Светлана Живановић
ВЛАСТ
Пре много година, тамо негде у данашњој Шумадији, постојало је село чије име нико није знао. А име му нико није знао зато што оно није ни имало име. Око села простирале су се шуме и кроз њих Турци никада нису прошли, тако да се у селу мирно и безбрижно живело. Становници су редовно скупљали намирнице и по куриру слали у град, Турцима да однесе. Нису желели да освајачи дођу у село и сами да скупе харач.
Земља је била плодна, производили су довољно хране за своје житеље, а оно што би преостало трговци су носили у околне градове, а из градова доносили оно чега у селу није било.
Од кад се прва породица доселила у ту шумску забит, на сваких неколико година бирали су вођу, а вођа је бирао своје помоћнике. Вођа је морао да буде паметан, способан и поштен, а становници су морали да га поштују.
Временом се број становника повећао па је посао вође постао напоран. Тешко је било држати све конце у рукама, увек би се нашао неко да критикује и саботира одлуке и планове вође. Неки су се и пре одређеног рока повлачили и тражили да се изабере нови вођа. А опет, посао вође био је примамљив, јер имао је много привилегија: добио би најлепшу кућу, најплоднију земљу, најлепше жене, најбоље коње и право да, с времена на време, отпутује у неке далеке земље. Дође тако време, па многи пожелеше да владају.
Поделише се и окупише људи најжељнији власти око својих представника. Договарали су се данима како да убеде становнике да баш за њих гласају. Кад дође дан избора, вође испричаше своје планове, обећаше разноразних лепота које ће за село учинити, надмудриваше се и китише своја обаћања све док читаво село у машти бирача не засија златним сјајем. Изабраше они вођу, кад после пар месеци: пљас!
Ништа од обећаног не би учињено, само се стомаци и гроници вођа повећаше. Да бирамо другог вођу, рекоше сељани. То и учинише. Пљуштала су обећања, још примамљивија од претходних. Изабраше становници вођу и опет: пљас!
Ништа од сјајних обећања не би. Хајде још једном да бирамо, уздахнуше сељани. Почеше кандидати да се надвикују обећањима. Све су то била већ улудо изречена обећања, али људи их саслушаше. Смешкали су се удобно лешкарећи на трави. Чим последњи говорник заврши својубајку,једанод бирача рече да сада они желе дакажу неколико речи.
Најстарији упаде и саопшти да онај којег данас изаберу неће моћи да се повуче с власти наредних пет година. А после ће морати да седне на клупу за саслушање и да са бирачима размотри шта је од обећања испунио, а шта није. Па ако се закључи да су обећања била лажна, има да се одведе са својим помагачима у шуму и да опану везани за дрво док их вукови не рапргну. Уколико би се закључило да је вођа испунио обећања, моћи ће да се повуче с влапи или да напави владавину. Кад то чуше, кандидатима почеше главе да се спуштају међу рамена. Чуло се само накашљавање и дуго не рекоше ни реч. Бирачи хтедоше да гласају, али један по један кандидат, покуњене главе и погледа прикованог за ножне прсте рекоше да не желе да владају. Остао је само један кандидат. Све очи биле су приковане за њега.
- Обећавам да ће живот тећи мање више као и што је до сада текао. Како ћете живети, зависи од вас. Нећете умирати од глади, али нећете имати злата као турски султан, нећете умрети од зиме, али нећете имати хаљине као султаније, деца вам неће бити ни много паметнија ни много глупља од вас, бићете здрави онолико колико будете знали да чувате здравље и мораћемо сви много да учимо да бисмо живели.
Испричао је и попао вођа. У селу замре похлела за влашћу. Свако је радио свој посао. Учили су и научили да је живот тежак и кратак и да нема времена за себично грабљење, за свађе и за лажи. Пробудити се ујутру, велики је успех, погледати сунчеве зраке што се преко попеље преливају лепота је сама no себи, чути глас вољене особе како те дозива блаженпво је које ниједна влап, ниједан султан ни товари злата не могу заменити.
--
 | This email is free from viruses and malware because avast! Antivirus protection is active. |
Нема коментара:
Постави коментар