Не сме да нам буде свеједно

Разговор недеље: Милош Јовановић

Не сме да нам буде свеједно

Моји унуци морају да знају српски, каже политиколог из Института за међународну политику

Милош Јовановић (Фото Ж. Јовановић)

Милош Јовановић је докторанд на Одсеку политичких наука на Сорбони,
где је и дипломирао на Правном факултету и Факултету политичких наука.
Магистрирао је на смеру међународних односа Одсека политичких наука на
Сорбони и био асистент на предметима уставно право и компаративни
политички системи. Запослен је као истраживач–сарадник у београдском
Институту за међународну политику и привреду. Свестан је, како сам
каже, да може да звучи глупо, али, иако је био интегрисан у француско
друштво, вратио се у Србију зато што „ни свој живот ни свој гроб није
могао да види тамо”. „Моја будућа супруга је Францускиња, клинци би већ
били полу-Срби полу-Французи. Они би можда знали српски, али унуци већ
не би. Нема нас 300 милиона, па да се расипамо тако”.

Удружење
грађана „Активни центар” покренуло је крајем априла кампању „За очување
Косова и Метохије у саставу Србије”, којом желе да мотивишу грађане
Србије да се више заинтересују за опстанак својих сународника у
Покрајини. Председник удружења Милош Јовановић, на питање да ли је
касно за овакву акцију, каже за „Политику” да су у акцију кренули од
две чињенице: да статус Косова и Метохије још није решен, а „друга
чињеница која нас иритира је што се месецима у српском јавном мњењу
чује како је то решена ствар, како треба да се помиримо са реалношћу и
да је најбоље да се оно отцепи како бисмо прекратили сами себи муке. То
уопште није тачно”, каже Јовановић.

Ипак сте акцији дали име „Да ли нам је стварно свеједно”, што имплицира да јесте?

Када са људима из моје генерације почнете да причате о Косову,
већина каже: „Дај пусти ме с тим, то је изгубљено”. Занимљиво је да ми
то често кажу људи који су финансијски добростојећи, припадници те
псеудоелите. То је последица психолошког рата који је константно вођен
против нас, а нарочито је појачан последњих годину дана, објашњењима да
је то већ решено питање. Одређен број грађана у ту причу је поверовао и
отуда наш наслов „Да ли нам је стварно свеједно”. Прво: не сме да нам
буде свеједно, а друго: није још готово.

Претпоставимо и да покренете грађане и да им не буде свеједно, шта могу да ураде?

Ова акција није упућена само грађанима, него и нашим политичарима.
Колико год ми подржавали државни врх и преговарачки тим који, чини ми
се, ради најбоље што може, политичка елита може да буде и чвршћа и
јединственија по питању КиМ. Али ми се обраћамо и међународној
заједници. Зато смо, поред билборда, одабрали листове попут НИН-а и
„Политике” јер се они читају у амбасадама и о томе се реферише.

Шта очекујете да ће добити из Ваше кампање?

Сваки наш отпор и батргање показује да овде има још људи који се
нису помирили са том њиховом идејом. Ми ћемо изгубити Косово оног дана
када поверујемо да је оно неминовно изгубљено. Док има људи и
манифестација који се не мире са том идејом, настављају борбу на начин
на који се може у том тренутку, њима отежавамо посао. Што будемо чвршћи
и јединственији, решење ће бити повољније за нас. Није једина
алтернатива да се Косово реинтегрише у потпуности у Србију или да
добије апсолутну независност. У том распону има низ решења која могу да
буду мање или више повољна за нас.

Колико Вас је коштала ова кампања и како сте сакупили новац?

Прикупили смо 10.000 евра, а помогли су људи који делују крајње
урбано, крајње ненационалистички, мада ово и није питање национализма.
Кампању су помогли моји пријатељи Французи који поштују ову земљу више
него неки од нас. То су Французи који знају нашу историјску улогу у
Првом светском, па и Другом светском рату. Ово је озбиљно конципирана и
промишљена, али финансијски скромна кампања. Имамо 27 билборда у
Београду и закупљене огласе у НИН-у и „Политици”.

Јесте ли покушали са неким другим медијима?

Нисмо. Имали смо ограничена средства, у сусрет су нам изашли „Алма кватро” и ДПЦ, који је израдио плакате.

Ипак, циљна група вам је ограничена.

Наша порука полако долази до ушију и срца грађана. Верујемо да ће
онај ко је био близу да подлегне причи да је све готово сада бити мало
даље. Мада, и јавност треба да се укључи. Где су сада те београдске
фаце: певачи, глумци, писци... да кажу да се не слажу у вези са овим
што се ради са КиМ?

Да ли сте их звали?

Неке смо звали. Занимљиво је да се нико није одазвао, али нико није
изричито рекао да није за то. Подрже акцију, али због неког страха или
фатализма који су нам усадили, па вероватно и због губитничког
менталитета, не верујемо у себе. Изгубили смо самопоуздање због развоја
догађаја.

Како да се боримо против тог губитничког менталитета?

Тиме што се нећемо помирити. Сада се боримо само у тој психолошкој
сфери. Косово је питање идентитета, стабилности и јачине државе, али и
питање бољег стандарда. Народ који не осећа солидарност према својим
сународницима (а на КиМ има 100.000 Срба), народ који постане
незаинтересован за будућност својих – нема будућност као колектив. Може
свако од нас појединачно да буде успешан, али нећемо бити успешни као
нација и држава.

Уколико дође до признавања независног Косова шта можемо урадити осим вербалног неслагања?

Можемо да пружамо отпор тако што нам воља неће бити сломљена. А то
зависи од сваког од нас. Када је Марти Ахтисари долазио у Београд зашто
се није окупило 500.000 људи на улицама да му покажемо да смо
незадовољни и да је то неправда? Исто је било када је Српско национално
веће протестовало испред америчке амбасаде, био сам тамо и било је јако
мало младих људи. Могло је да се одвоји пола сата и дође.

Шта мислите зашто није дошло више људи?

Нико не ради на томе. Политичари раде колико могу, међутим, они
имају проблем са кредибилитетом. Има странака које више верују, неке
мање, али због неких других сегмената имају мање кредибилитета. Мислим
да народ нема много поверења у политичаре. Али зато то могу да ураде
јавне личности. Нека се скупи 20 младих певача, глумаца. Мој другар
Петар Петковић и ја смо анонимуси, али хајде да се окупе млади људи од
утицаја, могли бисмо нешто да направимо.

Чини се да Ваше колеге у неким невладиним организацијама имају више успеха у својим кампањама?

Многе се врло неискрено баве својим послом, али њихов рад даје
резултате у тој нашој малодушности. Када Ненад Чанак на тв каже да ми
имамо везе са Косовом колико и са Мадагаскаром, то даје резултате. Када
у неким медијима имате 15 људи који у месец дана кажу то исто, како
хоћете да народ озбиљно реагује? А шта тек да кажу људи на КиМ? Њихове
очи су упрте у Београд, а у Београду ситуација није најбоља. Мене је
понекад срамота.

Пошто се бавите међународним односима, шта могу наши политичари да ураде, осим   вербалног неслагања

Прво, не смеју никада да признају то стање. Међутим, ако дође до
признавања Косова само вербално неслагање неће променити ствари на
терену, јер територију држите људима. У случају независности, ако Срби
крену одатле, ви можете да се не слажете колико год желите, али ви
губите. Друго, могу да буду чвршћи у реторици. У Србији многи
политичари, па и министар одбране, кажу да нама Војска не служи за рат
него да ћемо искључиво мирним и дипломатским путем бранити Косово.

Мислите да треба да блефирају?

Макар и као блеф немојте да искључујете ту могућност. Нико од вас не
тражи да кажете послаћемо војску, ја то не могу да тврдим јер не знам
каква је ситуација у нашој Војсци и шта тренутно могу да ураде. Али
неко треба да сноси одговорност и за то колико нам је јака Војска. Али
немојте да искључујете могућност да кажете: Србија задржава сва права
као суверена држава да на сваки могући начин брани свој територијални
интегритет и суверенитет. Када кажете да ћете бранити само политичким
средствима а никако војним, ви дајете јасан сигнал да се нећете борити.

Чега је то последица?

Мислим политичког дилетантизма већине наше политичке елите. Политика
није посао као сваки други, она захтева и визију и историјску димензију
и одређену вертикалу. Огромна већина наших политичара је нема. Озбиљан
државник је 2000. године морао да набави ефикасне противавионске
системе. У међународним односима је најбитнија сила. Можете ви да
поверујете у те наивне приче о људским правима, али западна
цивилизација функционише по принципу јачег и силе. А ојачавање Војске
вам невероватно повећава преговарачке могућности.

Да ли се због тога нико не плаши српске реакције, него  САД и
поједине чланице ЕУ стално упозоравају да Албанци поново могу да се
лате оружја уколико не добију независност?

Па зашто би се плашили када ми први кажемо да нећемо. Не кажем да
треба ратовати, ја нисам имао прилику да ратујем и, верујте, волео бих
да тако и остане. Албанци се не либе да кажу да ће употребити силу ако
решење не буде повољно за њих, а ми кажемо: какво год буде решење ми
ћемо се борити само политичким средствима. А при том видимо да
политичка средства не дају резултате. Српски аргументи су изузетно јаки
по питању КиМ, али нико неће да их чује.

Да ли је формирање Гарде цара Лазара у Крушевцу одговор?

Ја могу да вам набројим 20 људи који би отишли с пушком на Косово,
али ја нисам од оних који мисле да одлазити с пушком у приватном
аранжману може много да помогне. Иза тога треба да стоји држава, ако
мисли да је способна, ако не, онда боље да не крећемо.

Вођа те гарде је најавио да очекује први проблем управо са државом.

Ја не знам о којим је људима реч, нити ко стоји иза њих, нити да ли
су заиста то самоиницијативно покренули. Мене као политиколога и
правника занима како ће се наш државни врх поставити.

-----------------------------------------------------------

Не дам да ми вређају интелигенцију

Мени би било лакше када би амерички амбасадор Мајкл Полт када дође
на тв рекао: „Ми смо јачи и тако ће бити”. Мирније бих отишао да
спавам. Међутим, он прича те невероватно нелогичне и недоследне приче у
које је тешко поверовати. Не само што ми отима територију, него ми
вређа интелигенцију. Благом антиамериканизму у Србији има разлога и ти
разлози нису овде, него у њиховом понашању према нама.

Биљана Митриновић



http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=27303

Powered by ScribeFire.