ЧЕДОМИР АНТИЋ: ПРЕСУДА

• петак, 06 фебруар 2015 17:43

Један суд који не значи ништа – осим што има назив међународни – пресудио је очекивано...

Радујте се домаћи Европејци, што се по несрећи судбине нађосте у Србији! Један суд који не значи ништа – осим што има назив међународни – пресудио је очекивано... Они што се веселе сада помишљају како је добра међународна заједница у свом прагматизму уствари пресудила праведно: неваљале и незреле балканске десперадосе добро је извукла за уши и позвала их да узвикну оно старо, дечије: „Мир, мир... нико није крив... и ава, ава, нико није крава..." Или тачније: „Сви смо овде краве."

Рат и злочини су прошлост. Србија је одавно прихватила да се тихо жали на оне који су почињени над њеним народом, а да оне које су Срби стварно и наводно извршили признаје таман после толико отпора колико неком немачком или америчком силеџији треба да нас накнадно још мало кињи.

Шта нам говоре овај случај и пресуда? Пре свега, да до помирења у региону није дошло. Дејтонска Босна и Херцеговина је противно свом Уставу остала при тужби против Србије (али не и Црне Горе), исти суд је прихватио тужбу, а са истом аргументацијом одбио је нашу тужбу против НАТО. Тужбу против Србије Хрватска је поднела 1999. у време када смо били жртве агресије. Тужбу је поднела упркос чињеници да је била реч о договореном рату између Милошевића и Туђмана, а да није тако не би РС Крајина пала шапатом и не би после безусловно биле предате њене источне општине. Тужба је у ствари формулисана и поднесена већ у време кад је у Загребу промењена власт и када је почела „детуђманизација". Тада је требало да помогне стварању патриотске легитимације СДП.

Више није реч о ратовима. Србија је прихватила последице ратова, променила је власти, странке бившег режима су прихватиле програм, ако не и уверења, аутошовинистичких екстремиста из некадашњег ДОС. Српски бирачи неће више ЛДП у парламенту, зато његов програм данас спроводе власти са мандатом довољним да промени Устав. Ми треба да живимо с властима, оним из 2009. и овим сада, које су најтеже страдање једног балканског народа у протеклих 400 година – геноцид над Србима у НДХ, искористили као правни трик како би дезавуисали хрватску тужбу. Наше владе су биле спремне да тужбу повуку само ако Хрватска повуче своју... Да ли је могуће да је српским властима, некад и сад, од свега, па и од интереса правде и народа, важније шта ће о свему мислити политичари и јавност неколико западних држава? Замислимо да се неко у Израелу на тај начин односи према холокаусту? Ако је овакво поређење за некога неумесно: замислимо да се неко на тај начин у Сарајеву поиграва Сребреницом, или у Загребу Вуковаром? Србија треба да живи са великим силама које су јој наводно пријатељи, али не виде намеру хрватских власти да изврше прогон Срба, чак ни у часу кад председник Хрватске Туђман даје антисрпске и антисемитске изјаве, када у безглавом весељу на путу ка Книну заурла како је заузета српска земља постала „чиста" као у време Звонимира. Ни када је рекао како Срби нису стигли да однесу у прогонство „ни своје прљаве гаће". Јако је криво било Мати Гранићу што се „отац домовне" тако излануо...

Није добро што хрватски судија не би преживео гласање против хрватске тужбе, али је још горе што наша јавност није ни приметила да наш представник на Међународном суду није гласао за нашу тужбу.

Хрватска треба да живи са мржњом. Мржњом која је постојала и пре Југославије. Мржњом коју нису скривили ни Србија, ни слободни православни сељаци у Војној крајини. Ту мржњу су створили глобални интереси једне цркве која се кали на својим границама и, касније, себичност једног националног покрета који је настајао у неповољно време и на малом терену разлика. Чак ни када је после епизоде са Независном Државом Хрватском, последњом Хитлеровом савезницом у Европи, прошла некажњено за злочине према Србима и поново добила државу, после успеха у недавном рату коме је исход договорен још у Карађорђеву 1991, упркос прогону Срба у градовима, одмазди, егзодусу Крајишника, ратној правди, укидању већине обећаних права из 1995. и 1996. године... Већинска Хрватска је увек имала исти став према Србији. Истим је тоном речена порука Фрање Туђмана из 1992. о томе да је његова држава призната док је Србија изолована и међународно проклета, те прекјучерашња изјава иначе умереног премијера Милановића о Хрватској у ЕУ и Србији (па следи кнедла), „којој желимо све најбоље на њеном путу ка ЕУ". На том путу Хрватска је после рата укинула аутономне котаре за Србе, није спровела Ердутски споразум, признала је независност Косова, вишеструко је оштетила српске прогнанике, није спремна на компромис ни око границе на Дунаву као што није била ни око тужби...

То су чињенице. Зашто се српске елите праве да их не виде?

Напредни клуб

Извор Политика, 06. 02. 2015.