija. Politika će se, stoga, na velika vrata vratiti u parlament, gde je nije bilo godinama, te možemo očekivati da sveži parlamentarni saziv bude nalik onima sa početka/sredine devedesetih godina.

Opozicija je uspela da u izbornoj noći i noćima koje su usledile, svoj nesumnjiv izborni neuspeh (ne računajući DJB) - budući da se radi o strankama poput DS-a i DSS-a koje su nekada bile stožerne državne stranke, ili o SDS-u koji je imao predsednika republike, a koje su sada tik iznad cenzusa - relativizuje u pretvori u neku vrstu ograničenog uspeha, ujedinjujući se i delujući jedinstveno u odnosu na naprednjački cunami. Pajtić je učinio potez dostojan Zorana Đinđića pozivajući opoziciju na zajednički sastanak i potom pozivajući svoje demokrate da glasaju na ponovljenim izborima za listu DSS-Dveri čime se kandidovao za simboličkog šefa opozicije i relativizovao izborni neuspeh svoje stranke. No, tek ćemo u parlamentu, gde će Pajtić biti vođa svoje parlamentarne frakcije, videti da li on zaista može da prevaziđe nivo regionalnog lidera i izgradi se u onog nacionalnog, te da li je zaista politički kalibar približan Đinđiću. U tom zadatku će mu odmagati negativan imidž koji njegova stranka vuče iz prošlosti, kao i niz bledunjavih „večnih" demokrata, koji čak pretenduju i da budu novi lideri partije, usled neugodne činjenice da Demokratska stranka nije uspela da privuče sveža i nova lica. Ipak, Pajtićev status jednog od potencijalnih lidera opozicije će ponajviše zavisiti od ukupne dinamike odnosa u opoziciji, budući da DJB Saše Radulovića svoje glasove može „tankati" uglavnom na uštrb demokrata i obrnuto, dok se u koncept jedinstvene opozicije trebaju uklopiti i DSS i Dveri sa svim svojim programskim specifičnostima. Pri svemu tome će Pajtić i Radulović biti pred dva strateška izbora. Prvi je da idu na Vučića zajednički, onako kao što su nekad Đinđić i Koštunica išli na Miloševića, budući da čak i podsećaju u osnovnim crtama na ovu dvojicu lidera (pragmatik Pajtić i principjelista Radulović). U ovoj situaciji bi Tadić mogao preuzeti medijatorsku veteransku ulogu, kao što je nekada činio Mićunović između Đinđića i Koštunice, dok bi sličnu veteransku ulogu medijacije i mirenja muških sujeta mogla da ima i Sanda Rašković-Ivić. Drugi scenario je da Saša Radulović, kao realno najveće iznenađenje izbora i trenutno (još uvek) najveći politički hit Srbije, izabere, na krilima rastuće popularnosti, strategiju sopstvenog rasta i razvoja, što bi dotaklo posebno demokrate i listu oko SDS-a i LDP-a sa kojima DJB deli slično biračko telo. Dakle, kada krenu parlamentarne borbe ćemo videti da li opozicija može da održi svoje akciono jedinstvo koje je uspostavila u „besanim" postizbornim noćima.

No, šta god da opozicija planira lopta je još uvek čvrsto u nogama Aleksandra Vučića, čoveka koji je dosada više puta pokazao da ume da „politički" radi na sebi (ali i na protivnicima i to na „sirovo") i koji će verovatno nakon tvrđenja pazara i spuštanja cene robi ponovo ponuditi koaliciju socijalistima, budući da mu je iovako opozicija ispala neočekivano jaka i prpošna, te ne postoji racionalan razlog da je još više jača šaljući SPS u opozicione klupe. Ponudom koalicije socijalistima Vučić će ostvariti nekoliko ciljeva; proširiti će parlamentarnu većinu i međusobno neutralisati partnere koji bi ga mogli ucenjivati i omogućiti će svojoj vladi komotniji spoljnopolitički balans, pri svemu tome koristeći i „opozicionog" Šešelja kao malj za disciplinovanje neposlušnih. Baš kao što je radio, u svojim najboljim godinama, zadnji istinski jak lider pre Vučića kojeg smo imali - Slobodan Milošević.

U tom smislu smo se, nakon upravo održanih izbora, politički vratili u pred-dejtonsko proleće 1995. godine, pogotovo stoga što i Vučić, verovatno, može uskoro očekivati neki svoj „kosovski Dejton". On će ga čekati sa natpolovičnom većinom u usijanom parlamentu u kojem će sazrevati neki novi Đinđići i Koštunice, na koje će kidisati stari-novi (zapravo večni) Šešelj. Videćemo da li će Vučić imati i svoju „protesnu" 1996/1997. godinu, što će zavisiti od napete igre živaca među glavnim političkim akterima i od spremnosti svih da ostanu u okvirima demokratskih procesa unutar demokratskih institucija - što bi nesumnjivo bilo i najbolje za zemlju. No, to će jednako zavisiti, kao što prosto iskustvo pokazuje, i od uticaja spoljnih faktora, budući da je veliki deo naše unutrašnje politike - zapravo spoljna politika.

Rešenja svih odnosa i definitivan pravac kojim će ići država će, naposletku, biti opredeljeni na predsedničkim izborima sledeće godine, a do tada ćemo u parlamentu imati frontalnu borbu „starih radikala" (SNS+SRS) sa „starim demokratama" (DS+DSS+SDS, itd.) pojačanih sa DJB Saše Radulovića. To će biti i osnovna linija političkih podela u narednom periodu, svedočeći da smo se „vratili u budućnost", u našem večnom istorijskom šlajfovanju.

Članak je objavljen kao lični stav u nedeljniku NIN

 

Не само ЕУ – цео политички Запад је на Хитлеровом путу

fsksrb.ru

Александар Павић - Не само ЕУ – цео политички Запад је на Хитлеровом путу | Фонд Стратешке Културе

Александар ПАВИЋ

Доста се праведничког гнева ЕУрофила излило на бившег лондонског градоначелника Бориса Џонсона, који је, у прилог кампање за излазак Велике Британије из ЕУ, недавно оптужио ЕУ да следи стазу Адолфа Хитлера и Наполеона – само „другачијим методама" – у циљу стварања европске супер-државе.[i] Али шта је ту суштински нетачно?

Како истиче Амброз Еванс-Причард, познати колумниста истог лондонског Телеграфа у коме је објављен Џонсонов „злогласни" интервју, ЕУ је „све време" био пројекат ЦИА. Односно америчког либерално-интервенционистичког естаблишмента, који је неке од слављених оснивача ЕУ третирао као „најамне раднике".[ii]

Тај естаблишмент је врло успешно водио тзв. Хладни рат против идеолошки суперничког Совјетског Савеза, односно Варшавског пакта, као и светског политичког комунизма уопште – и то му се не може замерити. Оно што се, међутим, може замерити је понашање тог истог естаблишмента – творца и НАТО и ЕУ – после пада Берлинског зида, односно пораза његовог идеолошког антипода. Уместо светског мира и „златног доба" развоја демократије – добили смо нови „поход ка Истоку" и никад нестабилнију светску ситуацију. Кривица за то лежи искључиво на политичком Западу, чији су главни стубови САД, НАТО и ЕУ.

Русији је још 1990. обећано неширење НАТО даље од Немачке.

Немачки часопис Шпигел наводи разговор између тадашњих шефова дипломатије СССР и Немачке, Шеварнадзеа и Геншера, одржаног 10. фебруара 1990. и непосредно цитира Геншера: „Свесни смо да чланство уједињене Немачке у НАТО отвара сложена питања. За нас је, међутим, једна ствар сигурна: НАТО се неће ширити на исток".[iii]

Још један Немац, Манфред Вернер, тадашњи Генерални секретар НАТО, је у говору од 17. маја 1990. изричито рекао: „Сама чињеница да нисмо спремни да НАТО трупе размештамо даље од територије Федералне Републике (Немачке) Совјетском Савезу пружа чврсте безбедносне гаранције".[iv]

Као што је познато, од тада смо имали три рунде проширења, током којих је примљено још 12 држава, а спрема се и четврта, ако Црна Гора формално постане чланица током 2017. године.

Протагонисти и настављачи ове агресивне западне политике тврде да су то била само „усмена" уверавања, а да никакви споразуми нису потписани. То је суштински тачно – и Горбачов је за то своје наивно (?) „веровање на реч" дојучерашњем смртном стратешком противнику сасвим оправдано осуђиван, најпре у руској јавности. Но, то не поништава чињеницу да су водећи људи тадашњег политичког Запада усмено – лагали, односно давали лажна обећања.

Неки ће на то рећи – па околности су се касније промениле, Руси су се понашали „неразумно", итд. итд. Јесу ли?

Да видимо шта је, када је амерички Сенат гласао да прихвати прву пост-хладноратовску рунду проширења НАТО 1998. изјавио чувени амерички дипломата Џорџ Кенан, творац америчке хладноратовске стратегије „обуздавања" СССР-а за Њујорк тајмс:

„Мислим да је то почетак новог хладног рата. Мислим да ће Руси постепено веома непријатељски реаговати и да ће утицати на њихову политику. Мислим да је то трагична грешка. Није било апсолутно никаквог разлога за то. Нико није претио никоме. Због овог проширења би се амерички Оци-оснивачи преврнули у гробу… Поготово су ме узнемириле тврдње о Русији као земљи која једва чека да нападне Западну Европу. Да ли људи не разумеју? Наши хладноратовски спорови били су са совјетским комунистичким режимом… А руска демократија је исто толико напредна, ако не и напреднија, од оне у земљама за које смо се управо обавезали да ћемо их штитити од Русије".[v]

Наш стари крвник Весли Кларк нам даје драгоцени увид у то како се у важним вашингтонским крутовима размишљало непосредно по „избијању мира", односно крају Хладног рата, управо у време када су се „наивном" Горбачову давала умирујућа – али искључиво усмена, уверавања. Реч је о разговору који је Кларк 1991. водио са тада трећим човеком Пентагона, Полом Волфовицом, непосредно после првог Заливског рата против Садама Хусеина:

„Требало је да се ослободимо Садама," вајкао се тада Волфовиц Кларку. (Узгред, како Кларк објашњава, „све ово се дешавало одмах после шиитског устанка у Ираку, којег смо ми испровоцирали, а затим седели скрштених руку и нисмо се мешали".) „Али смо научили једну ствар," наставио је Волфовиц, „да можемо да користимо нашу војску у региону, а да нас Совјети неће заустављати. Имамо једно 5 до 10 година да очистимо све ове совјетске клијентске режиме – Сирију, Иран, Ирак, пре него што се појави следећа суперсила која ће нам се супротставити."[vi]

Другим речима, велики западни „демократизатори" су јавно говорили једно, а радили друго. Могли би се сложити са тиме да то није никаква нова историјска појава, када не би било непрекидних фантастичних западњих тврдњи и уверавања да су они миротворци какве свет није видео.

Шта нам је Вили Вимер пренео у чувеном писму послатом тадашњем немачком канцелару Шредеру, сажимајући шта су амерички званичници говорили иза затворених врата на безбедносној конференцији у Братислави 2. маја 2000, односно годину дана после „хуманитарне" агресије на СРЈ? Ево кратког подсећања на две посебно релевантне тачке:

„4. Рат против СР Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено 1945.г.

7. Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТО поново успостави територијална ситуација од Балтичког мора до Анадолије, каква је постојала у време Римског царства, кад је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство."[vii]

Враћајући се опет сведочењу Веслија Кларка, ево шта је чуо у ходницима Пентагона непосредно после напада на Светски трговински центар у Њујорку 11.9.2001:

„Прво је налетео на тадашњег Секретара за одбрану, Рамсфелда, који му је, у пролазу, одбрусио:

- 'Нико нама неће говорити када и где ћемо да бомбардујемо.'

Затим је наишао на једног генералштабног официра, који је деловао прилично забринуто.

- 'Господине', рече он Кларку, 'напашћемо Ирак'.

- 'Зашто?'

- 'Не знамо', рече официр, слежући раменима.

- 'Да ли су можда повезали Садама са 11. септембром?'

- 'Не'.

Неких шест седмица касније, Кларк се поново нашао у Пентагону, и то са истим официром, који је овог пута деловао још забринутије.

- 'Да ли још увек намеравамо да нападнемо Ирак?' питао је Кларк.

- 'А, не, господине, ствар је много гора. Напашћемо и уништити владе седам држава у року од пет година. Почећемо са Ираком, а затим долазе Сирија, Либан, Либија, Сомалија, Судан и Иран'."[viii]

Да не изумемо ни још један од стубова ЕУ, Француску, од одговорности за пост-хладноратовски западни империјализам. Поменимо само једну епизоду – либијски фијаско, у којем је Саркозијева влада играла кључну улогу. Тачно 12 година после почетка НАТО агресије на СРЈ, 24. марта 2011. НАТО је преузео улогу наметања „зоне забрањеног лета" над Либијом, али и „заштите угрожених цивила", према Резолуцији СБ УН 1973.[ix] Том приликом, француски председник је изговорио кључну реченицу: „Овде је реч о Европи као политичкој сили, с војним средствима у служби њених политичких амбиција".[x]

А да не заборавимо ни срамно саучесништво ЕУ у политичком преврату у Кијеву у фебруару 2014, који је резултирао крвавим грађанским ратом и економском катастрофом у Украјини.

Да се на крају вратимо Џонсону. Он је говорио о ЕУ, не о НАТО. Јер, као (скоро) сваки добри Енглез, Џонсон воли НАТО, али не нужно и ЕУ. Но, као што се види, ЕУ је од свог стварања тесно везана за НАТО, а њене главне државе чланице су, уз САД, интегрални делови тог војног савеза. И ЕУ, као таква, представља не само окосницу нове европске „супер-државе", већ и интегрални део најновијег западног похода на Исток. Стопама Римске империје, Наполеона и Хитлера.

С тим што је нпр. Хитлер имао нешто више демократског легитимитета од садашњих ЕУ челника. За њега је бар неко гласао.

[i] http://www.telegraph.co.uk/news/2016/05/14/boris-johnson-the-eu-wants-a-superstate-just-as-hitler-did/

[ii] http://www.telegraph.co.uk/business/2016/04/27/the-european-union-always-was-a-cia-project-as-brexiteers-discov/

[iii] http://www.spiegel.de/international/world/nato-s-eastward-expansion-did-the-west-break-its-promise-to-moscow-a-663315.html

[iv] http://nato.int/docu/speech/1990/s900517a_e.htm

[v] http://www.nytimes.com/1998/05/02/opinion/foreign-affairs-now-a-word-from-x.html

[vi] http://srb.fondsk.ru/news/2011/05/25/proiektovano-dobrochinstvo-u-siriii.html

[vii] http://www.beoforum.rs/komentari-beogradskog-foruma-za-svet-ravnopravnih/700-pokoravanje-evrope.html

[viii] http://www.pecat.co.rs/2011/03/odisejevo-praskozorje/

[ix] http://www.un.org/press/en/2011/sc10200.doc.htm

[x] https://euobserver.com/foreign/32064

 

novosti.rs

Gordan Mihić: Zanosi i zablude prvih Nemanjića

Milan Adžić

Scenarista o tv serijalu "Krunisanje Stefana Prvovenčanog", srednjem veku kao temi...

DA je bilo pameti i poštovanja prošlosti, dosad bi sve naše velike istorijske teme odavno bile obrađene u TV serijama. Ali one koji odlučuju o kulturi, pa i većinu TV stvaralaca, istorija je slabo zanimala - poručuje, za "Novosti", Gordan Mihić, čiji je scenario pod šifrom "Snovi" izabran na anonimnom konkursu za snimanje dramsko-igrane TV serije "Krunisanje Stefana Prvovenčanog: Prva nemanjićka kraljevina".

Mada ga je, kaže, davno prošla želja za dokazivanjem na konkursima, jer je u biografiju upisao 50 igranih filmova i 18 TV serija, proslavljeni scenarista priznaje da mu imponuje pobeda na tako značajnom takmičenju.

- Nije tu reč o mom izazovu, već činjenici da je to bila jedina mogućnost za pokušaj oživljavanja projekta "Rađanje", započetog pre mnogo godina i napuštenog, a do koga mi je mnogo stalo. Jer sve dosad nije bilo interesovanja za Nemanjiće i sagu o stvaranju prve ujedinjene srpske države. Izazov je bio i rizik u koji se valja upustiti. Trebalo je napisati 12 jednočasovnih epizoda, sa ukupno 500 strana, da ne govorim o proučavanju istorijske literature, desetinama knjiga, ogleda i udžbenika, a sve to uz opominjuću mogućnost da sav trud može biti uzaludan - ukoliko ga žiri ne oceni vrednim. Srećom, lepo se završilo.

* Zašto se toliko dugo čekalo na ekranizaciju priče o Nemanjićima, dok vaše strane kolege moraju da izmišljaju radnju za kostimirane serije?

- To je prosto neverovatno, s obzirom na burna, hiljadugodišnja zbivanja, počevši od prednemanjićkog perioda, preko vremena Stefana Nemanje i njegovih potomaka, pa Hrebeljanovića, Lazarevića, Brankovića, epohe turske okupacije, do tragičnih i veličanstvenih ličnosti 18, 19. i 20. veka. Drugi narodi, s manje uzbudljivom istorijom, ovekovečili su sve što su mogli, stvarajući ne samo umetničke dokumente, već i visokokvalitetnu umetničku robu, koja je s lakoćom prelazila granice, osvajala gledališta i - mnogo zarađivala. To ovde niko nije shvatio, i pravo je čudo što se RTS najzad odlučio da preseče stvar i započne, verujem, dugoročni proces obrađivanja naših istorijskih tema.

NASTAVAK SERIJALA MIHIĆ se nada da će ovo biti početak serijala o Nemanjićima koji će nastaviti da rade drugi autori, a ne samo prigodna prilika da se sa 12 epizoda obeleži devet vekova od krunisanja prvog srpskog kralja. Istovremeno, to ne sme biti postavljeno kao cilj samo RTS-u već i društvu, koje bi trebalo da konačno shvati šta bi time dobilo.

* Kako će na malom ekranu vaskrsnuti vreme Nemanjića?

- Priča kojom sam se bavio, odnosno koju je tražio RTS, tiče se prvih Nemanjića, koji nisu imali dvorove i raskošan dvorski život. Ali bilo je mnogo bitaka, mnogo uzbudljivih istorijskih susreta Nemanje, Stefana i Save s moćnim carevima i kraljevima, poput Manojla Komnina, Fridriha Barbarose, ugarskih i bugarskih vladara, tako da budžet sigurno neće biti mali. Ljudi sa RTS-a su mi rekli da čak razmišljaju o tome da angažuju vrhunske strane eksperte za digitalne efekte, posebno u stvaranju odgovarajuće autentične atmosfere onog vremena, kakva je, recimo, postignuta u nedavno prikazanom filmu "Magbet". Ali još je rano da se govori o tome, jer sam tek nedavno predao završnu verziju svih 12 epizoda, urađenu po primedbama i sugestijama tima istoričara oko profesorke Smilje Dušanić. Sad treba da se odabere reditelj, započnu razgovori sa njim i formira ekipa.

* Ko je vaš Stefan Prvovenčani? Onaj o kojem smo učili iz udžbenika, ili čovek od krvi i mesa?

- Ne volim mitomaniju i idealizaciju istorijskih ličnosti, niti bih se ikada upuštao u poduhvate te vrste. Želeo sam da prikažem prve Nemanjiće kao ljude od krvi i mesa, sa njihovim zanosima, ljubavima, strastima, slabostima, zabludama. Ljude koji stvaraju istoriju, moć, slavu, uživaju u životu, ali imaju i teške krize, sukobe, patnje i kajanja. Otkako sam počeo da pišem za film, TV i pozorište, uvek sam pred očima imao glumce koji bi mogli da igraju moje likove. I ovog puta, dok sam ispisivao stranice "Stefana Prvovenčanog", zamišljao sam određene glumce i glumice. Ali ne bi bilo u redu da to sada iznosim, jer glumački sastav tek treba da se usaglasi sa RTS-om, kao producentom, i rediteljem.

---

Гордан Михић, Кнегиње Љубице 15 , 11158 Београд

Дворац Немањића у Дежеви

 

Поштовани господине Михићу,

Лично ме је обрадовала вест у ,,Новостима'' да сте спремили снимање  ТВ серије ,,Крунисање Стефана Првовенчаног''. Хвала Вам што ћете српској јав-ности освежити памћење  историјe Немањића.

Немањићи су највећа и најзначајнија династијa српскога народа, творци српске државе, српска нације, српске националне свести, српских национални идентитета, српске цркве, српске  културе – српске, рашанске цивилизације. Средишњи део Рашке је Рашка област, где је стварана српска  историја која је темељ данашње Србије и родно место српскога народа. Ту је рођена и ствара-ла најзаначајнија српска духовна и владарска елита позната као светородна  лоза Немањића. У Рашкој области је рођена плејада српских великана, Свети Сава и седам српских краљева. Нажалост њу је српски народ заборавио јер су нам историјско памћење избрисале  политичке гарнитуре власти или су јед-ноставно спречиле да упознамао најславнији део српске историје. Ви сте одлу-чили да то исправите и покренете иницијативу да се Немањића лоза телеви-зијски представи. Хвала Вам и алал вера. Ви знате  да простор на коме се све то десило је Стара Србија коју чине Стара Рашка, Косово и Метохија и Скоп-ско тетовска област. Нажалост остала је само још Стара Рашка која је на путу да и она  буде девастирана.

Повод да Вам се обратим је Ваша изјава да стари Немањићи нису имали дворце и раскошан дворски живот. Била би велика штета да се та грешка прикаже гледаоцима. Стефан Немања је имао дворац у Дежеви где је живео са својом породицом. Дворац је био у близини придворске Саборне цркве Нема-њића где су браћа краљеви Драгутин и Милутин  на Сабору 1282. године зва-нично обавили примопредају краљевског престола. Милутин је  на Сабор до-шао из Хума, а Драгутин га је дочекао у овом дворцу. Поред дворца се налази Немањина чесма (мештани је зову и Царева Чесма и Чесма Светог Саве) у коју је вода доведена керамичким цевим профила 40 х 8 цм. Кад су сељаци по-чели да обрађују имања тракторима повадили су те цеви и однели својим ку-ћама, а један комад тих цеви ми је поклонио једна мештанинДежеве. Чесма је пресахла, зарасла у трње, а пред кућом пароха Дежеве. О томе имате изванре-дну књигу Милана Кашанина ,,Градови и дворци у средњевековној Србији'' у издању Народног музеја 2016. године. Књига кошта 2000 динара. Посебно прочитајте у овој књизи званичан извештај Симонидиног пратиоца са византијског двора о задивљујућем луксузу дворца краља Милутина . Молим Вас да ову књигу проучите.  Кашанин је детаљно описао дворце Немањића, место, величину, распоред просторија, функциналност, грађеивнски матери-јал, унутрашња обрада зидова, грејање, дворане за јавне државничке скупове, дворски коплекс палата и зграда дворца, цркве поред двора (придворске црк-ве). Описао је и Дворац Немањића у Дежеви, али нажалост придворска Сабо-рна црква у Дежеви је отркивена  1983. после његове смрти, иначе би Нема-њин дворац Кашанин тачно лоцирао. Друга књига је ,,Стефан Првовенчани-ни, Доментијан и Теодосије''  у коме је Житије Светог Саве од Домензијана, где каже да је Свети Сава као беба живео у посебној палати са дадиљама, а роди-тељи су га обилазили и пратили његов развој. Књигу је издала Матица српска у едицији Десет векова српске књижевности у сто књига, треће коло књига бој 2. Веома корисна књига би Вам била и ,,Свети краљ Стефан Првовенча-ни'' Издала Светигора, штампа и продаја Новости, продаје се на киосцима у Београду. Посебно је интересантан текст о преношењу моштију Светог Стефа-на Првовенчаног које су преношене из манастира у манастир 18 пута, јер су Турци хтели да га спале као што су спалили и мошти Светог Саве.  Академик Јованка Калић ће Вам рећи где је био дворац Немањића.

Имајте у виду да се Србија тада налазила између византијске - римске и ев-ропске цивилизације и да је прихватала достигнућа ових цивилизација.

О Немањићима су писали страни истраживачи – Гиљфердинг, Каниц, Ами Бује и други.

Емир Кустурица нам је рекао да има намеру да сними филм о Стефану Не-мањи. За Удружење грађана ,Рас'' из Новог Пазара је културна баштина Не-мањића изузетно важна, што је основна тема наше књиге ,,Рашка област''. Очекујемо време када ће се на платоу Ђурђевих Ступова изградити  Мемори-јални центар ,,Стефан Немања'' са групним спомеником свих Немањића.

Посебно бих Вас молио да бар неколико кадрова серије снимите у Рашкој области, односно у Дежеви. Место Немањићког дворца је било  на парцели где се зида парохијаска црква, нажалост на темељима једне од палата из компле-кса овог дворца. Темеље  ходника једне палате овог дворца  сам  лично видео као и остатке фресака на обрађеном камењу које је власник парцеле тракто-ром изорао. За водича узмите Југослава Пузовића из Дежеве који ће Вас одве-сти на  место где је Чесма и Дворац.

Најлепше Вас молим да не будете сујетни и да свој сценарио ускладите са овом литературом, јер наши историчари се не интересују за Немањићку исто-рију, а старији историчари нису имали поуздане изворе. Иначе би била и бру-ка и штета.

 

У Београду 9. маја 2016.    

Са искрени поштовањем

желим Вам велики успех

др Добросав Никодиновић

Милана Благојевића Шпанца 17

11040 Београд

011 351 55 43 и 064 640 746

dnikodinovi@yahoo.de

 

 

 

 

 

novosti.rs

Željko Cvijanović: Kraj mirnih vremena

Željko Cvijanović, novinar

| 06. maj 2016. 15:24 | Komentara: 0

Iako se čini da nema nameru da unosi izmene u svoju spoljnu politiku, u svom trećem mandatu u vladi Vučić će se suočiti sa nikad većim zahtevima zapadnih sila

Pored potvrde apsolutne nadmoći liste Aleksandra Vučića u republičkom parlamentu, tri momenta obeležila su aprilske izbore u Srbiji.

* Prvi - Vučićeva lista osvojila je apsolutnu većinu u parlamentu AP Vojvodine, čime je prekinula jednu i po deceniju vladavine DS i njenih satelita. Za to vreme, ekonomija najrazvijenijeg dela Srbije potpuno je devastirana, dok je u Vojvodini jasno otvoren politički proces njenog distanciranja od ostatka Srbije.

Paradoksalno je, ali pobeda naprednjaka još uvek ne znači i ovladavanje političkim procesom, budući da otpor vojvođanskih društvenih elita, formiranih od 2000. godine na politici DS, neće biti mali. Rečju, Vučić svojom pobedom nije završio posao i prava politička bitka u Vojvodini ga tek očekuje, utoliko pre što će Pokrajina u naredne dve godine isplivati na površinu kao možda najneuralgičnija tačka u Srbiji.

* Drugi - bitan domet izbora jeste taj što su na njima nađeni razlozi, energija i pokrovitelj ujedinjavanja opozicije u zajednički front protiv Vučića. Opterećeni međusobnim sukobima, sujetama i snom o nekadašnjoj veličini, dosadašnji opozicioni prvaci Boris Tadić i Bojan Pajtić, bili su prepreka njenog okupljanja. Uspon Saše Radulovića potisnuo je njihov uticaj, tako da će Pajtić morati da prati novu zvezdu liberalne opozicije, a Tadić neće moći čak ni toliko. Bitan momenat za okupljanje opozicije jeste prolazak liste DSS-Dveri, koja je, za razliku od Šešeljevih radikala, već tokom izborne krize pokazala spremnost na okupljanje nacionalnih i liberalnih snaga.

Naravno, taj momenat bio je presudan da ulazak u parlament Dveri-DSS snažno podrži američki ambasador Kajl Skot, koji je za taj cilj mobilisao svoj politički uticaj i celu proameričku infrastrukturu u Srbiji. Okupljanje liberalne i dela nacionalne opozicije protiv Vučića neće za njega predstavljati opasnost u parlamentu, ali hoće na društvenom nivou političke borbe, gde će se dve grupacije naći na onom skupu neideoloških tema ("Srbija nije normalna država", "Vučić je diktator", "Vučić je nosilac korupcije" i sl.) u kojima tehnolozi obojenih revolucija pronalaze neiscrpni rezervoar energije uličnog bunta.

* Treći - domet jeste već u izbornoj noći pokazana nepodudarnost izbornih ciljeva i želja Aleksandra Vučića i američkog ambasadora. Naime, već tada je postalo jasno da je Vučićevo insistiranje na izborima bilo protivno američkim željama. Iako je morao da se pomiri sa superiornom pobedom SNS, već u noći izbora Skot nije želeo da se odrekne opozicionih poluga pritiska na srpskog lidera, zbog čega je insistirao na ulasku u parlament lista Čeda-Tadić-Čanak i Dveri-DSS. To je bilo očekivano, budući da se u naredne dve godine očekuje ključni američki pritisak i destabilizacija Srbije kao noseće zemlje Centralnog Balkana (Crna Gora, Makedonija, Republika Srpska), koju američki ideolozi smatraju "nedovršenim poslom", odnosno teritorijom koja još uvek nije nepovratno integrisana u evroatlantske institucije.

Iako se čini da nema nameru da unosi izmene u svoju spoljnu politiku, u svom trećem mandatu u vladi Vučić će se suočiti sa nikad većim zahtevima zapadnih sila. Po tome, on je duboko ušao u drugu etapu svoje vladavine, u kojoj su prilično potrošeni elementi saglasnosti sa zapadnim silama. Koliko će biti spreman da se s tim nosi na skali od političkog balansa do sukoba, već će jasno nagovestiti sastav njegove vlade. Naime, sa zapadne strane veoma su jaki pritisci da na važno mesto šefa diplomatije uzme Ivana Vejvodu, jednog od ključnih proameričkih ljudi u Srbiji, čiji izbor bi bio ravan najavi kapitulacije.

Istovremeno, očigledan je uticaj zapadnih ambasada da preko Branka Ružića izvuku SPS iz vladajuće koalicije. Iako Dačićev ostanak u vlasti, kao i prethodni put, nije neophodan jer Vučić sam ima parlamentarnu većinu, njegov odlazak u opoziciju ne bi bio od koristi ni za Vučića ni za Srbiju. Jer Dačić je bio važan akter srpskog spoljnopolitičkog balansa, dok bi u opoziciji čak mogao da preuzme ulogu vođe velikog koalicionog kapaciteta.

Zato će izbori i izbor vlade biti hvatanje startnih pozicija za ono što dolazi. Još ne znamo kako ćemo nazvati mesece i godine pred nama, ali u poređenju s njima prethodne četiri godine moći će da se nazovu mirnim vremenom.

Željko Cvijanović, novinar