Džerard Vilijams : Od istorije ništa nismo naučili

HRONIKA 59. BEOGRADSKOG SAJMA KNJIGA

 

Džerard Vilijams

 

Od istorije ništa nismo naučili

 

Užasno je to što danas može da se vidi u dijelovima koje smo ranije nazivali istočnom Evropom da fudbalski navijači pozdravljaju nacističkim pozdravom, da se održavaju izbori za mis Adolfa Hitlera, 2014. godine, to je nenormalno Na sreću, na neki način demokratija je prevazišla probleme koje su na svijet donijeli i nacizam i komunizam, ali demokratija nije savršeno rješenje, ona je najbolja od loših alternativa i ne funkcioniše u svim situacijama Pro­sla­vlje­ni bri­tan­ski pu­bli­ci­sta i pi­sac Dže­rard Vi­li­jams na ovo­go­di­šnjem Saj­mu knji­ga u Be­o­gra­du pot­pi­si­vao je no­vi ro­man ,,Kol­dic: Pro­je­kat Ame­ri­ka", ko­ji je ob­ja­vi­la iz­da­vač­ka ku­ća Ad­mi­ral Buks iz Be­o­gra­da. Ri­ječ je o dru­gom u se­ri­ji ro­ma­na po­ve­za­nih li­kom Vel­ša­ni­na Le­o­nar­da, ko­ji se kre­tao li­ni­ja­ma fron­to­va Sje­ver­ne Afri­ke, Ita­li­je, do­spi­je­va­ju­ći i do Ko­re­je, Ode­se, Ar­gen­ti­ne, ko­ji je či­ta­lač­ka pu­bli­ka sa ovih pro­sto­ra ima­la pri­li­ku da upo­zna u ro­ma­nu ,,Le­no­va pu­sti­nja". Lju­bav­ne pri­če ko­je se ple­tu oko Le­no­vog li­ka ni­su ni­šta ma­nje za­ni­mlji­ve od rat­nih avan­tu­ra ko­je on do­ži­vlja­va, a kroz ko­je nas pi­sac svo­jom ubje­dlji­vom na­ra­tiv­no­šću vje­što spro­vo­di.
Dže­rard Vi­li­jams je isto­ri­čar i no­vi­nar ko­ji je is­crp­no pi­sao o Dru­gom svjet­skom ra­tu. Ve­ći dio svog ži­vo­ta (33 go­di­ne) ra­dio je za bri­tan­ske TV sta­ni­ce: Roj­ters, Bi-Bi-Si i Skaj Njuz.
Iz­vje­šta­vao je o ne­kim od naj­zna­čaj­ni­jih po­li­tič­kih do­ga­đa­ja ko­ji su obi­lje­ži­li kraj XX vi­je­ka, uklju­ču­ju­ći i ra­to­ve u Per­sij­skom za­li­vu, Ru­an­di, Bo­sni… Vi­li­jams je na­šoj i svjet­skoj jav­no­sti po­znat kao autor best­se­le­ra „Si­vi vuk – bjek­stvo Adol­fa Hi­tle­ra", u ko­me je iz­nio po­dat­ke o to­me da je Fi­rer pre­ži­vio Dru­gi svjet­ski rat i do­če­kao du­bo­ku sta­rost u Ar­gen­ti­ni.
Eks­klu­ziv­ni in­ter­vju za „Dan" Dže­rard Vi­li­jams dao je na štan­du iz­da­vač­ke ku­će Ad­mi­ral Buk­sa, gdje pot­pi­su­je svo­je knji­ge do za­vr­šet­ka saj­ma.
● Pu­bli­ka je u pri­li­ci da po­sli­je fe­no­me­nal­nog „Si­vog vu­ka" uži­va u Va­šem već dru­gom ro­ma­nu. Ka­ko je na­sta­la ova knji­ga? U kom ča­su ste od­lu­či­li da na­pi­še­te ovo dje­lo i na­rav­no, u ko­joj mje­ri Vas je na to ohra­bri­lo ba­ra­ta­nje či­nje­ni­ca­ma u ve­zi sa do­ga­đa­jem?
– Raz­log zbog ko­ga sam po­čeo da pi­šem knji­ge o Le­nu je jed­no­sta­van. Moj otac, Len, je bio voj­nik u Dru­gom svjet­skom ra­tu, u Sje­ver­noj Afri­ci, i uče­stvo­vao je u bor­ba­ma sve do Ita­li­je gdje je bio te­ško ra­njen u bi­ci kod Mo­te Ka­si­na. On je osta­vio svo­je me­mo­a­re, ukrat­ko, dio ono­ga što je ra­dio za vri­je­me Dru­gog svjet­skog ra­ta. Ma­da moj ju­nak ni­je moj otac, ve­li­ki broj nje­go­vih po­če­ta­ka je­ste. Len je kao i ja Vel­ša­nin, ro­đen je u Svon­si­ju, kao i moj otac. Moj otac je, za­pra­vo, od­bio da bu­de ofi­cir za vri­je­me ra­ta jer je sma­trao da je to isu­vi­še opa­sno i mi­slio je da se ne­će sna­ći na tom dru­štve­nom ni­vou. Moj ju­nak je pri­hva­tio da po­sta­ne ofi­cir i to­kom ra­ta je na­pre­do­vao do ve­o­ma vi­so­kog či­na. Na­kon što sam na­pi­sao „Si­vog vu­ka" osje­ćao sam se ve­o­ma lo­še jer sam sa­znao šta se za­i­sta do­go­di­lo sa na­ci­sti­ma po­sli­je ra­ta i na­kon što sam is­tra­ži­vao na te­mu na­ci­sta je­di­no što sam že­lio da uči­nim je da ih ubi­jem. U mo­jim knji­ga­ma imao sam pri­li­ku da ubi­jam na­ci­ste na raz­ne na­či­ne, na ra­znim mje­sti­ma, i oni su svi to za­slu­ži­li. To što po­zna­jem pri­li­ke po­sle Dru­gog svjet­skog ra­ta će mi po­mo­ći ka­ko moj se­ri­jal knji­ga bu­de na­pre­do­vao, a pla­ni­ra­no je de­vet knji­ga. Tre­nut­no pi­šem dru­gu knji­gu iz pu­sti­nje. To je od­u­vi­jek bio pe­ri­od ko­ji me je fa­sci­ni­rao. Ja sam di­je­te u Dru­gom svjet­skom ra­tu, moj otac se bo­rio, sve knji­ge, i stri­po­vi i fil­mo­vi ko­je sam gle­dao u mla­do­sti su ima­li do­sta ve­ze sa ra­tom. Že­lio sam da se vra­tim u to vri­je­me i na­pi­šem ne­što uz­bu­dlji­vo i in­te­re­sant­no, ali o vre­me­nu o ko­me ni­je mno­go to­ga pi­sa­no u ro­ma­ni­ma. Svi su ču­li za dan „D", „Spa­sa­va­nje voj­ni­ka Ra­ja­na", „Ame­rič­ka in­va­zi­ja". Me­đu­tim, po­sto­ji isto­ri­ja afrič­ke i ita­li­jan­ske kam­pa­nje, kao i an­ga­žman ju­go­slo­ven­skih tru­pa u Grč­koj o ko­ji­ma ni­ko na za­pa­du ni­šta ne zna, ko­li­ko su voj­ni­ka za­ro­bi­li Njem­ci ka­da je Grč­ka pa­la. Ima to­li­ko za­ni­mlji­vih isto­rij­skih stva­ri o ko­ji­ma mo­že da se pi­še i u to­me uži­vam, za­bav­no mi je.
● Vaš ro­man je po­pri­šte ne­vje­ro­vat­nih do­ga­đa­ja, od ko­jih mno­gi ima­ju upo­ri­šte, na­rav­no u isto­ri­ji i isto­rij­skim či­nje­ni­ca­ma. Ipak, fik­ci­ja je ta ko­ja nad­vla­da­va. Opet, či­ta­lac ne mo­že, a da se na kra­ju knji­ge ne za­pi­ta: Šta bi bi­lo kad bi bi­lo? Da li ste po­mi­šlja­li i sa­mi na to: Šta bi bi­lo kad bi bi­lo, a što bi okre­nu­lo to­čak isto­ri­je u mno­go­me dru­ga­či­je, ne­go što se to do­go­di­lo u sa­moj za­vr­šni­ci ra­ta?
– Vo­lim da mo­je li­ko­ve smje­štam u re­al­ne do­ga­đa­je, ta­ko da ima­ju pri­stup dru­gim isti­ni­tim isto­rij­skim lič­no­sti­ma, a ko­ji igra­ju spo­red­ne ulo­ge u ovoj ve­li­koj dra­mi. Mi­slim da smo mi, da je za­pad imao pu­no sre­će na kra­ju Dru­gog svjet­skog ra­ta zbog to­ga što je Hi­tler bio to­li­ko glup da na­pad­ne Ru­si­ju pa se So­vjet­ski Sa­vez ob­ru­šio na nje­ga, i da su oni po­ku­ša­li da raz­vi­ju mno­go raz­li­či­tih vr­sta oruž­ja, jer da su se sa­mo kon­cen­tri­sa­li na jed­no kao što su to Ame­ri­kan­ci uči­ni­li u pro­jek­tu „Men­hetn" sa nu­kle­ar­nom bom­bom pri­ča je mo­gla da bu­de mno­go go­ra. Ne bih bio sre­ćan da sam mo­rao da gle­dam Evro­pu u ko­joj do­mi­ni­ra na­ci­stič­ka Nje­mač­ka. Uža­sno je to što da­nas mo­že da se vi­di u di­je­lo­vi­ma ko­je smo ra­ni­je na­zi­va­li is­toč­nom Evro­pom da fud­bal­ski na­vi­ja­či po­zdra­vlja­ju na­ci­stič­kim po­zdra­vom, da se odr­ža­va­ju iz­bo­ri za mis Adol­fa Hi­tle­ra, 2014. go­di­ne, to je ne­nor­mal­no. Na sre­ću, na ne­ki na­čin de­mo­kra­ti­ja je pre­va­zi­šla pro­ble­me ko­je su na svi­jet do­ni­je­li i na­ci­zam i ko­mu­ni­zam, ali de­mo­kra­ti­ja ni­je sa­vr­še­no rje­še­nje, ona je jed­no­stav­no naj­bo­lja od lo­ših al­ter­na­ti­va i ne funk­ci­o­ni­še u svim si­tu­a­ci­ja­ma. Ne funk­ci­o­ni­še u ze­mlja­ma ko­je ne­ma­ju isto­ri­ju de­mo­kra­ti­je kao što su ze­mlje Bli­skog is­to­ka. Ne mo­že­te jed­no­stav­no uze­ti za­pad­ni mo­del de­mo­kra­ti­je i pri­mi­je­ni­ti ga na dru­ge kul­tu­re. Mo­ra­mo da bu­de­mo mno­go vi­še svje­sni to­ga. Ali, tu se vra­ća­mo na va­še pr­vo pi­ta­nje: Da li uči­mo od isto­ri­je? Od­go­vor je: ne.
● Ka­ko kao ne­ko ko je do­bar dio rad­nog vi­je­ka po­sve­tio is­tra­ži­va­nji­ma o Dru­gom svjet­skom ra­tu gle­da­te na uvre­že­nu iz­re­ku da se isto­ri­ja po­na­vlja?
– Či­ni se da se isto­ri­ja po­na­vlja. Ne znam šta je to sa ljud­skom ra­som. Stal­no po­na­vlja­mo iste gre­ške. Bri­ta­ni­ja je upra­vo iza­šla iz Av­ga­ni­sta­na po­sli­je tri­na­est go­di­na, a da ni­je po­sti­gla sko­ro ni­šta. Za­pad­ne si­le su ušle u Irak, ono što su po­sti­gli je 600.000 žr­tvi na stra­ni Ira­ka i sa­da se su­o­ča­va­mo sa jed­nim od naj­go­rih si­tu­a­ci­ja sa... ne že­lim da ka­žem mu­sli­man­skim jer oni to ni­su, ne­go sa pri­mi­tiv­nim ubi­ca­ma ko­ju ni­smo sko­ro vi­dje­li. To je ve­o­ma tu­žno, ali iz­gle­da da nas isto­ri­ja ne uči baš ni­če­mu.
● Po­red pra­ve rat­ne sto­ri­je, ro­man sa­dr­ži i lju­bav­nu pri­ču. Lju­ba­vi mno­go tre­ba da op­sta­ne i u mi­ru... Ka­ko ste gra­di­li pri­ču o ovoj rat­noj lju­ba­vi?
– Mi­slim da je oči­gled­no ako ima­te go­mi­lu dva­de­se­to­go­di­šnja­ka u gra­du kao što je Ka­i­ro ko­ji je pun li­je­pih že­na iz ci­je­log svi­je­ta, na­ro­či­to iz Li­ba­na, Egip­ta, Fran­cu­ske, a sve se to de­ša­va u rat­no do­ba, pa ne zna­te da li će­te pre­ži­vje­ti, seks do­bi­ja ve­o­ma va­žnu di­na­mi­ku – po­ne­kad je sa­mo seks, a po­ne­kad je to vi­še stvar pri­vlač­no­sti. Ali, ka­da ni­ste si­gur­ni da li će­te sju­tra bi­ti ži­vi mi­slim da po­sto­ji ne­što du­bo­ko unu­tar ljud­skog bi­ća što ga tje­ra da na­sta­vlja, da stva­ra na­red­no po­ko­lje­nje, a po­ne­kad se ne ra­di sa­mo o re­pro­duk­ci­ji, ra­di se ta­ko­đe i o po­tre­bi za lju­ba­vlju. Le­nu, kao i ve­ći­ni Vel­ša­na, uklju­ču­ju­ći i me­ne, je po­treb­na lju­bav i on je na­la­zi, iako ne uvi­jek sa istom že­nom – to je pro­mjen­lji­vo.
● Va­ša knji­ga „Si­vi vuk" do­ži­vje­la je svu­da u svi­je­tu, a i u Sr­bi­ji, sud­bi­nu istin­skog best­se­le­ra. Ov­dje ste čak i na­gra­đe­ni za ovo dje­lo tra­di­ci­o­nal­nom na­gra­dom Hit li­ber. Da li ste oče­ki­va­li ova­kav i ovo­li­ki uspjeh ovog dje­la?
– Ne, ta knji­ga ni­je pi­sa­na da bi na njoj za­ra­di­li. I ja i Saj­mon ko­ji je isto­ri­čar, bi­li smo ve­o­ma iz­ne­na­đe­ni i lju­ti da in­for­ma­ci­je ko­je smo ot­kri­li ni­su ni­ka­da ob­ja­vlje­ne u jav­no­sti i da su ih mno­gi dru­gi isto­ri­ča­ri ig­no­ri­sa­li. Zbog to­ga sam bio ve­o­ma ljut dok sam pi­sao „Si­vog vu­ka". Ne znam da li se ta ljut­nja pri­mje­ću­je. Mi smo po­ku­ša­li da je pred­sta­vi­mo na ve­o­ma ja­san i pre­ci­zan na­čin. Ta knji­ga ni­je kao mo­ji ro­ma­ni i vje­ru­jem da je ve­o­ma te­ška za či­ta­nje. U „Si­vom vu­ku" mi sa­mo pre­no­si­mo ono šta smo ot­kri­li. Dra­go mi je da zbog nje mno­gi lju­di mi­je­nja­ju svo­je mi­šlje­nje o to­me šta se do­go­di­lo po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta.
M. Mi­lo­sa­vlje­vić



Uz­bu­dljiv tri­ler

● ,,Kol­dic: Pro­je­kat Ame­ri­ka" či­ta se kao uz­bu­dljiv tri­ler. Ipak, ima se­kven­ci ko­je su to­li­ko uvjer­lji­ve da se či­ta­lac ne­ri­jet­ko za­pi­ta šta je ov­dje stvar­nost, a šta je pi­sac do­ma­štao. Da­kle, pi­ta­nje gla­si: šta je u Va­šem ro­ma­nu stvar­nost, re­a­li­ja, a šta je plod Va­še ma­šte?
– Po­sto­je tri osnov­ne stva­ri u Kol­di­cu ko­je su stvar­ne. Po­sto­ja­la je gru­pa Nje­ma­ca ko­ju je ob­u­ča­va­la ame­rič­ka oba­vje­štaj­na slu­žba pred kraj ra­ta. Oni su od­la­zi­li u lo­go­re u Fran­cu­skoj i pi­ta­li za­ro­blje­ni­ke ko je bio spre­man da im po­mog­ne da se bo­re pro­tiv na­ci­sta. Za­pra­vo se 600, 700 Nje­ma­ca do­bro­volj­no pri­ja­vi­lo da po­mog­nu u bor­bi pro­tiv na­ci­sta. To su bi­li so­ci­ja­li­sti i nji­ho­va je­di­ni­ca se zva­la Gvo­zde­ni krst, a nji­hov za­da­tak je bio da pro­đu kroz ba­ri­je­re i da iz­vu­ku Hi­tle­ra iz Or­lo­vog gni­je­zda. Ta gru­pa lju­di je stvar­na. Raz­voj na­ci­stič­kog atom­skog oruž­ja je stva­ran i mo­gao se ostva­ri­ti. Ako ne­ko že­li da is­tra­žu­je na in­ter­ne­tu na­ći će o to­me do­sta po­da­ta­ka. Ta­ko­đe, bom­bar­der Pro­jekt Ame­ri­ka je stva­ran. Mi ni­smo po­sla­li ko­man­do­se da ga uni­šte, ali tu sam imao pri­li­ku da is­ko­ri­stim svo­je li­ko­ve i da ih an­ga­žu­jem u ne­če­mu što je bi­lo na pu­tu ostva­re­nja. Da su Njem­ci ima­li sa­mo još šest mje­se­ci, svi­jet bi bio sa­svim dru­ga­či­ji. Sre­ćom po nas oni ni­su ima­li tih šest mje­se­ci.

 

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Kultura&datum=2014-11-01&clanak=459728&naslov=Od%20istorije%20ni%B9ta%20nismo%20nau%E8ili

---

This email is free from viruses and malware because avast! Antivirus protection is active.