Геноцид над Србима био је основна сврха Јасеновца

politika.rs

Геноцид над Србима био је основна сврха Јасеновца

Мирјана Сретеновић

4-5 minutes

---

Професор др. Гидеон Грајф, познати израелски историчар, стручњак за Холокауст и Јасеновац, поред осталог, аутор књиге „Јасеновац ‒ Аушвиц Балкана" , упутио је писмо уредницима „Лос Анђелес тајмса", као одговор на критику филма „Дара из Јасеновца" Роберта Ејблса, објављену 4. фебруара, а чија је поента да ово филмско остварење наводно жели да „изравна рачуне" Срба са Хрватима.

Преносимо писмо проф. др Грајфа у целости:

Историја је наука заснована на чињеницама, и само на чињеницама. Чланак Роберта Ејблса запоставља многе кључне историјске факте ‒ и то је велика штета. Ејблс описује потпуно искривљену слику логора смрти Јасеновац. Приликом научноисторијског истраживања нема замене за историјске чињенице.

Као неко ко се много година бави историјом Јасеновца као логора истребљења, који је основао и којим је руководио хрватски нацистичко-усташки режим од 1941. до 1945. године, тврдим да је јасеновачки логор био један од најбруталнијих и најозлоглашенијих од укупно осам логора смрти у Другом светском рату. Тамо је спровођено 57 метода убијања, на основу сведочења преживелих, доступних у многим архивама, од немачких војних дневника, до изјава преживелих логораша, који су тада били деца.

Јасеновац није био намењен само Јеврејима. Штавише, био је за све нехрвате и противнике усташког режима. Његова основна сврха била је да спроведе геноцид над Србима, пошто су их Хрвати опсесивно и екстремно мрзели.

Јевреји су убијани у Јасеновцу, као и на читавој територији Независне Државе Хрватске, што је био део нацистичко- хрватске политике конформизма и подаништва према нацистичкој Немачкој, на коју се НДХ не само угледала, већ је очајнички тежила и да је превазиђе у окрутности.

„Хрватско-усташко коначно решење" спровело је у дело убиство 75 одсто јеврејске популације, укључујући 57 рабина, који су били поклани, заједно са јеврејским женама, децом и мушкарцима.

Божидарка Фрајт (Фото приватна архива)

Још је нерешен број смртно страдалих Срба. Одвојено од бруталних убистава у Јасеновцу, њихов број у овом логору предмет је расправа међу историчарима. Ипак, полажем наде у опширно истраживање, које је објавио професор Менахем Шелак, из Јад Вашема, који је одредио 700 хиљада као коначни број убијених у Јасеновцу, од којих је било најмање 500 хиљада Срба лишених живота.

Али оно што је најтрагичније, био је и злогласни логор за децу, јединствен у окупираној Европи. Близу 20 хиљада јеврејске, српске и ромске деце логораша тамо је брутално убијено, од укупног броја од 76 хиљада деце која су страдала у „Усташком коначном решењу", а које је започето шест месеци пре Немачког нацистичког коначног решења.

Око 12 хиљада деце логораша спасила је Диана Обексер Будисављевић, али већина те деце изгубила је свој идентитет, зато што су насилно преобраћена у католичанство и дата на усвајање. Добро познат случај била је југословенска и хрватска глумица Божидарка Фрајт, која је 1974. године једино сазнала податак о себи да је била српско сироче са Козаре, да је била усвојена и да је одгајана са украденим идентитетом ‒ као Хрватица.

Штета је што аутор чланка у „Лос Анђелес тајмсу" игнорише основне историјске чињенице, чиме на погрешан траг наводи своје читаоце. Озбиљан и професионалан историчар мора чврсто да се држи факата. Све остало је игра са легендама и митовима. Да закључим: Срби су, исто као и Јевреји, били суочени са тоталним истребљењем, деловањем марионетске усташке владе Независне Државе Хрватске. Тако да су највећи број мучених, понижаваних и убијених у Јасеновачком логору смрти, као и у мањим логорима у његовом саставу, били Срби, одвојено од Јевреја, Рома и оних који су сматрани опонентима усташког режима. Лично сам интервјуисао неке од преживелих.

Такође, желео бих да вам предложим да прочитате књигу Ервина Милера „Пакао звани Јасеновац", а уз ово бих желео да пошаљем и лични поклон библиотеци „Лос Анђелес тајмса", књигу „Плакали смо без суза", о Зондеркомандосима у Аушвицу, и наравно моју књигу „Јасеновац ‒ Аушвиц Балкана".

View article...

Enclosures:

160z120_Gideon-Grajf----------Foto-ANDjELKO-VASILJEVIC.jpg (8 KB) http://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2021_02//160z120_Gideon-Grajf----------Foto-ANDjELKO-VASILJEVIC.jpg

 

Линта: Српске жртве у БиХ занемарене, понижене и мање вриједне у односу на бошњачке

"Србима су се свакодневно дешавала брутална и свирепа убиства, мучења, силовања, хапшења, одвођења у затворе и логоре, отимачина и пљачка имовине. Највећа стратишта сарајевских Срба била су, између осталих, јама Казани испод Требвића, логор у бившој касарни Виктор Бубањ, затим насеља Пофалићи, Мојмило, Добриња, Стуб, Азићи и више од 120 логора и затвора."

Од

ИН4С

-

24/02/2021 11:13 Посљедња измјена: 24/02/2021 11:13

0

 

Миодраг Линта

Предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта истиче да је Сарајево највеће стратиште српског народ на подручју БиХ у протеклом рату. Он подсјећа да је након убиства старог свата Николе Градовића 1. марта 1992. године од стране муслиманских екстремиста почео општи напад на Србе у Сарајеву.

Бројне чињенице показују, истиче Линта, да је Сарајево претворено у највећи концентрациони логор послије Другог свјетског рата у коме су припадници муслиманских војних, полицијских и паравојних формација убили више од 8.000 Срба.

„Србима су се свакодневно дешавала брутална и свирепа убиства, мучења, силовања, хапшења, одвођења у затворе и логоре, отимачина и пљачка имовине. Највећа стратишта сарајевских Срба била су, између осталих, јама Казани испод Требвића, логор у бившој касарни Виктор Бубањ, затим насеља Пофалићи, Мојмило, Добриња, Стуб, Азићи и више од 120 логора и затвора.".

Линта подсјећа да бошњачке власти од завршетка рата одбијају да формирају комисију за истраживање ратних злочина над Србима у Сарајеву. Такође, федералне и кантоналне власти у Сарајеву одбијају да обиљеже бројна мјеста гдје су Срби убијани у протеклом рату. Због тога је, оцјењује, важно да се на подручју Источног Сарајева изгради споменик у знак сјећања на страдале Србе у Сарајеву.

„Бошњачке власти упорно настоје да умање злочине и број српских жртава и пошаљу поруку да се радило о појединачним и изолованим случајевима. Међутим, подаци о броју страдалих Срба у Сарајеву јасно говоре да се радило о планском и организованом злочину. Сарајево је један од бројних примјера у БиХ да су српске жртве у односу на бошњачке занемарене, понижење и мање вриједне. Потпуна је лаж бошњачке стране да је Сарајево био окупирани град односно град под опсадом. Сарајево је током рата био подјељен град и свака страна је бранила територије које је држала под својом контролом.", закључио је.

https://www.in4s.net/linta-srpske-zrtve-u-bih-zanemarene-ponizene-i-manje-vrijedne-u-odnosu-na-bosnjacke/

„Дара из Јасеновца”: Тежак терет заједничке историје

politika.rs

Тежак терет заједничке историје

Дубравка Лакић

6-7 minutes

---

Нема у њему ни „п" од пропаганде. Филм „Дара из Јасеновца" у режији Предрага Гаге Антонијевића и према сценарију Наташе Дракулић је историјски тачан. Хтели то неки или не.

И нема у њему ничег што већ нисмо знали или нисмо већ видели у јавно доступним архивским материјалима, у оригиналним документарним филмовима, на изложбама оригиналних фотографија, у историјским музејима, па и у Јад Вашему... Или слушајући исповести преживелих и још увек живих жртава. Сетите се само „Тестамента" хрватског редитеља Лордана Зафрановића, израђеног од архивских снимака насталих у продукцији „Хрватског сликописа".

Или исповедног документарца „Завештање" Ивана Јовића, у чију камеру говоре сведоци, бивши логораши. Или оног најсвежијег примера – документарног играног филма „Дневник Диане Будисављевић" хрватске ауторке Дане Будисављевић, у којем своје судбине у усташком концентрационом логору Јасеновац и Стара Градишка казују преживела српска (односно, како се у филму најчешће каже – православна) деца, а данас старци чије ране још боле...

 Оваквих примера у послератној историји југословенске, српске и хрватске кинематографије има још, али Антонијевићев филм „диже прашину" и зато што је први дугометражни играни филм о страдању српског народа са територије некадашње НДХ, у злогласном систему концентрационих логора међу којима је Јасеновац био највећи. Логора смрти за Србе, Јевреје, Роме, похватане партизане, комунисте. Први, после седам и по деценија од завршетка Другог светског рата.

 Је ли сада за то касно? Није. Живимо данас у свету повампиреног нацизма и фашизма. Оваква врста опомене и освежавања памћења је добродошла. „Дара из Јасеновца" није позив на мржњу, није позив на освету. Он само са довољне историјске дистанце подсећа на тежак терет заједничке историје с којим се ваља и даље носити. Ово је позив на сећање на нешто што нико ко је човек са имало савести не сме да заборави. Уз то је и филм без страха од тога шта ће неко из комшилука мислити или рећи и без обланди од лажних политичких коректности и лицемерства.

 По жанру, Антонијевићев филм је историјска драма у којој су испоштоване све жанровске одреднице, без размахивања ауторовим знањем и умећем. Режија је стандардна за овакву врсту филма, ослоњена на минимализам у приказу најбруталнијих сцена усташких злочина и тортура. Исто тако минималистичким, сведеним средствима постигнута је и висока емотивност филма. Градација емоција тече природно, у континуитету, до самог краја ове филмске приче саткане од истине, историјских чињеница (и личности) и повремених ауторских слобода које се углавном тичу жеље за постизањем чврстине наративних токова. У ту ауторску слободу спада и употреба историјски иначе тачног говора Вјекослава Макса Лубурића (у тумачењу Марка Јанкетића) – оснивача и заповедника НДХ концентрационих логора, са репутацијом најбруталнијег и са називом „Заповедник својих месара". Тај говор Лубурић није одржао пред српским дечацима обученим у усташке униформе у Старој Градишки током ратних четрдесетих година, већ 1968. док је још жив, здрав и некажњен живео у Шпанији под Франковом заштитом (и интернет је пун његових трагова)...

У филмској причи о десетогодишњој девојчици Дари на коју је пао терет аманета да буде храбра и сачува живот свога маленог брата Буда и запамти ко је, одакле је и како јој се звала убијена мајка (сценарио: Наташа Дракулић), Антонијевић се већински опредељује за крупни или средњи план, што филму омогућава лакше приказивање и на великом и на малом екрану. Иако филм говори о насилним смртима и свим видовима познатих тортура у усташким логорима од којих је један, и једини у целој окупираној Европи, био намењен деци, његова визуелна естетика није мортуална.

Преовлађују топле боје чији се склад повремено узнемирава и нарушава застрашујуће црном бојом усташких униформи и свештеничких одора. У свему томе видни су доприноси сценографије (Горан Јоксимовић), костимографије (Иванка Крстовић) и сниматељског рада Милоша Кодема.

 Посебна прича су глумци у овом филму. Најтеже је радити са децом, а ово што је са тим маленим глумцима постигао Гага Антонијевић заслужује дивљење. Главни глумачки терет пао је на девојчицу Биљану Чекић (Дара) и она га је маестрално са собом носила. А тако је кроз филм носила и свог брата, бебу Буда (Будо Илић) чији лик у филму тумаче тројке Лука, Јаков и Симон Шарановић и то тако да су у рангу оног антологијски одиграног лика бебе у награђеном филму „Капернаум" либанске редитељке Надин Лабаки. Од Биљане и малене браће Шарановић тешко је одвојити очи. Филм уосталом и јесте испричан из визуре детета...

 И иначе је цео кастинг, који је позамашан, добро урађен. Доминирају углавном глумци из Републике Српске и овај филм нам је омогућио да их боље упознамо. Највеће усташке зликовце, историјске личности, уз Марка Јанкетића (Лубурић) тумаче и, због изврсне маске непрепознатљиви, Вук Костић у лику „фра Сотоне" – Мирослава Филиповића Мајсторовића, фрањевца и једног од најсуровијих злочинаца Другог светског рата, Игор Ђорђевић као Анте Врбан... Наташа Нинковић која је дебитовала у Антонијевићевом филму „Спасилац", сада је са пуном зрелошћу и одговорношћу одиграла лик Радојке...

 Пандемија вируса корона омела је још за октобар планирану премијеру и биоскопско приказивање „Даре из Јасеновца" у Србији, пре његовог учешћа у трци за номинације за „Оскар" као нашег кандидата. Свечана премијера је још онда била померена за април у нади да ће се тада и догодити. Мудра је одлука продуцената што су, после силних халабука, дозволили једно (ексклузивно) приказивање на телевизијским екранима. Сада је све јасно. И чини се да су се сада отворила врата и за друге филмове о овој тематици.

View article...

Enclosures:

160z120_Dara-iz-Jasenovca-deca-www.jpg (10 KB) http://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2021_02//160z120_Dara-iz-Jasenovca-deca-www.jpg

 

Критичари похвално о „Дари из Јасеновца”

politika.rs

Критичари похвално о „Дари из Јасеновца"

5-6 minutes

---

Чим је 25. јануара скинут ембарго на објављивање критика за филм „Дара из Јасеновца" који је био кандидат Србије за награду Оскар, истог јутра у 6 часова у америчком часопису Варајети појавила се критика, у којој утицајни њујоршки филмски критичар Џеј Вајсберг, није имао суштинских замерки на филм, већ сматра да су побуде за снимање оваквог филма проблематичне. Но, нису се сви филмски критичари сложили са овом оценом, преноси РТС.

На дан почетка диструбуције у Сједињеним Државама 9. фебруара, српски кандидат за награду америчке Академије филмске уметности и науке Дара из Јасеновца суочио се с новим негативним критикама, овог пута у Лос Анђелес тајмсу. Осим што је изнео низ замерки на рачун филма, критичар ЛА Тајмса је показао и непознавање историје, али и злонамерно извртање чињеница.

Међутим, филмом „Дара из Јасеновца" су се на веома посвећен и позитиван начин бавили бројни други еминентни сајтови специјализовани за филм.

Тако Disappointment media „Дару из Јасеновца"а назива „бруталним остварењем" и истиче значај филма који, како наводи, „прича причу која се не прича често", истовремено подвлачећи његов едукативни каракер и „префињену и самоуверену режију", као и сјајне перформансе које филм садржи.

Критичар наглашава да филм који долази од редитељског ветерана Предрага Антонијевића покрива често превиђени и стравични аспект ере Холокауста, и успева да исприча причу о истрајности девојчице кроз трагедију.

Иако неки критичари сматрају да Дара из Јасеновца промовише српску националистичку агенду, ово остварење је заправо озбиљан покушај да се прикаже фашистичко угњетавање, наводи историчар и писац Рори Јеоманс у свом тексту за Балкан инсајт.

Јеоманас на крају текста подсећа да у четири кратке, катаклизмичне године свог постојања, НДХ је имала велики утицај на милионе обичних људи, као и на генерације иза њих. У архивама постоји толико прича о искуствима појединаца у тим годинама терора – прича Срба, Јевреја и Рома, али и Хрвата и Бошњака – које само чекају да буду испричане.

„Ако „Дара из Јасеновца" успе да охрабри филмске ствараоце да испричају неке од ових прича, она ће сигурно бити упамћена по томе, а не по негативним критикама", закључује Јеоманас.

За The Knockturnal „Дара из Јасеновца" се придружила мноштву филмова о Холокаусту и зверствима почињеним у логорима смрти, али је како се подвлачи, „Дара из Јасеновца" јединствена у фокусирању на причу о Србима и у постављању десетогодишњакиње као главне јунакиње приче о преживљавању.

Како се наводи, ово је филм у коме је фокус на женама и деци и тешким одлукама са којима се мајке суочавају:

„Велики део драме филма окружују тешке одлуке које ове жене морају донети суочене са страхотама геноцида. Да ли би требало украсти кукуруз за своју гладну децу и потенцијално се суочити с батинама? Да ли би требало да пошаљу децу због шансе за бољи живот и ризикују да их више никада не виде? Ова питања продубљују страхоте Холокауста изван језивих убистава изражавајући психолошку трауму наметнуту жртвама", наводи еминетни сајт.

Дејвид Валечински на сајту worldfilmreviews.us је oбјавио своје виђење филма „Дара из Јасеновца". По његовом мишљењу, филм истиче чињеницу да и у најгорим временима постоје људи који желе да помогну, ризикујући чак и сопствени живот.

„Током целог филма стражари и затвореници морају да се носе са месечним посетама Црвеног крста који журно и тајно аутобусом одвози одређени број деце док остатак препушта њиховој ужасној судбини. Претпоставка је да су и часне сестре читале исту Библију као и радници Црвеног крста, али по њиховим поступцима то никада не бисте увидели", наводи Валечински.

„Дара из Јасеновца је врло добро снимљен филм и један је од првих значајних филмова који се бави неправдама и злочинима који су почињени у хрватским логорима током Другог светског рата и њиховом доприносу геноциду над Србима у целини", истиче у својој критици Херман Даливал на сајту Синемасанктум.

Ово је највероватније први или бар један од првих значајних филмова који се бави неправдама и злочинима који су почињени у овим хрватским логорима током Другог светског рата, и њиховом доприносу геноциду над Србима у целини.

„Рекао бих да је то једна од ствари које заиста издвајају овај филм од осталих филмова о Холокаусту. И док филм не пружа превише контекста око Срба, њихове динамике са Хрватском и какву је улогу ова земља имала код Сила осовине, ви ипак успевате да схватите суштину, а драма која је у средишту филма, заиста и не изискује велико предзнање да би га било могуће пратити", закључује Даливал.

View article...

Enclosures:

160z120_dara-iz-jasenovca.jpg (6 KB) http://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2021_02//160z120_dara-iz-jasenovca.jpg

 

iskra.co

Слободан Рељић: Стефан Немања у раљама Гордане Чомић

8-10 minutes

---

16.02.2021. - 20:45

Министарка за људска и мањинска права и друштвени дијалог Гордана Чомић (Фото: Танјуг/Драган Кујунџић)

Споменик Стефану Немањи се утапа у Савски трг, у пролећне магле главног града. Његови браниоци одлазе у „нове победе", а оспораватељи се окрећу новим задацима у одбрани демократије и либералних вредности. Ипак, живимо у времену кад остаје питање да ли споменик висок 23 метра, тежак 68 тона и извајан руком врхунског уметника значи да је однос према њему – однос подржавања или оспоравања вредности које он симболички представља.

За оне који су оспоравали и саму идеју да се за Стефана Немању „троше паре пореских обвезника" Србије на европском путу све је јасно. Наравно да су вредности које симболизује отац Саве Немањића за сметлиште историје. Све њихове примедбе имају само тај циљ. Али шта мисле – браниоци? Рецимо, она апсолутна посланичка већина у Народној скупштини? Која може све! Парламент, говорили су поносни Енглези, „може учинити све, осим променити човека у жену и ограничити одлуке свог наследника". У ово време „превазиђено" је и немогуће…

Не треба ни за трен посумњати да је Вјерују наше парламентарне већине тог 27. јануара стало у три реченице: „Од њега па до данас смо државотворни народ. Тим мачем правио је и градио, затим чувао Србију." Те да је „споменик пре свега прича о нама, ко смо били, где смо били, шта смо радили и највише шта смо данас и шта хоћемо да будемо" и – да је откривање споменика „чин полагања рачуна о себи и свом идентитету".

(Анти)историјска прилика

Али да ли је? И да ли се иза брда ваља Нешто а због чега би се Стефан Немања најрадије бацио у савску мочвару, да се отуд не помоли за стотину година? И како ће народни посланици ускоро полагати „рачун о себи и свом идентитету" кад пред њих дође, на пример, Закон о истополним браковима за који је министарка коју су они изабрали, како је обелодањено дан после славља испод Немањиног споменика, објавила три јавна позива за укључивање ОЦД (организација цивилног друштва) у радне групе за израду закона.

Поштоваоци Стефана Немање биће у (анти)историјској прилици да у српске законе на чијем су челу Законоправило Светог Саве и Душанов законик – озаконе содомију! Иако је то свет коме није било мука у стомаку да озакоњује све и свашта, ово јесте мало превише. Или само ми тако мислимо? Јер кад вам је „стратешки циљ" Европска унија, ништа није препрека. Па и да је Стефан Немања висок 126 метара и тежак 1.068 тона, он може бити и заобиђен и прескочен, ма и оборен у савски муљ ако затреба?! Ми смо га дигли, на нама је шта да радимо с њим. Је ли тако? Биће да се види. Будућност коју чекамо није далека.

Додуше, министаркине службе то зову Закон о истополном партнерству, али га је Национални конвент о Европској унији преименовао у Закон о истополним браковима, што је и циљ. И министарства и Конвента.

Али не падајте на колена пред Конвентом, то је само НВО који себе доживљава као „платформу цивилног друштва која заступа интересе грађана и грађанки Србије у свим фазама процеса европских интеграција". И наравно, могли бисте и ви са троје пунолетних грађана оформити конвент, само што вас министарка не би ништа питала јер се као ваши финансијери не би појавили Сорош, Kingdom of Netherlands, EУ и Deutsche zusammenarbeit. А општепознато је да министарка овакве подржаваоце држи за заинтересованије за слободну и демократску Србију од вас који бисте, како је о оном Краљевству Јутуту певао чика Јова Змај, „војевали о свом круху". И држали до немањићких вредности које су нас одржале осам векова.

Али шта је осам векова према осам минута почасти које може добити министарка у некој канцеларији у Бриселу ако прогура Закон о истополним браковима. И да им изнесе своју велику мисао коју је нама већ објавила на званичном сајту Министарства: „Не можемо избрисати предрасуде, али можемо донети законе којима се забрањују понашања заснована на предрасудама." Опа! Она, Гордана Чомић лично, вама, српска примитивна светино, јавља да је ствар решена, ма шта ви мислили. Прочитајте још једном! Или да се оде на „лице места", на сајт Владе Србије у рубрику о приоритетима Министарства за људска и мањинска права и друштвени дијалог…

Врхунско „демократско" начело: ја одређујем шта је предрасуда и онда на њу бацам закон! Да је убијем у корену! Закон је демократски, наравно. Јер до ове генијалности министарка је дошла још у Демократској странци, али пошто није успела да је претвори у сладострасно малтретирање већинског демоса у српској држави, у „прелазном року" нашла је пријатеље у СНС-у који ће остварити њену велику идеју и жељу. И не само њену. Сакупи се њих хиљаду под заставом „дугиних боја" сваке године. И вуку центром главног града барем још толико тешко наоружаних полицајаца!

Спаљивање светости

А какав би то био успех – имати 14. Закон о истополним браковима у Европи са овако затуцаним народом који верује Светом писму и учењу Цркве који недвосмислено осуђују хомосексуалне полне односе, видећи у томе порочно унакажење човекове Богом створене природе. Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица (3 Мојс. 20:13). Библија говори о тешкој казни којом је Бог казнио становнике Содома (1 Мојс 19:1–29), по тумачењу Светих Отаца управо за грех хомосексуализма. Или, како је писао апостол Павле развратним становницима Коринта: Не варајте се… ни рукоблудници, ни мужеложници… неће наслиједити Царство Божије (1 Кор. 6:9–10).

Али шта је Свето писмо према нечему што се зове Устав ЕУ, а што је одбацило могућност „хришћанског карактера" Европе. Те не би било грешке ни да направимо ломачу довољно велику да спалимо сва Света писма која су се задесила у Србији, јер би тако коначно „избрисали предрасуде", али нећемо – јер ломаче су потпаљивали фашисти. Демократе доносе законе којима спаљују саму светост. И колико се то показује залудније, утолико се доноси више закона и амандмана. Ми правимо друштво „владавине права". Свака наумљена ликвидација онога до чега држи примитивни народ биће одобрена у напредној Народној скупштини.

Нећемо ваљда остати с Румунима, Бугарима, Пољацима и Словацима, или, не дао Бог, поћи за Мађарима код којих су „истополни бракови незаконити", али су ваљда имајући на уму и сам врх пријатељске српске владе, до сада омогућавали „усвајање деце уколико се један од партнера пријави сам". Међутим, јавља растужена Радио Слободна Европа, „мађарски парламент усвојио је 16. децембра 2020. закон који је и то забранио.

Закон је предложила влада премијера Виктора Орбана и налаже да децу могу да усвајају само брачни парови, уз неке изузетке за самохране рођаке детета." То се свакако не би противило наслеђу угарског краља Беле III (владао 1172-1196), савременику Стефана Немање (1166-1196) који је столовао и упокојио се у Секешфехервару (данас у централној Мађарској), што на мађарском значи Бели замак са престолом а Срби су ту стару престоницу Угарске звали Столни Београд.

Али не хватамо се случајне занимљивости, овде говоримо о идентитету народа којима је Европска унија привремени историјски пут, али не „без алтернативе". И који се не стиде својих „предрасуда". И који имају парламент који свакако не би држао до министарке чији је императив – убијмо предрасуду као бесно псето. Она зна шта треба ликвидирати. А ваше је, народни посланиче, да убаците ону е-картицу кад буде требало и да пожурите у скупштински ресторан – Карађорђева шницла вас чека. Нико вас неће терати да узмете бечку.

Нећете рећи да то није демократија највиших европских стандарда. А ако треба, могао би вас тим поводом частити Џорџ Сорош. Јер он најбоље зна шта бисте учинили кад бисте донели Закон о истополним браковима.

Standard.rs, Печат

 

iskra.co

ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: А чије је Косово ако није српско?

6-8 minutes

---

01.02.2021. - 10:01

фото: З. Шапоњић

Србија може са пуним правом тврдити да је Косово српско, то је без обзира на оспоравања која ће уследити позиција коју је тешко поткопати. Истовремено, неопходно је интензивније радити и са доступним међународним партнерима и са заинтересованим Албанцима како би се решавали проблеми којих је све више.

Де јуре и де факто. Посматрано из првог угла, политички субјекти покушавају да уговорима регулишу међусобне релације, па тако, директно или индиректно и међународне односе. Посматрано из другог угла, светска политика функционише по правилу „што је дозвољено Јупитеру, није дозвољено волу".

Поменути субјекти, а ту се превасходно ради о државама, разликују се по свему, па се хијерархија у светском политичком систему успоставља према релативном односу војне, политичке и економске моћи. Тако се, са једне стране, уочава тенденција нормативног регулисања, а са друге стране сасвим обрнути тренд када некима постојећи формални оквир постане преузак или када се једноставно промене околности у њихову корист.

Отуда и не тако ретке разлике у формалном и фактичком у низу конкретних ситуација. Једном од несретних изјава, председник САНУ осврнуо се на „косовску проблематику" у овом контексту. И де јуре и де факто, ствар око Косова прилично је сложена.

Са формалне стране, албански политичари јесу једнострано прогласили „независност"; признале су их моћне западне земље, уз поједине утицајне муслиманске државе; успело им је да, захваљујући спонзорима и попуштању различитих гарнитура у Београду делимично легитимизују свој статус и учлане се у неколико међународних организација. Али…

Та државолика творевина није призната од овог другог, незападног дела света, нити је чланица у најважнијим међународним организацијама. Корак који им је неопходан за тако нешто јесте улазак у ОУН. За ОУН „косовска проблематика" уређена је Резолуцијом 1244, која, упркос свим накарадним и креативним тумачењима, посматра ову територију као део Србије. Иза овог „правног оквира" ОУН стоје све сталне чланице Савета безбедности које су за њега гласале, што подразумева Русију и Кину.

Чак и када би се обезбедило „ћутање Србије" на покушај „угуравања" нове чланице у систем УН, Москва и Пекинг би, због својих интереса, могли ветирати тај предлог. Отуда и неуморно понављање разних лобиста да се „процес мора завршити међусобним признавањем".

Остаје само да одговоре на питање: зашто је Србији важно то признавање? За анализу формалног још нешто важно: „Устав Косова" подређен је Ахтисаријевом плану. Члан 143. тачка 2. гласи: „Одредбе Свеобухватног предлога о решењу статуса Косова од 26. маја 2007. имају премоћ над осталим законским одредбама Косова." Свеобухватни предлог као „врховни ауторитет" наводи „међународно војно присуство". Влада и Скупштина могу доносити одлуке, али истовремено је дефинисан механизам да оне буду оспорене.

Немогуће уједињење са Албанијом

У преводу, немогуће је Харадинајево „уједињење са Албанијом". Око овога, иначе, постоји још једна препрека из члана 1. тачке 3: „Република Косово нема никакве територијалне захтеве према било којој држави или делу државе, нити ће тражити уједињење са било којом државом или делом државе." Ни најжешћи албански лобисти нису говорили о промени овог „Ахтисаријевог инструмента", њихова намера је да оставе „косовске институције" у својеврсном „заробљеништву", ту би се само и искључиво питао НАТО чак и када би сутра опослили пријем у УН.

Са фактичке стране, ако Косово није српско, онда се поставља питање: а чије је? Ових деценију и кусур показује да то остаје „неуспели пројекат". Овакво Косово није само „заробљеник НАТО", већ и „заточеник" криминалних гангова који овлашћења и „државне институције" (зло)употребљавају за ширење својих нелегалних бизниса.

Дреница је већ дуго уцртана на континенталној карти највећих складишта наркотика, нису занемарљиви ни приходи од трговине органима. Не тражи се од Србије да преда Косово Албанцима, већ албанској мафији. А што се Албанаца тиче, они имају матичну државу. Постоје и далеко многобројнији народи који немају своје државе. Зашто баш Албанци да их имају две?

Нема „милогораца" на Косову

Фактички, замисао о изградњи „косоварског идентитета" пропала је у старту. Испоставило се да у албанском корпусу нема „милогораца". Нема ни аутошовиниста. Ни председника Академије који ће позивати на „повратак" у Србију. Мада ће у приватним разговорима многи од њих потврдити да се нису борили за ово што су добили. Степен разочарења и бесперспективности толики је да се са Косова масовно бежи. Косовски Албанци показују у свом деловању да јесу државовољни, али нису државотворни. И матична им држава кубури са институционалним заокруживањем, практично, још од оснивања.

Фактичко стање је и да то остаје територија изразите „економске пасивности". Као и да је признање Србије потребно не да би сви живели „срећни и задовољни", то зависи од низа других ствари, него зарад легитимизације наратива НАТО о дешавањима из деведесетих година. Треба ли подсећати да су ту Срби означени за „геноцидне", због чега је и „изгубљено право" за управљање Косовом.

Протекторат НАТО

Са формалне стране, дакле, имамо протекторат НАТО који је једнострано прогласио независност на територији Србије. И ту „независност" су подржале кључне чланице НАТО. Са фактичке стране тај протекторат је институцинално неизграђен и системски несређен, самим тим и дугорочно „заглављен" са прегршт проблема. И тим проблемима Србија ће морати да се бави у било којој варијанти, пошто представљају прворазредну претњу националној безбедности, од организованог криминала, до исламских фундаменталиста и осталих „повратника" са блискоисточних ратишта.

Србија може са пуним правом тврдити да је Косово српско, то је без обзира на оспоравања која ће уследити позиција коју је тешко поткопати. Истовремено, неопходно је интензивније радити и са доступним међународним партнерима и са заинтересованим Албанцима како би се решавали проблеми којих је све више. За спољни фактор кључ је дугорочна стабилност, а за албанске комшије изгледна перспектива.

И за једно и за друго неопходно је стрпљење, много напора и ситних корака. Фактичко на Косову није једнозначно, нити онакво каквим се у „нашминканим" анализама представља. Зато и његово „превођење" у формално не може донети ни стабилност ни перспективу.

А да се покуша са другачијим приступом?