ČEDOMIR ANTIĆ: ĆIRILICA

ČEDOMIR ANTIĆ: ĆIRILICA

petak, 06 septembar 2013 08:47

Pravo je i obaveza Srbije da neprekidno zahteva ispunjenje punih kapaciteta obećanog statusa za srpski narod u Hrvatskoj

 Predstavnik Evropske unije delovao je zbunjeno. Komisija, kaže, podržava održavanje jezičke raznolikosti, ali pitanje dvojezičnih tabli je ipak u nadležnosti država članica... A šta je sa ravnopravnošću građana država članica? U Republici Hrvatskoj nije više u pitanju odnos hrvatske većine i srpske manjine. Reč je o odnosu prema nacionalnim manjinama koje žive u Hrvatskoj. Da li je pitanje za Evropsku uniju zašto Italijani, Mađari, Česi... kojih u Republici Hrvatskoj ima daleko manje nego Srba već godinama imaju pravo na dvojezičnost, a Srbi nemaju? I ne samo to, već je u Vukovaru vlast čitavu deceniju izbegavala da sprovede zakon iščekujući popis, sve u nadi da će posledicom stalnog iseljavanja udeo srpskog stanovništva i tamo opasti. Da li je bleda i neuverljiva pojava evropskog birokrate svesna da je Hrvatska Erdutskim sporazumom prihvatila neke obaveze i da ih ne izvršava? A možda je istina da Evropska unija ne baštini vrednosti slobode i demokratije već ih zloupotrebljava? Pitanje prava je važno uglavnom onda kada koristi ciljevima najvećih država unije. Kada nije moguće ojaditi nekoga ko ima naftu, lagati po ko zna koji put o oružjima masovnog uništenja ili genocidu (setimo se „100.000 masakriranih Albanaca"), naneti štetu stvarnim ili zamišljenim interesima Rusije... Onda ih ljudska, građanska i nacionalna prava ne zanimaju. Da li u Briselu zaista misle da se niko ne seća kako su zloupotrebljavali saradnju Srbije sa Hagom kako bi uticali na izbor ovdašnjih vlada? Da li misle da nismo razumeli zašto su Srbiju sankcionisali kao Gadafijevu Libiju, a Miloševića ni kao Kurta Valdhajma?

Da li danas iko poistovećuje stare ideale evropskih vrednosti sa Evropskom unijom a da pritome ne dobija veliki novac iz evropskih fondova? Je li moguće da u naše vreme Evropsku uniju slave samo oni Srbi kojima dotiče višak nemačkog novca. Kakav može da bude jedan odnos koji je zasnovan na neistinama i novcu?

Jedna demonstrantkinja u Vukovaru kaže kako im je ćirilica donela rat. Ja sam opet mislio da je Franjo Tuđman bio iskren kada je rekao da rata ne bi bilo da ga Hrvatska nije htela i da je odustala od (bezuslovne) nezavisnosti. Takođe sam očigledno bio u zabludi verujući da samo postojanje drugog i drugačijeg nije razlog velikoj i teškoj mržnji koja je i dovela do genocida nad Srbima tokom kojeg je u Drugom svetskom ratu samo u Sremu ubijeno oko 30.000 ljudi, dakle više nego što je Srba i Hrvata stradalo u nedavnom ratu. Kakva je to mržnja kada ovih dana okupljene patriote u Vukovaru razbijaju table s državnim znamenjima Republike Hrvatske?

Mislim da danas ne treba da nas previše zanima duboki problem koji ima Republika Hrvatska,zemlja u kojoj protiv jednog manjinskog pisma protestuje po dvadeset hiljada ljudi. U kojoj većina građana ima tako negativan odnos prema srpskom narodu – koji je u istoriji, sve do nedavnog rata, u ključnim trenucima (1848, 1905, 1918, 1941) podržao nacionalne interese Hrvata – da sebe vidi kao žrtve Srba i onda kada je stvarnost potpuno drugačija. Ako su do sada sve ideološke i političke podele u Hrvatskoj našle pomirenje na ujedinjenju protiv Srba... onda nešto zaista nije uredu sa društvom te države.

Hrvatska je nezavisna država i Srbija u njene poslove ne treba da se meša. Pravo je i obaveza Srbije da neprekidno zahteva ispunjenje punih kapaciteta obećanog statusa za srpski narod u Hrvatskoj. Odnos prema zagraničnim Srbima simptom je i naših unutrašnjih problema. Mi patimo zbog nesolidnosti naših političkih vođa i zahteva narodne većine da troši više nego što zarađuje. Pre desetak godina u jednom duelu Nikolićev protivkandidat ga je pitao zašto misli da ima „tapiju na patriotizam"? Danas možemo da postavimo drugačije pitanje: ako je predsednik republike osamnaest godina vodio štetnu i šovinističku politiku na sramotu srpskog naroda, to ne znači da danas pošto ga je Srbija izabrala tek kao izmenjenog i pokajanog svi moramo da se ispaštamo zbog njegove prošlosti.I to, u vreme dok hrvatsko društvo o srpskom trošku leči sedamdeset godina stare rane međuhrvatskog građanskog rata. I dok žrtve rata na hrvatskoj strani proživljavaju traume samo zato što je u toj državi preostao još neki Srbin. Hrvatska državna televizija dosledno govori o „srbijanskom konzulatu", „srbijanskom narodu", „srbijanskoj crkvi"... Predsedniku Nikoliću možda to ne smeta, ali Srbijanci nisu isto što i Vojvođani, Sandžaklije, Kosovari...

Napredni klub

Izvor Politika, 05. 09. 2013.