АМЕРИЧКИ НАПАД НА „БАЛКАНСКЕ АУТОКРАТЕ"
- недеља, 17 април 2016 01:31
БЕСНИК ПУЛА
Под насловом Цветање балканских аутократа (The Budding Autocrats of Balkan) утицајни Foreign Policy оптужује Вучића, Груевског и Ђукановића
На први поглед, нарочито у поређењу са другим деловима света, делује као да је на Балкану све у најбољем реду. То посебно важи за последњих неколико година, које су деловале добро у контексту општерегионалног усмерења на интеграцију са Западом. Године 2013. Хрватска је формално постала члан Европске уније, пошто је девет година имала статус кандидата. Годину дана пре тога Србија је постала званични кандидат за чланство у ЕУ. Године 2014. Албанија се придружила Црној Гори и Македонији, које су имале статус кандидата већ неколико година. Чак је и Косово – чију независност није признало пет држава чланица ЕУ – потписало Споразум о стабилизацији и придруживању са Европском унијом, на тај начин отварајући себи пут ка потенцијалном чланству.
У међувремену, НАТО је уручио званичан позив за чланство Црној гори протеклог децембра, а месец дана касније без много помпе српска влада је са НАТО потписала Индивидуални акциони план, који проширује сарадњу између српске војске и западног војног савеза и гарантује НАТО трупама имунитет и слободу кретања кроз терирорију Србије. Албанија и Хрватска су НАТО чланице од 2009, док македонски захтев за чланство омета спор са Грчком око имена.
Сврха скорашње дипломатске иницијативе Запада је парирање руском утицају у региону и обезбеђивање консолидације демократских режима и владавине права. И заиста делује као да ови напори доносе плодове.
Међутим, ако се добро загледате у тај наводни успех, видећете да ти плодови могу бити трули. Нова генерација аутократа преузима регион, понекад и уз директно саучесништво занесених америчких политичара и растројених европских званичника. За привидну вестернизацију региона – сад је сасвим јасно – плаћена је висока цена.
И амерички и европски званичници били су спремни да зажмуре на корупцију, која је захватила регионалне власти и свесно су умањивали или потпуно игнорисали постепени раст аутократских владара. Ове аутократе владају другачијим и мудријим методама од оних из 90-тих: на међународном плану ентузијастично истичу пут у ЕУ као своју спољнополитичку оријентацију. Са изузетком Србије, једнаким жаром заговарају и улазак у НАТО. Научили су да западним дипломатама говоре оно што желе да чују, док истовремено на домаћем плану грубо подривају демократске принципе и владавину права.
Ови владари се код куће ослањају на испробану формулу која њихове економски потлачене грађане – који трпе једну од највећих стопа незапослености у Европи – чини потпуно зависним од мреже послова и других ресурса које контролише држава. Поред тога, они се против домаћих противника боре формирањем савеза са олигарсима – често зависним од државних добара – и вршњем контроле над медијима и правосуђем.
ЂУКАНОВИЋ: ДРЖАВА У ПРИВАТНОМ ПОСЕДУ
Узмимо за пример Црну Гору. Мала земља од свега 650.000 становника, Црна Гора је већ 25 година на овај или онај начин под контролом актуелног премијера Мила Ђукановића и његове Демократске партије социјалиста (ДПС). Крајем 90-тих Ђукановић је прекинуо везе са просрпским крилом своје партије и водио Црну Гору до независности од Србије 2006 године. Од тада је у суштини претворио Црну Гору у породични приватни посед. Године 2007. италијански тужиоци оптужили су Ђукановића за тајне активности које су између осталог укључивале шверц цигарета и прање новца у 90-тим. Он је све те оптужбе константно и одлучно одбацивао, истовремено се ослањајући на дипломатски имунитет како би избегао сарадњу са тужилаштвом. Године 2009. је извештај Међународног конзорцијума за истраживачко новинарство открио да Ђукановић поседује имовину вредну готово 15 милиона долара – што је прилично велика сума за некога ко има пријављена месечна примања од 1.500 евра. Ђукановићев брат Ацо Ђукановић један је од најбогатијих људи Црне Горе. Почео је као промотер концерата у 90-тим, а сада је – уз мноштво других послова у које је укључен – највећи акционар Прве банке, која је, према мишљењу многих, приватизована у намештеном процесу 2006. године. У приватизационом процесу проведен је отворени тендер на коме се појавила само једна понуда – од компаније коју је поседовао премијеров брат. Потом је то постала највећа банка у Црној Гори, а влада њен највећи клијент.
ГРУЕВСКИ: ФЛАГРАНТНО ПОДРИВАЊЕ ДЕМОКРАТИЈЕ
У Македонији десет година дуга владавина десничарске партије (ВМРО-ДПМНЕ) Николе Груевског праћена је не само раширеном корупцијом већ и темељним и флагрантним подривањем демократије. Скандал са прислушкивањем у који је Груевски умешан експлодирао је прошле године, откривајући широку употребу државних обавештајних служби за шпијунирање опозиције и премијерових политичких сарадника. Тек 2014. ЕУ је идентификовала неколико озбиљних проблема са корупцијом на високом нивоу у Македонији, али након избијања скандала Европска комисија је после истраге утврдила да је влада систематски умешана у „вршење утицаја на правосуђе, ограничавање слободе медија, изборне махинације, поистовећивање државе и партије, као и недостатак надзора над обавештаним активностима".
Политички раздор проузрокован овим скандалом, који је укључивао и опозициони бојкот скупштине, решен је споразумом – постигнутим уз посредство ЕУ – о оставци Груевског и успостављању временског оквира за одржавање нових избора током ове године. Међутим, делује као да је Груевски само привремено одсутан из владе. Активно води кампању и готово свакодневно је присутан у медијима, а анкете показују да ВМРО-ДПМНЕ остаје најпопуларнија партија у Македонији, спремна да поново преузме власт. Управо ове недеље је савезник Груевског, македонски председник Ђорђе Иванов, изненада наредио крај кривичне истраге о скандалу са прислушкивањем. Ово практично онемогућава покретање потенцијалног кривичног поступка против Груевског због умешаности у аферу.
ВУЧИЋ: НАТО И РУСКО ОРУЖЈЕ
Од Хрватске до Албаније, регион је пун суморних прича о аутократама маскираним у демократске одежде. Ипак, заслуге за најдраматичнију политичку трансформацију – од савезника ратног злочинца до миљеника Запада – без икакве сумње припадају тренутном премијеру Србије Александру Вучићу.
Вучић је брзо стекао симпатије Запада због спремности да наруши руски утицај у земљи. Он је овај изванредни подухват успео да изведе упркос отпору његовог владајућег партнера и бившег ментора, председника Томислава Николића. И Вучић и Николић су у позним 90-тим били савезници бившег диктатора Слободана Милошевића, али су од тада прошли дугачак пут у трансформацији својих имиџа од радикалних националиста у реформисте. Прошле године Вучић је био један од ретких балканских лидера који је примљен у Белој кући, где се састао са америчким потпредседником Џоом Бајденом и саветницом за националну безбедност Сузан Рајс. Вучић је извео велики геополитичи заокрет потписивањем контроверзног споразума са НАТО, на тај начин ефикасно поткопавши оно што су многи видели као руско настојање да стекну војно упориште у Србији, што је потез који је вероватно задовољио америчке званичнике. Москва је, како се и могло очекивати, негодовала због споразума Београда са НАТО, али се за сада уздржала од било каквих осветничких потеза.
Међутим, Вучић није бацио телефонски број Кремља у канту за смеће. Прошлог октобра посетио је Москву, где се састао са председником Владимиром Путином и потписао уговор о набавци руске војне опреме. За разлику од Албаније и Црне Горе, Вучић је одбио захтеве да се придружи санкцијама које је ЕУ увела Русији након украјинске кризе. И он и Николић су се лично потрудили да ублаже руски страх због споразума Србије са НАТО и поново потврде званичну политику војне неутралности.
Прошлог децембра, Вучића су похвалили европски званичници због хапшења 80 бивших функционера, укључујћи министре, на темељу оптужби за корупцију. Вучићу је добро дошло то што су већина ухапшених чланови опозиционих партија. Независни српски медији такође су пропатили под његовом влашћу: Хјуман рајтс воч саопштио је да је број напада и претњи новинарима у Србији био међу највишим у региону. Недавно је новинарка српске државне телевизије отпуштена због тога што је Вучићу поставила „неприкладно питање" о његовој улози у етничким чишћењма у 90-тим. Био је то лош тајминг; показивање својих реформистичких и проевропских уверења Вучићу је посебно важно ових дана, будући да га крајем месеца очекују избори, на којима се очекује да ће лагано победити.
Вучић је једним делом успео да стекне симпатије Запада због своје спремности да настави преговоре са властима на Косову, у настојању да „нормализује" односе са новонасталом земљом. Та „нормализација", међутим, не подразумева стварну намеру Србије да призна косовску независност, што Вучић категорички одбија, или да размонтира београдске институције на северном делу, који контролише Србија. Заправо, под притиском ЕУ и САД, прошле године је косовска влада пристала да призна и укључи неке од ових институција, што је потез који је изазвао бурну политичку реакцију. (Косово, које није старо ни 10 година, и само је суочено са растом аутократије: Демократска партија Косова, предвођена бившим премијером и недавно инаугурисаним председником Хашимом Тачијем, није успела да добије неопходну већину на изборима 2014. године, и углавном опстаје на власти ослањајући се на контролу странке над Уставним судом. Као одговор на протесте опозиције против споразума са Београдом, влада је ухапсила десетине опозиционих посланика, међу којима и лидера највеће опозиционе партије, и послала антитерористичке полицијске јединице да претресу њено седиште.)
ЗАШТО ЈЕ АМЕРИКА ТОЛЕРАНТНА
Због великог броја разлога, званичници САД и ЕУ показивали су велику толеранцију на злоупотребе моћи балканских аутократа. У контексту украјинске кризе, приоритет америчке политике постало је ширење НАТО и спречавање или минимизирање руског утицаја у региону, посебно у Србији и Црној Гори. Ово чини лидере попут Ђукановића и Вучића посебно вредним саговорницима. Неки аналитичари верују да је америчка подршка признавању српских захтева на Северном Косову делимично узрокована променом геополитичког пејзажа у коме су САД спремне да плате цену удовољавања Београду. Такође делује и да дипломатски напори за међународним признањем Косова губе на замаху. Иако га је признало више од сто земаља, Косово је добрим делом остало изван међународних организација. Прошле године ова држава је безуспешно покушала да постане члан Унеска.
Геополитика је и на друге начине повећала значај ефикасности балканских владара. Данас се њихова способност да аутоматски испуњавају најцелисходније захтеве западних сила више цени него успех у дугом и спором процесу демократизације и реформе правосуђа. Мигрантска криза је Македонију учинила важном граничном државом, и ЕУ је зажмурила на коришћене насилних метода у спречавању избеглица да уђу у транзитну земљу, која их води до дестинација у Аустрији, Немачкој и Француској. Исто тако, напори Србије да контролише ток избеглица дочекани су аплаузима, посебно узевши у обзир тензије које је ово питање створило у суседној Мађарској. Осим тога, интерне кризе, укључујући и питање еврозоне, Брегзит и политичке препирке око избеглица, држали су европске званичнике преокупиране домаћим проблемима, што је у доброј мери тему проширења уније ставило у други план.
Најважнији проблеми који се тичу безбедности и политичке стабилности делимично су одговорни за давање одрешених руку балканским аутократама у настајању. Свесни своје незаобилазности у великим стратешким циљевима и интересима који надилазе питања демократизације и владавине права, локални лидери су вешто искористили политички и дипломатски заклон који им обезбеђује јачање веза са ЕУ и САД за нападе и слабљење домаћих противника. Ове везе су посебно омогућиле лидерима попут Груевског, Тачија и Ђукановића да тврде да, за разлику од својих противника, уживају подршку моћних западних патрона. Уз ослабљену домаћу опозицију, мало тога им стоји на путу остварења амбиција за велику моћ.
Балкан може послужити као тампон за спречавање руског утицаја у Европи и бедем за блискоисточне избеглице. Толеранција аутократског понашања и аномије можда делује као цена коју вреди платити за одржање стабилности. Ипак, то је опасно и скупо коцкање. Прошле године, током посете Хрватској, помоћница државног секретара САД Викторија Нуланд одржала је говор у којем је упозорила регионалне лидере на претње „насиља, екстремизма, корупције, криминала и корумпираних аутократа и олигарха који користе ситуацију за промовисање сопствених интереса". Ова изјава протумачена је као опаска о Русији. Али политичари САД и ЕУ требало би да се запитају да ли су олигарси, аутократе и клептократе који су случајно прозападно оријентисани имало бољи од Путина – и да ли имало доприносе дугорочним западним интересима у региону. ЕУ такође мора да одлучи да ли ће извршити притисак за спровођење реформи и смислених политичких промена или ће дозволити новонасталим балканским аутократама да подваљују свој пут у ЕУ.
Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ
Нема коментара:
Постави коментар