Prof. dr Jasmina L. Vujić: SRBIJA BEZ SUTRA

svedok.rs

Internet Svedok - 1002

 

Za Svedok piše: Prof. dr Jasmina L. Vujić, prva žena dekan katedre za nuklearni inžinjering na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju
SRBIJA BEZ SUTRA

       Obično moje tekstove završavam rečenicom „Zemlja iz koje je otišla mladost, nema budućnosti", ali ću ovoga puta da počnem sa tom rečenicom.
       Nedavno me je Društvo za srpsku duhovnu i biološku obnovu „Istočnik" pozvalo da u Knjaževcu održim tribinu na temu „Otići ili ostati?", koja je trajala preko 3 sata i gde sam odgovarala na pitanja od „Kako živi srpska dijaspora, šta očekuje od matice i koje su mogućnosti saradnje? Zašto i kuda mladi iz Srbije žele da odu? Kako naši mladi ljudi u SAD vide Srbiju? Kako i da li je naša naučna elita spremna da se aktivno uključi u društveni život Srbije? Treba li i koliko ulagati u nauku. Savremena migraciona kretanja u svetu", do „Koje su posledice NATO bombardovanja osiromašenim uranijumom?"
       Na samom početku tribine, moj domaćin Saša Ilijić, profesor u Knjaževačkoj gimnaziji – jednoj od najstarijih u Srbiji koja je osnovana 1871, je pročitao rezultate ankete koju je sproveo među srednjoškolcima u Knjaževcu: većina želi da studira ili u Nišu ili u Beogradu, a posle završenih studija samo 17 odsto srednjoškolaca planira da ostane u Srbiji! Svega 3 odsto želi da se vrati u Knjaževac, a neverovatnih 63 odsto planira da trajno ostane i živi u inostranstvu!
       Ogromna većina knjaževačkih srednjoškolaca – 81 odsto misli da su uslovi za život bolji u inostranstvu.
       Ja sam na to odgovorila podacima iz ankete koju su 2003. godine sproveli studenti našeg porekla sa Kalifornijskog univerziteta u Berkliju i sa Univerziteta Stanford (oba svetski poznata i priznata univerziteta se nalaze u San Francisko zalivu, vrlo blizo Silicijumske doline) na temu „Kako mladi Srbi iz rasejanja mogu da se povežu, sarađuju i pomognu Srbiji?" i to među 400 mladih Srba u SAD i Kanadi. Na sledećoj mapi je prikazano gde su se tada nalazili mladi koji su učestvovali u anketi:
       Od 400 intervjuisanih mladih Srba, 34 odsto su studirali (ili završili) tehničke nauke, 22 odsto društvene nauke, 19 procenata prirodne nauke, 18 odsto biznis, 4 odsto pravne nauke, a 3 procenta medicinske nauke.
       Takođe, 48 odsto su već radili, 23 odsto su još bili na redovnim studijama, a 29 procenata na postdiplomskim studijama...Od toga je 31 odsto imao doktorate (ili završavalo doktorske studije), 24 odsto mastere i 45 odsto diplome redovnih studija.
       Ovi izvanredni mladi ljudi su završili najbolje fakultete u SAD i Kanadi (20 odsto je završilo na univerzitetima koji su u prvih 10 u svetu, a još 40 procenata na univerzitetima koji su u prvih 20 u svetu!).
       Oni zaposleni su radili u vrhunskim kompanijama, institutima i laboratorijama na svetu: Intel, Hewlit Packard, Microsoft, Motorola, Alcatel, Hitachi, Goldman Sachs, Ernst&Yung LLP,..
       Neverovatnih 54 odsto je tada reklo da bi se vratili da žive i rade u Srbiji! Veći deo (32%) je želelo da radi u privatnim preduzećima, 24% je želelo da pokrene svoj sopstveni biznis, 20% je želeo da radi na univerzitetima dok je samo 2% želelo da radi u državnim kompanijama. Cak 92 odsto je smatralo da Srbija može da stane na noge jedino ako naše rasejanje, vlada u Srbiji i privatni sektor rade zajedno, i da je neophodna velika podrška države naročito za pokretanje velikih razvojnih projekata u oblasti informacione tehnologije i telekomunikacija.
       Ti naši pametni i obrazovani mladi ljudi su pre više od 12 godina zagovarali osnivanje „Silicijumske doline u Srbiji", u kojoj bi se na jednostavni način pokretale male kompanije (start–ups) sa novim idejama u oblasti telekominikacija i informacione tehnologije, gde bi se susretali inženjeri i pronalazači sa investitorima i predstavnicima države.
       I tada su uočili da je jedan od nedostataka nepostojanje odgovaraućih zakona, pojednostavljene procedure za registrovanje malih kompanija, i želje u državi da vrati mlade ljude i pokrene i osnaži privredu.
       Koja je situacija 12 godine posle ove ankete? Veoma mali broj naših mladih visoko obrazovanih ljudi je uspeo da se vrati i uspešno započne karijeru u Srbiji – razni problemi su usporavali i sprečavali njihov povratak, od neverovatno dugog i skupog procesa za nostrifikovanje diploma, do nemogućnosti da se probiju među profesorske klike na većini univerziteta, do nepostojanja pravne države i odgovarajuće regulative za osnivanje inovacionih firmi, do reketiranja, korupcije, zavisti, i niza drugih prepreka koje su ih spoticale na svakom koraku.
       Mnogi su došli, probali, i razočarani se vratili nazad.
       Na ovom mestu bih postavila pitanje, ako je 54% ovih mladih stručnjaka svetskog nivoa želelo da se vrati i radi u Srbiji, kako niko u Srbiji nije shvatio značaj ovih brojeva i ovih mladih stručnjaka?
       Odgovor je vrlo jednostavan. Od takozvanih „demokratskih promena" iz 2001. godine, horde partijskih jurišnika su se utrkivale ko će pre da zauzme pozicije na vlasti i napuni džepove. Prednost su naravno imali nestručnjaci, koji su, da bi pokrili svoje neznanje, kupovali diplome na „kilo" i kitili se šarenim perjem mastera i doktorata koje su kupovali na brzinski stvorenim privatnim univerzitetima.
       Urušen je naš nekad veoma dobar obrazovni sistem, a od nauke su ostali tragovi. Probala sam 2001– 2002. godine da ukažem tadašnjem ministru za obrazovanje Gaši Kneževiću i njegovoj savetnici za visoko obrazovanje Srbijanki Turajlić na veoma loše strane „bolonje", kao i na to da je cilj u stvari da se smanji nivo znanja za ogroman broj mladih ljudi. Što ljudi manje znaju, to ih je lakše kontrolisati, lakše je manipulisati njima. Petnaest godina posle tih katastrofalnih reformi našeg obrazovanja, jasno je vidljivo srozavanja kvaliteta nastave na svim nivoima, produžavanje dužine školovanja, osiromašivanje nastavnog kadra, jer naravno nema država sredstava za obrazovanje i nauku, i naravno, kontinuirani odlazak mladih van zemlje.
       Prema podacima, nezaposlenost mladih u Srbiji je preko 50%!
       Samo da potsetim da je prvi ministar za nauku posle „demokratskih promena" bio Dragan Domazet, koji je postao poznat po izjavi „Srbiji kao maloj i ekonomski nerazvijenoj zemlji ne trebaju osnovne nauke, a primenjene nauke treba da se finasiraju prvenstveno iz privrede," zaboravljajući da bez osnovnih nauka nema ni primenjenih, a da je srpska privreda već tada bila na samrti da bi danas posle 15 godina postala potuno nevidljiva.
       Ovu izjavu tada je nadmašila izjava još jednog „dosovskog" ministra, Gaše Kneževića, po kome decu ne treba opterećivati matematikom, jer je to suviše teško, te zato treba smanjiti časove matematike na četvrtinu!
       Prema izjavama ovih prvih dosovskih ministara nama nauka u suštini i ne treba, a škole treba da zabave decu?!
       Ništa se na ovom planu nije promenilo za proteklih 15 godina, pošto su se smenjivali ministri nestručni za svoje oblasti, od ministra vojnog koji je bio nastavnik psihologije do minista vojnog za koga kažu da je keramičar, od ministra za energetiku koji je bio diler nafte preko ministarke za energetiku koja nije znala šta je „struja" do ministarke za energetiku čiji je jedini cilj bio da spreči energetsku saradnju sa Istokom i gradnju Južnog toka.
       Ministarstvo za nauku je na kraju i ukinuto, jer nam to zaista i ne treba, a poslednji ministar za nauku bio je „finansijski genije sa tetkinog kauča" koji nije za svoga mandata ni uspeo da shvati šta je nauka, da bi sadašnji ministar za obrazovanje imao samo jednu jedinu kvalifikaciju da je „petničar".
       Umesto znanja i stručnosti, jedini kriterijumi za zapošljavanje su ko koga zna, ili ko je s kim u rodbinskim vezama, a najvažniji kriterijum je naravno da se učlanite u stranku vladajućeg režima.
       Na žalost, pobedila je korupcija, nepotizam, javašluk, sebičnost, krađe, lično bogaćenje, i mafijaška struktura.
       Od povratka mladih obrazovanih stručnjaka, koji bi, ubeđena sam, za vrlo kratko vreme stavili ovu zemlju na noge, nema ništa, niti će biti dok se reciklirani i korumpirani kleptokratski političiari i njihove mafijaške veze ne uklone sa vlasti.
       Šta mi možemo da uradimo u čekanju da na čelo Srbije dođu ljudi koji na prvo mesto stavljaju interese sopstvenog naroda i države, koji neće želeti da „promene svest srpskom narodu", koji neće slušati diktate iz inostranstva, koji neće godinama držati zatvorene narodne muzeje i narodne bilbioteke (da li je razlog za to bio da mlade generacije nikad ne nauče ko su bili njihovi preci i koje je ogromno kulturno i duhovno blago i baština koje je naš narod stvorio), koji finasijski guše Maticu srpsku i najstariji književni časopis u Evripi, Letopis Matice Srpske!
       Većina profesora srpskog porekla na stranim univerzitetima nastoji da kod naših studenata i mladih stručnjaka/naučnika koji nastavljaju svoje studije u inostranstvu, razviju na neki način i osećaj obaveze prema zemlji u kojoj su stekli svoje početno obrazovanje i iz koje su potekli, te da se bar jedan deo njih odluči za povratak.
       Verujemo da bi povratak stručnjaka naročito u tehničkim naukama veoma doprineo podizanju i nauke i obrazovanja sa niskih grana na kojima se sada nalaze u Srbiji. Aktivnim sprečavanjem mladih i talentovanih stručnjaka da se vrate u zemlju i zauzmu pozicije koje im po stručnosti i iskustvu pripadaju, dalje urušavanje obrazovanja i nauke u Srbiji je neminovno.
       Kao i u poslednjih 20 i više godina, ja aktivno radim sa studentima i stučnjacima našeg porekla koji su odlazili u inostranstvo u potrazi za vrhunskim obrazovanjem ili zaposlenjem gde bi se zaista cenila njihova stručnost i iskustvo.
       Veoma dobro sarađujem sa organizacijama naših studenata na američkim univerzitetima, kao što su Organizacija srpskih studenata na Berkliju (BOSS – Berkeley Organization of Serbian Students), koja je osnovana još 1998. godine, ili kao što je bila 4S (Society of Stanford Serbian Students – 4S) na Stanfordu.
       Naši studenti na Berkliju godinama organizuju razne tribine, panele, zajedničko gledanje naših filmova, razna stručna, muzička i kulturna predavanja, a od pre četiri godine organizuju i Svetosavsku akademiju (ili na engleskom Serbian Cultural Evening – Srpsko kulturno veče). Prva Svetosavska akademija je bila naravno posvećena životu, delu i značaju Svetog Save. Zamislite kako to zvuči Amerikancima, čija država postoji nešto više od 200 godina, kada podsećamo na svoje korene i državnost koji sežu u 11 ili 12 vek. Druga je bila o Nikoli Tesli, dok je prošle godine tema bila Prvi svetski rat. Bilo je neophodno sprečiti pokušaje da se Srbija prikaže kao krivac za Prvi svetski rat a Gavrilo Princip prikaže kao „terorista".
       Ove godine je tema bio život i dostignuća Mihajla Pupina. Studenti našeg porekla (od kojih su neki rođeni i odrasli u SAD), a i njihovi roditelji, prijatelji i kolege, na taj način saznaju o značajnim ljudima i događajima u našoj istoriji, nauci, kulturi, umetnosti. Upoznaju sa svojim korenima, uče da budu ponosni na svoje poreklo, na svoju istoriju, jezik, pismo, duhovnost, književnost, tako da niko neće moći tako lako da im „menja svest". Svaka Svetosavska akademija se sastoji od scenskog i muzičkog dela, koje pripremaju studenti, sve je na engleskom, kako bi o našoj kulturi, nauci i istoriji čuli i Amerikanci i studenti iz celog sveta. Uvek smo imali veliko interesovanje za naše Akademije – sa 300 do 400 gledalaca. Veoma lepo sarađujemo sa četiri naše crkve u San Francisko zalivu, a Vladika Maksim nije propustio da prisustvuje našim Svetosavskim akademijama.
       Isto radimo i na umrežavanju naših izvanrednih mladih ljudi u strukovna udruženja, kao što je Udruženje elektroinženjera našeg porekla u SAD, čiji sam osnivač bila pre 15 godina, zajedno sa kolegama Svetom Đurićem i Mitom Poštićem. Ovo udruženje ima nekoliko stotina članova uglavnom u SAD, među kojima su profesori na vodećim svetskim univerziteima, naučnici i stručnjaci koji rade u vrhunskim istraživačkim laboratorijama, naučnim centrima i kompanijama u Silicijumskoj dolini, kao što su Gugl, Fejsbuk, Hjulit Pakard, Apl, Cisko,...Zahvaljujući ovom strukovnom udruženju u više navrata su stigli kontejneri sa pošiljkama komjutera i opreme za škole, fakultete i bolnice, veoma skupa instrumentacija za naučna istraživanja, serveri i udžbenici. Izgrađen je i ceo Laboratorijski blok za Elektrotehnički fakultet u Beogradu (poklon našeg divnog kolege iz Los Anđelesa Ivana Rašovića), a za pomoć poplavljenima je prošle godine za nedelju dana skupljeno blizu 20 hiljada dolara.
       Ta pomoć je poslalata ugroženim školama preko Fondacije Novak Đoković. Ovde je naveden samo mali deo aktvinosti naših stručnjaka u rasejanju.
       Takvi vrhunski stručnjaci očigledno nisu potrebni Srbiji. Po mojim procenama, manje od 0,1 posto se vratio, dok se odliv „mozgova" nastavio nesmanjenom brzinom. Procena je da nekoliko hiljada mladih obrazovanih ljudi napuštaju Srbiju svake godine. Mladi odlaze jer je uništeno školstvo a na vlasti se nalaze oni koji su kupili diplome. Mladi odlaze, jer nemaju gde da nađu posao pošto je uništena privreda, a i ono malo što je ostalo drže korumpirani tajkuni povezani sa korumpiranim režimom. Mladi odlaze jer vlada korupcija, partokratija, licemerje, i nepotizam. Mladi odlaze jer se ne cene prave vrednosti, kao što su poštenje, obrazovanost, tradicionalna porodica, duhovnost, moral.
       Mladi odlaze jer ne mogu ovde da zasnuju svoju porodicu i zarade dovoljno da bi mogli da je odgaje decu. Mladi odlaze da ne bi morali da se učlane u vladajuće stranke i kuvaju kafe keramičarima, grobarima, pevaljkama i sličnom polusvetu, koji su prevarom došli na vlast. Mladi odlaze jer vladajući režim hoće da im promeni svest i od njih napravi svetsko roblje u sopstvenoj zemlji.
       Dok god se nastavlja ovaj „bezalternativni pravac" koji je doveo Srbiju je na ivici ambisa, put niz liticu je zagarantovan, te ponavljam „Zemlja iz koje je otišla mladost da se ne vrati, nema budućnosti".

              Kvalitetna i objektivna informacija zahteva novac. Poštujte rad novinara i pomozite opstanak slobodnog novinarstva. Kupite Svedok na kiosku.

Kolonirani klonovi kloniranih klonova        Ni u visokom obrazovanju nije bolja situacija, jer se zapošljavaju docenti „po babu i stričevima", a ne po stručnim kvalifikacijama. Nedavno je grupa profesora našeg porekla sa najboljih američkih univerziteta, uključujući i mene, imala oštru diskusiju sa grupom profesora sa jedne katedre na fakultetu u Beogradu, čije ime za sada ne bih spominjala, a u vezi nedavanja podrške mladom kolegi za mesto docenta na toj katedri. Mladom kolegi, koji je bio jedan od najboljih studenata na toj istoj katedri, kao strašan nedostatak je uzeto to što je doktorirao na jednom od najboljih svetskih univerziteta u toj oblasti, što je postdoktorske studije takođe obavio na još jednom vrhunskim svetskom univerzitetu, što je imao veliki broj naučnih radova u najboljim svetskim časopisima u toj oblasti, i što je predložio datoj katedri nove moderne pravce istraživačkog razvoja na svetskom nivou i nove predmete koje do tada nisu imali.        Evo izvoda iz mog pisma kolegama sa navedene katedre: „Šta to bi, kolege? Da li možete jasno da formulišete razloge za glasanje protiv ovog kandidata? Zaista bismo voleli da ih vidimo. Možete i anonimno da ih napišete, stavite u koverte i date dekanu, ako nemate dovoljno integriteta da ih javno kažete. Da li ste se rukovodili najvišim normama naše profesije, uključujući visoke etičke i moralne norme? Prema onome što smo čuli, jedno objašnjenje je da se kolege plaše jake konkurencije, pa se trude da je eliminišu u samom začetku, i tako obezbede sebi dalje napredovanje. Ako je to tako, onda ne samo da nisu vredni da dalje napreduju, nego nisu vredni ni da budu na mestu na kome su trenutno. Da li možete da pogledate sebe u ogledalo i zapitate se da li ste vredni da vaspitavate sledeće generacije mladih inženjera?"        U diskusiji koja je posle ove moje poruke usledila, izašlo je na videlo da se na datoj katedri (što je zaraza koja se proširila po celom Beogradskom univerzitetu) kloniraju – odnosno, profesori svoje „podobne" studente ostavljaju na istoj katedri kao asistente, pa ih onda poguraju da dobije mastere pa doktorate u identičnim oblastima u kojim rade dati profesori, tako da stvaraju svoje grupe istomišljenika, koje direktno zavise od njih. To se naziva „kloniranje", i smatra se veoma štetnim za opstanak fakulteta (naročito na vrhunskim svetskim univerzitetima), jer se ne stvara novo znanje, nema zdrave konkurencije, a u suštini u takvim sredinama i ne postoji nikakav istraživački rad. Na dugi rok „kloniranje" dovodi do urušavanja kvaliteta studija, smanjivanja nivoa znanja, i time se degradira ceo obrazovni i naučni sistem jedne zemlje. Na primer, kada se penzionišu stari prekaljeni lekari (što je upravo u toku), pa treba da nas leče mamini i tatini „desetkaši", koji završiše Medicinski fakultet u Beogradu bez i jedne devetke, što je neverovatno, plašim za pacijente koje će ti lekari lečiti u skoroj budućnosti.

 

Za njih u Srbiji nije bilo mesta?!        Šta se desilo sa 5 studenata koji su 2003. godine sproveli anketu?        Danijela Cabrić, koja je tada završavala doktorske studije na Kalifornijskom univerzitetu na Berkliju (prethodno je završila redovne studije na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu i master studije na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelosu – UCLA), je sada vanredni profesor na UCLA, i direktor laboratorijskog centra CORES, koji se bavi razvojem najnovije bežične radiotehnologije. Dobila je niz nagrada i priznanja (Helman, Okinawa Foundation), uključujući i prestižnu nagradu CAREER od američke National Science Foundation 2012. godine.        Vladimir Stojanović, koji je tada završavao doktorske studije na Stanfordu (prethodno je završio redovne studije na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu), je sada vanredni profesor na Berkliju, koji se bavi razvojem integrisanih kola i najnovijih komjuterskih dizajna, integrisanom fotonikom i fizičkom elektronikom.        Uključen je u rad dva istraživačka centra na Berkliju – Berkeley Wireless Research Center (Istraživački centar za bežičnu radiotehnologiju) i Center for Energy Efficient Electronic Science (Istraživački centar za razvoj energetski efikasne elektronike). Dobio je takođe niz nagrada (IEEE, IBM), uključujući i prestižnu nagradu CAREER od američke National Science Foundation 2009.        Dejan Marković, koji je tada tada završavao doktorske studije na Kalifornijskom univerzitetu na Berkliju (prethodno je završio redovne studije na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu), sada je redovni profesor na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelosu – UCLA, i vodi Istraživački centar za paralelne komjuterske dizajne. Takođe je nagrađen sa nizom nagrada (IEEE, ISCC), uključujući i prestižnu nagradu CAREER od američke National Science Foundation 2009.        Andreja Jović, koji je tada bio student na redovnim studijama na Berkliju, sada je postdoktorand na Kolumbija univerzitetu u Njujorku, i bavi se signalima na ćelijskom nivou korišćenjem mikro fluida. Takođe je dobio niz nagrada uključujući i ACS Postdoctoral Fellowship and the Rackham Predoctoral Fellowship.        Aleksandar Kojić, koji je tada bio postdoktorand na Stanfordu, sada je direktor Odseka za energetske tehnologije u Istraživačkom centru kompanije Bosch u Palo Altu u Kaliforniji (the Energy Technologies Department of Robert Bosch Corporate Research and Technology Center, North America. Headquartered in Palo Alto, CA). Njegov Odsek se bavi razvojem daleko efikasnijih tehologija za konverziju i skladištenje energije, koje imaju minimalni štetni uticaj na životnu okolinu.

 

Ko je Jasmina L Vujić?        Prof. dr Jasmina Vujuć je redovni profesor na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju, naučnik je i stručnjak svetskog glasa u oblastima nuklearne fizike, analize i dizajna nuklearnih reaktora najnovije generacije, primene zračenja u medicini (nuklearna medicina i terapija raka) i industriji, kao i u oblasti nuklearne sigurnosti.        Bila je prva žena dekan na jednom od fakulteta za nuklearnu tehniku u SAD, od 2005. do 2009. godine. U 2009. godini je bila predsednik udruženja dekana svih fakulteta za nuklearnu tehniku u SAD. Clan je niza savetodavnih odbora na univerzitetima i institutima u SAD i Japanu, kao i upravnih odbora nakoliko strukovnih udruženja u SAD. Osnivač je i prvi predsednik Udruženja elektroinženjera našeg porekla u SAD, koje broji nekoliko stotina članova. Od 2012. član je Akademije inženjerskih nauka Srbije, a od 2013. član Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske.        Ima svoju odrednicu u Srpskoj enciklopediji u nedavno objavljenom trećem tomu Azbučnika V.        Za svoj naučni i stručni rad primila je niz nagrada, a Vlada Republike Srbije joj je dodelila Plaketu TESLA 2006, povodom 150—te godišnjice od rođenja Nikole Tesle, za zasluge u promovisanju Teslinog imena i dela, kao i promovisanju ostalih naučnika srpskog porekla u SAD.        Predsednik Republike Srpske Dodik ju je 2013. godine odlikovao Ordenom zastave Republike Srpske sa zlatnim vijencem.        Prošle godine joj je dodeljena „Hilandarska spomenica" za nesebičnu pomoć u obnovi Hilandara.