Алекса Ђилас, Осуђени смо да будемо „националисти”

Разговор недеље: Алекса Ђилас, социолог

Осуђени смо да будемо „националисти"

Национална држава је доминантан облик политичке организације у свету. Тако ће и остати. Морамо да бринемо о интересима свог народа и државе и да се трудимо да они буду што јачи. То никако не значи националну нетолерантност или ратоборну политику

 

Фото Д. Ћирков

Књига др Алексе Ђиласа, социолога и публицисте, Рушевине и зидови (издавач Албатрос Плус), која се недавно појавила, има поднаслов: Есеји, портрети, полемике, интервјуи. Главна тема је наш однос према Европи и Западу и њихов однос према нама. О томе су Ђиласови критички прикази западних књига о нашој историји или полемике с америчким професорима или са британским амбасадором у Београду. Такође, и студија о визији Европе председника Де Гола, великог француског државника – у његову Европу би Србија одмах била примљена и лако би се у њу уклопила. Ђилас наглашава разлику између Де Гола и данашњих европских лидера, кратковидих прагматиста који стално праве уступке Сједињеним Америчким Државама. Чак је и есеј о Леониду Шејки посредно о Србима и Западу, будући да истиче како је његово сликарство истовремено веома европско, дубоко наше и сасвим оригинално.

Шта поручујете својом књигом?

Трудим се да оцртам контуре за једну политику која је истовремено и наша и европска, и либерална и патриотска. И да улијем нашим људима самопоуздање, посебно младим и образованим. Ипак, моја стална нада и темељни оптимизам нису без упитаности, сумње.

Моја основна оријентација је либерална и прозападна, посебно, проевропска, али сам желео да покажем како то подразумева и критичко мишљење о сâмом Западу. Слажем се да не смемо бити надмене бунџије и нетрпељиве свађалице, али много већу опасност видим у послушничком односу према великим силама. Често ми се чини да смо напамет научили лекцију коју нам Запад већ дуго даје, како треба да водимо рачуна и у нашој спољној и у нашој унутрашњој политици само о томе да добијемо што мање западних штапова и што више западних шаргарепа.

Аутентично либерално мишљење и либерална политика неспојиви су са понављањем онога што су рекли велики и јаки и са снисходљивошћу и политичким подаништвом. А онај интелектуалац који у свом размишљању и писању стане на пола пута, односно критикује једино свој народ и своју земљу, само је тобожњи либерал.

Имамо ли ми – једна мала земља на брдовитом Балкану – снаге за такву политику?

Од назива Балкан, научно је много тачнији Југоисточна Европа, а да и не говоримо о томе како израз Балкан изазива негативне асоцијације. Ниједан други део Европе нема назив са лошим призвуком, а не би га ни прихватио.

Да додам како се о Србији данас говори као о делу Западног Балкана, док је раније увек сматрана за део Централног. А због пресудних историјских догађаја и за његово средиште.

У реду, замењујем Балкан са Југоисточна Европа.

И поред моје примедбе, останимо код Балкана јер се тај израз укоренио. Дакле, та мала балканска Србија, по мом дубоком уверењу, има много више снаге него што нам то говоре наши лидери. Чак ми се чини да политичари толико упорно настоје на нашој слабости, сиромаштву, неспособности да сâми кренемо напред, како би тиме за све тешкоће скинули одговорност са себе и скренули пажњу са својих мана – недостатка воље, упорности, борбености, знања, визије. Ма ми смо океј – народ је тај који је у проблему!

Али, чињеница је да новца нема и да је незапосленост велика, посебно међу младим људима.

Слажем се, наравно, да нам привреда, дакле оно најважније, није јака. Али, можда би могла да буде. Наводно нам је спас у кретању ка Европској унији и уласку у њу. Да, то би нам помогло, а и иначе је паметан пут којим треба ићи. Али, неће бити привредног препорода и реиндустријализације ако сâми не узмемо ствар у своје руке.

Све чешће се говори о превремним изборима, мада мало њих верује да би донели право побољшање. Шта онда радити?

Учимо од Европе, али не само од ове садашње, која је делимично упала у замку дерегулације и глобализације. То је капитализам који понавља грешке из година пре Другог светског рата, из времена великих криза – понавља, додуше, на један стилизован, умивен, постмодеран начин, али ипак понавља.

Већина савета које смо добили од Америке и Европе после Милошевића за радикалном и неконтролисаном приватизацијом били су штетни. Али, спроводили су је наши политичари и бизнисмени, па су, самим тим, највише криви за неуспехе.

Дакле, за почетак, престанимо да грешке проглашавамо за решења. Престанимо да учимо од глобализоване и американизоване Европе, од Европе која је, надајмо се не задуго, очигледно на странпутици. Три „славне" или „златне" деценије послератног европског привредног полета, посебно у земљама Европске економске заједнице (претходнице ЕУ), биле су засноване на другачијим принципима организације привреде од оних који су довели до садашње кризе и стагнације.

Постојало је „индикативно планирање", а слободно тржиште се комбиновало са корпоративним удружењима послодаваца и радника. Централне банке биле су независне од директних политичких утицаја (рецимо, влада им није могла наредити да штампају више новца него што је економски оправдано), али су министарства финансија строго регулисала рад приватних банака и кретање финансијског капитала.

Значи, било је управљања привредом, чак социјализма?

Да, али не као у једнопартијским источноевропским режимима са мало тржишта и нимало политичких слобода. У Европи каква је саздана у послератним годинама, раднички синдикати били су јаки, социјално старање било је један од главних задатака државе, снажан привредни раст и пуна запосленост сматрани су за неодвојиве. Укратко, постајао је такозвани „социјалдемократски консензус" – конзервативне партије биле су социјално прогресивне, а социјалистичке партије прихватале су парламентаризам и одбацивале револуционарне идеје.

У Европи се данас јавља социјално питање које је сматрано као решено једном за сва времена. Поново је ту велика незапосленост, маргинализација читавих друштвених група, огромне социјалне разлике... Решење је и за Европу и за нас у обнови социјалдемократије, у новом „консензусу".

Чувамо рушевине, морамо ли? Који су темељи најбитнији и које најтеже питање и даље виси над Србијом?

Да, објавио сам 2005. књигу под насловом Најтеже питање, а њена основна порука била је да национално питање доминира и нашом и светском политиком. Тако је и данас. У медијима, најважније вести из света или са подручја бивше Југославије и даље су о садашњим, прошлим а и о долазећим сукобима између народа или етничких и верских група.

Врло је лако саветовати другоме да се одрекне дела државне територије у име боље будућности, али нема примера у свету да је то неко лако и учинио.

Када сам служио војни рок 1978-79, као граничар у Марибору, дошао сам до закључка да је једино подела Косова трајно решење за албанско питање у Србији. Не, није било сукоба између мене и мојих албанских другова војника. Али, било ми је јасно да се мора повући граница између нас и тог сиромашног народа, врло различитог језика и културе, а са огромним прираштајем и не малом традицијом милитантне политике.

Касније сам разрађивао ту идеју, јавно говорио и писао да треба албанским лидерима понудити две трећине Косова а за нас сачувати једну трећину, са главним манастирима и највећим делом становништва, док за црквене и културне споменике у албанском делу ваља тражити аутономију као што је она коју имају стране амбасаде.

Али, никада нисте разрадили детаљан план?

Помишљао сам да то учиним. Наравно, тражио бих помоћ стручњака. Али, одустао сам јер је моја идеја о подели наилазила на жесток отпор. Да су то подржали водећи српски интелектуалци, било би друкчије.

И да сутра Србија призна Косово, ништа се у свести Срба не би изменило. Жеља да се оно поврати никада неће ишчезнути. Чак ће она јачати због очигледне неправде која је Србији и Србима нанесена – бомбардовани, протерани, споменици рушени... И све вољом и самовољом Запада, Америке, који су у односу према нама, испунили све претње а нису одржали ниједно обећање.

Запад је требало да тежи разумном, компромисном решењу – и даље мислим да је то могла да буде једино подела – које би израсло из дугих преговора између српских и албанских демократских лидера (ово, наравно, искључује Тачија и политичаре сличних биографија). Само се по себи разуме да би било неопходно дипломатско арбитрирање западних и других светских сила (Русије и Кине, наравно, али зашто не и Индије или Бразила). Такво решење би већина Срба прихватила. Сигурно без одушевљења и задовољства, али схватајући да је оно једино могуће. И онда бисмо се домогли трајног мира, а и помирења, између српског и албанског народа.

Темељи? Национална држава је без икаквог ривала доминантан облик политичке организације у свету. Тако ће и остати. У том смислу, сви смо осуђени да будемо „националисти", да бринемо о интересима свог народа и државе и да се трудимо да они буду што јачи. То никако не значи националну нетолерантност или ратоборну политику, а претпоставља развој демократије и модерне привреде.

У својој књизи, енергично се противите уласку Србије у НАТО. Чак се залажете за укидање овог војног савеза.

Дозволите ми да се прво горко нашалим. Па неки Срби су већ били у мини-чланству у НАТО-у – у француској Легији странаца! И наведите ми један пример да је ико наш кога је Француска (данас више укључена у НАТО него у време Хладног рата) примила у Легију, истренирала и тобоже научила да поштује ратно право – учинио ишта, било као легионар било касније, чиме бисмо могли да се поносимо.

У време Хладног рата, НАТО је имао један јасан циљ – одбранити Западну Европу од продора совјетских и источноевропских оклопних и моторизованих армија. И био је заснован на једноставном и логичном принципу: напад на једнога сматраће се нападом на све. Историчари Хладног рата тек ће нам рећи да ли се Совјетски Савез доиста спремао да нападне Западну Европу. Но, чак и ако се покаже да није, НАТО је био користан војни савез, јер је много доприносио осећању сигурности Западноевропљана и самим тим политичкој стабилности у Западној Европи. Истовремено, није изазивао страх или нервозу код Совјета, будући да у Западној Европи није било војних формација које би могле да врше веће офанзивне операције.

Америка често није била задовољна својим савезницима у Северноатлантском пакту. Жалила се како Европљанима пружа заштиту а они је премало слушају и често воде спољну политику која није у складу с америчком, усуђују се и да критикују Америку.

Данас је светски значај НАТО-а много мањи, јер просто више нема оне титанске конфронтације између Америке и Русије, али је ипак користан Америци ради њеног присуства у Европи, за којим у ствари нема никакве потребе, а и за ширење америчког војног присуства на европски исток и у Азију. Најзад, доприноси стварању илузије да америчка империјалистичка спољна политика има легитимитет. Један од важних циљева НАТО-а је и окруживање Русије базама, што ову много не плаши, али ипак јача у њој антидемократску носталгију за совјетским временом и повећава њене војне издатке.

Ви, дакле, захтевате војно неутралну Србију. Али, истовремено се залажете да Србија има јаку војску. Због овога Вас је недавно критиковао познати новинар Димитрије Боаров. И иначе Вас не воли Друга Србија, мада сте либерал, за Европу...

Напао ме и због још много другога. Сматрам да је његов чланак веома важан јер у себи садржи све главне странпутице којима је ишла, а и даље иде, такозвана Друга Србија. Боаров, рецимо, говори да смо ратовали против САД, а чак и најзагриженије америчке присталице бомбардовања Србије не спомињу да је постојала било каква наша војна претња Америци. (Вође НАТО-а су уосталом инсистирале на томе да то и није рат.)

Историјски нихилизам Боарова типично је другосрбијански. За њега је кроз више од двеста године српске историје држава играла искључиво негативну улогу – уништавање парламента, слободне штампе и судства, итд. Он у војсци види једног од криваца за осиромашење друштва, а њену бит као отелотворену у Црној руци. А зашто не, на пример, у великим победама српске војске на почетку Првог светског рата и у томе да су претежно српске партизанске јединице ослободиле Београд?

Затим, моје залагање за друкчији приступ нашој привреди од западног диктата, Боаров проглашава захтевом за повратак на централизовано планирање, командну привреду и репресију. Као и за мање-више све другосрбијанце, за њега је непринципијеност великих сила неизмењива а њихово коришћење силе природно, па је према томе бесмислено и за нас штетно чак их и критиковати.

Да ли Ви тражите јаку војску јер очекујете рат?

Ми сигурно никога напасти нећемо, а рекао бих и да нисмо у непосредној опасности. Али, верујем да ће у свету бити све више ратова, можда и већих размера. Запад није успео да развије међународне установе и дипломатске механизме који би умањивали могућност војних сукоба. У ствари, често је сâм Запад ратоборан, обнавља се западни империјализам.

Наша јака војска може само да буде фактор стабилности у региону. Мало је вероватно да се земље с којима се граничимо спремају да нас нападну, али ако имате слабо брањену територију, то неминовно призива агресивну политику суседних држава. У Средњој Европи јача екстремна десница која захтева ревизију граница. Историја може одједном да крене брзим кораком и ко зна какви савези који би нас угрозили могу зачас да се склопе.

Да додам, чак ни крајем осамдесетих и почетком деведесетих година, у време највећег националистичког екстремизма на територији бивше Југославије, ниједна иоле значајна српска политичка група није ни спомињала да бисмо требали да тражимо територије суседних држава, рецимо Мађарске или Бугарске.

Један од Ваших најзначајнијих текстова посвећен је дисидентима у комунистичкој Источној Европи и ономе што савремени Запад може да научи од њих. Изгледа да Америка и Западна Европа нису добри ученици?

Запад никада није рекао једном Солжењицину и Сахарову, или чешким и пољским дисидентима, а ни моме оцу Миловану Ђиласу – немојте да се борите за демократију, то је бесмислено, наспрам вас је огромна моћ партије и њене политичке полиције. Напротив, хваљени су као идеалисти и хуманисти, истицано је како страдају а истовремено траже само мирне промене. Председник Реган је увео дан Сахарова!

Међутим, Запад, посебно Америка, у време свог глобалног тријумфа, говори да дипломатија мора бити подржана силом. Оно што су хвалили код бораца за демократију у комунистичким земљама, не пада им на памет да сâми чине. И зато не само што глобални тријумф Запада неће дуго трајати, већ ће иза њега остати једна мрачна порука читавом будућем човечанству.

Милош Миликић, аутор обимне студије о Миловану Ђиласу у Другом светском рату, недавно је на страницама нашег листа тражио од председника Републике Србије Томислава Николића да рехабилитује Вашег оца, нашег у свету најпознатијег дисидента, који је од стране Титовог режима четири пута осуђиван. И Добрица Ћосић је у "Политици" подржао је ту идеју као „разумну и праведну". Да ли бисте се Ви придружили овим захтевима?

Дубоко сам захвалан и господину Миликићу и господину Ћосићу, али и Матији Бећковићу који је недавно изјавио да је историја већ рехабилитовала Милована Ђиласа.

Размишљам. А шта би мој отац да је жив тражио од председника Николића? Верујем да би то било да понуди азил Едварду Сноудену, бившем сараднику америчке Националне службе за безбедност који је открио америчка прислушкивања комуникација широм света. Уосталом, Милован Ђилас је својевремено потписао петицију да Америка ослободи Данијела Елсберга који је 1971. предао Њујорк Тајмсу тајна документа која су показивала како америчка влада лаже амерички народ о Вијетнамском рату.

Но, ако би председник Николић, желећи да избегне оштру америчку реакцију, одлучио да то не учини, мој отац би га замолио да бар у неком од својих јавних наступа похвално спомене Едварда Сноудена. Шта је природније него да стари дисидент из друге половине двадесетог века подржи младог дисидента из прве половине двадесет и првог века.

Душица Милановић

објављено: 21.07.2013.

http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/264316.sr.html

Ради и смрт неће доћи : Мој живот у иностранству

Мој живот у иностранству

Ради и смрт неће доћи

Лето, и време када се докони свет одмара и помало досађује, сунча се или купа. Свуда на Флориди, па и у мом Сент Питерсбургу, на плажама је пуно света и углавном раде само они који морају. Господин Њутн Мари, рођен априла 1914. године на острву Тринидад, дошао је давно у Америку и откако зна за себе ради, и то чини и данас, у стотој години живота. Редовно, свих пет дана у недељи.

Када се пробуди, обично око шест сати ујутро, поспреми своју кућу коју је купио 1976. године и отплатио, прошета до аутобуске станице и креће на посао. Господин Њутн, како га сви зову у компанији за морску храну, почиње да чисти канцеларије у управној згради, затим са метлом одлази да уређује паркинг и простор око зграде, величине три фудбалска игралишта.

Никад није закаснио, нити отишао с посла пре завршетка радног времена, има минималну сатницу – то је на Флориди око седам долара. И никада није питао за повишицу. У компанији кажу да би његов посао неко млађи могао са машином да обави за сат или два, али то не било исто. У неку руку, господин Њутн је један од симбола компаније.

Почео је да ради као дете и понекад размишљао о свету у коме живимо и неминовном људском крају. Каже да му је тада деда рекао да ради и само ради, и смрт неће доћи. Њутнова кћерка на то додаје: дан када мој отац престане да ради, биће и дан његове смрти. А када га неко упита како се осећа, он кратко одговара: никада боље!

У Америци није ништа необично да вас у трговини, хотелу, код лекара или адвоката у пријемним канцеларијама, или болницама служе особе које имају седамдесет или више година.

И док се спремам на посао, у својој седамдесет и првој години, паде ми на памет једна мудрост коју сам чуо још у младости.

Рад је створио човека, а нерад господина. Можда је и зато у овом лудом двадесет и првом столећу све мање људи, а све више господе.

Хм, све више господе?

Када сам почетком шезедестих година двадесетог столећа почео да пишем за новине и понекад се пожалио на тешкоће у животу, мој први уредник Рајко Скварица би рекао: ради, у раду је спас! Још је давно свети Фрањо Асишки , за кога је Исидора Секулић написала да је универзални светац и песник хришћанског света, рекао: "Ради, да те ђаво не затекне доконог". А једна од прича о светом Сави, о коме Иво Андрић каже да је био за свој народ песник утехе, али и вере, носи наслов: "Ради, па ћеш имати". Свети Сава је проповедао у народу да је чистоћа куће и околине највећи украс на свету.

И господин Њутн у мојим очима доприноси да буде више чистоће у свету. Додао бих: и чистоте.

Пре две-три године упознао сам још једног стогодишњака у Сент Питерсбургу који је сваки дан долазио на посао. У једној продавници Волмарта дочекивао је купце на улазу, додавао им колица за куповину, и показивао где да нађу оно што траже,увек са осмехом. Причао је да је продао кућу и отплатио дугове и да сада ради како би уштедео и купио себи какав мали стан. Нисам одавно видео тог невиђеног оптимисту, можда је већ остварио своју жељу…

У Америције у јулу ове године умрла новинарка Хелена Томас која је радила и у десетој деценији живота, а извештавала је из Беле куће око шездесет година и постављала увек неугодна питања чак десеторици америчких председника!

Директорка Пушкиновог музеја у Москви Ирина Антонова има 91 годину и још би била не челу ове куће да се није јавно замерила председнику Русије Владимиру Путину!

И новинар "Политике" Предраг Милојевић писао је текстове за новине све до половине десете деценије свог живота и готово сваког дана долазио пешке у Редакцију!

Беше ли у праву Њутнов деда када је рекао: ради и смрт неће доћи, или ће доћи нешто касније…

Убеђен да је рад створио човека, верујем да ћу још много година моћи да идем стопама Њутна Марија. Нисам баш сигуран да смрт једном неће доћи и док радим. Али, потајно верујем да ће бар мало закаснити…

Саво Петровић, Флорида

објављено: 25.07.2013

 

 

http://www.politika.rs/rubrike/Moj-zivot-u-inostranstvu/Radi-i-smrt-nece-doci.sr.html=

SAVA ROSIĆ: SAN O HRASTU SAVINAČKOM

 

SAVA ROSIĆ: SAN O HRASTU SAVINAČKOM

četvrtak, 18 jul 2013 14:06

 

Zašto je drevno stablo toliko važno da autoput mora upravo tuda da prođe? Možda zato što je živi svedok tolikih zbivanja

Sanjala sam noćas čestitu starinu Hrasta Savinačkog. Obogaljenog korenja, veštački zalivanog, izolovanog betonskim armiranim nosačem, stabla okovanog čeličnom oblogom, okruženog debelom staklenom pločom, uklještenog pasarelom i trasama autoputa, kako u oblaku izduvnih gasova podrhtava... Nešto mi govori – od buke ne čujem šta.

Od jutros pokušavam da iz gomile protivrečnih vesti bilo šta shvatim. Isprva je kanda pokušano da se „smetnja" silom ukloni (jer začudo u „fizibiliti studiji" nije ni spomenuta), a narod samo neka se buni – šta ćete, demokratija je. Štono vele: psi laju, karavani prolaze. Sve dok se nije oglasila Evropska zelena partija, te je „palanački duh" usceptao, pošto „Evropa Nema Alternativu"! E, onda započe grozničavo traženje izlaza. Zapljuštaše predlozi i „vađenja".

Čega tu sve nema: te nisu znali za problem, te su znali ali Zavod za zaštitu prirode veli da drvo ne uživa nikakvu zaštitu, te svakodnevno se gine na Ibarskoj magistrali i ljudi jedva čekaju autoput, te hidraulično ćemo da podignemo hrast i na niskonosećim prikolicama prevezemo, te urađeni su svi stubovi i mostovi, ali ostaće pa koliko košta da košta, te biće opasan zemljanim zidom, te vlasnik hrasta dobio velike pare, te ipak nije, te zasadićemo novo drvo, te da je sreće, građevinac koji ima onu stvar isekao bi to očas posla, te... A na kraju saznajem i to da radove izvodi firma iz Azerbejdžana!? Očito su već ispunjena sva predizborna obećanja o otvaranju novih radnih mesta i u zemlji Srbiji nema više nezaposlenih.

Potom čujem da je u obližnjem selu Semedražu zarad autoputa već srušena i škola stara preko 200 godina, a nalazila se 20-30 metara od trase

Prisetim se i drame od pre tri godine oko starih platana iz beogradske Ulice kralja Aleksandra – završene sečom, posle čega su nove sadnice uvezene iz Belgije!

Pa sad – da li je sve to „dramljenje", ili prava pravcata drama? I šta je jedno drvo spram progresa (ma šta to značilo)? Čitava ta zbrka ima neku svrhu, ali je važno da se vlasi ne dosete. Možda se sve namerno čini kako bi se pažnja javnosti skrenula sa nečeg drugog što se u tišini lakše izvodi? Možda još neko treba da se „ugradi" u posao? A možda je i to deo velikog projekta manipulacije svešću, kako bi se nedokazana stoka privela rudi?

Zašto je jedno drevno stablo toliko važno da autoput mora upravo tuda da prođe? Možda zato što je živi svedok tolikih zbivanja: negdašnjeg sjaja srednjovekovne Srbije, posledica nesloge i gramzivosti velikaša, odlaska junaka u Boj na Kosovu, agarjanskih hordi, turskog zemana i njegovih „divota", hajdučkog nepristajanja na tavorenje, tolikih buna, austrougarskih i germanskih zavojevača, sve do „humanitarnog bombardovanja". A koliko je tokom vekova preko krošnje preturilo oluja, suša, gromova... i evo ga i dan-danas stameno stoji. Pamti drevni Hrast okupljanja naših predaka, njihova lica i dodir žuljevitih ruku, u šumoru njegovog lišća još se mogu čuti njihovi glasovi.

Istoriju su nam već prekrojili, svima se u naše ime izvinili, samo još da nam i svest promene, i onda nam, tako prepariranim, mogu raditi šta god hoće. A sve u cilju da, na kraju krajeva, ushićeno gledamo Velikog Brata, poput onog nesrećnika iz Orvelove 1984. Zato je potrebno ovoliko istrajno nipodaštavanje svega što je narodu sveto: istorije, vojske, Crkve, običaja, pesama, čak i drveća. Kada ćemo se više opasuljiti?

Nema ko da nas okupi i povede? Eno nam Hrasta Savinačkog – vršnjaka Hrastka Nemanjića! On nikada nije izdao, preverio, prevario, prodao! Niti će! Svrstajmo se uz njega! Ne ostavljajmo ga samog! Krenimo Hrastu Savinačkom u pohode! Oduprimo se skupa rušiocima – zajedno smo jači! Neka preživi i ovo nedoba da našim potomcima posvedoči kako smo bili vredni postojanja!

 http://srb.fondsk.ru/news/2013/07/19/sava-rosic-san-o-hrastu-savinackom.html

ZAŠTO SMO ZABORAVILI DEVET VEKOVA STEFANA NEMANJE

ŽARKO MARKOVIĆ: ZAŠTO SMO ZABORAVILI DEVET VEKOVA STEFANA NEMANJE

sreda, 17 jul 2013 08:46

Nove generacije srpske dece, posredno podržane od njihovih majki i očeva danas više znaju o istoriji Osmanlija, nego Nemanjića

Gotovo bez odjeka u srpskoj javnosti sa obe strane Drine prošla je novinska priča o tome kako je beogradska vlast zaboravila ili jednostavno nije htela da obeleži devet vekova od rođenja Stefana Nemanje, utemeljivača dinastije Nemanjića i srpske državnosti. Niko od srpskih zvaničnika nije, na Petrovdan, došao u Novi Pazar na slavu najstarije crkve u Srbiji, niti obišao Deževu, selo u kojem su bili Nemanjini dvori i gde je rođen prvi srpski arhiepiskop Sveti Sava.

Nema potrebe trošiti papir i reči na potez srpske vladajuće vrhuške, zabavljene raznim datumima i rekonstrukcijama jer, doduše, nisu prvi kojima je svojstveno da se ponašaju po principu da država počinje da postoji sa njihovim dolaskom na vlast. U ovoj priči, dakle, oni nisu previše ni bitni.

Ono što je mnogo gore je mlaka, ili gotovo nikakva, reakcija javnosti. Srbe, koji su poznati kao narod koji voli da se busa u prsa, hvali svojom slavnom istorijom i peva borbene pesme u višim stepenima pijanstva, ne zanima činjenica da je vlast zaboravila da obeleži 900 godina od Nemanjinog rođenja, i oda počast rodonačelniku države koja nije morala nikoga u Evropi da moli, već se širila koliko je htela.

A zašto nema reakcije? Zato što nove generacije srpske dece, posredno podržane od strane njihovih majki i očeva danas više znaju o istoriji Osmanlija, nego Nemanjića. U prosečnom srpskom domaćinstvu danas se više zna o alkoholičarskim sklonostima sultana Selima Drugog, sina Sulejmana Veličanstvenog, nego o kurvarskim pohodima slavnog srpskog kralja Milutina.

Više se zna koju je džamiju izgradio Bali-beg Malkočević, nego čija je zadužbina Žiča ili Ravanica. Oni koji znaju i više nego što treba o poreklu sultanije Rokselane, nemaju pojma o rodu Jelene, žene prvog srpskog cara Dušana. I da stvar bude gora, svi koji znaju više o turskoj, nego o srpskoj istoriji, ne mogu, kroz to znanje, da ih povežu, niti im pada na pamet da to rade.

Narod koji zaboravlja svoju prošlost, nema bogzna kakvu budućnost. Da se Srbi danas lako odriču svoje prošlosti, lako su prepoznali magnati komercijalnih televizija koji su im na tacni servirali tuđu istoriju da se njome zaluđuju i o njoj pričaju na slavama i krštenjima. Ne treba te magnate previše ni osuđivati, jer oni su samo vešti menadžeri koji su prepoznali trendove na tržištu. Ubeđen sam da, recimo, Bajićeva "Ravna gora", grandiozni projekat koji za cilj ima razbijanje fame o četnicima i ispravljanje istorijskih grešaka, koliko god se na RTS-u trudili, neće biti ni izbliza gledan kao "Sulejman Veličanstveni".

Televizijski menadžeri su proteklih godina prepoznali i fakt da programi poput Farme i sličnih rijalitija odlično mogu da donose novac kroz gledanost, ali i da posluže u neke druge, pre svega, političke svrhe. Jer, prosečan besposleni i nezaposleni Srbin, u četiri meseca praćenja sudbina raznih nikogovića, uspeo je da zaboravi i da ima platu od 300 evra, i da je gladan, i da ove godine neće na more, i da neće ni sledeće.

Za svaki slučaj, da ne bi slučajno patio zbog toga što neće na zimovanje, na jesen će mu biti servirana nova, još spektakularnija Farma. I dobro svima, narod se zabavlja, nekoliko ljudi uzima pare, a političari mirni, jer narod koji zaboravlja istoriju, a u sadašnjosti gubi vreme na različite sadržaje za ispiranje mozga, nema ni snage, ni volje, ni pameti za bilo kakav bunt, revolt i građansku reakciju. Naš prosečan političar voli glupog i neobrazovanog glasača koji četiri godine, baveći se Farmom, neće pratiti ono što on (ne) radi. Sve dok ne dođe kampanja. Tih mesec ili dva dana farmeri će na zasluženi odmor, a "Sulejman" na redovnu pauzu. A posle izbora, sve ispočetka, sve do potpunog samouništenja.

Izvor Vesti, 16. 07. 2013.

 

Косовo и Метохијa : Екстракт рођених

Екстракт рођених

Како се осећа отац када у породилишту у Грачаници за свог новорођеног сина добије екстракт рођених, с личним бројем бебе која је неожењена

http://static.politika.co.rs/uploads/rubrike/263735/i/1/ekstrakt.gif

 

Новој реалности на Косову и Метохији потребан је нови српски језик, нова косовска наука, нов идентитет, као би свакодневни живот био лакши.

Ђ. Р., као и све новорођене бебе у Грачаници, добио је „екстракт рођених", а издала му га је Канцеларија за цивилно стање, коју заступа Душица Поповић, на „основу података из Централног регистра за цивилни статус".

Уз податак из екстраката под рубриком „Брачно стање", који би требало да посведочи да је Ђ. Р. неожењен, што је чудно јер се мушке бебе обично рађају ожењене, овај новопридошли грађанин Грачанице добио је „Лични број" што, вероватно, значи да се ради о јединственом матичном броју грађанина (ЈМБГ).

Овај скуп речи без значења и смисла на српском језику требало би да буде један обични извод рођених. Да, „документ" се издаје у косовској општини са српском већином. Отац једне неожењене бебе добио је екстракт рођених и уз њега нови идентитет за свог сина и прво понижење које му је поклонио и које ће га пратити целог живота.

Шта Београд може да задржи као посебан и сигуран механизам и њиме од овакве администрације заштити Србе на Косову и Метохији? Да ли су уступци Београда једини облик одобровљавања Албанаца? Колико траје њихова „добра воља" и од чега она зависи?

Матичне књиге Републике Србије и АП КиМ, уз посредничку улогу Еулекса, лагано прелазе у руке садашњих косовских власти. То је, природно, део процеса који је договорен, то је део сервиса потребног понајвише Албанцима, па се с друге стране могао очекивати благотворни утицај примене овог договора.

Свеједно, то није утицало да личне карте, возачке дозволе и остали папири које издају српске институције, чије је седиште било на КиМ, буду признати или макар толерисани.

„Косовска документа су неминовност, о њима је за нас преговарао Београд, имамо ли ми неко друго решење…" Ове чињенице, с којима се суочио просечан Срби јужно од Ибра, само су детаљи широког оквира у ком је из њихових живота нестајала Србија, а уместо ње, на силу, пристизало Косово.

Елем, на шалтеру „Републике Косова", што је, најчешћи превод на српски језик албанског назива „Republika e Kosovës" (енглеска верзија је Republic of Kosovo), дочекао је гетоизирани, обесправљени, често из свог града протерани Србин и затражио основна документа неопходна за његов опстанак и какво-такво функционисање на КиМ.

„Ако хоћете да платите порез у Косову Пољу не постоји никакво упутство на српском језику како то да урадите, а службеник који је јуче нормално причао српски језик, данас одбија да комуницира на српском", каже један Србин у извештају с дебате „Српско-српски дијалог".

У складу с међународним начелима и југословенском праксом формалне мултиетничности, која искључиво служи подршци државности и лепој слици о „нашем пројекту", тог човека је на шалтеру дочекало „све што му је потребно, по највишим међународним стандардима".

Дочекала га је нова администрација, направљена онако како Албанци замишљају „добре Србе", неки од њих већ годинама статирају у тој администрацији и немају никаквих проблема. Дочекала га је туђа етничка слобода и бахатост победника, у њу он мора да се уклопи, јер цео свет – укључујући и Београд – говори да мора „прихватити нову реалност".

Дочекао га је нови образац и нови српски језик и то српски језик који знају Албанци и њихов и полуписмени статисти. Језик који је њима прихватљив и разумљив никоме ништа не значи јер га већина не разуме.

Прогон и дуга, систематска елиминација научних институција Републике Србије јер оне „раде по другом систему" и свест да тај „паралелни свет" не може да постоји и да је непријатељски само су део процеса у ком ће Срби добијати нови неразумљиви језик и узимати документа која ће им наметати администрација и нова етничка власт.

Равноправна употреба језика прокламована је и гарантована свим страним и међународним законима, а формиране су и комисије за заштиту и чување српског језика на Косову, одржавани су семинари и штампане публикације које су, готово без изузетка, биле пример неписмености и дискриминације.

„Извршење у односима с јавним органима" био је наслов студије која је требало да укаже, заштити, сачува и подстакне свест и науку о значају употребе српског језика у јавном животу и администрацији, затим је формирана Канцеларија повереника за језике која директно одговара премијеру Хашиму Тачију.

Њен шеф, повереник за језике Славиша Младеновић, сматра да би чак и Закон о употреби језика требало поново превести јер је постојећи превод лош и неразумљив.

Он је, учествујући на округлом столу Пројекта „Српско-српски дијалог" у организацији Медија центра из Чаглавице и Фонда за отворено друштво (КФОС), разговарао с дванаесторо Срба и указао да је „проблем сложен и да не може да се реши само активностима Канцеларије као дежурног полицајца, него системским мерама целокупног друштвеног механизма".

„Нова реалност" потребује нови српски језик, нову косовску науку, нови идентитет, она мора да направи раскид између сина Ђ. Р. и његовог оца, она ће ломити сваки отпор, посебност и слободу, без обзира на договоре, добру вољу и намеру.

Живојин Ракочевић

објављено: 14/07/2013

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Ekstrakt-rodjenih.sr.html?fb_action_ids=547192038649784&fb_action_types=og.recommends&fb_source=other_multiline&action_object_map={%22547192038649784%22%3A163941323793517}&action_type_map={%22547192038649784%22%3A%22og.recommends%22}&action_ref_map=[]