БЕОГРАДСКИ ВРЕМЕПЛОВ

 

БЕОГРАДСКИ ВРЕМЕПЛОВ

Ништа мезе, само пиће!

Велики пост је двадесетих година прошлога века у Београду бележен и Бекријском славом и оштрим „борбама" кандидата за место председника Бекријског удружења

Ускрс, као што већина вас зна почиње Ускршњим постом, а он почи­ње Чистим понедељком. Тог дана вредне домаћице перу посуђе, чисте све по кући, из­носе се из јектичара (остава) мрсне намирнице и склањају. Врте се онако зајапурене по кухињама које су све у кршу и нереду и спремају их за Велики, односно, Ускршњи пост, како је ред, бар у оним кућама који Ускрс славе и тај ред поштују.

Кафана „Швајцарија", касније кафана „Млава"

Тако је већ вековима у хришћанском свету, осим, наравно, у Београду двадесе­тих година прошлога века. Да не буде за­бу­не, и у Београду је тада Ускршњи пост почињао Чистим понедељком, као што је ред, само што је ту било и неких, како се каже – мимо реда. Но, да кренемо по ре­ду, док га још има.

У Београду је двадесетих година про­шло­га века био сав сијасет којекавих удру­жења, еснафа, чега све не. И то је добро. Окупљали су се људи. Неки на еснафском основу, па је било еснафа ковачких, кола­р­ских, воскарских, цреварско-роштиљ­џиј­ских... затим, ту су удружења Ужичана, Ваљеваца, Црнотраваца... грађанска друштва као што су певачка друштва тешко је и набројати.

Наравно, сва та друштва, удружења и еснафи су имали своје славе, а оне су се углав­ном славиле у просторијама самог друштва. Сад, што је већина њих као „стан" имала неку од београдских кафана је друга прича, али, како год, славе се тако уселише у кафане.

Чубурска улица

Постоји и податак да је слава цревар­ско-роштиљџијског еснафа била радо по­се­ћивана од стране других из разлога што су сви чланови еснафа доносили своје про­изводе да се покажу и да засене ко­ле­ге, па је било цреварских производа (ко­басица, виршли, салама) да вам памет ста­не, а шта већ роштиљџије могу да до­не­су то ваљда и сами можете да зами­слите, није ред да читате о томе у време поста.

Тако је у Београду постојало и удруже­ње бекрија. Када је и ко дошао на идеју да га оснује нико не зна, постоји неки непро­верени податак да је основано још крајем деветнаестог века, мада је и то, некако, ви­ше кафанска прича него сигурна чињеница. Но, како било, у Београду је било то удру­жење бекрија које је имало своје бројне „филијале": Савамаласко удружење бекрија, Чубурско удружење бекрија, Палилулско удружење бекрија...

Чланство је било шарено, од угледнијих типа „отпуштени чиновник" и „ражаловани жа­ндарм" до амала, чистача, беспослених... И, свака та „филијала" је имала свог пред­седника који се бирао веома демократски и поштено – ко се на слави први „упропасти", односно, обезнани од пића постајао је председник са мандатом до следеће славе и нових избора.

А да би вам било лакше да замислите како је изгледала Бекријска слава, ево неких штурих описа, пошто се нико сутрадан није тачно сећао детаља са славе.

Кафана „Чубура"

У кафани у којој се прослављало, а сла­вило се по доста кафана, постављана је со­фра. Као чирак је коришћена празна фла­ша од вина у коју би, уместо свеће, по­бо­ли струк празилука. Даље, испред слав­ске свеће је постављана паприка којој би одсекли део до петељке, насули зејтин у њу, ставили фитиљ и то је било кандило; поред је био и тањир са кољивом, у овом случају – папулом; уместо слатког, зна се, тањирић са наренданом ротквом, а уме­сто славских колача ротквице насечене на танке колутиће.

На гунђања су одговарали да је вино по­сно, а питање о ракији би углавном пречули због силне галаме.

Углавном, пило се преко сваке мере, мада, ондашња штампа бележи да је то био једини дан када у београдским кафанама није било туча. Бар нешто добро, ако ћемо право.

Додуше, жандарми су тог дана имали посла преко главе. На улицама по Палилули, Савамали, Чубури је врвело од пијаних.

Тодор Мирковић Мута – неколико узастопних мандата неприкосновени председник чубурског удружења бекрија са обожаватељком (фотографија објављена у дневном листу „Политика" 16. марта 1926. године)

На питање жандарма како се зове, одговор је углавном био типа „Воја Паприка", а на питање где станује стизало је „На седмом небу". После тога је следило привођење у кварт, све тамо не­где до осам сати увече када жандармима стиже наредба: „Обуставите привођења, у квартови­ма више нема места, почели смо да их смешта­мо и по канцеларијама, циркус су направили!"

Жандарми су морала да признају да су били побеђени у овој неравнопарвној борби.

У кафани „Чубура" је највеселије, тамо Цигани дочекују Бекријску славу. Председник Чубурских бе­крија, Тодор Мирковић звани Мута, је већ неко­лико мандата неприкосновен на том положају. И те, 1926. године је на висини задатка. У јакој кон­куренцији, он већ у десет сати пре подне не зна за себе. И ове године је „победио" на изборима. Пада под сто и једва га извлаче.

Неколицина мање пијаних га ставља на нека провизорна носила и са муком га транспортују ку­ћи. У том путу је, како нас новине тог времена извештавају, ољуштено неколико фасада на кућама са обе стране улице, изломљено неколико трулих плотова, али, председник Мута је срећно донешен до Орловске 31, где је, једноставно, у дворишту само строва­љан са оних носила у блато, да би се носачи што пре вратили да наставе тамо где су стали.

Председник Мута се у оном блату ваљао цео дан док су се око њега брчкала голу­ждрава деца, а поподне су дошле чубурске лепотице да му се диве и сликају са њим.

Честа сцена из кафана са периферије

Ни Савамала није заостајала. На углу Босанске и Те­товске улице, у подруму „Буљугић" су се састали да сла­ве железничари, амали, фијакеристи, бродари... што би рекао наш народ – све сами „небаждарени", боље је пи­ти са руским морнарима него са њима.

И ту су избори за председника прошли у „напетој" атмосфери, па су и потрајали. У оштрој борби је „по­бедио" амалин Влајко Глигоријевић који је поред сил­них ракија из чаша за вино, попио и зејтин из кандила, појео кандило и славску свећу, а онда се око четири по­подне онесвестио и пао са столице.

Остала братија се окупила око њега, окачили му „лен­ту" – венац црвених папричица, а уместо ордена – розету изрезану од роткве. Потом су га некако убацили у његове таљиге и два железничара су га, тетурајући, одвезли његовој кући у Сарајевској 60, где су га у дво­ришту само из тих таљига истресли у неко корито поред ограде и вратили се на славу.

Влајка је пола сата касније нашла његова жена. Већ је био мртав, а доктор је само могао да установи да је узрок било, не тешко, него, прекомерно пијанство.

Што би рекли стари људи – ех, беше некад и то.

Драган Перић
Политика „Магазин" Н° 914
5. април 2015.

--