ЖЕСТОКИ УДАР НА ДРЖАВНИ БУЏЕТ: СЛУЧАЈ АНЂЕЛИЋ
Или: енормне одштете по пресудама Европског суда за људска права у Стразбуру и питање одлучности да се стане на пут урушавању угледа Републике Србије
Пише: мр Горан Цветић, адвокат
Заступник Републике Србије пред Европским судом за људска права господин Славољуб Царић обавестио је недавно јавност да је држава жртвама повреда људских права по пресудама Стразбура током 2012. године исплатила 1.600.000 евра. У 2013. години тај износ ће бити вишеструко већи, а само у једном предмету, Анђелић и други против Србије, износ накнаде је око милион евра! Да, цифру сте добро прочиали - милион евра. Све то, тај нечији јаваш, односно лоше приватизације предузећа ћемо морати да платимо ми, порески обвезници из својих џепова.
Представка у случају Анђелић и други је поднета Европском суду у септембру 2010. године. Свих 167 подносилаца представки су запослени у лесковачком предузећу "ЛЕТЕКС" из Лесковца и њима нису исплаћене плате за период од 1.јула 2001. до 13. јула 2003. године. У том периоду то је било друштвено предузеће. Дана 18.априла 2008. године Општински суд у Лесковцу је донео пресуду у корист апликаната и наложио наведеном предузећу да свима исплати неисплаћене зараде за наведени двогодишњи период са каматама, плус 377.000 динара на име трошкова поступка. Након тога, лесковачки суд усваја предлог апликаната за принудно извршење, али "ЛЕТЕКС", дужник, пада у стечај 25. јануара 2011. године, а стечајни поступак је још увек у току.
Иначе, "ЛЕТЕКС" је, у међувремену, приватизован 5. децембра 2006. године. Уговор о продаји дужника је поништен 8. априла 2008. зато што купац није испунио своје уговорне обавезе. Почев од јуна 2008. године дужник се састоји од претежно државног капитала.
Подносиоци представке су се жалили Стразбуру због тога што Србија није извршила правоснажну пресуду од 18. априла 2008. године. Они су се ослонили на члан 6. Конвенције и члан 1. Протокола број 1 који гарантују права на правично суђење у разумном року и право на мирно уживање имовине. Добро установљена пракса Европског суда је да потраживање по правоснажној судској пресуди представља утврђено имовинско право сваког лица.
Заузимајући став да се предметна пресуда тиче "ЛЕТЕКСОВИХ" обавеза насталих у периоду између 1. јула 2001. године и 13. јула 2003. године, када је дужник био друштвено предузеће, као и да је приватизација дужника поништена 8. априла 2008. године и да је дужник сада у готово потпуном власништву државе, те да је домаћа пресуда донета у корист подносиоца представке усвојена 18. априла 2008. и да је постала правоснажна 3. октобра 2008. године, да су подносиоци представки тражили извршење у новембру и децембру 2008. године при чему пресуда није извршена до данашњег дана, Стразбур је нашао да је представка основана. У складу са тим, Суд је обавезао Републику Србију да од сопствених средстава сваком од 167 апликаната исплати: 1/ износе досуђене правоснажном пресудом од 18. априла 2008. године, умањене за износ који је евентуално исплаћен и 2/ да сваком од подносилаца представки исплати по 3.100,00 евра на име нематеријалне штете и по 130 евра на име трошкова поступка. Уз пресуду од 28. маја 2013. године је приложен и анекс у коме је појединачно приказано потраживање по основу зарада за сваког од 167 апликаната.
Сваки читалац ће разумети да аутор овог текста не може извршити увид у потраживање зараде за 167 лица. Стога, кренимо од ставке 2. пресуде. Свима је досуђено по 3.230 евра на име нематеријалне штете и трошкова, уз око 3.250 евра укупних трошкова пред судом у Лесковцу. То је укупно око 543.000 евра. На врх тога долазе неисплаћене плате са каматама. Хајде да пођемо од смешне претпоставке да држава дугује свакоме од апликаната по 300 евра месечно за неисплаћене зараде са каматама, што чини 2.400 евра по апликанту за 2 године. То је укупно још 401.000 евра, а сума је сигурно већа. Све укупно, дакле, око милион евра и то само у једном предмету пред Европским судом. Е сада је јасно зашто је утврђивање лоших приватизација битно за државу и зашто је одговорне потребно извести пред лице правде!
Навденој одштети треба додати износ од 30.000 евра у случају Лакатош и други прив Србије, где је Суд као и претходних година,,нашао повреду чл. 3. Европске конвенције која забрањује тортуру и нехумано и нечовечно поступање према лицима према којима се води кривични поступак. Иначе, током 2013. године Европски суд је донео 26 пресуда у погледу Србије, при чему се наша земља одбранила у само три предмета. У случају Митић Суд је пресудио да Србија није одговорна због тога што је г. Митић извршио самоубиство у затвору, у случају Оташевић да није било повреде чл. 3 Конвенције, док у случају Луковић Суд у светлу озбиљности оптужби против њега (корупција, организовани криминал) није нашао незаконитости у погледу периода који је апликант провео у притвору, иако је он трајао скоро 4 године. Мађарски судија Шајо се огласио опречним мишљењем наводећи да у пракси Евопског суда постоји само један једини случај да тако дуги период притвора не представља повреду Конвенције (W v. Швајцарске), те да се тај случај веома разликује од случаја Луковић. Готово сви остали предмети против Србије у 2013. години су слични случају Анђелић. Према информацији Европског суда од 24.05.2013. године, од око 17.000 представки наших грађана, 2010 се односи на сличне случајеве као Анђелић, од којих су 913 достављени држави на одговор. Коначну цифру досуђених одштета за 2013. годину ће саопштити г. Царић, али је очигледно да је она – астрономска, вишемилионска у еврима. Србија ово више нити може поднети, нити толерисати, не само у погледу оптерећења за буџет, већ у светлу чињенице да се у преговирма са ЕУ почиње са поглављима 23 и 24 ССП-а која се тичу питања људских права и владавине права.
У недавном сусрету са министром Селаковићем г. Фратини, саветник Владе у погледу наведених поглавља, је изнео став да судови у Србији морају уједначити судску праксу и тиме допринети владавини права. У досадашњој пракси, међутим, поједине судије су адвокатима пред судовима указивале како у Србији "судска пракса није извор права". Тиме су за себе отварале могућност да у идентичним или сличним ситуацијама пресуђују другачије. Знамо зашто. Тачно је да у Србији не влада прецедентини правни систем, али шта је Стразбур до управо то! Чак и г. Царић Стразбуру доставља примере из наше праксе не би ли доказао како је Србија предузимала потребне правне мере у одређеним случајевима. У свим уџбеницима права у Србији се наводи да судска пракса није извор права, али да може бити додатни извор. И ако наше судије толико инсистирају на томе да судска пракса није извор права, оне отварају могућност за најразличитије злоупотребе. Е сад, у готово свим нашим судовима постоје руководиоци одељења судске праксе, а сви судови објављују билтене судске праксе и исту објављују и на својим сајтовима. Па за име Божје, зашто то чине када судска пракса није извор права!? Да ли све те билтене треба спалити и бацити у ђубре??? Зато, има право г. Фратини и треба га послушати.
Дешперација због очигледно још непромењеног стања у правосуђу је очито завладала међу адвокатима који часно обављају свој посао, као и међу грађанима. У свом чланку "Институционализовано малтретирање" (1) у децембру прошле године апеловао сам на министра правде г. Селаковића да предузме ургентне мере да би се побољшање осетило. А онда, 09.01.2014. године "Политика" доноси чланак под насловом "Судије нема ко да казни" (2) будући да је дисциплинском тужиоцу судији Мирјани Илић престао мандат. Избор за новог дисциплинског тужиоца када су судије у питању је сада у току. Рок за подношење пријава истиче 15.01. ове године, дакле данас. Међутим, оно што шокира јесу коментари грађана на тај чланак на стање у правосуђу и поред тога што се власт променила пре годину и по дана. Коментаре заиста треба прочитати, а аутор ових редова није могао ни замислити нити бити толико видовит када је за овај цењени сајт пре више од месец дана написао чланак "Институционализовано малтретирање". Дана 10.01.2014. године један од коментара у "Политици" гласи: " Они који су имали потребу да траже правду у нашим судовима било им је јасно да се тамо не зна ни ко пије ни ко плаћа и да је тражење правде јалов посао. Сада је јасно да је то системски урађено (унеређено). Што би се "држали закона као пијан плота", када има уноснијих варијанти. Можда ће наша пракса практиковања правде обогатити ЕЗ, када у њу будемо примљени 2050 године".
У јулу прошле године огласио се председник Уставног суда Србије др Драгиша Слијепчевић наводом да ће одређеним адвокатима "ускратити право на подношење уставне жалбе будући да њиховим подношењем "затрпавају" Уставни суд". А ко "затрпава" Стразбур? Грађани или судије? У чланку "Нису адвокати криви Уставном суду" (3) председник Друштва судија госпођа Драгана Бољевић наводи: " Не може се сачињавати црна листа адвоката. То је кршење права. Има пуно уставних жалби, то је тачно, а у наредном периоду биће их још више, али то говори о великом незадовољству грађана квалитетом судске заштите. Уставна жалба је последње правно средство којим се исцрпљују правне могућности у Србији, пре подношења тужбе Стразбуру". Судија Бољевић је такође поручила да је законом потребно омогућити да више предмета по ревизији и редовном правном леку долази до Врховног касационог суда, као највише инстанце редовног судства. Аутор ових редова овде подсећа да је још пре више година на овом сајту у чланку "Да ли имате 150.000 динара за тужбу" (4) предвидео да ће подизање лимита за изјављивање ревизије пред Врховним касационим судом на износ од 100.000 евра у динарској противредности довести до "бомбардовања" Уставног суда уставним жалбама. Испоставило се да је то тачно. Иначе, лимит за подношење ревизије по црногорском Закону о парничном поступку износи разумних 10.000 евра. Дакле, нису адвокати криви, будући да се Србија у Страбуру од 100 предмета одбранила у свега неколико, као и због тога што је сада Уставном суду потребно око три године да одлучи по једној уставној жалби, при чему се и професор Лилић са Правног факултета у Београду пита да ли је у светлу те чињенице уставна жалба делотворно правно средство. За "бомбардовање" Уставног суда су криви лоши закони, као и неодговорне судије које незаконито суде. Истовремено, верујем да ће господин Слијепчевић схватити да Србија у Стразбуру доживљава ништа друго до – катастрофу, те да ће се упитати и сам себи дати логичан одговор због чега се то дешава. Адвокати не пресуђују. Они не суде по 10 година. Они поштени крваре са својим клијентима. Истовремено, изјаву председника Уставног суда морам пропратити благом критиком: иако сам се лично обраћао дописима и њему и његовој претходници госпођи Боси Ненадић ургенцијом у погледу спорости решавања појединијих уставних жалби које је било могуће много брже решити, ни једном нисам удостојен ни једног ЈЕДИНОГ одговора, а камоли састанка. Председник Уставног суда, по правилу, не прима странке, па чак ни у хитним случајевима када странка тражи одлагање извршења појединих одлука у складу са Законом о Уставном суду, а ти предмети су по природи ствари критични, оносно хитни. При томе, чак и Европска конвенција за људска права предвиђа постојање института привремене мере у одређеним случајевима која се доноси хитно. Уосталом, нису адвокати довели до случаја Анђелић и сличних, па дубоко верујем да председник Уставног суда сада увиђа да је његова изјава у погледу адвоката била исхитрена.
Од 1. јануара ове године су на снагу ступиле измене и допуне Закона о уређењу судова које имају за циљ да најзад растерете Уставни суд и то у погледу предмета у којима се крши право странке на суђење у разумном року. То се сада може чинити пред непосредно вишим судовима. Дакле, ако ваш предмет траје 6, 7 ,8 или 11 година пред Основним судом, сада можете истаћи повреду наведеног права пред Вишим судом и тражити накнаду нематеријалне штете, при чему тај суд може и одредити и рок у коме је нижестепени суд дужан окончати поступак. Ипак, тај рок не би смео да буде на уштрб правилно утвђеног чињеничног стања и примене материјалног права. Јер, предмети који толико дуго трају увек јесу резултат одсуства воље код поступајућих судија да то чињенично стање и утврде. Да није тако, такви спорови не би толико дуго ни трајали.
Да ли судије хају да нам предстоје преговори о поглављима 23 и 24 и да их сви прозивају као препреку за нашу хитру интеграцију у ЕУ? Да ли хају да је Венсан Дежер рекао пред одлазак из Београда да је стање у правосуђу Србије катастрофално? Да ли хају када је министар Селаковић по ступању на дужност изјавио да је правосуђе Србије у нокдауну? Не знам. Само знам да ћу се и даље храбро борити за правду и истину у овој нашој сада несрећној професији која се зове адвокатура. За незаконито поступање неких судија, част изузецима, можда и није надлежан само Министар правде. Можда је то и МУП Србије и г. Дачић. Било ко да је, позивам их да систем очисте од оних који коче правду и нормалан живот у Србији. Овом приликом не желим да стављам додатни терет на г. Вучића кога сам упознао онда када је грмело. У сред бомбардовања 1999. године када смо се сусрели на једном од београдских факултета, будући да је тадашње Министарство за информисање било измештено. Тада смо, на предлог г. Вучића, целом свету обелоданили које све међународно-правне норме крши НАТО. И приликом тог сусрета сам лично имао прилику да сазнам и својим очима видим факс - доказ да НАТО није само хтео да ликвидира председника државе Милошевића бомбардовањем његове резиденције, већ и господина Вучића. Преживео је захваљујући својој памети и интуицији. Ако не верујете, питајте Ларија Кинга, тада са CNN-a. Какве везе сада има са тим пензионисани Лари Кинг? Па има. Ви који можете, питајте га није ли заказао укључење г. Вучића у програм CNN-a у 2 часа после поноћи оне ноћи када је погођен РТС, при чему је мајка првог потпредседника Владе Ангелина тај напад преживела! Пркосни г. Вучић је одговорио Кингу да не жели да разгвара са агресорима. А изгледа да је перверзни Лари хтео живи пренос бомбардовања. Само се надам да се Лари сећа тога, да није оболео од Алцхајмера као Роналд Реган који се при крају живота није ни сећао да је био председник Америке. Зато знајте да верујем да у овом моменту имамо добро и очигледно неустрашиво вођство које ће решити и проблем правосуђа једном за свагда. У име и зарад једне најзад нормалне Србије.
Иначе, како оно беше име наше химне?
(1)http://www.vidovdan.org/index.phpoption=com_content&view=article&id=49944:institucionalizovano-maltretiranje&catid=39:drustvo&Itemid=92
(2) http://www.politika.rs/rubrike/Hronika/Sudije-nema-ko-da-kazni.lt.html
(3) http://www.politika.rs/rubrike/Hronika/Nisu-advokati-krivi-Ustavnom-sudu.lt.html
(4)http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=246:-150000-&catid=39:drustvo&Itemid=92
Srdačno,
Goran Cvetić
Нема коментара:
Постави коментар