Кустин Дневник од данас на Спутњику

© Sputnik/ Екатерина Чеснокова

Колумнисти

11:30 23.06.2015(освежено 16:33 23.06.2015) Преузмите краћи линк

Емир Кустурица

01111490

Дневник Емира Кустурице

Данас не вриједе теорије, остала је надидеологија која се заснива на томе да су комунизам и фашизам иста ствар

19. 06. 2015.

Тешко ми пада што морам да освјетлим сваки аспект приче Андерграунда. Не успјевам да убједим глумца Лазара Ристовског како на филму не постоји ништа природно. И да је неопходна теоријска сагласност око разлике између природног и неприродног! Велики проблем је што данас не вриједе теорије.

Оне су пале заједно са идеологијама. Остала је надидеологија која се заснива на томе да су и комунизам и фашизам иста ствар.

Није могуће. Данас је једина теорија, у ствари — пракса. У прошлости, не тако давној, када је свијет био слободан, учили смо теорију музике од Адорна, социологију од Ролана Барта, Дејвида Рисмана, Ерика Фрома. Остао је данас још једино Чомски.

Не знам колико тај неспоразум око природног и неприродног настаје због различитих језика које користимо Ристовски и ја.

Он је одрастао са увјерењем да је природност најјаче оружје глуме. У питању је органски процес који се одвија под различитим околностима! На филму су околности увијек вјештачке.

Он је гледао много холивудских филмова који се изржавају натуралистички. Сигурно су му промакли Ернст Лубич и Френк Капра. Настали на традицији холивудског филма и слогана „Филм је већи од живота", они су га идеализовали. Мислим да је већина наших глумаца концентрисана на натуралистичку традицију коју је стварала телевизија.

То су они филмове у којима се лице много боље види (електронска камера) и због тога више личи на оно што они виде у огледале пред којим проводе дане прије филма или позоришне представе! Ја сам, наиме, љубитељ филмова Брус Лија и Андреја Тарковског.

Код првог ме хвата бијес када видим како га, онако ситног, провоцирају мангупи у великом граду. Пожелим да скочим и да му правим друштво док се туче с дрипцима. Онда он то учини боље него што сам замишљао.

Останем, због тога, закован за сједиште.

Намлати их прописно у име свих нас. Код Тарковског ме држи милина створена стањима у којима нас аутор, неосјетно, ослобађа гравитације, одводи у духовне пејзаже својих ликова, кривуда лавиринтом људске душе користећи стварност као елементе фикције а не као пуку репродукцију гдје се ствара утисак о природности о којој говори Ристовски.

У филмовима пјесника Тарковског нема ничег од поступака оних који нам пред очи истоваре гомиле описних радњи, снимљених са више камера што онда, како су говорили продуценти, „монтажа дотјера", музика учини да ствар накваса, а све се то на крају стисне у лабораторији. Сви мисле на лабораторијски учинак који потиснутом свјетлошћу направи чудо.

Наиме, музика и филм имају основну заједничку карактеристику. Када се смањи свјетлост на слици, онда боје постају интензивније на платну, а када се стиша музика и звук доведе до минимума и басови и високо фрекветни тонови се боље чују него када се ствар појача до краја.

Све ово може уз услов да су камерман и тонски инжењер зналци и да се филм приказује у добрим условима који подразумијевају да звучник није с краја Другог рата а платно неопрано двадесет година. Због ових али и других појмова, мени је постало јасно како филм користи препознатљиве призоре из живота али тек када их и постави макар наопачке, ако редитељ нема у плану ништа боље, тек онда постају филм.

(Наставиће се…)

Дневник Емира Кустурице од данас редовно можете читати и на нашем порталу.    

До сада објављене Дневнике Емира Кустурице можете прочитати ОВДЕ.

©Емир Кустурица

Опширније: http://rs.sputniknews.com/autori/20150623/2747174.html#ixzz3dudycNbO

 

ХРВАТИ БЕСНИ: Вулин усред Хрватске Степинца назвао усташким викаром!

ХРВАТИ БЕСНИ: Вулин усред Хрватске Степинца назвао усташким викаром! (ВИДЕО)

Објављено: 21/06/2015

Министар рада Александар Вулин „згрозио" је својом изјавом целокупну хрватску јавност на комеморацији жртвама усташког режима у логору Јадовно, јављају хрватски медији.

Како јавља ХРТ, засметала му је најава проглашења светим Алојзија Степинца, ког је назвао усташким викаром.

„Ако је Степинац свет – шта је с онима који су у Јасеновцу и Јадовну убијени због верске, националне и политичке припадности. Ако је небо довољно велико и за викара усташке војске и за 14.000 покланих овде и поклане деце у Јасеновцу, шта да кажем какво их небо чека, шта да им кажем куда су се они запутили", рекао је Вулин.

Вулин је додао и да је живима потребан мир.

„Немојте мртве да мирите јер не могу се помирити џелати и жртве, не може исти венац у Блајбург и Јасеновац".

Он се захвалио хрватским државним представницима што су дошли у Јадовно да са њим поделе стид јер „не знам шта да кажем својој ромској браћи када на стадионима гледамо кукасте крстове", преносе хрватски медији Вулинове речи.

А шта је Вулин заиста рекао на комеморацији усташким жртвама у Јадовну погледајте овде:  https://youtu.be/A-pWBVY_5A8

 

http://www.intermagazin.rs/hrvati-besni-vulin-usred-hrvatske-stepinca-nazvao-ustaskim-vikarom-video/?lang=cir

 

 

Цвијетин Миливојевић: Излаз из ћорсокака - замолити Русију и Кину да у СБ ставе вето

Цвијетин Миливојевић: Излаз из ћорсокака - замолити Русију и Кину да у СБ ставе вето на предлог резолуције против Србије и РС

 

уторак, 16. јун 2015.

Требало је да, у последњу недељу, осване дан светог мученика Јустина Философа, па да и Канцелар српски и Потканцелар му коначно укапирају и признају: неке земље Европске уније нас уцењују Косовом, а једна од њих, у предлогу резолуције о Сребреници, иако јој је "наводни циљ" помирење, "геноцид помиње на 20 места (мада се Дачић мало забројао: споменут је тек 11 пута), а помирење само на једном месту"... Истовремено, као први велики резултат величанственог, невиђеног (мислим, са становишта америчке јавности) прекоокеанског "пута мира" нашег Канцелара, у америчком Конгресу, републикански конгресмен (и копредседавајући босанског кокуса) Крис Смит, представио је резолуцију којом Представнички дом закључује да су "српске снаге у БиХ, од 1992. до 1995, спроводиле политику агресије и етничког чишћења", а режим САД се охрабрује да "настави политику подршке независности и територијалног интегритета БиХ". И Недићев политички и интелектуални "мејнстрим" ратовао је, ономад - као овај актуелни, са русофилима и евроскептицима - са остацима англиканизма и русофилства међу Србима; за све ружно што је задесило српски народ оптуживао "странке бившег режима", од Симовићевих пучиста, преко "јудеомасона", комуниста, четника и "Черчила - Пилата", до избегличке краљевске владе у Лондону. Једино је себе, као и овај данашњи режим, амнестирао од сваке одговорности за било шта ружно... Постоји много боље решење, штовани наши властодршци! Прочитајте, рецимо, убитачно обраћање хрватске списатељице Ведране Рудан немачкој канцеларки, уместо што се и даље, из ушкопљене Недићеве Србије, напајате идејама типа: "Заставу ослобођења Европе од старих духовних заблуда и ропства капитализму демократије високо је подигла Немачка Адолфа Хитлера. Природно је било да и други народи којима је старо додијало пођу тим путем, руку под руку са Хитлеровом Немачком која је имала нарочитог разумевања за нас - без имало противуслуга, што није нимало био случај са земљама демократског Запада које су далеко више узимале него што су давале." ("Обнова", 9. 9.1941) Дакле, Руданова је била запрепашћена кад је прочитала како је Меркелова први немачки канцелар који је обишао концентрациони логор у коме је убијено 43.000 особа - логор Дахау, у непосредној близини Минхена! "Чудно је стога што Њемачка свијету продаје тезу како је рашчистила са нацизмом и како улаже огромне напоре да, кајући се за почињене злочине, олакша патњу преживјелима и потомцима жртава. Оптужују Вас да сте Дахау посјетили јер Вам је био на путу према једном од шатора у коме сте одржали предизборни говор и напили се пива... Може ли се реченица коју сте у логору изрекли ("Долазим с осјећајем срама") залити пивом и дјеловати увјерљиво?" - пита Руданова. Има решења: Станите иза Екселенције која предлаже једино људско решење за изражавање пијетета према жртвама сребреничког и осталих нељудских злочина. Тражите од Бакира Изетбеговића и Драгана Човића, али и од Колинде Грабар - Китаровић, да заједно обиђете сва стратишта, од најсвежије Сребренице, преко Кравица, Босанске посавине, Ахмића, Јасеновца, Јадовна и свих Сребреница, јадовна и јасеноваца... Тек тада ћете показати да сте достојни функција које сте узурпирали кријући се иза лажних предизборних обећања. Има излаза из ћорсокака, поштовани главари! Замолите - али не дволично, као кад сте деведесетих исти ови ви били на власти и тражили подршку од званичне Москве, а против Јељцина потпомагали Зјугановљеве комунисте и псеудодесничаре, од Жириновског до "Едичке" - Русију и Кину да, у Савету безбедности, ставе вето на предлог резолуције против Србије и Републике Српске коју ће предложити "наши европски и амерички пријатељи"! И, немојте више никада, поштовани Канцелару, да се "силите" како не примате налоге ни од кога а, онда, ошамарите само Русију, јер друге не смете. И поготово немојте да се, бедном заменом теза, иживљавате на новинарима којима је посао да питају, тако што њих оптужујете да "вичу" и "ућуткују народ", тј. Ваше професионалне страначке пљескаче... Претужно је то за Вашу функцију, а и не стоји Вам добро. (Данас)

 

 

Марко Јакшић: Вучић од Лаврова тражио измену Резолуције 1244

Марко Јакшић: Вучић од Лаврова тражио измену Резолуције 1244

четвртак, 04. јун 2015. | КМ Новине 0

Представник родољубивих, утврђених и одлучних Срба, да бране своју државу, са севера али и остатка КиМ др Марко Јакшић, у изјави за КМ Новине осврнуо се на Вучићев одлазак у Албанију, посету Лаврова Србији, пријаву српских судија за шиптарске "институције", платформу Председника Србије о КиМ...

 

 

Јакшић верује да је Вучићева посета Албанији "наручена и да он тамо после скандала са дроном на утакмици у Београду, сигурно тамо не би ишао".

Иако не сувише зненађујућа али нова је чињеница да је посета министра спољних послова Русије, Сергеја Лаврова прошлог месеца, умало била злоупотребљена од стране представника српске Владе у Београду. 

Како Јакшић тврди "сазнали смо да да је српски председник Владе од Лаврова затражио да се промени резолуција 1244. Министар Лавров је био затечен тим предлогом" и званично одговорио на њега а како можете чути од нашег саговорника у видео прилогу.

https://youtu.be/GyQM5eiK41Y

Између осталог осврћући се на плаформу председника Николића, Јакшић каже да се не може много очекивати од ње, да она представља трговину која за циљ има освајање још једног политичког мандата и да, у ствари, представља "већ виђену" ствар када се о политичким акцијама актуелног Председника Србије ради.

 

http://www.kmnovine.com/2015/06/1244.html

ШТА СЕ ДОГАЂА У СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ?

• уторак, 02 јун 2015 18:54

НАТАША ЈОВАНОВИЋ

Никад у историји није изречено толико увреда, никад толико понижена није била Црква као за време трајања Сабора

Редовни мајски Сабор СПЦ последњих пет година има за тему отварање „старих рана", смене и постављања, интриге и благослове, а период трајања Сабора увек је обавијен обавезном конспирацијом. Бар је тако било до сада. Ове године изостала је конспирација, а владике су својим верницима, о чему су извештавали редом сви таблоиди, приредиле обрачун по мери земаљских потреба, једни како би очували каноне, други, како тврде, образ СПЦ.

ЛИКВИДАЦИЈА ЈЕ МОГЛА ДА ПОЧНЕ
Овогодишње заседање Сабора протекло је у знаку неслагања око одлуке Синода (петочлана црквена „влада" којом председава патријарх) да епископ канадски и епископ милешевски буду суспендовани са дужности због финансијских проблема у њиховим епархијама. Изгласавању „коначне одлуке којом је Његово преосвештенство епископ Георгије трајно разрешен управљања Епархијом канадском" већином гласова епископа СПЦ (до закључења овог броја Печата није решен случај владике Филарета) претходио је захтев владике бачког Иринеја да се преиспитају одлуке Синода о разрешењу двојице владика. За овај захтев владика бачки је добио подршку 21 епископа. Медијска ликвидација је могла да почне.

Иако би требало да подразумева тајност, о овогодишњем заседању Сабора и конфронтирању међу владикама у јавности и међу грађанима све је речено. Захваљујући „поузданим изворима из врха СПЦ", чије су информације послужиле у снажној антицрквеној, а заправо антиправославној и антисрпској кампањи, јавност је „упозната" са тим да Српска православна црква болује од више болести, да су на сцени земљачки кланови, мале и велике отимачине, неукост и примитивизам, кланови на врху, кланови на дну, политичка острашћеност, коначно и вербални и физички обрачуни…

Одлука о разрешењу владике Георгија, подсетимо, донета је 20. априла на основу извештаја и закључака синодске комисије, која је због „бројних притужби свештенства и народа" проверавала „материјално-финансијско пословање и свеукупни живот Епархије канадске", као и „пастирски рад владике Георгија". Такође, почетком марта и владика Филарет разрешен је на основу извештаја који је доставила посебна црквена комисија, а Синод ју је претходно формирао са задатком да испита све наводе на рачун епископа.

У безочном и без икакве мере блаћењу владика предњачили су Курир и Ало, док је Радио Слободна Европа и пре почетка заседања Сабора поставио питање да ли је као један од најмилитантнијих представника Српске православне цркве Филарет коначно смењен због свог екстремизма или су се црквени оци сакрили иза његове самовоље у управљању епархијом?

Непроверени подаци о владикама врвели су из текстова са компромитујућим насловима Иза кулиса: Синод о женским ногама и минићима, или Георгије на вијагри?, или пак Млатите ме мотком ако сам гледао женске ноге. У појединим текстовима подробно је описано како је владика канадски Георгије дозволио жени да преспава у његовој епископији, на банкету у манастиру Светог Саве у САД, гледао у ноге женама у мини-сукњама, а наводно је тражио од свештеног лица и да му купи вијагру. Не пропуштајући тако дивну прилику да сатанизује СПЦ, Курир је у време заседања Сабора обавестио вернике да им, уколико одлуче да купе свету водицу у Цркви Свете Петке, која кошта 30 динара, неће вратити кусур. Новинар није написао да нико неће ни проверавати да ли сте дали новац те да је то у овој, као и у осталим црквама СПЦ питање добре воље. Но новинар цитира ојађеног верника који приповеда како је његова супруга на кутији где је предвиђено да се убаци новац ставила 200 динара и чекала кусур. Али никог није било ту ко би јој рекао да се кусур не враћа. Исповест је завршена недоумицом око тога да нико не зна где новац тачно одлази и констатацијом да се много новца накупи, посебно током празника.

СМЕНЕ ПО ГРИГОРИЈУ
У истраживачком новинарству најдаље је отишао Ало са изведеном рачуницом колико су поједине владике могле да потроше башкарећи се у хотелу Москва, у коме свако од њих има засебну собу, за ноћење плаћа око 130 евра, а иза затворених врата банкет-сале држе одвојене састанке.

Побуна, пуч, смењивање патријарха, страни фактор, блудни син, вијагра, минићи, мерцедеси, па чак и „паклена атмосфера" на Сабору – кључне су речи за претраживање извештавања о овогодишњем заседању Сабора СПЦ. Никада у српској историји, и старој и новој, није изречено толико увреда, никада толико вулгаризована и понижена није била Црква, као за овако кратко време трајања Сабора. Ране нису ни лаке ни безазлене. Последице пак далекосежне и погубне.

Смену владике канадског Георгија Блиц је констатовао славодобитним подсећањем да је први известио о томе како владика бачки Иринеј недељама пре Сабора припрема пуч те око себе окупља групу епископа. Блиц је такође ексклузивно објавио потписану петицију са којом је 21 од 47 владика, колико чини Сабор, дошло на први дан заседања 14. маја. Нема места сумњи да је инсајдер и својеврсни заштићени сведок овог листа владика хецеговачко-захумски Григорије. Показује се сасвим очигледно да је то већ годинама био…

Да клерикално новотарство има подугачку руку, посебно у црвоточним и несистемским државама као што је Србија, осетиле су владике на себи још 2008. године, када се појавио први списак неподобних владика. Владика Григорије, који је нешто пре тога позвао Радована Караџића и Ратка Младића да се предају Хашком трибуналу, а патријарха Павла да болестан поднесе оставку, у поменутом писму из 2008. оптужио је поједине владике да се опиру модернизацији и променама у СПЦ.

На том списку неподобних нашли су се Артемије (Радосављевић), Јефрем (Милутиновић), Никанор (Богуновић), Пахомије (Гачић), Василије (Качавенда) и Филарет (Мићић). Мада у писму није помињао владике Георгија и Константина, епископ Григорије је, гостујући на РТС поводом свог дописа, казао да га њих двојица нису подржали. Занимљиво, кадровске смене у Цркви су управо ишле тим редом, а поменута имена се пред свако заседање Сабора узимају као потенцијални вишкови, па се намеће закључак да поменути списак није тек пука импровизација епископа Григорија, већ програм који за циљ има рушење СПЦ.

Иако се, као у случају смене владике рашко-призренског Артемија 2010. и средњоевропског Константина 2013. године, као аргумент за смену готово увек потежу финансијске малверзације, Григорије је њихову неподобност објаснио неприлагођавањем духу времена и опирањем модернизацији. У истом реформаторском духу, на поменуте владике обрушавали су се годинама уназад и верски аналитичари, неки чак отворено антисрпске и антиправославне оријентације.

ОСВЕЖАВАЊЕ ЦРКВЕ
Пројекат урушавања СПЦ, јединог заједничког именитеља Срба расутих по бившим републикама некадашње државе, почео је октобра 2000. управо инсистирањем на реформама, када су као задатак препородитељи државе и нације поставили и „освежавање Цркве", односно њено усмеравање у правцу „демократских интереса". Српска православна црква се нашла пред избором: да остане изван ових процеса држећи се непроменљивих канона и мисије коју је имала у историји, или да прихвати чињеницу да је трећи миленијум управо у току. Али модернизација у овом случају крила је покушај стварања проевропске православне цркве, о чему постоје докази у Викиликсовим депешама, које сведоче о „упорним покушајима америчких чиновника да у Светом синоду СПЦ идентификују своје савезнике, о председнику Србије Борису Тадићу који ‚иза сцене' ради у спрези са важнијим црквеним умерењацима, покушајима да се утиче на избор патријарховог наследника…" Покушаји стварања лажне симфоније између државе и Цркве уродили су низом кршења црквених прописа. И док у време Титовог социјализма, кад је Црква од државе била јасно одвојена, према Летопису СПЦ, преплитања политике и Цркве, те подела није било нити је могло бити, у време Бориса Тадића се национална историја наругала свом народу оваквим парадоксима.

Циљ новотараца и њихових ментора са Запада био је да се СПЦ повинује унијатској идеји, као и да прихвати вољу тадашњих властодржаца да доведу папу у Србију. Стара бољка, екуменистичке идеје и противљење њима, ризици и последице било каквих промена постали су већи у СПЦ него у било којој другој православној цркви на свету. Истовремено, следећи идеју о границама које је НАТО прописао, текли су покушаји оснивања нових епархија и епархијских савета као испостава аутокефалне цркве. Свесна да само јединствена Црква може сачувати националну свест Срба у Шумадији, Дубровнику, Подгорици, Приштини и Бањалуци, Империја је наложила да се нове границе епархија поклопе са тзв. државним границама које пресецају националну целину српског народа, стигматизовану аустријском кованицом „Велика Србија".

ПИТАЊА И ПИТАЊЕ НАД ПИТАЊИМА
Такође, разлоге за удар на СПЦ требало би потражити и у чињеници да, као најјача православна црква после руске у словенском свету, по мери Запада, она не сме јака и снажна да дочека велики расплет у односима до којега ће на Осмом васељенском сабору неминовно доћи између Московске и Цариградске патријаршије.

Отуда треба бити опрезан и знати да сваки извор нестабилности у СПЦ, па и овај који је донело мајско заседање Сабора, пада на плодно тло западних амбиција.

Сам Сабор несумњиво је оставио неколико питања да висе у ваздуху. Прво, да ли су донете одлуке саборне, јер, ако је одлука о смени владика изгласана парламентарним надгласавањем, може ли она уживати било какав ауторитет? Са друге стране, чиме мотивисане су тек сада поједине владике, после противуставног и противканонског уклањања владике Артемија, који је био значајан преседан за будуће чистке, одлучиле да врате канонски поредак, те да ли би таква њихова одлука подразумевала ревизије и осталих случајева?

Но изнад свих, па и питања да ли су владика Филарет и владика Георгије жртве нечије самовоље, прекршеног канона или властодржачког заноса, стоји једно крупније и судбоносније: да ли ће и у којој мери овим последњим поделама бити жртвован ауторитет Цркве и јединство црквеноправног поретка?

У овој причи није битно ко је на добитку, а ко на губитку. Поделе међу владикама у СПЦ не могу водити у раскол, али могу постати крајњи извор нестабилности. Извесно је да народ, онај обични народ који иде у Цркву и не зна много о расколима и поделама, постаје свестан да би даља подела Цркве довела до њеног даљег суноврата. Да ли ће у времену разобрученог насиља, када се кида део по део српског националног бића, СПЦ уочи годишњице стицања аутокефалности изнаћи у себи мудрости и снаге да превазиђе ове поделе, и још једном заједно са својим народом претраје и ову окупацију?

Печат/Срби на окуп/Стање ствари

 

Bojo Vuković:: Raspamećivanje srpskog kapitalizma

Politika: Raspamećivanje srpskog kapitalizma

INTERVJU: dr NEBOJŠA POPOV, sociolog

 

Kakav je to srpski kapitalizam koji ni posle više godina, gotovo deceniju i po, nije uspeo da dostigne nivo razvijenosti bivšeg socijalizma? Procene govore da je u ovom trenutku naš bruto društveni proizvod tek nešto više od polovine pre raspada Jugoslavije.

Zašto je tako, ako se pod kapitalizmom podrazumeva racionalniji i uspešniji sistem nego što je socijalizam, razgovaramo sa sociologom dr Nebojšom Popovim, jednim od osnivača Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI), prve demokratske političke organizacije u bivšoj SFRJ, i donedavno, skoro dve decenije, glavnim urednikom lista „Republika".

 

P: Čudi da ni oni koji zastupaju liberalne ideje, koji zastupaju kapitalistički način privređivanja, pa i oni koji zastupaju različite socijalističke i levičarske opcije, ne postavljaju pitanje kakav je to kapitalizam u koji smo ušli?

O: Pomenuću Tomu Piketija. Jedan sjajni autor, koji dokazuje krajnje studiozno da globalni kapitalizam danas uvećava razlike između siromašnih i bogatih, da su te razlike bremenite sukobima, i da se savremeni kapitalizam nalazi u situaciji kada treba da nađe neko rešenje da one ne budu suviše eksplozivne i rizične.

A to je afirmacija različitih oblika svojine i preduzetništva. Naravno, on ne dovodi u pitanje kapitalističko shvatanje važnosti privatne svojine, ali pominje i neke druge, od ranije poznate oblike svojine, kao što su zadružna, akcionarska, korporativna... Imam utisak, koji nije teško dokumentovati, da je polazište kapitalizma u Srbiji postavljeno suviše usko i jednostrano, tako što se apsolutizuje važnost privatne svojine.

 

P: U odnosu na šta i na koga?

O: Upravo u odnosu na te ranije oblike svojine i na nove oblike svojine, a sve u korist apsolutizacije privatne svojine. Još bih rekao da vladajuća klasa u Srbiji, nezavisno od promene režima, skoro 25. godina, predstavlja najdogmatičnijeg zastupnika privatne svojine. Više nego što su to vladajuće klase u razvijenim zemljama.

 

P: U čemu se ogleda apsolutizacija privatne svojine?

O: U tome što je politička klasa u Srbiji, kroz sve svoje mene, izbegla da napravi bazični konsenzus o preobražaju zatečene svojine u trenutku propasti socijalizma i početka kapitalizma. Izostala je ustavna konstitucija društva i države, koja bi našla kompromis u načinu zamene tog starog, problematičnog ili propalog svojinskog odnosa, koji je važio u starom režimu. A to je, po Ustavu, bila društvena svojina.

 

P: Zbog čega? Nisu neumni ljudi vodili državu, bez obzira na to kojoj političkoj eliti su pripadali.

O: Ne sporim da je među njima bilo i da ima obrazovanih, pametnih i veštih ljudi... Ja sam se dosta bavio istraživanjem i analizama, pa bih rekao da se to što se zaobišlo može razumeti kao deo jednog procesa. Upotrebiću reč koja kod nas nije u upotrebi - raspamećivanje. Kroz jedan dugi procesa raspamećivanja pogubile su se neke jasne pojmovne razlike - sistema, klasa, grupa, aktera, institucija, procedura... Kao što ni u vreme uterivanja Srbije u socijalizam nije bilo bazičnog konsenzusa, tako ga nije bilo ni u vreme isterivanja i uterivanja u nekakvi kapitalizam.

 

P: Konkretnije...

O: Novi sistem u Srbiji nastao je obaranjem režima Slobodana Miloševića. Najavljen je jedan korenit i demokratski zaokret ka jednoj normalnoj zemlji, koji bi počivao na ustavu koji donosi ustavotvorna skupština, a koja utvrđuje temelj i okvire i privrede i kulture i društva i države. Takav ustav je dugo izbegavan i konačno ga je donela tek treća vlada posle oktobarskih događaja. U njemu ima samo jedna polurečenica koja kaže da društvenu svojinu zamenjuje državna, a da temelj predstavlja privatna svojina. Kako se prelazi iz jednog stanja u drugo, o tome u Ustavu nema reči.

 

P: Znači, tranzicija teče po pravilima koje tek treba ustanoviti.

O: Jedna od prvih stvari koja pada u oči jeste da početak novog ulaska u kapitalizam ne počiva na postojanju i razvoju raznih oblika preduzetništva, uključujući i privatno. A kada nema snažnijih grupa preduzetnika, onda tu ulogu obavlja neko drugi. Na osnovu posmatranja, nije teško dokučiti da ključnu ulogu u preobražaju svojine obavljaju vršioci vlasti: zakonima, uredbama, raznim propisima, dogovorima, koalicijama... i postupcima koje vidimo gotovo svakodnevno.

 

P: Koji je to interes koji imaju protagonisti?

O: Ako nije interes da se premaši ili bar domaši nivo razvoja starog sistema, i ako razlog za angažman nije da se potvrde kao uspešni preduzetnici u privredi, akteri u kulturi, pa i u politici, šta je njihov osnovni interes? Pa osnovni interes, sudeći po svemu što se dešava, biće da se što čvršće i što duže drži vlast, a da efekti nisu bitni. Tako dolazimo do psihotičnog stanja da se stalno govori o tome da li veruješ ili ne veruješ ovoj ili onoj vlasti, a svaka koja se dosad pojavila pretendovala je da zastupa optimalno nacionalni interes.

 

P: Zašto psihotičnoj?

O: Strateške partnere tražimo na jedan krajnje neobičan način: pozajmice koje uzimamo od svetskog kapitala dobrim delom dajemo tim stranim investitorima za svako radno mesto, što se onda svim propagandnim sredstvima reklamira, a da se i dalje ništa ne menja. Pledira se, i zato govorim o jednom psihotičnom stanju, na apsolutno poverenje osiromašenih, obeznađenih ljudi u takvu vlast da će ona svojim merama vrlo brzo srediti situaciju. Ne poričem da je pozitivna budućnost moguća, ali je ne vidim iz razloga što sam, proučavajući oblike privatizacije, uočio nešto krajnje zabrinjavajuće: da ista vlast u kojem god se obliku javljala u dosadašnjim promenama režima, od Đinđića do danas, ne samo da nije podržavala, nego je i kažnjavala izvesne oblike preduzetništva koji su imali pozitivne rezultate.

 

P: Smatrate da Zoran Đinđić nije dobro trasirao put?

O: Kada je došlo do velike promene 5. oktobra 2000. godine, kao jedan od glavnih ljudi preokreta, Đinđić se založio da se, pre nego što dođe do bazičnog konsenzusa o preobražaju sistema, stvore prelazne institucije koje će pomagati vladi u rešavanju problema. Među njima je bila i institucija koja se zvala Savet vlade za borbu protiv korupcije. Savet je upozoravao na ove problematične situacije i sugerisao neka rešenja, ali vlada na to nije reagovala. Kada je Đinđić obećao da će doći na sastanak Saveta 13. marta 2003. godine, pri dolasku u zgradu vlade na taj sastanak, ubijen je. U gotovo u svim prikazima tog gnusnog zločina taj podatak je zaobiđen.

____________________________________________________________________

EU nije briga kako se ovde živi

Evropska unija je postavila zahtev da se ispitaju 24 slučaja problematične privatizacije. Srpska vlada je to vrlo brzo prihvatila i obećala da će odgovoriti analizom. To je bilo pre tri-četiri godine. U međuvremenu, ništa nije javno saopšteno. Jedino što kažu jeste da su u stalnom kontaktu sa EU, da postoji uzajamno razumevanje, da imaju izvesna priznanja da su na dobrom putu... U EU, opet, imaju prvenstveni interes da ovde nema rata, masovnih zločina i masovnih migracija koje njih mogu da ugroze, a sve ostalo ih se ne tiče. Oni ne žive ovde, pa ih nije ni briga kako se ovde živi.

____________________________________________________________________

 

P: Gde su radnici u srpskom kapitalizmu?

O: Izrazio bih čuđenje da o nekim elementarnim činjenicama, koje bi mogle da pomognu da razumemo od čega smo krenuli, gde se nalazimo i kuda idemo, veće interesovanje nisu pokazali ni ugroženi - radnici, preduzetnici i obični ljudi, a još manje izvesnu solidarnost. Čak su sindikati imali dogmu da u novim uslovima, u odnosu prema vlasniku, radnik ni o čemu drugom ne može da vodi računa osim o visini najamnine. Ako nije zadovoljan, neka ide do Lampeduze. Da beži iz zemlje. To bih donekle i mogao razumeti jer osiromašenje koje je nastalo sabija ljude u mišje rupe, tera ih da vode računa isključivo o svom preživljavanju od trenutka do trenutka. Ne samo da ne brinu o drugome, nego ni o sebi samome sutra ili prekosutra.

 

P: Intelektualci...

O: Manje bih se čudio kada bi u našoj zemlji postojalo barem malo javnosti u kojoj bi se vodio dijalog. Samo u javnosti te stvari mogu da budu smisleno razmatrane i rešavane, jer javnost je institucija koja traži balans između javnih i privatnih interesa. Međutim, kada nema javnosti nema ni intelektualaca, jer po jednoj definiciji biti intelektualac znači javno upotrebljavati um.

 

Miroljub Mijušković

 

Izvor: Politika, objavljeno 04.05.2015. god. 

 

http://bojo-vukovic.blogspot.ca/2015/05/politika-raspamecivanje-srpskog.html

Антић: Степинац не може покварити односе Србије и Хрватске

© Wikipedia/ Flickr/Dennis Jarvis

Политика

10:30 30.05.2015(освежено 10:33 30.05.2015) Преузмите краћи линк

30237

Канонизација Алојзија Степинца не може покварити однос двеју земаља јер је он већ јако лош, а Хрвати Степинца свакако већ одавно сматрају светим, каже за Спутњик историчар Чедомир Антић.

Председник Србије Томислав Николић у недавном разговору са папским изаслаником, кардиналом Куртом Кохом, захвалио је Ватикану на ставу о Косову, али је изразио забринутост да би одлука о проглашењу Алојзија Степинца за свеца нарушила све до сад урађено на побољшању односа Србије и Хрватске. Да ли канонизовање Степинца може да угрози односе двеју земаља, Спутњик је питао историчара Чедомира Антића.

Он сматра да се, када се говори о Алојзију Степинцу, често  помињу историјске нетачности. Степинац није био српски војник, није био ни на Солунском фронту. Као заробљеник Аустро-Угарске био је уврштен у српску војску, али никада није напустио Италију. Заблуда краља Александра I Карађорђевића је да је Степинац био пројугословенски настројен. Његов дневник и његово деловање доказују да је он био човек Ватикана, каже историчар Чедомир Антић.

„Код Степинца је спорно то што је врло јасно показивао расистичке тенденције и што је био дубоко окренут против Срба и српског народа. Подржао је стварање Независне државе Хрватске. Имао је нека колебања, неке људе је спасао, то није спорно, али је чињеница да су његови свештеници, велики број њих, опасали пиштоље и каме, и да није спречио да три стотине хиљада Срба буде покрштено, а више од пола милиона убијено", каже Антић за Спутњик.

© Flickr/ Zdenko Zivkovic/ John S. and James L. Knig

Хрватска: Србија треба да се суочи са злочинима

Он додаје да је проблем Ватикана то што никада није заузео став према тим чињеницама. Степинац јесте био жртва прогона, али он није био антифашиста, нити комуниста, а није био жртва ни српске освете. Када је реч о непризнавању независности Косова од стране Ватикана, Антић каже да је лоше правити равнотежу између независности Косова и питања канонизације Степинца. Треба подсетити да је Србија практично признала Косово и то је сада само питање форме, додаје Антић.

„Ватикан не признаје Косово из својих унутрашњих разлога. Да тамо већином живе католици, питање је да ли би био такав однос. Можемо да поздравимо то што га не признају, али то се нас суштински не тиче. Ово што је изјавила председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић да папа нема никакве дилеме око Степинца, значи да је јасно да он не може да направи отклон када је реч о злочинима према Србима. Не треба заборавити да је Анте Павелић један од ретких вођа пронацистичког режима који је спасен захваљујући Ватикану. Да је био суђен, вероватно би био погубљен", каже историчар Антић.

 

© AP Photo/ Richard Drew

Хрватска председница тражи казну за идеологе велике Србије

Тврдњу да канонизација неће угрозити односе двеју земаља Антић образлаже чињеницом да је за хрватски народ Степинац већ светитељ. Његов гроб је био култно место још у време социјализма, тврди Антић и не види разлог да се због канонизације Степинца затежу односи Србије и Хрватске, додајући да су ти односи већ јако лоши.

„Хрватска је признала Косово, тужила Србију због геноцида, није Србима вратила станове, слави Олују, прети агресијом Републици Српској, а сама председница Републике је на дан инаугурације два пута прогласила Војводину суседном државом Србије. Да, све то ради као чланица Европске уније. ЕУ није друштво за нас, ако негује такво друштво", категоричан је Чедомир Антић.

Коментаришући евентуалну посету папе Фрање Србији, у светлу његове посете Сарајеву 6. јуна, Антић каже да пут папе у Београд води преко Јасеновца, где треба да се поклони жртвама. Он напомиње да се ни од кога не тражи оно што се тражи од Србије.

„Када се од наших политичара тражи да се одреде према Сребреници, морају да се одреде и према Републици Српској. Ватикан се никада није одредио према Јасеновцу. Хрватска се није одредила према Јасеновцу, ни када је добила независност", закључује Антић.     

Опширније: http://rs.sputniknews.com/politika/20150530/2226051.html#ixzz3bczr9wlm