Не чуди политичка коректност Карла фон Хабсбурга

Не чуди политичка коректност Карла фон Хабсбурга

Ажурирано пре 2 дана 4 часа

– Аутори књиге "Србија у Великом рату 1914–1918", Мира Радојевић и Љубодраг Димић, у сажетој форми изнели су врло сложену историју Првог светског рата, без нових и опширних архивистичких истраживања, али су обухваћене најважније публикације и проблеми.

Ово штиво има све одлике доброг научног рада, оно је прегледна и лако читљива историја која се тиче рата – истакао је у својој беседи академик Василије Крестић, на промоцији поменуте књиге у Матици српској крајем прошле недеље, а у оквиру Матичиног програма обележавања 100. годишњице Првог светског рата.

Једног од аутора књиге, нашег угледног историчара проф. др Љубодрага Димића, дописног члана САНУ, замолили смо да прокоментарише изјаве унука последњег аустроугарског цара о улози своје породице у Првом светском рату, које су се чуле приликом његове недавне посете Србији.

- Људи који носе терет презимена једне такве династије на својим плећима морају да воде рачуна о томе шта је политичка коректност и у том контексту тумачим и изјаве наследника Хабсбуршке лозе, Карла фон Хабсбурга – каже за "Дневник" др Димић. – Али оно што морам уз то да кажем, када ме питате као историчара, јесте свакако да је повод за тај рат пажљиво изабран. Могућност да дође до неког сукоба постојала је и пре тога: од 1906, када је започео Царински рат, 1908, кад је дошло до Анексионе кризе, незадовољство Хабсбуршке монархије Балканским ратовима, као што постоје и индиције да је већ откуп стоке за 1914. иницирао да се просто ишчекује нешто.

Димић указује да је Велики рат Немачка планирала дуго и да је то био покушај да она постане хегемон у Европи, да њене елите посегну за светском моћи. Политика Немачке, такође почетком 20. века, утврдила је да, кад је отворена Мароканска криза, Беч није заинтересован да у томе учествује у мери у којој је Берлин то очекивао. То се десило 1905, па 1911.

– Али, несумњиво је било примећено у Берлину да ће Беч реаговати и испунити неке своје савезничке обавезе ако се криза отвори на Балкану. И на тај начин, улазећи у један велики рат, велику кризу, која се могла избећи када су у питању Беч и Берлин, али не и Београд, напросто прорачунало се да атентат на Франца Фединанда може бити тај повод који ће омогућити да узроци рата, који постоје одавно, буду реализовани кроз ратни окршај. Међутим, тада се веровало да ће рат бити кратак, да ће Немачка добити један велики и кратки рат у Европи, а Хабсбуршка монархија један мали рат на Балкану и да врати самодостојанство велике европске силе. Балкан је био једини простор где је она то могла да уради; њен противник је била Србија, земља, која је изгледала мала, имала 4,5 милиона становника и могла да регрутује 450.000 војника. Наспрам је стајала монархија са 51 милионом становника и са потенцијалних шест милиона војника! – каже Димић.

Србија је, подсећа наш саговорник, пре тога изашла из Балканских ратова с тешким губицима: 21.000 погинулих, 22.000 тешких инвалида, војно девастирана у наоружању, опреми… А, требало је интегрисати простор, те нове крајеве од 39.000 квадратних километара, где је живело 1.470.000 становника, од којих је половина различите вере и језика. У том тренутку Србија је и веома економски задужена, с дуговима између 920 милиона швајцарских франака и отприлике 43 милиона златних динара и није кредибилно финансијски способна земља. Те дугове, Србија, а касније Југославија ће враћати све до 1974. Димић се осврнуо и на ондашње стање на унутрашњем плану у Србији, где је постојала парламентарна криза, Скупштина распуштена, ескалирао је сукоб војних и цивилних власти, када се Петар Карађорђевић повукао с власти, уступивши престо, у функцији регента, свом сину Александру…

– Све то говори у прилог тезе да Србија тај рат није могла да води. Друго је питање да ли га је желела, да ли је сматрала да југословенско уједињење треба да се деси на такав начин. Сва истраживања показују да је и сам Никола Пашић просто желео да Хабсбуршка монархија остане или опстане бар још 20-30 година, док Србија у том свом великом успону не дође у ситуацију да обједини српски простор – каже саговорник "Дневника".

В. Чекић

 

Подвучена црта око Украјине

На питање о актуелној украјинској кризи, др Димић одговара да би "историчар би могао да помисли, без да смо социјални прогностичари, да је ово корекција поретка који је успостављен падом Берлинског зида, распадима Совјетског Савеза и Југославије, поништавањем свих оних тековина ратова у 20. веку" и да је "сада напросто повучена једна црта".

- Да ли ће она прерасти у фронт, да ли ће тај фронт бити једна сива зона у којој ће гинути људи, у којој мери ће то донети несрећу држави каква је Украјина и њеним становницима, независно које су вероисповести и националности, видеће се. Чини ми се чак да је ово један рат за Европу. Јер, можда, у некој констелацији, Европа већ за неколико година или деценија стратешки изгледа сасвим другачије од оне Европе Хладног рата у којој смо живели претходних деценија – навео је Димић. 

http://www.dnevnik.rs/drustvo/ne-cudi-politicka-korektnost-karla-fon-habsburga