Ako Rusija izgubi, Srbija će biti raskomadana

16. avgust 2014. 13:06 · 7 komentara

35

Željko Cvijanović - Ako Rusija izgubi, Srbija će biti raskomadana

 

Samo to je izvesno: ako Rusi na kraju izgube, svi će žitelji srpskih noćnih mora doći po nešto svoje, i Srbija će biti raskomadana

Važno je znati: Srbija se neuporedivo brže troši nego što ukrajinska kriza, koliko god dinamična, plovi svom još dalekom vrhuncu.

Utemeljena na toj činjenici, nova američka igra u Srbiji još bi se mogla nazvati i inteligentnom da takva ocena nije unapred diskvalifikovana nesrazmerom u snazi saigrača i da domaći nije toliko ispošćen i nemoćan, i politički i ekonomski. Ovako je, kako smo već od Amera navikli, samo iživljavanje.

OK – pretpostavljam da je rekao Majkl Kirbi Vučiću – kad već nećete da Rusima uvodite sankcije, požurite bar sa ekonomskim i medijskim zakonima.

Opet, Vučić dobro zna da na tim zakonima i merama nikakva ekonomija neće poteći, isto tako da sa novim medijskim zakonima od srpskih novina i televizija neće postati ništa drugo od još radikalnije verzije onog što su sad – glas kontrolisane rulje, svetine koja na trgu prisustvuje odsecanju glave najboljima među njima.

2. 

Ako već nećete da ruskoj braći zabijete nož u leđa – nastavio je Kirbi – barem recite da priznajete suverenitet Ukrajine; posebno, mic po mic, naglasite Krim; i, kažite, mic po mic, da niste neutralni u Ukrajini; i, mic po mic, za ime Boga, osudite ove lude Srbe koji se bore za Novorusiju.

Rečeno – učinjeno, sve dok se poslednjih dana nisu javili Rusi pošto su izračunali da će Srbi, ovako, mic po mic, do Božića reći da Moskva pripada Tatarima, pritom bratskoj Rusiji jednako ne zavodeći sankcije.

Vučić, naravno, zna da je time kupio nešto vremena. Ali ne može da zna koliko – godinu, dan, sat? Jer vreme sa Amerikancima ne teče linearno, ne troši se samo sa jedne strane. Troši se, na primer, i sa one druge, gde je ovdašnjim novinarskim istraživačima (sve brankica do brankice) potekao neki dolar da iz nedelje u nedelju istražuju Vučićeve pritiske na medije, sporne ugovore i korupciju njegovih ljudi.

Ta istraživanja, naravno, posle preuzimaju drugi mediji, a od njih treći. A onda se ponovo pojavi Kirbi kaže mu kako je u medijima video napise o korupciji u njegovoj vladi i da je veoma zabrinut zbog toga.

Da li to znači da Amerikanci ruše Vučića? Ne budimo naivni. Ako bismo pitali njih, oni bi rekli da ga samo ohrabruju da nastavi sa reformama. Ako pitate mene, odgovor je isti s tim što bih ja to preveo ovako: svakog dana mu odsecaju po jednu polugu mogućeg budućeg otpora.

Ne pominju mu više sankcije Rusiji („vi ste braća, razumemo mi to"), prepuštajući to Evropljanima, koji imaju svoju ubojitu argumentaciju („kad smo mi mogli da žrtvujemo milijarde, šta gubite vi prodajući im suve šljive i prasiće").

OK je, dakle, da Vučić ima nekakvu spoljnu politiku i Ameri nemaju ništa protiv toga. Ali, kad dođe dan da mu od deset novinara na konferenciji za medije, koju je iz nekog razloga sazvao, njih osam postavi pitanje o doktoratima i korupciji njegovih ljudi, jedan ga nešto pita o temi konferencije i jedan o međunarodnoj politici, to će značiti da su mu oborili politički horizont da bi se bavio samo sobom i svojima.

Cilj je da zaboravi i zašto je uopšte sazvao konferenciju, a međunarodne politike će se setiti tek kad ih na kolenima zamoli da Rusima uvede sankcije, samo da bi brankica do brankice propustila jednu nedelju da mu ne objavi neku aferu.

Jer Ameri srpske sankcije Rusima nisu ni zaboravili ni odustali od njih. Sledeći put će ih pomenuti onda kad iz Vučića isisaju svaki sok koji bi mogao da se tome suprotstavi. Tako se to radi.

Sledeće važno pitanje je da li stvarno Vučićevi ljudi toliko kradu, bez obzira na to što, bar koliko je bilo do izbora, na svojim mestima sede zahvaljujući najavama o borbi protiv kriminala? Naravno da kradu, ali ne zato što su pali na proveri poštenja, već zbog dva druga razloga.

Prvi je taj što se u sistemu koji je u Srbiji konačno zacario 2008. godine i koji će ostati zapamćen kao neviđena pljačka državnog budžeta, možete da budete lopov ili luzer, i nema trećeg. Vučić nije u pravu kad tu korupciju vezuje za srpski mentalitet (žuti, pa srpski mentaitet, ne ide!) i nasleđene rđave navike. Dil o kriminalu pravljen je, mnogo pre Vučića i njegovih, na prećutnom sporazumu između stranaca i srpske politčke klase.

Politička klasa strancima isporučuje zahteve, oduzimajući zemlji budućnost, a ovi njih puštaju da se bogate. E sad, problem je što naši, isporučujući strancima, recimo, Kosovo, nad istim tim strancima ne uspostavljaju kontrolu, dok je stranci nad našima itekako uspostavljaju puštajući ih da kradu.

Drugi važan razlog da kriminal političke klase eksplodira jeste u pitanju vere. Dok veruju da nešto od zemlje mogu da urade, naivno misleći da će nasleđeni sistem prema njima biti milosrdniji nego prema njihovim prethodnicima, nosioci vlasti još su i koliko toliko skrupulozni.

Kad se olupaju o okolnosti, probleme i strance – a Vučićeva vlada je odskoro u toj fazi – tad pomisle da je glupo džabe misliti o Srbiji i odjednom počnu da misle samo na sebe. Tako se to radi.

A to znači kako je Vučićeva perspektiva sve bliža Tadićevoj, uz dve bitne razlike. Kao neuporedivo veštiji i vredniji političar, Vučić je na prethodnim izborima uspeo da počisti svaku konkurenciju, što ga na neki način čini sličnijim Miloševiću: izloženog strancima i njihovim domaćim klijentilističkim i agenturnim mrežama, gde se opozicija ne pojavljuje kao ključni protivnik nego tek kao korisnik eventualnih dobitaka.

Reklo bi se da i stranci to vide tako jer je model „ohrabrivanja" Vučića sličniji onom kojim su delovali protiv Miloševića, nego onom kojim su pritiskali Đinđića, Koštunicu ili Tadića.

Druga važna razlika je u tome što je u Tadićevo vreme bilo više nade i više para, i za krađu i za podmazivanje sistema, i, konačno, što su svetske prilike bile pesma prema današnjim. Rečju, tamo gde je Tadić mogao da se ogrebe ili da ispadne smešan, ovde se gubi glava. A to će reći da Vučić može Tadićevu sudbinu da podeli samo u procesu, ali nikako i u ishodu.

Otuda, nastavljajući sa politikom neprekidnog popuštanja zapadnim silama, makar ostajući na poziciji protiv uvođenja sankcija Moskvi, Vučić ne dobija ni onaj resurs sa kojim je do sada mogao da računa – vreme.

Jer sada njegovo vreme teče sve brže, što od teških prilika, što od toga da mu ga stranci troše nemilice, što od toga da više nije nov na vlasti. Ono mu teče i kad daje Kosovo i kad ne da sankcije protiv Rusa; i kad se vajka kako nismo umeli da razumemo Nemce i kad je drzak prema Davenportu; i kad se predaje i kad se brani.

Naravno, odgovarajući zašto se ne suprotstavlja Vašingtonu, Vučić se uvek može pozvati na slučaj Angele Merkel. Ko je pa on da se suprotstavlja ako nije smela ona, onako moćna i bogata, nego je na jedan zavela sankcije Rusima.

Gledajući kriterijum snage, on bi svakako s tim poređenjem bio u pravu: šta on tu ima da traži kad se ni Merkelova nije usprotivila, gubeći stotine milijardi dolara, što od nemačkih sankcija Rusima što od ruskih Nemcima.

Problem je, međutim, drugi: sa svojim resursima – političkim i ostalim – Merkelova može da uzmiče još decenijama, dobijajući na vremenu i čekajući da čudovište ostane bez daha.

Vučićeve decenije, međutim, potrošili su i drugi i on sam, i tu prostora za uzmicanje više nema. Rečju, nekad u bitku ulaziš sa poverenjem u svoju snagu, nekad zato što više nemaš kud. Srbija je ovaj drugi slučaj.

Dakle, neka uhapsi neku svoju krupnu ribu, a ostale neka spasava grubo i brzo menjajući sistem, u kome mogu samo da postanu lopovi ili luzeri (a luzeri su, drže, predugo bili).

Da će sam tako uspeti, ne verujem, ali će onaj posle njega imati neke šanse; ovako, onog posle njega možda neće ni biti. I neka o Rusima ne brine: može da im uvede sankcije, može da se prijavi kod Strelova u dobrovoljce, svejedno je.

Jer samo to je izvesno: ako Rusi na kraju izgube, svi će žitelji srpskih noćnih mora ovde doći po nešto svoje, i Srbija će biti raskomadana.

To je jedino izvesno, i drugačijem ishodu neće pomoći nikakav Askin ples niti odricanje od Gavrila Principa. Svoja se sudbina izbeći ne može.

 (Standard)

http://www.vestinet.rs/stav/ako-rusija-izgubi-srbija-ce-biti-raskomadana