Љиљана Смајловић: Плодови гнева

politika.rs

Плодови гнева

http://www.politika.rs

Јесмо ли ми малолетна нација? Јесу ли нам потребни тутори? Толики добровољци да нас уче шта да мислимо, какво име да дамо ономе што препознајемо или осећамо и када да кризу зовемо кризом

Мајкл Давенпорт је похвалио Београд због „импресивног" третмана миграната, али Танјуг јавља да шеф Делегације ЕУ у Србији није хтео да коментарише политику према избеглицама у земљама ЕУ.
Да сам на његовом месту, ни ја не бих хтела да коментаришем политику земаља ЕУ према избеглицама. Радије бих изабрала да оћутим потпуни дебакл те политике, који је био тако јасно исписан на лицима европских лидера овог четвртка да га је прочитао читав свет.

Какав пех да их вест о ужасној смрти сиријских избеглица, откривених на аустријском друму, у словачкој хладњачи, с привременим мађарским регистарским таблицама, издатим румунском држављанину, затекне на окупу на Балканској конференцији у Бечу. Сазваној с јединим циљем да охрабри земље југоистока Европе да ће једног дана, ако буду добре и слушале одрасле, да уђу у политичку заједницу која постоји зато да би водила заједничку политику о заједничким проблемима који се најбоље дају заједно решити.

На папиру, додуше, таква европска политика постоји и за избеглице, датира из времена Шенгена и назива се Даблинским прописом. Само не вреди ни колико папир на ком је написана, а одавно се не примењује, што су Немци и Аустријанци у Бечу макар поштено признали.

И шта би господин Давенпорт о томе уопште могао да нам каже? Наравно да је импресиониран Србијом и начином на који третира мигранте. Његова се ужа домовина ионако изузела из заједничке европске политике према мигрантима, а премијер те државе за избеглице и азиланте користи метафоре позајмљене из животињског света, док присуство три хиљаде азиланата у Калеу, надомак Велике Британије, малтене доживљава као опсаду Уједињеног краљевства. Знам да је другачије кад 3.000 миграната дневно само прође кроз Србију, без жеље да се овде и настани, али знам и да Немци прихватају 40 посто свих избеглица које уђу у ЕУ, Французи само осам посто а Британци  – четири посто.

Питам се и хоће ли господин Давенпорт осећати неку нелагоду кад идући пут буде морао да критикује таблоидизацију српских медија. У које, ето, цуре подаци – махом тачни – из тужилачких истрага, на основу којих се покрећу кампање против политичких противника, чега се европски чиновници код нас гнушају, тражећи да се придржавамо европских стандарда. И тако и треба да раде.

Али у земљи из које нам је дошао господин Давенпорт, познате колумнисткиње у тиражним таблоидима мигранте каткад називају и бубашвабама. Пре два дана сам са запрепашћењем слушала како гост на вестима Би-Би-Сија одговара на питање зашто већина избеглица покушава да се докопа Немачке. „Казаћу вам исто што су Бони и Клајд рекли кад су их питали зашто пљачкају банке: јер су тамо паре", изговорио је уважени гост Би-Би-Сија, ваљда у уверењу да је духовито поредити мотиве оних јадника из масовне гробнице у хладњачи с грабежљивошћу гангстерског пара.

Господин Давенпорт је изузетно пристојан и умерен човек, лишен сваке надмености. Одлично говори српски а његово је опхођење према људима, да посудим његов израз, импресивно: не дели пацке, не гледа с висока, не претерује и не преувеличава ради ефекта.

Кад је реч о шефу Мисије УНХЦР-а у Србији, господину Хансу Шодеру, кога не познајем, верујем да су му намере биле добре када нас је на РТС-у пре неколико дана подучавао да ситуацију с мигрантима не треба да називамо кризом. „У овом тренутку ово још не би требало називати кризом", рече господин Шодер, уз напомену да је „оно што треба да урадимо да спречимо да криза дође. Сада говорим о ситуацији у Србији, не у другим земљама. Али у Србији не би требало да говоримо о кризи".

Стварно? Зашто онда његови шефови у УН кажу да је Средоземно море ове године препловило око 310.000 миграната, што је 40 посто више него током целе 2014. године? Разумем да треба са зрном соли примити тврдње да је у току највећа имиграција у Европу откако су Монголи упали пре хиљаду година, али зар није мрвицу покровитељска та идеја да домороце треба подучити како ће звати то што им се у њиховој кући дешава, па макар то био и глобални феномен и макар нас избеглице засад користиле само као успутну станицу. Хуманост је питање спремности, вели Шодер, па уз похвале нашој хуманости упозорава да морамо бити спремни и за случај да дођу десетине и стотине хиљада, поврх овог „стабилног", како га он назива, „прилива од хиљаду до две дневно".

Али, то још није ништа према домаћим политкомесарима. То што је српски премијер, уз Ангелу Меркел, ваљда једини у Европи који свој политички капитал самоуверено расипа на подршку избеглицама, повереница за равноправност изгледа да је схватила као прилику да се истакне па је иступила с предлогом да се блискоисточним невољницима који грабе ка Немачкој и Шведској понуди да населе пусте делове Србије. Ваљда вишак бирократске ревности, јер је одмах после тога престала да се јавља новинарима који су хтели да је замоле да им поближе образложи своје надлежности и иницијативу.

Пре ње се јавила Антонела Риха да са сајта Цензоловка подучи српске новинаре да је „најпогрешније" да ове страдалнике зову мигрантима, као што то чине водећи светски медији, и да је по међународном праву исправно само – избеглице. Они новинари који не поступају по њеној препоруци, зна се, раде то „с јасном намером" или „из незнања". Другим речима, или смо необавештени или покварени.

Мислим да је у случају госпође Рихе такође реч или о „јасној намери" или о незнању, будући да она наводи податак о 66.000 људи који су у Србији од почетка године „изразили намеру да затраже статус азиланта", али не каже да је само неколико стотина њих заиста затражило азил – да би одмах затим скоро сви напустили Србију. А све је те податке нашла у „Политици", која за блискоисточне несрећнике на смену користи називе мигранти, избеглице и азиланти, зависно од тога шта о њима знамо.

А то нема никакве везе са чињеницом да Дејвид Камерон, примера ради, инсистира да су за њега мигранти сви који у Велику Британију желе из једнако просперитетне Француске. Његова је намера „јасна", што би госпођа Риха рекла, јер државе по међународном праву могу да депортују мигранте који немају важећих папира, док избеглице од те судбине штити Конвенција из 1951. Да ли је, примера ради, избеглица или мигрант 42-годишња Мерси Оконкво, коју је „Њујорк тајмс" с троје малолетне деце прекјуче нашао, и фотографисао, у Србији? Мерси каже да је из Нигерије побегла још 1998, да је 14 година радила у Грчкој и исто толико година плаћала порез у тој држави, али онда више није било посла... И она жели у Немачку и заслужује да се негде безбедно скраси, као и сваки човек на свету. Јесу ли моје намере подле ако ми се учини да је она пре мигрант него избеглица, али свакако не азилант, барем не на пропутовању кроз Србију?

И као шлаг на торти, имамо НУНС који нас опомиње да не откривамо идентитет миграната јер би зли диктатори од којих су побегли могли да их препознају и да им науде фамилији. На страну што избеглице које до Србије стигну са смартфоном саме умеју да одлуче желе ли контакт с новинарима, али зар у НУНС-у не читају текстове колега из Лондона који нас свакодневно подстичу на „хуманизацију" миграната тако што ћемо их приказивати као људска бића с именом и презименом, с биографијом? И, коначно, зар мигрантима овде у Европи не прети већа опасност од кријумчара, од гушења у масовним гробницама по европским хладњачама, од екстремних десничара, па чак и од равнодушних државника који одбијају да преузму одговорност за последице западне политике, него од Асада?

Јесмо ли ми малолетна нација? Јесу ли нам потребни тутори? Толики добровољци да нас уче шта да мислимо, какво име да дамо ономе што препознајемо или осећамо и када да кризу зовемо кризом? Па, ми смо доскора имали ратове и избеглице, наше су приче остале неиспричане, наш је народ остао несаслушан, наше су жртве и крвници остајали анонимни. Можда још има несахрањених жртава из једне друге трагичне хладњаче, оне дунавске у коју су за време НАТО бомбардовања потрпани албански цивили. Ми знамо да је само случај одредио да нико наш не заврши у сличној хладњачи, да то овог пута буду Сиријци. Покушавамо да постанемо део једне унезверене политичке заједнице која очигледно нема појма како да изађе на крај с планетарном несрећом за коју и сама сноси одговорност, али упорно одбија да то призна.

Џон Стајнбек је о једној великој америчкој сеоби народа написао „Плодове гнева". Ово што сада гледамо су плодови глобалног гнева. Колико с овог места видим, немамо разлога да се стидимо. Али, одакле им идеја да не умемо ни кризу да препознамо кад је видимо?

објављено: 30.08.2015.

Љиљана Смајловић

објављено: 30.08.2015.

 

Систематско брисање памћења у Хрватској

31.08.2015. - Како је Туђманова власт затирала трагове о страдањУ Срба и других нехрвата у НДХ. Све што се ових дана збивало у Вуковару последица је једне неартикулисане ревизије свега постојећег

Откако се Србија, после готово једног века, поново појавила сама на светској позорници, ослобођена југословенског баласта, свакакве су је невоље снашле. Природно је да се намеће потреба и за једним новим историјским приступом времену оптерећеном пропалом комунистичком идеологијом и несталим југословенством. Поготово што је владајући светски глобалистички поредак наметнуо многим, нарочито малим народима, ревизију и маргинализовање историје. То се најочигледније види и осећа на простору који се седам деценија звао Југославија. Због тога је нама нови поглед на прошлост важнији него икад. Само они који буду добро познавали модерну, двовековну, историју српског народа, моћи ће да разумеју шта нам је учињено и шта нам ваља чинити.

Све што се ових дана збивало у Хрватској и Вуковару, само је последица једне историјски ретроградне, неартикулисане и мотивисане примитивним нагонима, ревизије свега постојећег. Поред уништавања књига на ћирилици и књига српских аутора, забране употребе ћирилице на јавним местима, петиције за поново увођење поздрава "За дом спремни" у хрватској војсци, уништавани су и многи трагови свеколиког бивствовања у заједничкој држави.

Убрзо после инсталације нове власти у Хрватској у лето 1990. године, преко јавне реторике свакодневно се подсећало да су Југославија, комунизам, партизани, братство и јединство, Срби - непријатељи. Таква пракса ускоро је дала поприличне резултате. До темеља су разорени споменици који су сведочили о убијању Срба од усташа, затим о злочинима фашистичких окупатора над Хрватима, потом су ту спомен-обележја која говоре о убијању Јевреја, а онда су на ред стигли обелисци који су говорили о Комунистичкој партији и Титу у НОБ-у, братству и јединству.

Још пре почетка ратних чарки и доцније озбиљнијих војних операција, уништено је 220 сопмен-обележја. Рушење тих споменика најчешће је био јуриш на места памћења, покушај да се избрише из колективног сећања најважнији део из историје Другог светског рата, антифашистичка борба и страдања Срба и других нехрвата у Независној Држави Хрватској. То је био део шире ревизије савремене историје у Туђмановој Хрватској која је кренула у стварање нових митова.
  

ЗАТИРАЊЕ Остаци цркве Св.Николе у Карловцу после минирања, а пре обнове

Бахатост, нетолеранција, крајња агресивност, пљачке, тиранија, рушења, убиства, постају саставни део свакодневице. Однос према обележјима из прошлости није се нимало разликовао од односа који ће та нова власт имати и према грађанима, нарочито српске националности. Кад се једном постави експлозив испод једног споменика, онда је још лакше ставити га испод нечије куће. На десетине, на стотине примера могу да потврде ову праксу. 

ПАМЕТНОМ ДОСТА
Илустрацију стања тих година у Хрватској даје и интервју легендарног и сад већ покојног новинара "Слободне Далмације" Милорада Бибића Мосора са академским вајаром Лујом Лозицом: Мосор је запитао чувеног вајара да ли је преболео што су на комадиће исекли његову скулптуру Јосипа Броза Тита у мрамору? - То је културицид најгоре врсте којег је осудио цели свет. Једино се у Хрватској о томе шутило... Титову скулптуру, изложену у Шубућевој улици у Загребу, испилали су на комаде. Страшно. Ужасно. Убитачно. Нестварно - одговорио је Лозица. На питање да ли је истина да зато није хтео сусрет са Фрањом Туђманом, нити да направи његову скулптуру? - С Фрањом Туђманом се нисам сретао. Нити сам ја желео срести њега нити је он хтео срести мене - рекао је легендарни вајар. Можда је Фрањо Туђман, приметио је Мосора, волео неко Лујино уметничко дело. - То ме не занима. Моје гесло је: ко једном изда - увек изда. Паметном доста!

Када су почеле ратне операције демолирано је више од 3.000 партизанских споменика и других обележја из историје и традиције Срба у Хрватској. Један део, али руку на срце, много мањи, уништили су и припадници Војске Републике Српске Крајине (у Плашком миниран партизански споменик у центру града, и срушен споменика народном хероју Марку Орешковића Крнтији).

Тих дана у Осијеку, од 82, нестала су, уклоњена или уништена 62 споменика, бисте и спомен-плоче. На питање где би могли бити ти споменици, тадашњи председник Извршног вијећа Скупштине опћине Осијек, Бранимир Главаш је одговорио да је "оболио од опће амнезије".

До средине 1992. године из Карловца је избегло 15.000 грађана српске националности од укупно 21.731 колико их је у том граду живело по попису из 1991. Када већ није било Срба, шта ће онда и православна црква, која је, иначе вековима красила град, био је резон градских јуришника из ХДЗ-а. Шта се све збило испричао је један грађанин из непосредног комшилука:

- Био је 29. 12. 1991. Дошли су наши, донели су снопове експлозива, а нама рекли да се удаљимо те вечери из станова, јер ће бити весеља до миле воље - рекао је он.

А у хроници Карловца, у "Карловачком тједнику" (11. 1. 1992) под насловом "Погођена православна црква" пише:

- Да непријатељ својом артиљеријом гађа насумице, најбоље потврђује вест да је погођена православна црква Светог Николе.

Европска посматрачка мисија дошла је у Карловац и написала извештај у коме се доказује "да црква Светог Николе минирана и оставила траг једног нецивилизацијског, вандалског чина с краја двадесетог века који је уништио некадашњу карловачку лепотицу".

Споменик Војина Бакића у част револуције Славонији, у Каменској, који је несумњиво био међу највећим апстрактним скултурама у свету, срушен је иако се то подручје налазило изван непосредних ратних дејстава. Поводом ауторове смрти "Вјесник" ће објавити неистину: "Његов споменик слободи народа Славоније срушили су четници". Непосредни наредбодавац за извршење овог злочина, Миљенко Црњац, не само да није позван на одговорност него је "лепо напредовао све до генерала". И друго ремек-дело овог аутора, на Петровој гори, посвећено устанку народа Баније и Кордуна, доживљава сличну судбину. После 1995. почиње његово систематско уништавање и траје до данас. Скида се и односи скупоцена оплата од нерђајућег челика, а локална и државна власт не предузимају никакве санкције против починилаца упркос протестима антифашистичких удружења.

И не само то - кућу са атељеом, коју је Војин Бакић имао у ували Гршчици, на Корчули, уништили су већ 1991. године "просветљени ХДЗ-ови јуришници" из места Блато са тог острва. Нико никад за то није позван на одговорност.

НАЛОГОДАВАЦ Миљенко Црњац за злодело је награђен чином генерала

У Кукњевцу, седам километара од Пакраца, уздизао се споменик у част 780 убијених Срба. Злочин су извршиле усташе почетком октобра 1942. године. Имена убијених била су исписана на каменим плочама. Аутор овог обележја био је вајар Стеван Лукетић. Стручно постављен експлозив учинио је своје: од високе челичне скулптуре није остало баш ништа, чак ни темељ. Тако се експлозивом уништава сваки траг прошлости. Асфалтни пут који водио до споменика данас је зарастао у густ коров и шипражје.

У Далмацији је од 1.030 спомен-обележја срушено или оштећено 482, близу 50 одсто. На подручју Макарске срушени су сви споменици, сто одсто.

На Вису, на обали уз пристаниште, 1964. године подигнут је споменик чији је аутор био Антун Аугстинчић. На једноставном каменом блоку с једне стране исклесана је била реченица "Туђе нећемо - своје не дамо" коју је пред крај рата изрекао Јосип Броз управо ту на Вису. Почетком деведесетих плоча је склоњена, изгледа баш у време када су у Загребу почеле да се роје идеје да се потегне за туђим...

Све ово што се издогађало деведесетих година само опомиње да нам је мало потребно да из људског друштва склизнемо у дивљаштво. Надајмо се да нам се неће још једном десити да се појаве неки "манијаци и да нам силују учитељицу живота - историју".

Иван Миладиновић,
Новости

http://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&idnovost=77769&Sistematsko-brisanje-pamcenja-u-Hrvatskoj#.VeRLDPSLXlA

VANZEMLJACI ILI VANZEMALJCI – KAKO POMOĆI?

 

http://vremeje.rs/vanzemljaci-ili-vanzemaljci-kako-pomoci/

 

VANZEMLJACI ILI VANZEMALJCI – KAKO POMOĆI?

 

 

 

Zemlja lider EU Nemačka je izašla sa "genijalnom" idejom da se odrede kvote broja izbeglica koje zemlje-članice treba da prime. Pravedno i logično bi bilo kada bi te kvote bile srazmerne doprinosu pojedinih zemalja EU u vođenju rata u Siriji, Avganistanu, Iraku i Libiji – kao glavnom uzroku tih, za EU začuđujućih migracija

 

Autor: Željko Pavićević

 

31. avgust 2015. 

urednik Srdjan D. Stojanović

 

Teško je ostati ravnodušan pred prizorima napaćenih ljudi-azilanata, koji bežeći pred „stvaraocima" nekakve Islamske države, prolaze Srbijom. Beograd je samo jedan od gradova tranzitnih zemalja preko kojeg izbeglice iz ratom obuhvaćenih zemalja Bliskog istoka prolaze ka slobodnim zemljama EU, kako bi pronašle svoj mir. Sa druge strane, izbeglička kriza o čijim uzrocima je teško govoriti, izazvala je oprečna osećanja kod građana i građanki Srbije, u koje ubrajam i političare. Da li je tako nešto bilo za očekivati? Sigurno da jeste.

Prosto je degutantno slušati „izlaganja" nekakvih dušebrižnika, spasitelja srbijanskog roda, nacionalista i vidovnjaka. Te moći koje poseduju ove socijalne grupacije su prosto neverovatne i oglušiti se o njih bi zaista bilo šteta. Jasno je da se Beograd, kao i veliki broj gradova tranzitnih zemalja, nalazi na udaru izbeglica iz ratom obuhvaćenih zemalja. Muškarci, žene i deca, sa malim prtljagom u rukama, iscrpljeni i gladni, iz košmara u kojem su živeli beže u neizvesnost. Put koji prelaze je težak i mučan. Sreća je, ne poznaju naš jezik i ne mogu da čuju šta pričaju lideri nekakvih naših pokreta i stranaka. Sreća je i ta da veliki broj naših sugrađana „ne razume" jezik polusveta okupljenog oko takvih lidera.

 

Samozvani biznismen i bivši visoki funkcioner Demokratske stranke Srbije, Nenad Popović, nastupajući ispred svoje novouspostavljene vanparlamentarne stranke, ovih dana ukazuje na potrebu podizanja nekakvog zida na granici sa Makedonijom, kako bi bio sprečen ulazak migranata, a time i militarista u Srbiju. Uvek je potrebno u ovakvim situacijama biti obazriv i oprezan, ali ne i paranoičan. Zabrinutost lidera jedne od "narodnih partija" izazvanu kretanjem jednog od lidera pobunjenika, Laith Al Salehom, u redu je, ali način na koji je izražava, šireći kolektivnu paranoju i govor mržnje, potpuno je degutantan. Ništa bolji nisu ni glasnogovornici nekakvih nacionalističkih pokreta udruženih u brizi. Oni, sa druge strane, ne brinu zbog militarista, već zbog mogućnosti naseljavanja migranata širom demografski stare Srbije. Umesto poziva na podizanje zidova, oni pozivaju na protest protiv „paklenog plana" EU.

 

I baš u tim danima kolektivne brige, premijer Srbije i njegovi ministri obilazili su lokacije na kojima su smešteni migranti. Stiče se utisak da je njihova briga usmerena ka izbeglicama nekako drugačija, prikrivena i donekle neiskrena, ali usmerena u dobrom pravcu. Ona ne rasplamsava ideje lidera nekakvih narodnih pokreta i stranaka, već ide u pravcu širenja „ljubavi i mira u svetu". U brizi, pored naših lidera, ne kaskaju ni lideri EU. Tako se pre par dana na granici sa Makedonijom pojavio „drug" našeg premijera i ministar spoljnih poslova Austrije, Sebastijan Kurc. Pored brige za izbeglice, Kurc je iskazao i brigu za narode zapadnog Balkana. „Države zapadnog Balkana su presiromašne, preopterećene i prepuštene same sebi. Moramo im pomoći", kazao je ministar Kurc. To je lepo, a još da je iskreno, gde bi nam bio kraj.

 

 

Pohvale zvuče cinično – Majkl Davenport, ambasador EU u Srbiji

 

Reči divljenja za držanje naših vlasti ambasadora EU u Srbiji Majkla Davenporta deluju još ciničnije. EU kao vredno radi na rešavanju problema izbeglica, a oni se gomilaju u zemljama koje nisu i neće biti članice Unije još mnogo godina. Zemlja lider EU Nemačka je izašla sa "genijalnom" idejom da se odrede kvote broja izbeglica koje zemlje-članice treba da prime. Pravedno i logično bi bilo kada bi te kvote bile srazmerne doprinosu pojedinih zemalja EU u vođenju rata u Siriji, Avganistanu, Iraku i Libiji – kao glavnom uzroku tih, za EU začuđujućih migracija. Problem treba rešavati na izvoru, a ne u tuđem predsoblju.

 

Ne bi sve ovo izgledalo tako konfuzno i sa pobrkanim emocijama, da nam se pre dvadeset godina nije desilo nešto slično. Samo što je tada u pitanju bio naš narod, naši zemljaci. Tih dana je mnogo građana Beograda, ugostilo i pružilo pomoć izbeglicama iz Hrvatske. Tada smo uspeli da odgovorimo na egzodus našeg naroda iz Hrvatske. U čemu je razlika danas?

 

Da ne bude zabune. Potpuno mi je jasno da oni nisu naši „zemljaci", ali nisu ni vanzemaljci. Možda bi bilo najbolje da ih baš tako zovemo – „vanzemljaci". I ukoliko ne možemo da pomognemo, bar da ne odmažemo. Ukoliko nismo u prilici da nekoga primimo u svoj dom, ili to ne želimo, nemojmo pogrdno i zlonamerno komentarisati one koji su to učinili i pokazali na svom primeru kako je to jednostavno i lepo. Jednostavno, kao što reče nekadašnji srpski patrijarh Pavle, „Budimo ljudi iako smo Srbi."

-30-

http://vremeje.rs/vanzemljaci-ili-vanzemaljci-kako-pomoci/

 

.

За већ виђено спремни

politika.rs

За већ виђено спремни | Саво Штрбац

http://www.politika.rs

У медијима је ових дана објављена моја иницијатива да се оснује специјални суд за Хрватску који би процесуирао ратне злочине припадника хрватских оружаних снага над Србима почињене у рату деведесетих, али и иницијатива последњег команданта одбране Вуковара Бранка Борковића – Младог Јастреба да се усташки поздрав „За дом спремни" уведе као службени поздрав у Оружаним снагама РХ.

Своју иницијативу сам образложио чињеницом да су садашња суђења Хрватима за ратне злочине над Србима пред хрватским правосуђем „изругивање жртвама, а не суђење". О томе говори и број процесуираних у РХ– од њих 3.600, само су 120 припадници хрватског народа, од којих је четрдесетак осуђено на симболичне казне. А од неколико до сада процесуираних припадника сопствених оружаних снага за ратне злочине над Србима из времена „Олује", правоснажно је осуђена само једна особа (случај „Прукљан и Мандићи"). У аналима правосудног бешчашћа остаће запамћене ослобађајуће пресуде оптуженима за злочине у Гошићу, Вариводама, Груборима и Кијанима, као и дугогодишња истрага без помака против НН лица за масакр хендикепираних у Двору на Уни.

Моју иницијативу, иако су је регистровали многи медији у региону, нико из струке и политике није ни коментарисао.

Јастребову иницијативу прати и интернет-петиција, коју је за неколико дана потписало неколико хиљада особа, а међу потписницима су: академици Јосип Печарић и Станко Поповић, бискупи загребачки Валентин Позаић и сисачки Владо Кошић, фудбалер Јосип Шимунић, бивши управник Хрватског института за историју Мирко Валентић, председник Хрватског националног етичког суда Звонимир Шепаровић, бивши политички емигрант Никола Штедул, фрањевац Миљенко Стојић и др.

Јастребову иницијативу са „Фејсбука" академик Печарић је уобличио у писмо у којем се наводи: „Увођењем таквог поздрава у службену употребу неговала би се хрватска култура и традиција, у противном противници овог поздрава могли би сутра доћи на идеју да нам забране наш плетер, загребачку катедралу или чак Сињску алку." Писмо је упућено председници републике Колинди Грабар Китаровић и председнику ХДЗ-а Томиславу Карамарку, од којих се траже измене Закона о хрватској војсци како би поздрав „За дом – спремни" ушао у службену употребу у Оружаним снагама РХ.

Председница државе је кратко, преко својих службеника, поручила да је ова иницијатива „неозбиљна, неприхватљива и на разини провокације". Из ХДЗ-а су саопштили да се савремена хрватска држава темељи на Домовинском рату и да хрватска војска има своје поздраве: „Домовини вјерни" и „Поздрав домовини".

Мислим да иницијаторе и потписнике петиције неће обесхрабрити поруке председнице и ХДЗ-а. Напротив, верујем да ће се потписивање петиције наставити. Петиција је заправо оригинално лобирање да на предстојећим парламентарним изборима победи ХДЗ. Због тога и не очекујем да ће председник ХДЗ-а јавно изразити противљење даљем потписивању петиције, јер највише његових гласача и долази из структура верника окупљених око Католичке цркве и хрватских ветерана.

Али у каквој су вези поменуте две иницијативе? Непроцесуирани злочини над Србима почињени уз поздрав „За дом спремни" четрдесетих иницирали су њихов наставак деведесетих. Ако и ови из деведесетих остану некажњени, увођење тог усташког поздрава у хрватску војску постаће реалност. Онако како Печарић у поменутом писму и наводи: „Отприлике би се догодило исто што се догодило и с увођењем куне као новца. Разноразни анти ови или они вриштали би пар месеци, а након тога би нашли нешто друго што их евоцира на дане када су њихови преци (а и они) таманили Хрвате."

Јастребова иницијатива подржана петицијом са потписима „угледних" Хрвата није уопште „неозбиљна" и прешла је „разину провокације". А да ли ће остати и „неприхватљива", зависи од тога колико ће јој се оштро супротставити хрватско друштво и међународна заједница. Један од адекватних начина супротстављања јесте и оснивање поменутог специјалног суда за Хрватску за процесуирање ратних злочина над Србима почињених у рату деведесетих.

Информационо-документациони центар „Веритас"

објављено: 28.08.2015.

 

novosti.rs

Vuksanović: Naša ćirilica za Brisel nije evropska vrednost

Dragana MATOVIĆ

| 23. avgust 2015. 13:33 | Komentara: 0

Akademik i književnik Miro Vuksanović: Hrvati proteruju našu azbuku, a prisvajaju Teslu. Kosovo je davno primljeno u srpsku istoriju. Čudo je da isti jezik ima četiri ili pet različitih imena

ĆIRILIČNO pismo ovih dana se u Vukovaru našlo usred jednog snažno intoniranog spora. Preživela je samo jedna tabla ispisana jezikom Srba - srpskim, uprkos činjenici da naš narod čini trećinu žitelja ovog grada. Akademika i književnika Mira Vuksanovića nije iznenadio ovaj potez vukovarskih vlasti. Jer, nije prvi put da "Hrvati pokazuju ko su i kakvi su".

- Od Zaharija Orfelina, svestranog umetnika i prvog Srbina koji je štampao svoje pesme, urednika prvog našeg časopisa iz 1768, pa redom, u vekovima, iz Vukovara su stizali ljudi koji su uzdizali srpsku kulturu - kaže Vuksanović, u razgovoru za "Novosti". - Hrvati znaju da su to Srbi. A dok su proslavljali ulazak u Evropsku uniju, prvi portret na velikom bilbordu prikazivao je među znamenitim Hrvatima Nikolu Teslu, potomka dveju srpskih porodica koje su imale četrdeset pravoslavnih sveštenika sa dva episkopa. Hrvati su pre toga rušili Teslinu rodnu kuću i crkvu kraj nje, a Teslin Smiljan ni danas nema struju. Hrvati, dakle, u politici rade ilavo, a to znači - prilično lukavo, podmuklo i ukriveno u isti mah. Primire se dok ne dobiju šta hoće, a potom kažu ko su i kakvi su. Ilavo sklanjaju ćirilicu i prisvajaju Teslu. Slično su preuzeli počasti na kraju oba velika rata u prošlom veku i dočekali da saopšte protiv koga su zapravo bili. Uvek kad nisu sami. Tako je i danas.

* Da li je uvođenje takse od tri evra na dokumenta ispisana srpskim pismom namera lokalnih vlasti da se u Vukovaru obeleže Srbi?

- Ako tri evra mogu da pomognu u zaštiti trideset slova ćirilice kao nacionalnog pisma, u zemlji gde je oporezovan i list na drvetu, toliko izdvajanje bi delovalo kao prirodna pojava. Međutim, bojim se da ćemo se opet spotaći o isti kamen i odmahnuti rukom kao da ništa bilo nije. Štetne navike najduže traju.

NISAM SE UMORIO * Rekorder ste u upravljanju srpskim bibliotekama. Kakvo je iskustvo?
- Biblioteke su okeani gde padaju kapi od reči na svim jezicima. Piscu je mesto među knjigama. Piscu je prvi zadatak da knjige piše, skuplja, čita i pazi. Zato sam tako i toliko radio u Somboru, u Matici srpskoj i sada u SANU. Niti sam se umorio, niti sam poslove dovršio. Niko nije ni napisao ni pročitao ono što je poželeo. Tome kraja nema. Knjige nastaju da ne budu "ispijene do dna".

* Nije li evropska vrednost - prećutkivana ravnopravnost oba pisma kod nas, iako je zvanično pismo ćirilica?

- Iz Brisela je pre nekoliko dana stigla vest da oni nisu nadležni za ćirilicu i da je to unutrašnja stvar svake države. To bi moglo da znači da za njih ćirilica nije evropska vrednost i da takav status ima sve srpsko što je na tom pismu u deset vekova nastajalo, od Miroslavljevog jevanđelja i Dušanovog zakonika do knjiga Pupina, Milankovića, Andrića, Crnjanskog i drugih.

* Koja su se to politička čuda dogodila srpskom jeziku, o njima pišete u novoj knjizi "Silazak u reč"?

- Prvo čudo je da isti jezik ima četiri ili pet različitih imena. Drugo čudo je da se davno stvoreni jezik naziva po tek stvorenim državama. Po tako naopakom i nametnutom modelu narodi u BiH govore bosanskim jezikom. I Srbi, razume se. Bošnjački nije što i bosanski. To ime je oživelo i u Srbiji, u školama i drugde. Podvala je uspela. Niko nije zapazio protest SANU zbog toga.

* Kako je moguće da se, gotovo naprečac, osnuje ili ukine jezik bilo kog naroda?

- Moguće je, a to je kad političari misle da njihove odluke nisu omeđene dužinom mandata. To ne može gde se god zna da jeziku "mandat" traje kao i narodu kome pripada. Sloboda se rečima ne uzima naredbama, jer su i naredbe od reči. Vladari mogu da gospodare teritorijama i rajom, ali ne mogu da pokore jezik i reči koje će ih izdati upravo dok misle da su nepomerivi.

* U knjizi govorite da se do imena jezika može doći ako se iznajme matematičar, fizičar i geograf, objasnite kako?

- To su slučajno odabrana druga imena za političare koji svojim glasačima objašnjavaju da je nula hiljada, da se snaga svetlosti i zvuka meri glasovima predizbornih parola, da su im zemlju izdali pod stranačku arendu i da su takve istine glavne u jeziku koji slušaju i kojim se služe. Lakoverne je lako prevariti. Kako nekad tako i danas.

* Gde bi i kako trebalo braniti srpski jezik?

- Srpski jezik se brani svuda gde su Srbi. Ko nije maternji jezik zanemario, i sebe je zaštitio. Naši jezikoslovci su poštovani u inostranstvu. Uhvaćeni su za ruku kojom pišu u svojoj kući. Tako će biti dok ne naučimo da su narod i jezik iste nerazdvojne pojave. Reči svakodnevno smišljaju svi. Pisci im iskušavaju značenje, slikovitost, odjek i mudrinu. Postavljaju ih kao mamce u rečenicama i stihovima koji se ne kvare.

* Crna Gora ima dve azbuke, dve crkve, udruženja pisaca, muzičara, ima dve akademije, dva jezika, dva udruženja boraca... Kako vi na to gledate?

- Tamo se sve obliznilo. Zato je i azbuka dobila "blizance", dva nova slova. Međutim, to ne znači da su stanovnici, osim nekolicine "vojvoda i serdara", imućniji, da imaju više posla i da udobno žive. Od slova i TV vesti to ne dolazi. Čak ni kada na dvadesetogodišnjicu "Oluje", u udarnom terminu, kao prst u oko, RTCG emituje reportažu o sadašnjem bratstvu i jedinstvu pod Debelim brijegom, na crnogorsko-hrvatskoj granici. Vuk je u "Srpskom rječniku" zapisao pitanje "Ko ti je oko izvadio?", odgovor da je to uradio "Brat" i komentar: "Zato je tako duboko". Bila jednom u jednoj zemlji "dva oka u glavi..."

* U Crnoj Gori danas tvrde da je Njegoš zloupotrebljen u političke svrhe...

- Uzaludno dokazuju da Njegoš nije znao ko je, da nije na srpskom mislio i pisao. Ne važi se njina no Njegoševa, on je konstanta srpske misli. Po svojoj volji to će da ostane. Ne mogu se stihovi napisani pre vek i po tumačiti kao da su nastali danas. Takvu kopilad poturaju pesniku "Luče" i "Vijenca", na način besprizoran, odavno. Misle da je Njegoš prva banka u kojoj mogu kupovati deonice kako im se ćefne. Svaki privid brzo iščili. I ovaj će.

PRIVILEGIJA BEZ PREMCA * Na srpskom izdavaštvu je, uprkos besparici, značajan projekat - antologijska edicija "Deset vekova srpske književnosti". Jeste li, ikad, posumnjali u njegovo ostvarenje?
- Kada smo krenuli u poduhvat, učinilo mi se da smo pred ogromnom planetom od srpskih reči koje niko ne može dočitati. Ipak, uprkos svemu, objavili smo, u šest godina, počev od 2010, šezdeset i dve knjige, od Svetog Save do savremenika. Tomovi su opremljeni svečano, priređeni po naučnim merilima koja su dostupna svima. Biramo iz svega što je na srpskom bilo kad napisano.

* Koji su, po vašem mišljenju, danas istinski crnogorski lingvisti?

- Iz Petnjice pod Durmitorom je poreklo Vukovo i jedan od izvora Vukova jezika. Mihailo Stevanović, Radosav Bošković, Mitar Pešikan, Jovan Vuković, Radomir Aleksić, Milija Stanić, Drago Ćupić, Mato Pižurica, Dragoljub Petrović i ostali, mlađi i vremešni, nisu smetnuli s uma mesto rođenja u Crnoj Gori i srpski jezik kojim su progovorili, koji su izučavali i izučavaju.

* Zašto crnogorski ili, kako ga zvaničnici nazivaju - montenegrinski pravopis vi nazivate crnopis?

- Crno se piše svima koji seku rodoslovna, verska i nacionalna stabla na kojima su od postanja. Još crnje se piše onima što su pozajmili Ukrajinku, Hrvata i novosadskog filozofa da im urede pravopis. Izreku su okrenuli. Kopaju sami sebe.

* Donedavno ste bili u Nacionalnom savetu za kulturu, da li ste uspeli da rešite bar neki od nagomilanih problema u ovoj oblasti?

- Bio sam na čelu Saveta nepunu godinu. Odustao sam od tog mesta kada sam razumeo da je ugledno skupštinsko telo osnovano po nalogu, a onaj što je morao da bude poslušan ne zna šta će i kako će. I Savetu i srpskoj kulturi otkucavaju dva muzejska sata. Poneko kaže da oba moramo da vratimo na početak. Tako bi, naime, nada porasla. Barem kao nova varka.

* Kao novi problem nametnuo se mogući ulazak Kosova u Unesko. Verujete li da do toga neće doći?

- Kosovo je davno primljeno u srpsku istoriju. Tamo mu je najbolje i najsigurnije. Kosmetski i nemanjićki manastiri su u srpskom krstu. Tu će da vekuju. Pećaršiji druge skraćenice nisu potrebne. Dok smo tamo, sve je na svom mestu. Posle masovnih seoba ostaju kamen i trn, sećanja i strepnja od tuđih ruku. Mnogo ih je. Stižu odsvukud. Bližnje, pod upravom moćnih, najopasnije su.

* Imamo li snage, volje da se borimo za ono što je naše?

- Ko nema svoje mora da otima od drugih. Ko nema obzira ne mari čije je uzeo. Koga pridržavaju veliki zamišlja da nije više mali. Takvi su skoletali Srbe. Neki dozvani i negovani, a neki stigli silom. Ono što Srbi gube i dalje će da bude srpsko. Deluje neobično, ali je tako. Krivci će da kažu istinu. Bilo kad i bilo kako, ali hoće.

 

О правима српског народа

Дан



Напредни клуб из Београда издао је седми по реду годишњи извјештај о политичким правима српског народа у региону. Корице овогодишњег извјештаја по трећи пут су црне боје. Откад клуб посматра стање политичких права српског народа, стање није било овако тешко и лоше.

Српски народ у Босни и Херцеговини је под непрекидним притиском из Сарајева и Загреба, али и из Брисела, Лондона и Вашингтона. Република Српска је једини политички ентитет у Европи чија је аутономија непрекидно угрожена и умањивана. Захтјеви из Брисела за увођењем централног министарства пољопривреде, укидањем полиције ентитета, увођењем једне изборне јединице приликом примјене пресуде по тужби Сејдић-Финци (како би умјесто Рома или Јерејина као припадник мањина у предсједништво био биран Бошњак), као и за успоставу судства у коме хегемонију врше Бошњаци, за циљ немају стварање „функционалне државе" (јер таква права уживају многе федералне јединице у Европи), нити модернизацију. Циљ су обесправљивање, асимилација и, ако буде потребно, прогон српског народа. Срби у Федерацији БиХ немају ни дио права која уживају Бошњаци и Хрвати у Републици Српској, нису чак успјели ни да им омогуће не само демократску већ ни формалну заступљеност у парламенту. О просвјетним или културним правима и да не говоримо. Треба нагласити да на годишњицу злочина у Сребреници у Поточарима није био безбједан ни српски премијер Вучић. САД и ЕУ не само да на све то нису обратиле пажњу, већ су њихови медији налазили оправдања за насиље.

У Хрватској стање никада није било горе. Човјек који је убијао српске цивиле у Пакрачкој Пољани и Вуковару постао је почасни грађанин овог града. Хрватска предсједница није била спремна да дође на обиљежавање седамдесете годишњице пробоја јасеновачких логораша на дан централне манифестације, али је у Блајбург пожурила и стигла на вријеме. Поред других непримјерених изјава, двапут је Војводину означила као независну државу, која постоји поред Србије. Прије двије године ХДЗ је покренуо погромашку кампању против ћирилице… Ова шовинистичка борба за коју само у Бриселу не разумију да нема везе с мањинским већ са људским правима, билајејош перфиднија пошто је за циљ имала политичку рсхабилитацију за корупцију осуђеног ХДЗ-а, То је побједом Колинде Грабар Китаровић и постигнуто. Сада је пред изборе, милитаризацијом хрватског друштва, контроверзном војном парадом усред Загреба, владајући СДП ушао изборну кампању, а његове вође су избјегле да их вређају у Книну. Унутрашњи проблеми хрватског друштва удаљили су Балкан од помирења. Ердутски споразум није спроведен, аутономни котари нису успостављени, имовина није враћена… Права српског народа су мања него икад после смрти Фрање Туђмана.

У Црној Гори Срби не уживају ни права националне мањине. Има их 34 одсто, а чине свега 7,3 одсто запослених у јавној управи. Црна Гора је једина европска држава чији премијер сматра за потребно да изјави како његова мисаона матрица „није да протјера Србе из Црне Гор,е". Ипак, изјавио је и да у Црној Гори постоји „туђински језик" који неко жели да наметне умјесто „свог црногорског"… У Црној Гори православна црква нема пуна права и неки њени свештеници су прогоњени. Црна Гора притом није демократска држава, што је доказано на предсједничким изборима и попису.

У Албанији и Словенији Срби не уживају ни права нациналних мањина. На Косову и Метохији Срби су под притиском владе у Београду ушли у владу гу којој нису имали ни симболичан утицај. Народ и елита косовских Албанаца повели су кампању мржње против потпредсједника владе „Репубљик Косова" Јаблановића звог једне једине ријечи којује изговорио. Он је данас на суду као шовиниста, смијењен је, а Србија ништа није предузела. Срби имају мање права него прије годину дана. Бриселски споразум није примијењен у сегменту везаном за Заједницу српских општина. Није основан Специјални суд за злочине тзв. ОВК. У Македонији, упркос учешћу Срба у влади, трају кампање против асимилације коју Срби (њих два одсто!) наводно спроводе над већинским Македонцима, као и за рушење споменика цару Душану. Архиепископ Јован Шести је коначно пуштен из затвора, али није рехабилитован. Напредак у политичким правима Срба постигнут је у Мађарској гдје је Фидесова влада коначно омогућила некакво парламентарно представљање мањинама, као и стално финансирање њихових установа. Стање је прилично добро и у Румунији.

Најгоре је што Србија под владом Александра Вучића све мање брине о правима српског народа у региону. Угашене су установе које се њима баве. Није било трајне политике и свака активност је била маркетиншка у вријеме обиљежавања двадесете годишњице „Олује" или изрицања пресуде по тужби Републике Хрватске за геноцид… Напослетку је, по правилу, Србија прихватала политику СР Њемачке, и то се види по непоштеном односу званичног Београда према најављеном референдуму у Републици Српској.

ПИШЕ:ЧЕДОМИР АНТИЋ,  ИСТОРИЧАР И ДОЦЕНТ НА ФИЛОЗОФСКОМ ФАКУЛТЕТУ У БЕОГРАДУ

 

Proterani Srbi mogu sudski da teraju Hrvatsku

© Tanjug/ DRAGAN STANKOVIC

Region

09:06 07.08.2015(osveženo 09:33 07.08.2015) Preuzmite kraći link

Nenad Zorić

0422150

Presude Haškog tribunala i Međunarodnog suda pravde osnova su za procesuiranje počinilaca utvrđenih ratnih zločina nad Srbima u Hrvatskoj za koje niko nije odgovarao, tvrdi za Sputnjik Savo Štrbac, predsednik Dokumentaciono-informacionog centra „Veritas".

Nisu iscrpljene sve pravne mogućnosti kako za krivičnu odgovornost tako i za naknadu štete prognanim i ubijenim Srbima, kaže dalje Štrbac, jer je u zaključcima presude Međunarodnog suda pravde po uzajamnim tužbama Hrvatske i Srbije za genocid decidirano rečeno da je „Oluja" etničko čišćenje isplanirano na brionskom sastanku Franje Tuđmana sa vojnim i političkim establišmentom.

 

© AFP 2015/ TOM DUBRAVEC

Galbrajt: Vašington je mogao sprečiti „Oluju"

„Bilo je ubistava i u koloni izbeglica i nad Srbima koji su poslušali Tuđmana i ostali na svojim ognjištima ili iz bilo kojih drugih razloga nisu hteli ili mogli da odu, pa su pobijeni. Sve je to konstatovano u presudi Međunarodnog suda pravde", dodaje Štrbac.

Prljavština sa „Oluje" nije očišćena

Presuda Međunarodnog suda pravde je, smatra dalje Štrbac, preuzela i osnažila sve što je pretresno veće Haškog tribunala utvrdilo u prvostepenoj presudi hrvatskim generalima Gotovini i Markaču, u kojoj se kaže da su bili članovi udruženog zločinačkog poduhvata čiji je cilj bio prisilno i trajno iseljavanje Srba sa područja Krajine.

Žalbeno veće koje ih je kasnije oslobodilo, pojašnjava Štrbac, obrazlagalo je jedan segment iz te prvostepene presude koji se tiče pravila od 200 metara prilikom granatiranja i na tome je srušilo prvostepenu presudu.

 

© Tanjug/ Oksana Toskić

„Oluja" − nastavak zločina iz 1941. (video)

„Ali, nije demantovalo ono što Hrvati žele da prikažu — da im je ta žalbena presuda očistila od svih prljavština 'Oluju'. Ne, nije. I to je konstatovano u presudi Međunarodnog suda pravde, postoje delovi presude koji se samo tim bave", precizira Štrbac.

Sva ta utvrđenja i zaključci imaju istu snagu kao presude nacionalnih sudova, dodaje on, što znači da ako je konstatovano da su se desila ubistva u kojima je učestvovala Hrvatska, to pruža osnov za traženje isplate naknade štete porodicama.

„Upravo u tom delu mnogo može da pomogne Srbija. Da se zadrži tim pravnika i da nastavi da radi, jer ima šta da radi. Takođe, ako je rečeno da hrvatski generali nisu krivi, jeste neko drugi", konstatuje Štrbac.

Milanović: Ko je želeo da se vrati, vratio se

Naknada od američkih generala

On podseća i da su Srbi iz Krajine pred federalnim sudom u Čikagu tužili MPRI „Militeri profešenel risorses", koja okuplja penzionisane američke generale.

„Traži se nematerijalna šteta za izgubljenim zavičajem u iznosu od deset i po milijardi dolara zbog saučesništva ove organizacije u izvršenju genocida", konkretizuje Štrbac i dodaje da je ovaj predmet trenutno u pokušaju nagodbe.

Tihi egzodus traje

Prema poslednjem popisu stanovništva u Hrvatskoj, broj Srba u ovoj državi bio je 186.000. Međutim, odnos povratnika u Hrvatsku i onih Srba koji odlaze iz nje bio je prema podacima koje govori Savo Štrbac — 1 prema 5. Na svakog Srbina koji se vrati u Hrvatsku, njih pet napusti ovu državu.

 

© Tanjug/ Jaroslav Pap

Stradanje i patnju bezumnici slave kao pobedu

Tihi egzodus traje i dalje, kaže Štrbac i kao razloge navodi to što Srbi nemaju gde da se vrate jer im Hrvatska ne obnavlja kuće, ne daje zamenske stanove nosiocima stanarskog prava, a neki nemaju od čega da žive tamo, pa se ne vraćaju. Bitna stavka su i sudski procesi jer su, kako tvrdi Štrbac, svi koji su u ratu nosili oružje ili su bili sposobni da nose oružje potencijalni osuđenici za ratne zločine i svake godine se desetak novih ljudi procesuira.

„Hrvatski premijer Milanović je rekao da su stvoreni uslovi za povratak, a ja kažem da nisu. Ljudi ne beže od dobra. Hrvatska tvrdi da se 133.000 Srba vratilo od 'Oluje', a istraživanja UNHCR-a kažu da je od te brojke samo 38 odsto preostalo u Hrvatskoj, da se 45 odsto vratilo ponovo u zemlje izbeglištva, a da je 17 odsto njih umrlo. Ta smrtnost govori da je u pitanju staračka populacija koja se vraća", zaključuje Štrbac.

Опширније: http://rs-lat.sputniknews.com/regioni/20150807/3784173.html#ixzz3i8Jre7qV

 

Нико не сме да објави праве податке ни 20 година после ''Олује'', оправдана вера да ће РСК васкрснути

С. Јарчевић: Нико не сме да објави праве податке ни 20 година после ''Олује'', оправдана вера да ће РСК васкрснути

среда, 05. август 2015. | КМ Новине 0

Злочиначка акција хрватске војске „Олуја" је и даље геноцид без разјашњеног обима последица по српски народ али, како за КМ Новине каже бивши министар РСК, Слободан Јарчевић, и ономе што је на таквим темељима настало – назире се крај.

Бивши министар републике Српске Крајине - Слободан Јарчевић / Фото: Стево Мрђен / КМ Новине

Навршило се двадесет година од једног од највећих злочина над човечношћу и прогона српског народа са простора који насељава готово од времена када историја почиње званично да се бележи. Злочиначка акција хрватске војске деведесетих година, позната као „Олуја" ни данас није расветљена до краја као ни политика и модел по коме је вршен геноцид над Србима у том делу Европе, данас хрватској држави. Срби су протеривани, убијани, злостављани мучки и подмукло како се гоово не памти да се над човеком вршио злочин све док су год били доступни прогонитељима.

 

Избеглице су из колона извлачене, мушкарци ћесто убијани на лицу места, жене стрељане или пребијане. Ни авијација их није штедела. У само једном нападу хрватског ратног ваздухопловства на колону Срба у збегу, збрисана је готово читава породица.

 

О тим данима и подацима који ће нам барем донекле расветлити истину о овом историјском догађају, разговарали смо са Слободаном Јарчевићем, дипломатом и чланом владе Републике Српске Крајине у прогонству, односно њеним министром иностраних послова.

 

Оно што ћете чути, до сада није могли наћи место ни у светским ни у домаћим медијима. Грубо скриване чињенице о последицама прогонства Срба јавно у овом разговору, сазнаћете по први пут.

 

Јарчевић је, за КМ Новине, пре свега желео да говори о ономе о чему средства јавног информисања не спомињу "нити то спомињу српски државници, ни у једној од српских држава". На првом месту то је цифра прогнаних Срба чији се број, макар само у тој једној акцији умањује за најмање 100 хиљада а од почетка рата у Хрватској па завршно са овим незваничним крунисањем геноцида над Србима, прогнано је барем око 800 хиљада Срба, наводи Јарчевић.

 

Део ових података је у једном тренутку изнесен у јавност а од тада постаје строго скриван у чему учествују све владе Запада од Америке, преко ЕУ па до Аустралије али и институција од (додуше све мање) светског утицаја - Уједињене нације које су одбиле да потврде било какав број расељених Срба.

 

Одбијање да подаци и докази о злочинима над Србима буду јавно изнесени, недвосмислено говоре о намерном заташкавању и прикривању овог масовног ратног злочина над Србима који се може окарактерисати једино као геноцид. Ово такође упућује на закључак да су све релевантне институције западног света организовано учествовале, саветовале, подржале или на неки други начин утицале да злочиначка акција „Олуја" успе и свету се прикаже као прихватљива.

 

Упркос напорима запада да спроведена акција постане одрживо стање то изгледа неће бити могуће. Пре свега јер је од самог почетка све засновано на вештачким теоријама и приказима који историјски не могу бити одрживи. Управо у томе јесте нада у васкрсење Републике Српске Крајине.

 ПОГЛЕДАЈТЕ ВИДЕО:            

 

https://youtu.be/iAzneV1jxyo

Наиме, како се једна група "учених католика из Далмације јавила влади Републике Српске Крајине у прогонству, тако су навели да су они свесни да је хрватска нација вештачка творевина те да ће актуелно радити на томе да то и докажу" каже Јарчевић по први пут за један медиј.

Такође, пре две године, влада РСК је на седници одлучила да припоји крајеве Далмације са острвима територији РСК за шта има и пуну подршку ових католика и поручују свим житељима ове прогнане српске земље да не губе веру и да је жива и реална нада да ће Република Српска Крајина васкрснути и да на то нећемо чекати у недоглед.

 

Разговор водио: Стево Мрђен

Припремио: Иван Максимовић

Read more: http://www.kmnovine.com/2015/08/20.html?utm_source=dlvr.it&utm_medium=facebook#ixzz3hx3HMvjD

 

Зашто је План З-4 био неприхватљив?

© AFP 2015/ FRED ERNST / POOL

1 / 2

Анализе и мишљења

08:00 04.08.2015Преузмите краћи линк

Милош Мишић

01238232

Са 20. годишњицом хрватске акције „Олуја" и етничког чишћења између 200 и 250.000 Срба са простора РСК, поново је у нашој јавности актуелизовано питање (не)прихватања Плана З-4 (Загреб 4).

Већ скоро две деценије, а нарочито од 2000. године у медијима и у јавности се, као део шире кампање о Србима који „не пропуштају прилику да пропусте прилику" и „одбију повољније, а затим прихвате много горе решење од оног које су претходно одбили", ствара црно-бела слика „бахатог, осионог, некооперативног и неодговорног" руководства РСК, које је одбило План З-4, такође одговорног Београда који је то одбијање подржао, а затим „предао" или „продао" РСК и представљање самог З-4 као наводно спасоносног решења којим су се „Олуја" и етничко чишћење Срба могли избећи.

 

© Фото: www.veritas.org.rs

Зашто је Книн пао за мање од 24 часа

У креацији такве једностране слике се изузетно некритично у први план гурају предности плана, а готово нигде се не спомињу недостаци, поготово два кључна због којих је план био неприхватљив.

План З-4 је озваничен почетком 1995. године и нудио је Србима у Крајини широку аутономију унутар Републике Хрватске. Крајина је, по плану, имала право на председника, парламент, владу и судове, име, заставу, грб, сопствени новац, употребу језика и писма, право на сопствене порезе, полицију, царину и склапање међународних уговора. Хрватска војска би могла да уђе у Крајину само на позив крајишког председника, хрватски закони би се спроводили само уз сагласност Крајине, док би спорове између Крајине и Хрватске решавао посебан уставни суд.

На први поглед, план је заиста, према речима Герда Аренса, једног од аутора, био „исувише великодушан према Србима". Била би то, како је приметио шеф кабинета Фрање Туђмана, шеф Хрватске обавјештајне заједнице и једно време председник хрватске владе Хрвоје Шаринић, држава у држави. Међутим, ђаво се као и обично крије у детаљима.

© Фото: Завод за уџбенике

Карта Републике Српске Крајине и Плана З-4

Као што се може видети из приложене карте, План З-4 се односио на 11 општина, тачније на два аутономна котара — котар Глину (општине Глина, Вргинмост, Војнић, Двор и Костајница) и котар Книн (општине Книн, Обровац, Бенковац, Грачац, Доњи Лапац и Кореница).

 

© Фото: www.veritas.org.rs

Олуја — злочин који траје

Аутономне котаре је још средином 1992. уставним законом основала хрватска држава фингирајући добру вољу, толеранцију и поштовање људских и мањинских права пред међународном заједницом која је упозорила на једнострано избацивање Срба из Устава као конститутивног, односно државотворног народа одлуком Сабора 1991. године и њиховим свођењем на „националну заједницу".

Аутономни котари, са невеликим овлашћењима, требалo je да буду „замена" за ранију равноправност. Када су Срби после 1995. почели да се у симболичном броју враћају у Хрватску, ти котари су маја 2000. укинути, само 4 месеца по избору нове, левичарске владе Ивице Рачана.

Дакле, аутори плана су предвидели неку врсту „унапређене верзије" аутономних котара, полазећи од тада постојећег устројства хрватске државе. План би се према томе односио на једну трећину тадашње РСК, која у том моменту није само обухватала поменутих 11 општина, већ и насеља (тј. делове других општина као што се може видети на карти) која су имала српску етничку већину.

 

© AP Photo/ Amel Emric

Шта је патријарх Павле поручио у Книну уочи „Олује"

Све изван предвиђених 11 општина је, по плану, требало одмах вратити под хрватску власт, док би за Источну Славонију, Барању и Западни Срем важио већ познати прелазни период од две године, после којих би и тај део РСК био враћен под хрватску власт.

Остаје велика непознаница шта би се догодило у деловима РСК који би одмах били враћени, како би се понашала хрватска војска, како би се понашало српско становништво по доласку хрватске власти и како би се та власт убудуће односила према том становништву, а тај простор није био мали и обухватао је општине или делове општина — Сињ, Дрниш, Госпић, Оточац, Слуњ, Огулин, Дуга Реса, Карловац, Петриња, Сисак, Новска, Пакрац и Нова Градишка.

Други кључни недостатак Плана З-4 је тај што је српска „држава у држави" требало да буде подељена на два дела. Као што се може видети, општина Слуњ, која је била за РСК исто оно што је Брчко за Републику Српску, није била обухваћена планом. „Држава у држави" без територијалне целовитости и линије комуникације није држава, већ недефинисана област која лако може бити неутралисана и стављена под пуну контролу њених противника.

Уосталом, и да су јануара 1995. године руководиоци РСК, уместо одбијања, беспоговорно прихватили план у оваквом облику, шта би се догодило? На ово је искрен одговор дао нико други до Хрвоје Шаринић: „Да су они тада рекли да прихватају план, онда би ми морали рећи да је он за нас неприхватљив, у овом облику".

На крају, чак и кад су, пред саму „Олују", 2. августа, Милан Бабић у америчкој амбасади у Београду и крајишка делегација на конференцији у Женеви, прихватили план као основу за даље разговоре, одговор хрватске делегације, охрабрене америчком подршком, био је ултимативни захтев за потпуном предајом. Толико о плану који је био „спас" за Србе.

Опширније: http://rs.sputniknews.com/analize/20150804/3705221.html#ixzz3hqzCZ5Hn