Слобода за Воју

Слобода за Воју

Шешељ је изгубио, или можда добио све ове године, доказујући смисао и бесмисао правде на основу расподеле глобалне моћи

Шта урадити са Војиславом Шешељем, његовом робијом и слободом? Власт у Србији не зна одговор на то, доиста сложено питање. И Расим Љајић је више постављао питања јавности него што је одговарао новинару Б 92. Аман људи, шта да радимо? Гаранције, какве гаранције кад их војвода неће! Нема наногице, нема кућног притвора. Како да му се забрани бављење политиком, кад се овде тиме бави све што хода.

Влада има недељу дана времена да одговори Трибуналу око тих гаранција. Оно јест, хашке судије су забрљале више него што се могло. У свом сужањском мазохизму, Шешељ их је залудео до граница подношљивости. Нити знају због чега би га држали тамо где сада јесте, нити како да га пусте, а да сачувају част за коју верују да још постоји. У свему томе, Шешељ је све више Дон Кихот своје невероватне животне приче. Човек који није потребан ни онима који га држе на робији, ни овима који би му гарантовали контролисану слободу. Није растурио Трибунал, али је свакако обесмислио процес у коме је био њихова жртва и сопствени јунак.

Као да ни једни ни други не знају с ким то имају посла. Углавном се зна да могући повратак Шешеља у Србију не доноси никакав политички земљотрес. Као што рече Жарковић, нити је он исти из времена кад је отишао, нити ће нас такве овде затећи. То је можда добро предсказање потреса мањег интензитета, уз извесне непријатности за носиоце власти, изашле испод Војиног шињела. Осим ако би неко гарантовао да ће условно ослобођени сужањ ћутати кад се врати, и бавити се децом и унучићима.

Али, онда то не би био он, или оно што је од њега, после изолације од 11 година и три месеца остало као суштина лика и дела.

Влада Србије, дакле, има скоро нерешив проблем: да испоручи гаранције које су изван њене објективне моћи. То јест, да обећа оно што неће моћи да контролише, нити да обезбеди силама легитимне принуде. Ако Хаг пошаље Шешеља кући, незамислив је наставак тортуре кућним притвором. Не зна се шта би власт предузела да контролише Шешељев политички говор и отров који неизбежно долази као реакција на „издају" његових најбољих штићеника. Уосталом, њима је писао „тестамент" кад ја пре неколико година одлучио да лично себе умори глађу, јер му не допуштају да се брани сам.

Шешељ је изгубио, или можда добио све ове године, доказујући смисао и бесмисао правде на основу расподеле глобалне моћи. Као правник он зна да се све то у чему се нашао и из чега не жели да изађе без личног поимања победе, заснива на сили и моћи. Као што је његова било каква слобода, после свега, незамислива без покушаја државе да је ограничи колико јој се наложи из „централе".

У свом трагању за правдом, које се још окончава робијом, војвода се опробао у потенцирању апсурда, извргавању руглу, додатним казнама због непоштовања суда. У покушају да читав систем прикаже као гротеску, грађевину засновану на лицемерју и сировој доминацији јачих, да исмеје све што се може исмејати, да своју неспорну духовитост у самоме себи сукоби са неотклоњивим идеолошким конзерватизмом.

То га је, наравно, много коштало, нарушио је здравље, али је и даље котрљао онај Сизифов камен према врху, не знајући где је врх, нити да ли га уопште има. Ма колике и какве били јадиковке Расима Љајића о „врућем кромпиру", мора се замерити власти што је последњих година заборавила Шешеља и његову голготу, верујући некако да ће се случај безболно окончати, сам по себи.

Е па, изгледа да неће.

Најмање што је могла, држава је својим каналима морала да тражи безусловно пуштање Војислава Шешеља на слободу. Без наногица, наруквица, лимитирања политичке слободе и кућног притвора. Једноставно, борећи се на свој начин, он је одлежао своје, и још поклонио свету коју годину више, ако се време дато за живот уопште може поклањати.

Никада нисам био у добрим односима са Шешељем, нити сам имао симпатије за његове политичке идеје, али смо се и поред тога сретали. Негде у јуну 1996, после интервјуа, доручковали смо у земунској Капетанији, присутан беше и садашњи председник Николић. Атмосфера је била коректна, на поклон сам добио и једну огромну књигу, производ актуелне Шешељеве скрибоманије. Са посветом, наравно.

После тога, сусрета и интервјуа више није било. Али, често је био моја тема. Човек је напросто створен као новински и књижевни лик, оригинални јавни феномен, јунак комедије, трагедије, фарсе. Жанровски неомеђен.

И сада треба да се врати уз гаранцију власти, где су људи којима је он био политички отац у њиховим раним радовима. Не бих рекао да се Тома и Вучић плаше доласка свог ментора, нити постоји могућност да им он претерано науди, мада ће се свакако потрудити. Али, за поуздано здравље овог политичког простора, ваљало би оставити Воји из Схевенингена да буде то што јесте, и што једино може да буде.

Без тога ничија, па ни Шешељева слобода неће имати значаја.

Љубодраг Стојадиновић

објављено: 30.06.2014

http://www.politika.rs/pogledi/LJ-Stojadinovic/Sloboda-za-Voju.sr.html

 

Pada, pada, pada vlada

Pada, pada, pada vlada

Mijat Lakićević | 08/06/2014 @ 15:09 | Autori,Prenosimo

Ova Vlada je u stvari već pala. Oborio ju je sam premijer Vučić. Svojom nerazumljivom i nerazumnom odlukom da takoreći po svaku cenu brani ministra policije. Život se možda i surovo poigrao sa mladim N. S. ali politika je takva, surova. To bi A. V. morao najbolje da zna.

Jasno je naime svakome, i najobičnijem, da ne kažemo najglupljem, građaninu, da je ministar policije učinio nešto što nikako ne spada u njegov opis posla. To jest, spada, ali, da se tako izrazimo, sa suprotne strane. To što takvih dela i prekršilaca u Srbiji ima na hiljade, za N. S. nije nikakava olakšavajuća okolnost. Naprotiv. Primeri iz zemlje u koju premijer za nekoliko dana putuje to najbolje pokazuju i možda bi sa nemačkom kancelarkom, uprkos svim ostalim, mnogo važnijim temama koje pred njima stoje, trebalo pre svega o tome da razgovara.

Naravno, ovo ne znači da je Vlada pala formalno i – definitivno. Da li je pala i razbila koleno ili se razbila cela videće se uskoro. Ali, jedno je izvesno: srušen je temelj na kome je ona stajala, isprljano je njeno lepo lice s kojim je došla na vlast – borba protiv korupcije (i organizovanog kriminala?), „moralna čistota". Sada se pokazalo da u vrhovima vladajuće partije sede kovači lažnog novca i da su njeni prvi pomagači svakojaki belosvetski hohštapleri.

Drugo, možda i važnije, sa stanovišta zemlje Srbije čak i opasnije, zbog toga je Vlada izgubila svoj reformski kapacitet. Naime, za teške mere koje se moraju preduzeti, potrebno je da imate kredibilitet, da vam ljudi veruju, ali i integritet, tj. unutrašnju snagu da od ljudi tražite da prihvate „bolne rezove".

Sada je, ako ne baš sasvim, u velikoj meri razoreno i jedno i drugo. I jako rastu šanse da umesto uvođenja radikalnih reformi bude nastavljena populistička politika. Neke naznake već ukazuju da se ekonomska filozofija vlade pomera od „radulovićevske" ka „dinkićevskoj", tj. sa jačanja tržišnih institucija na širenje državnog voluntarzma. Sve je više glasova da se i ministar finansija Krstić i mlada ekipa stručnjaka oko njega spremaju da dignu sidro, jer slika realnosti koju oni prikazuju u vladi nailazi na odbijanje.

To je, ako se ispostavi da je tako, u suštini suprotno onome što je i sam premijer Vučić obećao u svom ekspozeu poslanicima Skupštine Srbije.  

 
Blog Mijata Lakićevića, 08.06.2014.

Peščanik,net, 08.06.2014.

TEMA – SLUČAJ MEGATREND

---

URL: http://pescanik.net/2014/06/pada-pada-pada-vlada/

 

Kako do doktorata? Lako! Slučaj ministra Stefanovića

http://pescanik.net/2014/06/kako-do-doktorata-lako-slucaj-ministra-stefanovica/

Grupa autora 01/06/2014 |

Kako do doktorata? Lako! Slučaj ministra Stefanovića

Autori: dr Uglješa Grušić (docent / lecturer, Univerzitet u
Notingemu), dr Branislav Radeljić (vanredni profesor / senior
lecturer, Univerzitet Istočni London) i Slobodan Tomić (doktorant,
Londonska škola ekonomije i političkih nauka)

NAPOMENA: Sumnjive diplome, prvenstveno one stečene kao plod nepotizma
ili korupcije, su među gorućim problemima visokog obrazovanja u
Srbiji. Ovaj problem doprinosi teškoćama u kojima se naša zemlja
nalazi – negativna selekcija, odliv mozgova, urušavanje sistema
vrednosti, neinventivna i nekompetitivna ekonomija itd. Država i
društvo moraju njime ozbiljno da se pozabave. Za početak, oni koji
krše akademske i pravne norme moraju da odgovaraju. Međutim, nadležne
institucije godinama ćute, pa preostaje da se mi kao građani
pozabavimo ovim problemom.

Cilj ovog teksta je poziv na odgovornost, a ne lična diskvalifikacija
ili nanošenje političke štete. Tokom pisanja teksta konsultovali smo
više stručnjaka iz akademskog sveta kako bismo svoje tvrdnje
višestruko verifikovali. Tekst se ne bavi političkim kontekstom.
Planiramo da u budućnosti nastavimo analizu sumnjivih doktorskih
disertacija i master radova javnih ličnosti, iz svih partija.

Srbija je preplavljena sumnjivim diplomama, kojima se ponose razni
političari i partijski funkcioneri. Najpre kao građani, a potom i kao
naučnici i prosvetni radnici koji imaju iskustvo u pisanju i
mentorisanju doktorskih disertacija, odlučili smo da podvrgnemo
stručnoj analizi sumnjive diplome javnih ličnosti. Krećemo od
najupadljivijeg i najsvežijeg slučaja – bivšeg predsednika Narodne
skupštine Srbije, a sada ministra unutrašnjih poslova u Vladi
Republike Srbije, Nebojše Stefanovića. Prema zvaničnoj biografiji,
ministar Stefanović je 2011. godine stekao zvanje magistra ekonomskih
nauka na Megatrend univerzitetu, da bi juna 2013. godine, na istom
univerzitetu odbranio doktorat. Tema doktorske disertacije je "Nova
uloga strategijskog menadžmenta u upravljanju lokalnom samoupravom
(primer grada Beograda)".

Doktorske studije sa izradom disertacije obično traju od tri do pet
godina i odlikuje ih mukotrpni rad i velika posvećenost. Doktorant
mora da iščita na stotine naučnih članaka i knjiga, da se detaljno
upozna sa stanjem oblasti koju istražuje, da savlada metode naučnog
istraživanja i pronađe adekvatan metodološki pristup kako bi
realizovao svoj naučni doprinos. Uz sve ovo, od doktoranta se očekuje
da daje delove nacrta svoje disertacije mentoru na čitanje i
komentarisanje, da posećuje naučne konferencije na kojima izlaže svoj
rad i ideje, da taj rad i ideje objavi, da učestvuje u životu naučne
zajednice kroz analizu radova drugih doktoranata. Kako je onda
ministar Stefanović uspeo da u tako kratkom periodu doktorira, kada
smo svakodnevno imali prilike da ga gledamo na televiziji kako
rukovodi radom Narodne skupštine?

Na osnovu Zakona o dostupnosti informacija od javnog značaja,
Megatrend univerzitet je Anđeli Milivojević, novinarki Centra za
istraživačko novinarstvo Srbije, omogućio uvid u doktorski rad Nebojše
Stefanovića, nakon čega je i nama dostavljena kopija. Detaljna analiza
pokazuje da rad obiluje plagijatima, što je težak akademski prekršaj,
a uz to još ne ispunjava ni uslove za uspešnu doktorsku disertaciju.

Plagijat je čin preuzimanja nečijeg pisanog rada ili ideje bez
navođenja izvora, tj. priznavanja tuđeg autorstva. Drugim rečima,
plagijat je akademska krađa. Pravila o akademskim prekršajima
Londonske škole ekonomije i političkih nauka, na primer, propisuju da
svaki pisani rad mora biti delo samog studenta. "Citati se moraju
staviti između navodnika ili u poseban paragraf i njihov izvor se mora
navesti. Parafrazirani materijal se mora označiti. Povreda ovog
zahteva, namerno ili slučajno, ili predstavljanje rada drugih kao
svog, je plagijat." Sankcija za plagijat u doktorskim disertacijama je
najstroža od svih akademskih sankcija i podrazumeva nedodeljivanje ili
oduzimanje zvanja doktora nauka, uz mogućnost oduzimanja prava na
žalbu višem univerzitetskom telu i izbacivanje sa univerziteta.

Univerzitet Harvard pojašnjava, u svom uputstvu o citiranju, da
postoje dve vrste plagijata – doslovni i mozaički. Doslovni plagijat
je kopiranje tuđih rečenica, a mozaički je preuzimanje delova tuđeg
rada uz prepravke kako plagijat ne bi bio identičan originalu. Obe
vrste plagijata su strogo kažnjive. Profesor Sima Avramović, dekan
Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i bivši predsednik Saveta
Univerziteta u Beogradu, takođe navodi dve vrste plagijata (15. januar
2012, Novosti). Prvi je uzimanje tuđih ideja, a drugi uzimanje delova
iz različitih tekstova, bez navođenja autora. Obe vrste plagijata su
neprihvatljive i kažnjive, dodao je profesor Avramović, ističući da su
društveno-humanističke nauke naročito podložne plagijatima.

Doktorat ministra Stefanovića obiluje plagijatima. Dok su pojedini
delovi njegove disertacije doslovno kopirani iz tuđih radova, bez
odgovarajućeg navođenja, drugi su "mozaičkog" tipa. Navodimo samo
nekoliko iz mnoštva primera:

– na strani 14 ministar Stefanović piše o samoupravi u Italiji i,
između ostalog, kaže: "Nadzor nad radom lokalne samouprave, osnosno
aktima opština i provincija, vrši nadzorni odbor regije, koji može
imati svoje pododbore za određena upravna područja. Odbore čine
eksperti…" – preuzeto bez navođenja iz knjige Decentralizacija kao
polazište daljeg razvoja Srbije – priručnik, koju su Dejan Vučetić i
Dejan Janićijević objavili 2006. godine, koji na strani 94 pišu:
"Nadzor nad aktima provincije i opštine sprovodi nadzorni odbor
regiona, koji može imati pododbore za različite upravne oblasti. Jedan
takav odbor najčešće je sastavljen od eksperata…";

– na strani 35 ministar Stefanović piše o Moldaviji – preuzeto sa
strana 279 i 280 iz zbornika Jačanje lokalne vlasti, koji je uredila
Emilia Kandeva 2002. godine, a koji se ovde ne navodi;

– na strani 48 ministar Stefanović piše o Austriji – parafrazirane
strane 15 i 16 iz publikacije "Priručnik za uključivanje građana i
civilnog društva u procese odlučivanja" autorke Snežane Đorđević iz
2011. godine, koja se ne spominje;

– na strani 57 ministar Stefanović je plagirao deo 16. strane
publikacije Lokalna agenda 21: uvod u planiranje održivog razvoja,
koju je Slobodan Milutinović objavio 2004. godine;

– na strani 59 ministar Stefanović piše sledeće: "Nerazvijene zemlje
su osetljive na ograničenja u privrednom razvoju, jer su suočene sa
nedostatkom potrebnih resursa, posebno kapitala i novih tehnologija".
Ovo je kopirano iz teksta Milane Mrkalj "Menadžment u funkciji
održivog razvoja" iz 2012. godine, gde na strani 468 piše:
"Nerazvijene zemlje i zemlje u razvoju su posebno osetljive na
ograničenja koja njihovom privrednom razvoju postavlja ubrzani rast
populacije i nedostatak potrebnih resursa, najčešće tehnologije i
kapitala";

– na strani 61 ministar Stefanović započinje novo poglavlje tako što
kaže: "Osnovni uslov za efikasan menadžmenta (sic!) je demokratizacija
upravljanja i angažovanje sposobnih kadrova za izvršavanje kompleksnih
poslova i zadataka u lokalnim samoupravama". Ovo je prepisano iz
rezimea teksta Mehmeda Avdagića, Maje Radić i Dževade Avdagić
"Demokratizacija menadžmenta u procesima promjena" iz 2012. godine u
kojem stoji: "Jedan od osnovnih uslova za djelovanje menadžmenta
promjena je demokratizacija upravljanja i okupljanje najsposobnijih
kadrova za izvršavanje delegiranih poslova i zadataka";

– na strani 77 rad ministra Stefanovića sadrži plagirane delove iz
knjige Modeli lokalne organizacije lokalne samouprave: Slovenija,
Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Makedonija i Srbija, koju su uredili
Zdravka Zlokapa i Dušan Damjanović 2008. godine;

– na strani 120 ministar Stefanović piše: "Najveće učešće javnih
prihoda imaju Švedska (60%), Francuska (54%), i Danska (49%), dok
najniže (ispod 20%) imaju Nemačka, Italija, Irska…" – svi ovi podaci
su prepisani sa strane 27 iz zbornika Reforma sistema finansiranja
lokalne samouprave, koji su uredili Antony Levitas i Gábor Péteri, a
objavljen je 2004. godine, i ovde se ne navodi; takođe, ministar
Stefanović na istoj strani dodaje "Učešće sopstvenih javnih prihoda u
ukupnim lokalnim prihodima je ispod 25% u većini savremenih država
(Mađarskoj – 32%, Poljska – 33%, Slovenija – 34%…" – svi ovi podaci su
opet plagirani sa strane 28 iz gore navedenog zbornika;

– na strani 146 ministar Stefanović je plagirao uvodne delove sa
strane 257 članka "Organizacione mogućnosti za poboljšanje procesa
upravljanja ljudskim resursima u državnoj upravi" Srđana Isakovića i
Lidije Marković iz 2012. godine; njegova čitava dalja diskusija o
pobrojanim instrumentima je preuzeta iz ove publikacije;

– na strani 149 ministar Stefanović je preuzeo deo prvog pasusa sa
strane 10 iz knjige Lokalni ekonomski razvoj – evropski putokaz ka
modernoj lokalnoj samoupravi, koju su Vanesa Belkić i Milica Hrnjez
objavile 2010. godine, a ovde se ne spominje;

– na strani 170 ministar Stefanović je plagirao tekst sa 74. strane
knjige Efikasan opštinski menadžer, koju je izdao CeSID 2007. godine.

Većina gore pomenutih publikacija čak nije ni navedena u spisku
literature na kraju ministrovog rada.

Što se tiče ostalih kriterijuma neophodnih za uspešnu doktorsku
disertaciju, ostaje nejasno kako je ministar Stefanović stekao pravo
da brani doktorat samo dve godine nakon sticanja zvanja mastera.
Pravilnik o postupku primene i uslovima za odbranu doktorske
disetacije Megatrend univerziteta propisuje da kandidat "pravo da
brani doktorsku disertaciju stiče u VI semestru" pošto "položi sve
ispite propisane nastavnim planom i programom doktorskih studija"
(član 2). Pošto je ministar Stefanović okončao master studije tokom
2011. godine, on u trenutku odbrane doktorske disertacije nije mogao
imati više od pet celih semestara provedenih na doktorskim studijama.

Ministrov rad ne ispunjava ni minimalne tehničke standarde. Doktorat
sadrži nedopustivo mali broj fusnota u samom tekstu, samo 41, od kojih
čak 29 upućuje na svega dva zbornika radova o uporednim iskustvima
lokalnih samouprava koje je izdala Magna Agenda. Jednako je
problematično i to što se autor u radu poziva na izvore koje ne navodi
konkretno (navodimo jedan od brojnih primera – na strani 58 ministar
Stefanović kaže "Evropska komisija je 2001. godine usvojila novu
strategiju održivog razvoja, koja je razmatrana na više sastanaka u
narednom periodu", ali ne precizira na koju strategiju i sastanke
misli).

Rad ministra Stefanovića je daleko ispod standarda doktorata u pogledu
sadržine i naučnog doprinosa. On ne nudi pregled stanja svoje naučne
discipline, ne objašnjava ključne debate i dosadašnje empirijske
nalaze, ne objašnjava glavne argumente i kako njegov rad pravi korak
dalje u nauci (kroz otkrivanje novih zakonitosti, dokazivanje,
opovrgavanje ili reformulisanje dominantnih teorija, iznošenje
originalnih empirijskih nalaza koji daju relevantne zaključke itd.).
Kako je onda moguće da je komisija odobrila jedan takav rad imajući u
vidu da pravilnik Megatrenda propisuje da "Doktorska disertacija treba
da sintetizuje iprimeni stečena znanja da bi se, uz originalan naučni
doprinos oblasti kojoj pripada tema doktorske disertacije, rešio
konkretan teorijski ili praktičan ekonomski problem. Doktorska
disertacija sadrži pregled dosadašnjih naučnih dostignuća iz oblasti
kojoj tema pripada a na kojima će kandidat graditi naučni doprinos
oblasti" (član 10)?

Dalje, tema doktorata ne odgovara u potpunosti onome što je u njemu i
napisano. U naslovu disertacije grad Beograd je naveden kao studija
slučaja. Međutim, sadržaj ukazuje da se samo jedno od 16 poglavlja
konkretno bavi Beogradom (13. poglavlje je u sadržaju najavljeno pod
nazivom "Istraživanje – studija slučaja na primeru grada Beograda").
Da iznenađenje bude veće, stvarni naziv poglavlja 13, koje počinje na
strani 148 disertacije, je drugačiji! Ono glasi: "Upravljanje
ekonomskim razvojem lokalne samouprave u Srbiji". Budući da nijedno
poglavlje nije fokusirano na grad Beograd, rad ministra Stefanovića ne
zadovoljava uslov koherentnosti jer se njegova tema i ono što je
zapravo napisano ne poklapaju.

Po pitanju metodologije, autor navodi na strani 11 da će primeniti
"deduktivni, induktivni, komparativni, sintetički, i analitički
metod", bez objašnjavanja kako će svaki od njih biti korišćen, niti
njihove prednosti i mane u datom kontekstu. A onda se kaže da će se
koristiti i "multipla multivarijantna regresiona analiza ili
Spirmanova formula, u zavisnosti od fenomena". Ukratko, regresiona
analiza je kvantitativna metoda kojom se meri uticaj jednog ili više
faktora na određeni fenomen. Da bi se sprovela, potrebni su podaci
koji predstavljaju indikatore tih faktora. Međutim, u Stefanovićevom
radu ne postoji nijedan deo sa takvim kvantitativnim podacima, pa
logično – nema ni regresione analize.

Rad, međutim, obiluje površnim i suvišnim prepričavanjem iskustava
lokalnih samouprava drugih evropskih zemalja, koje je daleko od
ozbiljne komparativne analize. Čitav doktorat je zapravo deskriptivnog
karaktera, sa eklektičkim spajanjem raznih opisa koji niti daju
smislenu celinu, niti sadrže istraživačku vrednost. Autor ne navodi
kako je došao do hipoteza, zašto su one bitne, niti izvodi njihove
provere i valjane analize. Neke od "hipoteza" su čiste tautologije (na
primer, "efikasnija lokalna samouprava – veća ekonomičnost u radu").
Stoga zvuči neverovatno da Profesor Mića Jovanović, rektor Megatrenda,
daje disertaciju ministra Stefanovića svojim doktorantima "kao primer
izuzetno dobrog rada, posebno u oblasti metodologije naučnog
istraživanja" (30. april 2014, Pressonline).

Poenta ovog teksta nije da dobar političar ili partijski funkcioner
treba da ima dobar doktorat, već poziv na odgovornost. Osoba koja je
spremna da "progura" kao doktorat naučno bezvredan rad koji ne
ispunjava minimalne kriterijume nije podobna da obavlja javnu
funkciju. Pristupanje Evropskoj uniji je strateški prioritet Vlade
Srbije. Ugledajmo se onda na evropske primere. Anet Šavan, bivši
nemački savezni ministar obrazovanja, je morala da podnese ostavku u
februaru 2013. godine, nakon što je dokazano da je plagirala doktorat.
Istu sudbinu je 2011. godine doživeo i Karl-Teodor zu Gutenberg,
tadašnji nemački ministar odbrane i najbliži saradnik kancelarke
Angele Merkel. U Mađarskoj se sličan slučaj desio sa bivšim
predsednikom Pal Šmitom 2010. godine. U svom ekspozeu Narodnoj
skupštini, predsednik Vlade Aleksandar Vućić naveo je da je
zabrinjavajuće što "školovani kadar koji ostaje [u Srbiji] u velikoj
meri ima diplome sumnjivog kvaliteta zahvaljujući urušenom obrazovnom
sistemu". Evo prilike da predsednik Vlade i ostale nadležne
institucije reaguju, i reči potkrepe delima.

Peščanik.net, 01.06.2014.

__._,_.___

__,_._,___

Pustite Vučića, nevolja je mnogo ozbiljnija

Pustite Vučića, nevolja je mnogo ozbiljnija

Objavljeno u: Komentar nedelje

31 Maj, 2014 Subota u 10:36

Ovde je pravi problem – sistem. Koga god da izaberete, kako god partija nazvala sebe: može malo bolje ili gore, ali sistem je – protiv naroda

 

Kritičari Aleksandra Vučića u političkom slučaju Velika poplava u jednom nisu u pravu. Nikome, kad su se na Obrenovac, Krupanj, Smederevsku Palanku slile sve vode regiona i naših brda, ne bi ostalo da bitno drugačije čini. Čak i ona zdravorazumska primedba da je krajnje neuviđavno slati načelnika Generalštaba Srpske vojske da komanduje punjenjem džakova peskom nije od ovoga sveta. Jer vojsci zemlje, u kojoj je jedini ponos slanje vojnika u međunarodne misije, zaista je važnije da ima NATO opremu i NATO naoružanje da bi mogli dostojno ginuti na tuđem frontu, nego da baca pare na aluminijumske čamce, pumpe za vodu, čizme i lopate. Uostalom: ako se pokažemo u NATO-u, eto nama stranih investicija, govore ministri deceniju.

„KOLONIJALNA DEMOKRATIJA" Ipak, u svom stradanju, bolu i haosu najotužnije deluju beskrajna čuđenja kako su iznenadili mladi svojom nesebičnošću. Kao da smo tolika Sodoma i Gomora da ne može da se zamisli neko dobar među nama. Neumesno je toliko čuđenje. I negativne utopije kao Zamjatinov „Mi" ili Hakslijev „Vrli novi svet" objavljuju slom savršenih sistema kontrole. Uostalom i 1968. su se svi iznenadili. U tom smislu i ovo vreme je optimistično. Navala mladih na javnu scenu je uvek antisistemska pobuna. A Velika voda je pokazala da je ovde pravi problem – sistem. Koga god da izaberete, kako god partija nazvala sebe: može malo bolje ili gore, ali sistem je – protiv naroda. On daje „surogat demokratije u vidu raspuštenosti, slabljenje kontrole od strane vlasti, pristupačne zabave, prepuštenost samom sebi, sistem vrednosti koji oslobađa ljude od truda nad sobom i od moralnih ograničenja". Aleksandar Zinovjev, čiji je ovo citat, ovakve sisteme koje Zapad održava na Periferiji zvao je „kolonijalna demokratija".
Tu demokratija ne služi da bi neki narod vladao za sebe i imao suverenu državu. Jer se spoljašnjim atributima demokratije samo pokriva stvaranje „centara ekonomije po zapadnom obrascu pod kontrolom zapadnih banaka i koncerna". A vojska, „ona se toliko demoralizuje da ni o kakvom njenom suprotstavljanju (Zapadu) ne može biti reči". Pre može da napadne sopstveni narod ako ugrožava te interese, kao u Ukrajini.
Samo u kolonijalizovanom javnom mnjenju, u vreme najveće nacionalne drame, najvažnija vest je mogla da bude da će Evropska unija, pošto je pokrenula Mehanizam za civilnu zaštitu, u Srbiju uputiti „12 aluminijumskih i dva motorna čamca, sedam pumpi visokog i 11 pumpi manjeg kapaciteta". Ali Srbi s Kosova i Metohije, pedeset hiljada puta manja grupacija od EU, kojoj uz pomoć „naših prijatelja" iz Unije ukidamo „paralelne institucije", poslali su odmah četiri autobusa dobrovoljaca, dvadesetak vozila Civilne zaštite i 80 pripadnika te službe, a počelo je prikupljanje humanitarne pomoći u Gračanici i Lapljem Selu.
I za suze i za smeh je očajnički zov ka Briselu, jer „EU je strateški cilj Srbije", naš i otac i majka. Ali, kao neevropeizirani narod mi nismo čuli za apliciranje i da moramo da postradamo do 0,64 procenta BDP-a. I eto nama komesarke Georgijeve iz Brisela, smerne Bugarke, koju upravo smenjuju na izborima, da se divi našoj borbi sa stihijom i kaže da se ne zaluđujemo: aplikacija, procene, ucene, nagodbe… Polako, braćo Srbi!

LOGIKA IZVEŠTAVANJA Naša Velika poplava nam je pokazala da je više na zapadnim televizijama o njoj govorio Novak Đoković u pauzama između mečeva nego svi tamošnji čuveni reporteri zajedno a koje etički kodeksi obavezuju na objektivno izveštavanje. I veću pažnju je privlačila spremnost Srba da izvlače životinje iz potopa (ko bi to od njih „prljavih i zlih" očekivao!) nego njihovo stradanje. To je logika izveštavanja iz egzotičnih krajeva. Koga, uostalom, može zanimati naša patnja. Bože, pa Balkan je to, za koji stari Bizmark na Berlinskom kongresu reče da „nije vredan ni malog prsta ili kostiju jednog pomeranskog pancir-grenadira".
U intervjuu „Špiglu" 2007. Solženjicin je objasnio kako je rusku opčinjenost Zapadom razmađijalo „surovo NATO bombardovanje Srbije. To je obeležilo crnom, nepopravljivom crtom odnos prema Zapadu – i istine radi, treba reći u svim slojevima ruskog društva". Kad mi podvučemo crnu crtu, maja 2014, ispod pola veka naše demokratije, koja se jedno vreme utešno zvala tranzicija, šta vidimo? Sve je gore nego u sistemu koji smo devedesetih u žurbi izgurali u istoriju: nemamo pola naše industrije, nezaposlenost je prirodno stanje, plaćamo lečenje, ideja da se „dobije stan" deluje kao biblijski zapis od pre Potopa; imamo li bolju štampu, gde je naša kultura danas, a školstvo… Do banalne činjenice da ni u najdaljem budžaku na Severu Marakane nijednom mozgu nije moguće da zamisli da Crvena zvezda igra finale Kupa šampiona! (Ne spominjite Novaka Đokovića, on je kućna radinost.)
Valja da znamo da sistem liberalne demokratije i korporativnog kapitalizma ne funkcioniše ni na Zapadu. Cifra od 17.515.o53.597.421 dolara je u jednom deliću sekunde u ponedeljak uveče – zadnjih šest cifara se stalno obrće! – bila na uličnom displeju u centru Njujorka a označava američki „nacionalni dug". Po glavi stanovnika 55.059. Da li treba da budete ekonomista da biste razumeli da se toliki dugovi nikad ne mogu vratiti? I ovo nije holivudski blokbaster tipa „biće skoro propast sveta" gde scenarista svim sredstvima razdrmava publiku ogrezlu u ravnodušnosti. Ove je realnost. I radi se o vodećoj zemlji sveta!

MEHANIZMI „SATANOKRATIJE" Na ovo će čovek reći: pa šta mi tu možemo! Pred tim smo bespomoćniji nego pred poplavom. To nije tačno. Koliko god da mi nećemo promeniti svetski sistem, istina je da za početak ne moramo da verujemo da je on – dobar. Posebno nemamo razlog mi, na kojima je on isprobavao sve svoje štapove – od Haškog suda do „tomahavka" i propagandnih gadosti Džejmija Šeja tipa „kolateralna šteta". Ne mislite da Putin i generalni sekretar Komunističke partije Kine, kome svet nikako da upamti ime, dok koriste kapitalističke mehanizme i zapadne marifetluke u sferi demokratije i ljudskih prava, stvarno veruju u bilo šta do u efikasnost tih mehanizama. Te dobre sadržaje, ispražnjene od poštenih namera i morala, Berđajev je obeležavao kao „satanokratiju".
A nema nikakvih naznaka da bi kriza mogla da se kontroliše. „Forin afers", glasilo moćnog Sveta za spoljne odnose, u dvobroju juli-avgust 2013, objavljuje prikaz knjige makroekonomiste Alana Blajndera Kad je muzika stala: finansijska kriza, odgovor i rad pod zloslutnim naslovom „Druga Velika depresija – Zašto je ekonomska kriza gora nego što mislite". Profesor s Berklija, Bredford Delong veli da je vreme da se saopšti – da je na delu Velika depresija, kako se zvala i ona kriza iz 1929. Posebno zastrašujući za nas je uvid da „evropska ekonomija danas u poređenju sa 2007. stoji gore nego 1935. u odnosu na 1929". Nema dobre vesti kad je „pacijent bolestan, a doktori loši".
Upravo završeni izbori za Evropski parlament su jasna poruka naroda da sistem ne valja. Tridesetih godina prošlog veka kao rešenje „vajmarskog haosa" došli su Hitler, Musolini, Franko, Salazar i etabliran je komunizam. Šta sledi sada, ne zna se. Engleski mislilac Džon Grej (nije marksista!) 2011. napisao je da „sve više ljudi počinje da misli da je Karl Marks bio u pravu". Pretvaranjem preduzetničkog privređivanja u korporativne monopole „buržoaski svet je razoren. Ali to nije delo komunizma", kaže Grej. „Kapitalizam je taj koji je poubijao buržoaziju."

MOĆ KONZERVATIVIZMA U svetu globalnog gubitka ravnoteže važna je pozicija Vladimira Putina. Rusija je uvek bila važna u prelomnim vremenima zapadne civlizacije. „Špigl" je krajem prošle godine priču sa naslovne strane posvetio razmatranju: Šta je tajna uspeha vođe iz Kremlja? Uz konstataciju da se on „hrani slabošću Zapada" ide zaključak da tačka oslonca Putinove moći, kao „arbitra u globalnoj politici", nije oružje i vešta taktika. Poverenje da arbitraža neće biti samovolja – do čega je došlo posredovanje Zapada u svetskim odnosima – zadobija se idejom. I „Špigl" se hvališe kako mu je u Moskvi dat na uvid neobjavljeni dokument na 44 strane Ruskog instituta za strateška istraživanja (RISI) „najmoćnijeg tink-tenka Kremlja", u kojem se objašnjava da je Putinov autoritet „tako rasprostranjen da može uticati i na glasanje o Siriji u američkom Kongresu", zato što je Vladimir Vladimirovič postao „novi svetski lider konzervativizma". A to je sveža ponuda razdrobljenim i obezglavljenim zajednicama, koje „levičarski ideološki populizam" – što su taktička sredstva Baraka Obame ili Fransoa Olanda – vodi u dalje „deljenje društva". Po tom tajnovitom dokumentu, u sve haotičnijem svetu ljudi „žude za sigurnošću", a ona bi se mogla naći u – porodičnim vrednostima i nacionalnoj državi. Nešto slično će reći i Marin le Pen. A Patrik Bjukenen, prvo ime američkog konzervativizma, krajem prošle godine se pita: „Da li je Putin paleokonzervativac? U kulturnom ratu za budućnost čovečanstva, da li je on jedan od nas?" Odgovor – jeste.
Pošto su naši naprednjaci preko noći postali liberali, njima ovakve činjenice nisu od koristi. Oni pak veruju da budućnost pripada vođama tipa zanosnog Manuela Baroza i vizionarima profila Ketrin Ešton. To je lepo. Jedino što za sledeće poplave nećemo imati ni one male čamce iz savskih marina. Kako bude propadala, ni ta flota osiromašenih građana se više neće moći obnavljati. A srpska vojska će biti u Kandaharu ili možda u Pridnjestrovlju.

Piše:  Slobodan Reljić za pecat.co.rs