NIJE PITANJE KOSOVO ILI EVROPA, VEĆ SRBIJA ILI EVROPA

MIRJANA BOBIĆ-MOJSILOVIĆ: NIJE PITANJE KOSOVO ILI EVROPA, VEĆ SRBIJA ILI EVROPA

ponedeljak, 09 januar 2012 09:11

Sve su glasniji oni koji grme kako je svako insistiranje na Kosovu nazadni i bedni nacionalizam, koji Srbiju vraća u izolaciju

Odlazak predsednika Tadića na proslavu Božića u manastir Visoki Dečani simbolički je gest vredan hvale. Predsednik je pokazao da je sa srpskim narodom, i u svojoj božićnoj poruci pozvao je na mir, trezvenost i dijalog. Simbolika ovog putovanja na Kosovo, međutim, ima i svoju drugu stranu. Za posetu Visokim Dečanima Tadić je morao da dobije dozvolu albanskih vlasti.

Taj mali detalj govori o stanju na terenu. Srbija se nije odrekla Kosova, ali o tome, očigledno, više nema kome da piše. Iako je predsednik Tadić ponovio da nikada neće priznati Kosovo, činjenice stvarnosti su neumoljive granica, dozvole za ulazak na teritoriju Kosova čak i za predsednika države koja ne priznaje nezavisnost svoje nekadašnje pokrajine, kamenice na najviši državni konvoj i - to je to.

Pozdravljamo i poštujemo njihovu želju i nameru da uđemo u EU, jer nama je tamo zaista i mesto. Hvala im na tom pozivu, ali ne na način na koji nas uslovljavaju. Dakle, ako treba da se odreknemo Kosova kako bismo ušli u Evropu, hvala im, ali mi ćemo u tom slučaju ostati s našom sirotinjom da živimo kako možemo i umemo, rekao je patrijarh srpski Irinej u svom božićnom intervjuu.

Ivica Dačić, u božićnom intervjuu, poželeo je građanima da Srbije treba da ima što više na Kosovu i svuda tamo gde se brane srpski interesi, te da nam treba stabilna, evropska vlast koliko je god to moguće - nikako po svaku cenu: „Ne mislim da naše poruke treba da budu antievropske, već treba da budu principijelne i patriotske. Da ne shvatamo EU kao cilj sam po sebi, nego kao sredstvo da se živi bolje. Da imamo za koplje skeptičniji odnos prema Evropi i za koplje nacionalističkiji odnos prema našim nacionalnim i državnim interesima."

Običan čovek može stvarno da se zapita kuda mi to idemo? Od postavljenih uslova za dobijanje statusa kandidata za pristupanje Evropskoj uniji već mesecima se ovde prave vicevi. Sa druge strane, priča o tome kako nikada niko neće priznati Kosovo kao nezavisnu državu izgleda kao puka mantra koja održava zgodan privid za unutrašnju upotrebu, mada i toj priči, polako ali sigurno, ističe rok trajanja.

Da li je odustajanje od Kosova po diktatu Brisela, Hilari Klinton i Đerđa Soroša, dobitni tiket za sreću Srbije? Oko toga se, čini se, vode najvažnije ideološke borbe među partijama koje se spremaju za predizbornu trku, iako je svima jasno da se o Srbiji, Kosovu, Evropi, kandidaturi i članstvu, o ratu i miru, balvanima i ostalom, ne pita ama baš niko odavde. Srbija je zemlja koja igra ulogu suverene zemlje.

S druge strane, na ovdašnjoj javnoj sceni sve su glasniji oni koji grme kako je svako insistiranje na Kosovu ništa drugo do nazadni i bedni nacionalizam koji Srbiju vraća u prošlost i izolaciju, dok u isto vreme visoko cene i vrednuju albanski nacionalni projekat, njihovo nacionalno jedinstvo i homogenost spram pitanja budućnosti. Zanimljivo je kako su upravo oni koji su žestoko bili protiv srpskih balvana na severu Kosova, sada odjednom neopisivo tihi povodom kamenica kojima su Albanci osuli paljbu po konvoju vozila koji je vozio predsednika Tadića u Visoke Dečane. Da li to znači da se prononsirani kritičari srpskog nacionalizma i branitelji Evrope od Srbije slažu sa upotrebom kamenica, i da li su kamenice, ako su bačene sa prave strane, u redu?

Kosovo je politički lakmus. Teze da se u Srbiji vode političke rasprave oko Kosova, odnosno dileme Kosovo ili Evropa, jednostavno padaju u vodu pred kamenicama u Dečanima. Kada Dačić pominje zrno patriotizma, koje nam je potrebno da bismo uopšte mogli da se nosimo sa svetom, on u stvari, ni ne znajući, govori o nečem daleko ozbiljnijem. Dilema, dakle, nije više Kosovo ili Evropa, dilema je Srbija ili Evropa.

Stvari bi bile daleko jednostavnije da smo se na vreme odrekli Kosova, da smo bili među prvima koji su priznali nezavisnost, gde bi nam bio kraj? Dobili bismo povoljnije kredite? Da smo slušali napredne ideje, i u potpunosti raskinuli sa prošlošću, imali bismo budućnost, zar ne?

Izgleda da se radi samo o tome da Srbija može da bira da li će sa gunđanjem ili sa propagandnom radošću da prihvata zadatke koje joj ispostavlja Veliki Brat. Možemo se igrati rečima, možemo biti pesnički nadahnuti, možemo gunđati, ili ljubiti ruku koja nas na zemljopisnoj karti smešta ispod one Tarabićeve šljive, tek, nažalost, sa tugom možemo da konstatujemo da Srbija nema alternativu.

Samo uporedimo dva mala primera. Predsednik Srbije ne može da ode u manastir Visoki Dečni bez posebnih dozvola tamošnjih vlasti - i odlazak mu je omogućen jer je poseta okarakterisana kao religijska. A u Srbiji, u Bujanovcu i Preševu, Albanci ističu albanske zastave i to se ovde smatra normalnim.

To je samo dokaz više ne samo da je Srbija u Evropi nego da je Evropa u Srbiji, daleko više nego što mi to možemo da pretpostavimo.

Izvor Novosti, 08. 01. 2012.