MILORAD EKMEČIĆ: ŽIVIMO U ZATIŠJU PRED BURU

MILORAD EKMEČIĆ: ŽIVIMO U ZATIŠJU PRED BURU

nedelja, 04 decembar 2011 02:05

Ja ne znam od čega me je više strah, od zatišja ili od bure koja će jednom doći

Put u Evropu je put na Mesec - kad tamo dođeš, osnovno je kada ćeš se vratiti svojoj kući. Za Evropom leleču u Srbiji jedino naši vrli političari, verujući da će im Evropa ponovo podići ono što su oni kod kuće razorili. Komunizam je uspeo da Jugoslaviju od agrarne zemlje pretvori u poluindustrijsko društvo. To više ne postoji. U Nišu je u elektronskoj industriji bilo zaposleno više od 10.000 radnika, u industriji automobila u Kragujevcu još i više - kaže u razgovoru za „Novosti" akademik Milorad Ekmečić.

I objašnjava šta se dogodilo:

- Južnoslovenski prostor je, kao i znatan deo srednje Evrope i Balkana, bio dvorište evropske, u prvom redu nemačke industrije. Srbiju je stvarala kompradorska buržoazija, trgovinom sa Istoka na Zapad i obratno. Industrijska buržoazija izvozi samo u jednom smeru, izvozi svoju robu, a ne krčmi tuđu na dve strane. Mi se danas vraćamo tamo gde smo pre komunizma bili, u ekonomiju koju su samo obrazovaniji nazivali kompradorskom, a običan narod Levantom. Za Evropom leleču političari zbog svojih promašaja i nade da će, kao sa uvozom američke demokratije, opet ovom narodu prodavati rog za sveću. Za evropskom valutom su lelekali narodi koji su svoju valutu pretvorili u prazan papir.

Naš voz ide evropskim kolosekom, jer drugog nema?
- Ne bih želeo današnje vozovođe. Srbi su vazda bili u Evropi, a u ovu Evropu ne treba žuriti. Mi moramo biti u Evropi i nije bitno ko će nam otvoriti te kapije, uvezeni demokrati ili oni uvezeni demokrati kojima se ne priznaje da su evropska demokratija. Ujedinjena Evropa je stara Evropa - siromašniji jug i bogatiji sever. Nije čudo da su danas u krizi Grčka, Italija, Španija i Portugal.

Nasuprot evroskepticima, delu elite ništa nije tako dragoceno kao „evropska budućnost", ni identitet nacije, ni vlastita istorija?
- Ne bih smeo da podelim mišljenje da su Srbi danas zaboravili svoju naciju i da im je sveto samo sanjati o ulasku u EU. Globalizacija divljeg kapitalizma je svuda dovela u pitanje naciju. Ne smatram da je to progres, jer je reč samo o malim nacijama, a velike preuzimaju kormilo sveta. U većini zemalja EU je stanje gore nego kod nas. U istoriji je nacija uvek bila izvor narodnog suvereniteta, to jest demokratskog društva. Čovek samo kroz naciju kao prirodnu pojavu (nastalu kroz procese dugog trajanja, a ne posebnim krvnim grupama) ima svoje prirodno pravo na slobodu.

Nisu je zaboravili, ali sve češće o njoj govore bez imalo samopoštovanja, ponosa, gotovo se sprdajući sa suverenitetom i svojom državom?
- Ovakve faze sumnje u svoju naciju su, kod svih naroda, uvek postojale i prolazile. Osnivač moderne ruske istoriografije Mahail Karamzin pre više od dva veka postavio je pitanje šta se radi u njegovoj savremenoj Rusiji. Odgovorio je: „Krade se!" A onda je došla herojska Borodinska bitka, pa pad Moskve, pa izgon Napoleona i pobeda u velikom ratu. Posle je došao Čadajev, sa filozofskim plakanjem što je Rusija prihvatila gnjilo vizantijsko hrišćanstvo, a ne katoličanstvo, koje je donelo veliku kulturu. A i to je bilo doba dekabrista koji su ostavili dubok trag u nacionalnoj istoriji. Da ste me upitali šta se danas radi u Srbiji, ja bih kao Karamzin odgovorio: „Krade se!" Ne treba se sekirati zbog trenutnog nedostatka patriotizma. Ovaj mondijalizam je brzo kvarljiva roba. Ko u njega zabrazdi preko kolena rizikuje da će ga budućnost slaviti kao Boru Stankovića, koji nam je ostavio trajno književno delo.

Korupcija nije samo naša boljka već najrasprostranjeniji oblik „nihilističke suštine" savremenog sveta.
- Optuživali su ranije Hrvatsku da nije ispunila uslove za prijem u Evropu, jer je tamo jedan bivši predsednik vlade primio mito od jedne austrijske banke i jedne mađarske naftne kompanije. Kao da Austrija i Mađarska nisu podjednako učestvovale u toj korupcionaškoj proceduri. Kad sutra uđemo u Evropu, ovako kako nam se nameće, ja ću isto tako reći da se u Srbiji još uvek krade, jer taj zanat Evropa kod kuće nije zaboravila. Usvojili su američki lobizam, kao neizbrisiv sistem legalizovanja korupcije, gde se pokušava da zakon odredi dozvoljeni procenat uzimanja.

Šta je dovelo do toga da je u Srbiji danas sve manje nade, a sve prisutnije beznađe, malodušnost, strepnja?
- Današnje stanje kod nas je posledica načina na koji su demokrate pobedile komunizam. Pre naše „narandžaste revolucije" i pada Miloševića imali smo predstavu o Evropi kao sređenoj celini. Izgledalo je da se na ta vrata ulazi kao na vrata kluba gde se pije, a niko unapred ne opominje da treba plaćati. Granice Evrope su izgledale kao već svršena stvar. Nije u pitanju samo bivši jugoslovenski prostor, gde su stvorene države kao Crna Gora i Kosovo. Njihovo postojanje počiva na pretpostavci da ne postoje etničke matice. U Makedoniji su obustavili popis stanovništva jer je brojčani pad jedne od etničkih zajednica izmenio ranije poimanje o njenom biću. Belgija je posle godinu i po formirala vladu, kao da je i ona nastala Dejtonskim sporazumom. Još se radi na stvaranju srednjoevropske, podunavske zajednice regija. Mađarska, Rumunija, Bugarska ne pokazuju da su se pomirile sa činjenicom da su njihove državne granice zauvek date.

Možemo se zapitati ima li naroda koji se udobno osećaju u mnogočlanoj evropskoj familiji?
- U Evropi se osećaju kao kod svoje kuće samo narodi koje je nekoliko vekova grejala mitologija da su oni uvek bili Evropa, a njihovi susedi druge vere nisu. Volterova Evropa, do istočnih granica katoličkog prostora, jedna je duhovna celina. Ne izgleda da je ta Evropa trorogih šešira prebrodila sve muke etničkih nesporazuma. U bivšim jugoslovenskim republikama, sada suverenim državama, ako se to sme glasno govoriti, pad komunizma je doživljavan na isti način kao u Nemačkoj: komunizam je tiranija kao što je bio nacizam. U Rusiji je nemoguće komunizam razdvojiti od osećanja da je on doneo oslobođenje, da postoji oslobodilački antifašizam. Pad komunizma u Rusiji smatra se, barem to važi za postjeljcinovske vlade, kao početak modernizovanja. Ne caruje kao u nas uverenje da će porušene fabrike sada izgraditi Evropa. Nismo slutili da sa Evropom možemo ići nazad, u levantinski tip zajednice. Budimo se u turbnom saznanju da sve stare boljke evropskih naroda postaje i u EU. Mađari se ponašaju kao da im je ujedinjena Evropa dala mandat da obnove staru Ugarsku.

Pobuna na Menhetnu ukazuje da je „nešto trulo" i u američkoj demokratiji?
- Filozof Noam Čomski je nedavno poslao poruku pobunjenicima pokreta „Okupacija Volstrita" da se SAD više ne mogu rukovoditi načelima demokratije. Obe stranke, Demokratska i Republikanska, su stranke biznisa, a ne naroda. Nije u pitanju parlamentarna demokratija, nego demokratija kojom veliki američki biznis osvaja sve slobodne narode sveta. Živimo u zatišju pred buru. Ja ne znam od čega me je više strah, od zatišja ili od bure koja će jednom doći.

Da li je kriza zapadnog kapitalizma unela promene u socijalni sistem, a te promene donele nove vetrove u tradicionalnim odnosima velikih sila oko kontrole celog sveta?
- Ne verujem. Pokret „Okupacija Volstrita" liči mi na stare jadikovke, na već viđeno u pobunama omladine u Evropi i SAD u maju i junu 1968. Na televizijskim vestima se lepo moglo videti da u tim grupama nema crnaca, ili ih je veoma malo. Mnogo je profesora univerziteta. Pobuna na Menhetnu do sada je jedino ubrzala povlačanje trupa iz Iraka i Avganistana. I to je velika stvar, ali nije odgovor na pitanja koja je kapitalizam svalio na celi svet. Gde nema crnaca u Americi tamo nema ni pravog otpora. Nije u pitanju crni predsednik, nego činjenica da on, svojim dekretima, ne može menjati socijalno stanje. Dok se stare socijalističke partije, svuda u svetu, bave onim što radi Toni Bler, šef britanskih laburista i realizator ideologije Trećeg puta, dotle nema prave kritike kapitalizma. Najreakcionarniji ministar spoljnih poslova u modernoj Francuskoj Bernar Kušner bio je kandidat nekadašnje Socijalističke partije.

Uprkos krizi, i dalje je američki vojni budžet veći od vojnog budžeta svih drugih zemalja zajedno.
- Više od 60 odsto budžeta za nauku ide na istraživanja u vojne svrhe. Amerika ne zna da li je iz jednog rata izašla ili ušla u novi. Nije u pitanju samo socijalna nepravda, nego činjenica da ulazimo u civilizaciju ljudoždera. EU je uspela samo u vojnom ujedinjenju stare Evrope, koja i u novom stanju ostaje u starim brigama gloženja oko granica i kako da se stara korupcija nazove novim imenom. Ne funkcioniše Evropa, nego NATO.

Govorili ste da nema Evrope bez Rusije, o Evropi do Sahalina. Da li je Putinov Evroazijski savez začetak jednog takvog mogućeg projekta u budućnosti?
- Mislim da je to pravi put ujedinjenja Evrope, koja bi imala neki savezni odnos sa ovom državom ruskih zemalja. Evroazijski savez pokriva granice (Rusija, Belorusija i Kazahstan) ruskog naroda. Za stvaranje ovog saveza nedostaje još pristanak Ukrajine, čiji je pravi naziv pre Oktobarske revolucije bio Malorusija. Bila je to tradicionalno ruska zemlja, prva kolevka ruske države - Kijevske Rusije. Deo Ukrajinaca se zaglibio do granice dokle je Volter smatrao da se prostire Evropa. Tek kad pređe tu granicu katoličke Evrope, Evropa će biti osnova nove demokratije u svetu. To je neminovnost, kojoj se i mi Srbi moramo nadati. Biće to težak i dugoročan posao da se pređe granica dveju hrišćanskih crkava. Ne etnička posebnost, nego verska netolerancija odvaja Ukrajinu od Rusije. Ukrajinski nacionalisti upravo nastoje da se ukrajinski jezik nanovo standardizuje na krajnje zapadnim dijalektima. Ali to neće uspeti, pa će se istorijska sudbina povezanosti sa Rusijom, u državnom pogledu, na kraju i ostvariti.

Može li mali srpski čamac plutati neprivezan za veliku rusku lađu?
- Ne može. Ni cela Evropa ne može neprivezana za veliku rusku lađu. NATO je bio vojna alijansa protiv Rusije. On je to i danas. Ostaće tako dok Sjedinjene Države, iz rata u rat, ne dožive poraz. Mogu slomiti nezavisne države svih malih naroda na svetu i onda lipsati, jer je to neprirodan, od istorije otuđen, zadatak Sjedinjenih Država. U ovom mom odgovoru je vrlo jasno rečeno da je nemoguće težiti ujedinjenju srpske države sa projektom Evroazijskog saveza (Rusija, Belorusija, Kazahstan i nužno Ukrajina), jer je to ruski etnički savez, a ne slovenski. Jasno je da Srbija nikada ne može biti bez Rusije, jer bi time odsecala - ne samo desnu - nego obe svoje ruke. Zapad nikada neće dozvoliti ujedinjenje Srba u nekom državnom savezu sa Rusijom. Neminovnost je da se EU ne može održati kao vojni savez sa Sjedinjenim Državama, protiv Rusije. U tom pogledu je i naša vezanost sa Rusijom realna i nešto očekivano.

Bili ste nesuđeni „svedok-ekspert" odbrane Slobodana Miloševića u Hagu. Kakav je bio vaš odnos prema Miloševiću?
- Moj odnos prema Miloševiću je bio odnos prema Srbiji. Bio je prvi Srbin koga je u državnu politiku uveo narod, a ne maršal Tito. Moja prva misao, pošto je Jugoslavija počela da se ljulja, nešto pre 1990, bila je - sve što se uradi, Beograd ostaje i dalje glavni grad srpskog naroda, Republika Srbija njegova istorijska matica.

U izvesnim stvarima se sa Miloševićem nisam slagao, kao što je bilo pitanje Srba u Hrvatskoj, ali sam zaista duboko uveren da je predaja Miloševića Haškom tribunalu bila istorijska greška. Nije on zločinac, nego je zločin prihvatanje ideje Teodora Ruzvelta, iz 1919. da treba stvarati „Ligu pobednika", sa jednim međunarodnim sudom da kažnjava neposlušne. A neposlušni su bili slovenski narodi, Srbi na prvom mestu.

Pored vrlina umeća državništva, postoje i neka ubeđenja Slobodana Miloševića koja nisu bila samo njegova, nego možda opsesija jedne epohe. Verovao je u socijalizam i, kao dete, bio ubeđen da su zapadne demokratske države SAD, Francuska, Britanija, naši večni saveznici.

Kažete da su njegova ubeđenja, vera u socijalizam, koji je doživeo slom, bili i „opsesija" jednog vremena.
- Smatram da je poraz socijalizma u SAD značajniji nego u Rusiji. Pre svega, zbog činjenice da je ukinuo mogućnost da se u toj zemlji više ikada može javiti. Divljanje kapitalizma je najgore ekonomske posledice ostavilo u Sjedinjenim Državama, u kojima su dva velika sindikalna saveza uspela da obezbede osnovne socijalne tekovine socijalizma u svetu: osmočasovni radni dan, određeno zdravstveno, penzijsko i obrazovno osiguranje, zakonom propisanu cenu rada - satnica i dnevnica. Posle Regana, polako se uvodi „kalifornijska nadnica", plaćanje od oka, kako poslodavci plaćaju rad na crno ilegalnih useljenika iz Meksika. Radi povećanja investicija, Regan je poreski povlastio bogate koji su počeli da se bogate nekoliko stotina puta više nego radnici. Sve dok se ne vrati socijalna država, kakva je u istoriji pobedila posle 1918, neće biti ni stabilnosti ekonomskog i političkog razvoja. Samo bivši fašisti socijalizam nazivaju tiranijom.

Neretko ste svoja naučna stanovišta i intelektualna uverenja saopštavali u medijima, javnost je sve nezadovoljnija načinom informisanja?
- Mi danas nemamo slobodu informisanja kakvu smo nekada sanjali da ćemo je dobiti. Sve su novine i televizijske stanice u rukama stranih korporacija. Ostali su „Pečat" i „Večernje novosti". U većini drugih listova i televizijskih studija postoje otresiti, predani pojedinci koji se ne predaju i pišu iz svoje glave, a sve ostalo je instrumentarij izgradnje drukčije svesti i drukčijeg javnog mnjenja. To se sve može veštački stvarati, kao svest deteta koje je u ranom detinjstvu predato novim roditeljima i ne zna odakle je došlo.

ŽIVOTNO DELO
Akademik Milorad Ekmečić (1928), profesor opšte istorije sveta, jedinstvena ličnost među srpskim istoričarima, i u poznimm godinama naučnim studijama, predavanjima, intervjuima, radom u redakcijama Srpske enciklopedije i Enciklopedije Republike Srpske služi predano svome narodu i nauci, kao što je prema Ciceronovoj reči „savetima, opreznošću i besedama" stari Katon služio Rimu. Istorijsku sintezu Dugo kretanje između klanja i oranja/Istorija Srba u Novom veku (1492-1992), svoje životno delo, Ekmečić je završio u osamdesetoj. Naslov je pozajmio iz Andrićeve ocene srpske istorije, za koju veli da je najsažetija sinteza istorije jednog naroda. Knjiga je prvi put objavljena 2008, i od tada doživela četiri, a naredne godine trebalo bi da se pojavi i peto dopunjeno izdanje.

- Još me jedino greje razgovor o toj mojoj knjizi - kaže profesor Ekmečić.

Autor Miloslav RAJKOVIĆ
Izvor Novosti, 04. decembar 2011.

 

SPC: Kosovo važnije od evropske himere

Učlanjenje u EU je dobra zamisao, ali ima alternativu, a KiM se ne smemo odreći, saopštio Sinod SPC

Autor: J. T.

Beograd - Sveti arhijerejski sinod SPC upozorio je juče sve „učesnike drame na severu KiM da ne smeju dopustiti da se ona pretvori u tragediju", a predsedniku i Vladi Srbije poručio da „Crkva od njih očekuje i traži da ne napuste srpski narod Stare Srbije, radi himere koja se zove status zemlje kandidata za članstvo u EU".

U saopštenju, koje je potpisao portparol SPC episkop bački Irinej, ističe se da „za odgovornu državnu vlast i političku elitu Srbije, Srbija i srpski narod kao celina nemaju alternativu, a sve drugo, pa i idealizovana i mitologizovana EU, ima alternativu".

Sinod smatra da je „učlanjenje u EU dobra želja i zamisao, opravdana geopolitičkim, ekonomskim i civilizacijskim razlozima, ali ako odricanje od KiM - neposredno ili „puzeće", predstavlja cenu kojom se mora platiti to članstvo, treba otvoreno i časno odustati od kandidature i potražiti druge modele za budućnost u multipolarnom svetu, koji već jeste realnost". Crkvena vlada napominje da su eventualne političke štete bilo po vlast, bilo po opoziciju na predstojećim izborima „apsolutno nevažne i bespredmetne kada se imaju u vidu samosaznanje i dostojanstvo čitavog srpskog naroda i celovitost Srbije, makar u njenim granicama nastalim vanpravnim, revolucionarnim rešenjima iz vremena komunističke diktature".

Istovremeno, crkvene vlasti pozivaju vernike na severu KiM da „budu istrajni kao što su i do sada bili", ali da ne nasedaju provokacijama i da ne prihvate nasilje kao metod delanja. Sinod smatra da se protesti Srba „ne smeju izroditi u odbacivanje pregovora, dijaloga i napora da se mirnim putem vaspostavi pređašnje stanje, narušeno jednostranom akcijom Albanaca i delovanjem Kfora, koje nije saglasno sa dobijenim mandatom UN".

„Smatramo da, kao što naša braća Srbi koji žive severno od reke Ibra ne treba da donose odluke bez uvažavanja legalne i demokratski izabrane centralne vlasti u Beogradu, isto tako ni ta vlast ne bi smela da odlučuje ili da „u hodu" menja svoju političku taktiku, bez uvažavanja vitalnih potreba i stavova Srba sa KiM, za koje ovo pitanje nije pitanje partijsko-političkih kalkulacija nego, bukvalno, pitanje biti il' ne biti. Takođe smatramo vlasti Srbije i njen pregovarački tim ne smeju stavljati na nove probe poverenje Srba na KiM", ističe se, između ostalog u saopštenju Sinoda SPC.

http://www.danas.rs/danasrs/politika/spc_kosovo_vaznije_od_evropske_himere.56.html?news_id=229416

Branko Dragaš.. RASULO

RASULO

 Branko Dragaš

EU je bankrotirala. Uprkos štampanju 10.000 milijardi evra od 2008, kada je izbila finansijska kriza, uprkos ubacivanju tolike količine lažnog novca u oboleli evropski ekonomski sistem, nije došlo do ozdravljenja posrnulog sistema.Naravno, niko pametan nije ni očekivao da će teško oboleli evropski sistem vrednosti moći da ozdravi štampanjem lažnih papira, ali briselske vucibatine i politički prevaranti u EU, potpomognuti kontrolisanim medijima, širili su laži da je kriza prošla i da se nastavlja doba blagostanja i raskošnog života na kredit. Danas je građanima Evrope jasno da su prevareni, izigrani i opljačkani. Standard građana Evrope je već pao za 30 odsto, ali se očekuje da će uslediti novi pad od čitavih 50 odsto, što će dovesti do socijalne pobune u Evropi.
Razmaženi Evropljani ne mogu više da izdrže udare narastajuće krize. Ušli su u krizu potpuno nepripremljeni. Gde je problem? Zašto je došlo do bankrota? Stvar je vrlo jednostavna. Objašnjavao sam to proteklu deceniju mnogo puta. Ali, nažalost, moram ponovo. Tačno sam predvideo šta će se dogoditi. Mnogi nisu verovali. Vidim da i danas ima mnogo nerazumevanja i neznanja. Objasniću suštinu krize na najjednostavniji način. Tako da svi građani razumeju. Kada čujem moje kolege ekonomiste, naročito one vesele ekonomske analitičare što se iz večeri u večer slikaju na režimskim medijima, kako lupaju gomilu gluposti o stvarima o kojima ništa ne znaju, da bi sva ta baljezganja dobro naplatili, jer sve to što su ih učili u školi je bilo pogrešno, kada sve to čujem, smuči mi se život.

    
Dakle, suština problema je u tome da ovakav oblik savremenog kapitalizma i demokratije više ne može da opstane. Zato neprestano govorim da nije svetska ekonomska kriza, nego kriza zapadne demokratije i samoga kapitalizma. Koga smo nazvali neoliberalni kapitalizam, jer je propagirao liberalna načela, dok se sve završavalo u novom totalitarizmu i državnim intervencijama u ekonomiji. Demokratija se pretvorila u vladavinu političkog ološa koji je monopolisao čitavo političko tržište, dok je ekonomija bila u rukama nekoliko multinacionalnih korporacija.
Naravno, političkom oligarhijom i tajkunima sa Vol Strita upravlja Familija, koja drži u svojim rukama sav novac i vlast. Neoliberalna ideologija je poslužila za veliku svetsku pljačku i političko porobljavanje građana sveta. Nikada u stvarnosti nisu zaživele liberalne ideje u društvu, nego su samo marketinškim kampanjama o slobodama i pravima građana i slobodnom tržištu prikrivali državni intervencionizam, monopolsko tržište i gubitak svih sloboda građana. Suština svih kriza je bila u tome da je pohlepna Familija želela sve da kontroliše i da je želela da postane istinski upravljač sveta.
Ako ne idemo previše daleko, nego se zadržimo samo na XX veku, onda je posve jasno da je finansijski slom 1907. izazvan programirano, slično se danas dešava, jer je povučen ogroman novac iz sistema, napravljana je velika nelikvidnost i došlo je do kolapsa sistema, samo zbog toga da bi J.P.Morgan, izvršni direktor Familije za špekulacije, ekonomski ubica, mogao da ubaci štampane papire u sistem, koje mu je odobrila Familija, da bi dobio oreol spasioca kapitalizma. Na tu prevaru je naseo čak i predsednik SAD Vudro Vilson, pa se sva ta ideološka maškarada završila, na kraju krajeva, stvaranjem privatne banke FED, na prevaru uoči katoličkog Božića 23.12.1913, kada su kongresmeni uveliko počeli da peku prazničnu ćurku, sve je rađeno u potaji, podlo, na brzaka, da se niko ne doseti, da se niko ne pobuni, jer su blagdani, jer su ljudi opušteni, slave sa svojim ukućanima rođenje Isusovo, dok mračni demoni ostvaruju pakleni plan i osnivaju FED, koja je promovisana u Nacionalnu centralnu banku, koja je dobila pravo da štampa novac, ali je to, u stvari, bila privatna banka 13 ukletih porodica što vlada svetom, privatna banka koja je štampala novac za državu, što je bila vrhunska svetska prevara Familije.
Na toj liniji prevare treba da razumemo i rusku revoluciju 1917, pobedu boljševika uz pomoć 30 miliona dolara kapitala Familije, hiperinflaciju u Nemačkoj 1923, pojavu nacista i Hitlera, krizu 1929, Kejnsovu makroekonomsku manipulaciju, Ruzveltov new deal i izbijanje Drugog velikog klanja. Svi ti tragični događaji su međusobno povezani i služili su samo jednoj nameri - da Familija postane sve bogatija i da u svojim rukama koncentriše sve više vlasti. Ne zaboravite da su veliki osvajači sveta od Aleksandra Makedonskog i Džingis kana do Napoleona i Hitlera uvek težili da oružjem porobe svet i da ga stave pod svoju kontrolu. Familija je to radila - novcem.
Zato je jedan od Rotšilda još 1790. rekao da njih politička vlast ne interesuje, nego to ko štampa novac. Onaj ko štampa novac ima svu moć i taj vlada političarima, koji su marionete u rukama Familije i koji tačno rade po uputstvima Familije, stvarajući i uslove za izbijanje velikih ratova. Najbolji profiti se ubiraju u svetskim ratovima. Kada ratuju države i veliki broj ljudi gine. Familija finansira sve strane u sukobima jer ima višestruku korist: prvo, drastično uvećava svoje profite, drugo, preuzima vlast u zaraćenim državama, treće, u ratnim sukobima ginu ljudi, što doprinosi smanjivanju stanovništva na planeti, četvrto, ratni sukobi, kako ističu, psihički pročišćavaju čovečanstvo i izbacuju iz njega sav bes i nakupljenu negativnu energiju i peto, posle ratova počinje doba mira, smiraja čovečanstva i nove izgradnje, što donosi nove velike zarade Familiji. To je objašnjenje svega što se dešavalo u XX veku. Koji je počeo potapanjem Titanika. Na kome nije bilo bankara, nego samo industrijalaca koji su smetali bankarima. J.P.Morgan je odustao od putovanja, uprkos tome što je i on trebalo da bude žrtvovan, jer je mnogo znao, samo zbog toga što je poslušao Nikolu Teslu, koga je neizmerno cenio, jer mu je srpski genije predočio da će brod da potone.
Familija nikome ne oprašta. Familija sve kontroliše. Nema tu nikakve svetske zavere, radi se samo o golim interesima i moći, koji se čuvaju svim raspoloživim oružjem. I to je već hiljadama godina tako. Ništa se nije promenilo. Samo se glumci smenjuju u tim krvavim svetskim ulogama. Nekada su to Danton, Mara i Robespjer, a nekada pak Lenjin, Trocki i Staljin. Nekad Napoleon, a nekada, opet, Hitler. Nije važno pod kojom ideologijom ginu ljudi, važno je da se sve odvija prema unapred režiranom scenariju. Nema slučajnosti, sve je isplanirano. To što ste učili u školi je demagogija. Istoriju pišu pobednici. Zato nam trebaju nova preispitivanja. I otkrivanje svih zabluda. Potrebno nam je novo buđenje. Potrebno je da shvatite kako je ustrojen svet i da naučite da mislite. Samo razvojem kritičkog mišljenja i buđenjem svesti možemo se odupreti novom zlu koje nam se sprema.
Jedna od velikih prevara, pored propagande o demokratiji i slobodnom tržištu, počela je sa ekonomskim teoretičarem Kejnsom, koji je dobio zadatak da opravda državni intervencionizam u privredi i da ubije liberalne ideje u povoju. Kejnsove ideje o javnim radovima i potrošnji su skrenule pažnju sa osnovnih uzroka krize na ekonomsku politiku koja će dovesti do rasplamsavanja današnje krize. Skoro osam decenija vlada ta ekonomska laž da nas iz krize mogu spasiti javni radovi i potrošnja. Ekonomska politika je stavljena na glavu. Kejnsova ekonomska podvala je pogodovala i Ruzveltu i Hitleru. Mene je to uvek podsećalo na ono idiotsko stanje u vojsci, govorim o vremenu kada su muškarci bili muškarci i služili su vojsku, kada su oficiri terali vojsku da bilo šta radi, ma koliko to besmisleno bilo, samo da rade, jer je to mnogo bolje nego da ne rade ništa i da uprazno razmišljaju. Ustajao sam uvek protiv takvog totalitarnog stava, jer sam smatrao da se tako ubija kreativnost ljudi, ponižavaju ljudi i prave poslušni idioti koji samo treba da izvršavaju dobijene naredbe Velikog Brata. Bio je to uvod u današnje robotsko doba.
Totalitarni režim uvek ima strah od ljudi koji razmišljaju. Zato će vam oprostiti sve krađe, pronevere i zločine, ali drugačije mišljenje vam nikada niko iz te režimske nomenklature neće oprostiti. Familija je angažovala Kejnsa da svojom teorijom pokrije zločin koji je izvršen i da zaustavi uzdizanje liberalizma i demokratije u razvijenim državama. Nacisti, boljševici i kapitalistički monopolisti su veličali ideju javnih radova i potrošnje. Javnih radova je bilo i u staro doba, kada je vladao robovlasnički sistem, ali niko nije robove ubeđivao da su slobodni. Potrošnja je postala vrhunski kredo neoliberalnog kapitalizma. Na moje pitanje kako se može trošiti nešto što nije akumulirano, tvrdio sam da pre potrošnje moramo da imamo štednju, a pre štednje proizvodnju koja stvara profit, ideolozi vulgarnog pragmatizma su tvrdili da se potrošnja povećava iz bankarskih kredita. Najvažnije je da banke odobravaju kredite za potrošnju siromašnim, gladnim i željnim boljeg standarda građana i da građani progutaju bačenu udicu neprekidnog zaduživanja.
Rotšildovi su rekli - ko ne uzima naše kredite, naš je najveći neprijatelj. Na moje pitanje - iz kojih izvora će biti finansirani ti novi krediti, neoliberalni tržišni fundamentalisti nisu znali ništa da odgovore. Naučili su ih samo da ponavljaju iste gluposti o kreditima. Kada danas postavite pitanje: iz kojih izvora se odobravaju krediti za posrnule države, režimski analitičari i eksperti bez radnog iskustva papagajski odgovaraju: iz budžeta. Čijeg budžeta? EU. Pa, gospodo drugovi, taj budžet iznosi svega 140 milijardi evra, iznos koji ne može da zadovolji polovinu dugova Grčke. Iz kojeg, dakle, izvora? Iz fonda ECB. Odakle pare ECB? Odakle stotine i hiljade milijardi novih evra iz ECB?  Nema odgovora. Muk.
Znamo odgovor - iz štamparije novca. Sistemska kriza se rešava štampanjem papirnog novca bez pokrića. Isto to je radio i Milošević. Znamo kako je prošao. Sada to rade evropski despoti za uništavanje demokratije i slobodnog tržišta. Suština krize je u tome što ne možete da zarađujete 100 evra, a da trošite 400 evra. Uzimam omer koliko su evropski budžeti zaduženi u odnosu na godišnje stanje BDP. U proseku su preko 400 odsto premašili sopstvene BDP. Evropskim zakonima je dogovoreno da budžetski deficiti ne smeju da pređu 3 odsto BDP. Niko to nije ispoštovao. Drastično su prekršili sopstvene zakone. Svi su lagali i falsifikovali lažne podatke. To isto čitavu deceniju rade i naši političari na vlasti. Preuzeli su ponašanje evropskih prevaranata. Išlo je kako je išlo, dok nije došlo do kraja. Kriza je sučeljavanje sa realnošću. Posle propasti Grčke, Portugala, Irske i Španije, otvorio se slučaj Italije. Koja je u deficitu 1.920 milijardi evra. Samo sledeće godine mora da vrati 360 milijardi evra. To je neizvodljivo. Nakon Italije, početkom sledeće godine otvoriće se problem Francuske, koja je u deficitu preko 2.300 milijardi evra. I koja to više ne može da vrati. Kako dalje?
Ima li rešenja za prezaduženu EU? Napisao sam pre četri meseca predloge šta Grčka treba da radi. I to sam poslao mojim poslovnim prijateljima u Atinu i Solun. Nažalost, političari Grčke rade sve obrnuto. Niko ne objavljuje vest da je Grčka prošle godine imala deficit sa septembrom mesecom 16,4 milijarde evra, a da je ove godine deficit narastao na 19,3 milijarde evra.To je frapantan podatak. Znači, političari Grčke ništa ne štede. Naprotiv, povećavaju troškove i dalje se zadužuju. Tako se ne izlazi iz krize. Narod shvata da ih grčki političari foliraju i zato su tražili referendum. Ali briselska birokratija se plaši referenduma kao zarazne bolesti. Zašto? 
EU je nametnut koncept evropskim narodima. Taj koncept ne bi prošao na referendumu. Velike demokrate uskraćuju građanima Evrope demokratiju i ne smeju da organizuju referendum. Pa, kakvo je onda rešenje? Vrlo jednostavno. Svaki seljak, industrijalac i domaćin zna rešenje za evropsku krizu. Povećanje prihoda sa 100 evra na 400 evra može samo novim radom, povećanjem produktivnosti i zapošljavanjem nezaposlenih građana Evrope. Smanjenje troškova sa 400 evra na 100 evra moguće je rigorozno štednjom, oporezivanjem bogatih i konfiskacijom imovine evropskih tajkuna.
Evro ne može biti više zajednička valuta. Države članice moraju da se vrate na svoje valute. Građani traže i pravdu. Traže da odgovaraju oni koji su ih opljačkali i koji su ih lagali. Neko mora biti i uhapšen.To je katarza. Da se više ne ponovi. Međutim, još uvek takvih poteza nema. Znači, kriza će se rasplamsavati. Rasulo EU je izvesno. Potpuni raspad EU. Sada se postavlja pitanje - a zašto mi idemo u EU kada je ona u raspadu? Odgovor ćemo dobiti na sledećim izborima.

http://www.dragas.biz/index.php?option=com_content&view=article&id=9033:rasulo&catid=104:komentari&Itemid=69

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода СПЦ

Вести | 03.12.2011 | 13:24

Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве обраћа се овим апелом учесницима драме у северном делу Косова и Метохије, уз жарку молитву Богу, једином Извору правог мира, заједништва и љубави међу људима и народима, да не допусти да се та драма претвори у трагедију. Представницима КФОР-а  поручујемо да Црква од њих очекује и тражи да поступају у духу статусне неутралности и искључиво у служби очувања мира, односно да не наступају као „ударна песница" НАТО-пакта или пак оних моћних држава Запада које су признале фантомску „државу Косово" и залажу се за њен „територијални интегритет", а на територијални интегритет Србије, на међународни правни поредак и на Резолуцију Уједињених нација бр. 1244 гледају као на лањски снег, него да наступају у име међународне заједнице. Притом напомињемо да појам међународне заједнице није тек синоним или еуфемизам за Сједињене Државе или за Запад уопште него да у њу спадају, такође, Русија, Кина и све оне земље које, упркос притисцима, нису признале независност самопроглашене „државе Косово", а међу њима су, нимало случајно, и најмногољудније и веома утицајне земље исламског света. Уједно апелујемо на КФОР да одустане од насилног уклањања барикадâ у рејону административних прелаза, а поготову од примене силе према цивилном српском становништву. Напомињемо да је на барикадама или у њиховој близини пре неколико дана рањено или повређено тридесет људи (Дудин Крш), а затим њих још стотинак, па опет њих шездесет (Јагњеница), а од 26. јула до данас тужни биланс рањених и повређених српских цивила износи шесто педесет осам лица. Притом су седморица Срба 27. септембра на прелазу Јариње рањени из ватреног оружја. Овакво понашање међународних снага само потхрањује максимализам и незајажљиве апетите арбанашких екстремиста, а може да послужи и као повод или изговор екстремним појединцима или каквој неодговорној групи на српској страни да употребе оружје. Било која људска жртва на било којој страни, ма ко да је испровоцира, била би грех и злочин, трагедија и срамота свих, пораз и крах дијалога и мирољубивих напора, једине стварне алтернативе садашњем стању и досадашњој стратегији решавања кризе. Председнику Србије и Влади Србије поручујемо да Црква од њих очекује и тражи да не напусте српски народ Старе Србије – како је гласио назив за Косово и Метохију свуда у Европи вековима, све до времена Јосипа Броза Тита – ради химере која се зове статус земље кандидата за чланство у Европској унији. Јер, за одговорну државну власт и политичку елиту Србије Србија и српски народ као целина немају алтернативу, а све друго, па и идеализована и митологизована Европска унија, има алтернативу. Учлањење у Европску унију јесте добра жеља и замисао, оправдана геополитичким, економским и цивилизацијским разлозима, али ако одрицање од Косова и Метохије – непосредно или „пузеће", свеједно – представља цену којом се мора платити чланство у том савезу, већ погођеном најдубљом кризом и угроженом претњом распада, онда треба отворено и часно одустати од кандидатуре и потражити друге моделе за будућност у мултиполарном свету који већ јесте реалност. Да ли би таква перспектива нанела већу или мању штету било владајућој коалицији било опозицији на предстојећим изборима, апсолутно је неважно и беспредметно када се имају у виду самосазнање и достојанство читавог нашег народа, целовитост Србије макар у њеним границама насталим ванправним, револуционарним решењима из времена комунистичке диктатуре, а запечећеним трагичним дешавањима последњих година, и – не на последњем месту – очување хришћанског присуства и српског православног сакралног и културног наслеђа на Косову и Метохији, као и опстанак српског народа, који онде живи најмање миленијум и по, а притом албанском народу и другим етничким заједницама ни најмање не оспорава право да напоредо са њим живе у пуној слободи и равноправности. Сматрамо да, као што наша браћа Срби који живе северно од реке Ибра не треба да доносе одлуке без уважавања легалне и демократски изабране централне власти у Београду, исто тако ни та власт не би смела да одлучује – или да „у ходу" мења своју политичку тактику – без уважавања виталних потреба и ставова Срба северног Косова и читавог подручја Косова и Метохије, за које ово питање није питање партијско-политичких калкулација него, буквално, питање бити ил' не бити. Сматрамо даље да власти Србије и њен преговарачки тим не смеју стављати на нове пробе поверење косовско- -метохијских Срба, укључујући и оне на барикадама: довољан показатељ њиховог пољуљаног поверења јесте чињеница да десетине хиљада њих траже заштиту и, штавише, држављанство Русије. Важно је, али није довољно то што највиши представници наше државе понављају да никада неће признати независност Косова и Метохије. Неопходно је да Србија буде делатно присутна на Косову и Метохији где год и колико год је то могуће и да учини све да се спречи пројекат фактичког претварања административне линије раздвајања у међудржавну границу, на чему грозничаво раде приштински чиниоци уз прећутну подршку својих покровитеља. Нашим верницима, Србима на северу Косова, поручујемо да буду истрајни као што су и до сада били (они најбоље знају како им је, не само дању и ноћу на барикадама у ове хладне зимске дане него и иначе, код куће и свугде), али и да буду мудри, надахнути хришћанским начелима и завештањима својих часних предака. Не смеју дозволити да их било ко испровоцира и да прихвате насиље као метод делања. Њихови протести нису, уосталом, израз пркоса, обести или хира него управо њихове одлучности да не прихвате диктат силе и насилно наметање статуса. Ти протести се не смеју изродити у одбацивање преговорâ, дијалога и напора да се мирним путем васпостави пређашње стање, нарушено једностраном акцијом Албанаца и деловањем КФОР-а које није сагласно са добијеним мандатом Уједињених нација. У својим дејствима они не треба да мисле само на себе него и на своју браћу и сестре који, под много тежим условима, живе у енклавама јужно од Ибра, као и на оне многобројне земљаке који су прогнани са прадедовских огњишта, а о чијим „људским правима", посебно о праву на повратак и безбедан живот у завичају, нико више и не говори. Имајући све ово у виду, позивамо истинске хуманисте и искрене вернике – не само оне у хришћанској васељени него и оне у исламском свету – да се залажу за мир и правду за све без изузетка, за слободу и достојанство свих и свуда. Буде ли искрено и истрајно, такво залагање биће благотворно за све, а посебно и у једнакој мери биће драгоцено и за Србе и за Арбанасе на Косову и у Метохији. Из Канцеларије Светог Синода Доставља: Епископ бачки Иринеј портпарол Српске Православне Цркве   http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_za_javnost_0

 

Srbija: strategija opstanka

Srbija: strategija opstanka

 

5.12.2011. | Vreme: 11:00 | Terazije 3, I sprat

 

Okrugli sto
Magazina Geopolitika
i Fondacije Lorda Bajrona, Komitet za Balkan

Govore:

• dr Tomas Fleming
• dr Srđa Trifković
• prof. dr Mile Bjelajac
• prof. dr Slobodan Komazec

Medija centar
Terazije 3, 11000 Beograd, Srbija,
Tel: (+381 11) 3349 541, Faks: (+381 11) 3349 565,
email: webmaster@mc.rs

Boris na barikadama

Boris na barikadama

Ljiljana Smajlović - 01.12.2011 19:03

Nacionalno pitanje je u politici najteže pitanje, a Boris Tadić je nasledio najgori od svih problema. Kada mu to priznamo, ostaje pitanje zašto svoj položaj sam komplikuje svojim sve češćim poređenjima sa Slobodanom Miloševićem, za čije grehe nije ništa kriv.

Kada je Zapad pre tri godine odlučio da radikalni albanski nacionalizam nagradi nezavisnom državom, Tadić se zatekao na mestu predsednika države u čijoj vlasti nije bilo ljudi koji su paktirali s ratnim zločincima ili s autoritarnim vođama, ljudi koji su kršili ljudska prava ili profitirali na bedi i sankcijama. Tadić i njegovi politički partneri predstavljali su 2008. antitezu Slobodanu Miloševiću, a u borbi za Kosovo naoružavali su se isključivo međunarodnim sporazumima i ugovorima.

Danas on i njegovi politički drugari sami povlače paralele i podvlače sličnosti koje im ne idu na ruku. Da li je zaista moguće da ne vide da im analogija više ne ide u korist?

Počelo je aluzijama na "Oluju", nedorečenim pretnjama koje su ostajale da vise u vazduhu, kako bi se Srbima na Kosovu moglo desiti isto što i Srbima u "Oluji" ako ne budu slušali Beograd. (Borko Stefanović: "Tako su se Srbi iz Hrvatske i Bosne ogradili od zvaničnog stava Srbije i to se pokazalo kao loše"). Poruka Tadićevog šefa pregovaračkog tima je, valjda, da su u Bosni 1994. bombardovani, a iz Hrvatske 1995. proterani, oni Srbi koji nisu poslušali Beograd - odnosno Slobodana Miloševića.

Zaboravljeno je da je demokratska opozicija u ono vreme možda najviše kritikovala Miloševića zbog igranja sudbinama Srba: čas ih je slao na barikade, a čas žrtvovao. Milošević je bio taj koji je sebi uzimao za pravo da odluči kada su balvani poslužili svrsi. Je li to dobra analogija za predsednika Srbije 2011. godine? Danas Boris Tadić, njegovi državni funkcioneri i intelektualci poručuju Srbima da su barikade "ispunile svoj cilj". Srbi na barikadama, međutim, ne vide da se njihov položaj promenio nabolje, iako im je jasno da je vođi u Beogradu voda došla do grla.

Opozicija se nemilosrdno rugala Miloševiću što je proglasio pobedu nad NATO kada je 1999. godine, s Rezolucijom 1244 u rukama, povukao tenkove s Kosova. Ondašnji predsednik Jugoslavije već je tada bio međunarodno izolovan i optužen kao ratni zločinac, u svetu poznat kao "balkanski kasapin". Utoliko je veći kontrast sa sadašnjim predsednikom Srbije, političkim vođom kog demokratski zapadni svet s razlogom obasipa komplimentima i pohvalama zbog zasluga u razvoju demokratije i prednjačenju u pomirenju sa susedima. Šta zapravo Tadić drži u rukama dok proglašava pobedu na barikadama i traži da se demontiraju kako ne bi iritirale Nemce? Nemce koji, uzgred budi rečeno, još čekaju da se reši njihov zahtev za demontažu preostalih srpskih ustanova na severu Kosova.

Čitalac se seća da je, na izborima 2000., demokratska opozicija plašila građane da će Srbija izgubiti Kosovo ako Milošević dobije još jedan mandat. Današnja vlast, opet, uverava građane da je Rezolucija 1244 samo parče hartije i da je Milošević bio taj koji je još davno izgubio Kosovo. A stvar se dešava u času kada je Srbija na putu da izgubi i sever Kosova, odnosno političku i graničnu kontrolu nad delom Kosova gde su Srbi većina, i to u zamenu za status kandidata i neizvesni ulazak u sve dalju, krizom zahvaćenu Evropsku uniju.

Ne tako davno bilo je zahvalno porediti se s Miloševićem. I ne samo za srpske političke lidere. Jedino je u poređenju s Miloševićem Milan Kučan ličio na političara evropskog formata. Samo je uz "balkanskog kasapina" Stjepan Mesić delovao kao dobitak na demokratskoj lutriji. Da nije bilo bombardovanja Jugoslavije i uloge koju su njeni susedi dobrovoljno odigrali u NATO agresiji 1999, države poput Rumunije i Bugarske ne bi tako lako ušle ni u Evropsku uniju ni u severnoatlantsku vojnu alijansu. Islamski fundamentalizam Alije Izetbegovića nije smetao Zapadu i zbog toga što je njegov vlasnik svojevremeno simbolizovao otpor Miloševićevom "komunističkom teroru". Ništa na Balkanu nije devedesetih godina bilo tako isplativo kao neki oblik "otpora Miloševiću".

Na srpskoj domaćoj sceni poređenja s Miloševićem više nisu tako lako isplativa i protagoniste vode na klizav politički teren. Je li dobra politička propaganda za Tadića što i on ima Tanjug, koji obaveštava da je poziv predsednika da se demontiraju barikade "ujedinio političku elitu u Srbiji" jer ga je većina političkih lidera podržala kao "mudar, hrabar i državnički potez"? I analitičari koje je Tanjug konsultovao, bez ijednog izuzetka, Tadićev poziv da se Srbi povuku s barikada ocenjuju kao "racionalan, logičan, hrabar i jedino moguć". Izbor i broj prideva, unisona retorika, komplimenti vođi podsećaju na izveštavanje državnih medija iz devedesetih godina. Nameće se poređenje, koje nije upadljivo po kontrastu s Miloševićevim vremenom, nego pre po odsustvu tog kontrasta.

Najgore je možda nešto drugo. Rugali smo se Miloševiću zbog njegove smešne pretenzije da ga Amerika prihvati kao partnera. Rugali smo se autoritarizmu s kojim je disciplinovao ovdašnje i prekodrinske Srbe i što je voleo da ga zapadnjaci hvale kao "faktor mira" na Balkanu. Podsmevali smo se njegovoj podršci planovima za podelu Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Demokratska je opozicija tvrdila da je pitanje Jugoslavije demokratsko pitanje i da takve Miloševićeve partnerske ambicije nemaju šanse dok nisu praćene političkim slobodama kod kuće, slobodnim medijima i otvorenošću parlamenta prema opoziciji. Kritikovali smo njegove tajne pregovore s Holbrukom, o kojim građani nisu ništa znali.

Sada neki novi, demokratski lideri stidljivo i pod velom diplomatske tajne nude svoje planove podele Kosova, traže podršku preko okeana i nude pomirljivost i kooperativnost kao zalogu svojih dobrih namera. A vraća im se, kao eho, za vreme Miloševića već naučen stav da svi mogu da se otcepe od Srba, ali da Srbi ne mogu da se otcepe ni od koga.

Nije li ovo jedan od onih slučajeva kada bi narod rekao, rugala se ruga... pa postala druga.

http://www.nezavisne.com/komentari/kolumne/Boris-na-barikadama-117494.html

Србија условљена да прода изворе воде

Србија условљена да прода изворе воде

четвртак, 01 децембар 2011 11:52 Васељенска

 

Ултиматум Србији да прода своје изворе пијаће воде!

Изгледа да Србија спада у групу колонизованих држава, која је, поред права на управљање територијом, изгубила право на управљање и експлоатисање сопствених ресурса воде.

По резервама здраве и питке воде у свету, Уједињене нације рангирале су Србију на 47. место, што је веома значајна чињеница ако се имају у виду очекивања да ће се у скоријој будућности водити жестоке борбе за изворишта воде.

Стручњаци кажу да ће борба за питком водом обележити 21. век, и то по узору на исте борбе које се на планети Земљи воде због експлоатисања нафте. С тим у вези неки показатељи говоре да Србија има више од 400 изворишта здраве питке воде највишег квалитета, од чега се експлоатише мање од 20 одсто.

У највећој мери експлоатацију проводи 27 предузећа, која се баве флаширањем и продајом воде на тржишту. Другим речима, власт у Србији је домаћим и страним приватним компанијама омогућила убирање енормног профита, и то на бази црпљења природног ресурса – воде!

Веома брзо ће на исти начин кроз тзв. модел „приватно-јавног партнерства", уследити и приватизација јавних комуналних предузећа која се баве пословима водоснабдевања грађана. Неспорно је да ће таква политика режима на дугорочном плану са аспекта стратешких и националних интереса произвести несагледиве последице по државу и нацију.

Притом, треба отворено и на време признати јавности и грађанима да је распродаја водних ресурса ултиматум који песнице финансијског глобализма ММФ и Светска банка постављају режимима неразвијених земаља, у које се свакако убраја и Србија.

Приватизација извора

Српски Закон о водама:

1) утврђује да су воде „добро од општег интереса" и да су „у државној својини", као и то да воде и водно земљиште у јавној својини представљају „јавно водно добро", које је „неотуђиво" (Члан 5).

Такође је прописано да се над јавним водним добром може стећи „право коришћења" искључиво у складу са законом.
Кроз десетогодишњи процес приватизације и транзиције у Србији на импровизованим тендерима и јавним аукцијама режим је немилице распродао фабрике воде без утврђених критеријума и услова концесије.

Неке од познатих страних компанија постале су водећи произвођачи флаширане воде у Србији, а уз купљену фабрику стекли су право од 99 година на експлоатацију природних изворишта воде. Странци су до изворишта воде долазили и преко Београдске берзе куповином акција пунионица воде, што је случај прехрамбене индустрије „Колинска" из Словеније.

Ова страна компанија је 2002. године прва стекла власништво над домаћом пунионицом воде „Паланачки кисељак" из Смедеревске Паланке тако што је откупила контролни пакет акција на берзи.

Једна од најзначајних приватизација фабрика воде у Србији одиграла се 2004. године, када је већински пакет акција српског бренда „Књаз Милош" из Аранђеловца откупила компанија Данубе Фоод Групе.
Иначе, ова компанија је регистрована на Британским Девичанским Острвима и послује у саставу инвестиционог фонда „Салфорд".

У фебруару 2005. године светске компаније Кока-Кола и Кока-Кола ХБЦ купиле су по цени од 21,5 милиона евра српску фабрику Власинка која производи минералну воду Роса. За 26,5 милиона евра Београдску индустрију пива, која експлоатише и флашира минералну воду, купили су у јулу 2007. године литванска фирма Алита и шведска фирма Јунајтед Нордик Баверагес.

У септембру 2008. године за четири милиона евра држава је продала предузеће Нова Слога из Трстеника, које производи Мивелу, једну од најквалитетнијих домаћих вода. Купац Мивеле је београдски Фриком, чији је заправо власник Агрокор хрватског тајкуна Ивице Тодорића.

Фабрика минералне воде Хеба из Бујановца продата је у новембру 2008. године, за 2,5 милиона евра предузећу Нектар из Бачке Паланке. У априлу 2011. године држава је за 165 милиона динара београдском предузећу Инвест-импорт интернатионал продала фабрику минералне воде Милан Топлица из Прокупља.

Међутим, на продајама свих ових фабрика и изворишта минералне воде у Србији режим се неће зауставити док не распрода све што може.

Водовод на мети ММФ-а

Приватизација пунионица и извора минералне воде у Србији које су завршиле у рукама странаца само је увод у оно што тек следи, а то је приватизација државних предузећа која се баве водоснабедевањем грађана.

Влада Србије ће овај задатак обавити по експлицитном налогу ММФ а уз координисане активности Светске банке, Европске инвестиционе банке и Европске банке за обнову и развој. Јавна је тајна да неколико година уназад ММФ поставља ултиматум режиму у Србији да се што пре крене у „реструктурирање" и приватизацију свих 700 јавних предузећа.

Да тутори из Вашингтона остају истрајни у својим намерама види се и из последњег Меморандума о разговорима Владе Србије и ММФ од 26. маја 2011. године „Реформа највећег броја великих државних предузећа треба да има за циљ привлачење стратешких инвеститора", наводи се у тексту меморандума и додаје:

„Постигнут је начелан договор да би већину великих државних предузећа требало приватизовати".

Ово треба схватити као перфидно условљавање Србије у замену за преко потребну кредитну подршку, што је у пракси већ виђено на катастрофалним примерима Боливије и афричких земаља.

Професор Грађевинског факултета Универзитета у Београду и експерт за водно богатство др Бранислав Ђорђевић још у фебруару 2006. године  апеловао је на јавност и политичке странке да се не продаје ЈКП Београдски водовод и канализација (БВК).

„Присуствовао сам преговорима ММФ у Београду и чуо сам поједине чланове ове делегације како говоре: 'Продајте БВК'.

То је речено пре подне, онако незванично, а већ послеподне су поједини наши менаџери тај предлог претворили у званичан захтев", открио је тада професор Ђорђевић. Он је обелоданио и то да је израђена студија под називом „Јавно-приватно партнерство за БВК", која је коштала 4,1 милиона евра.

Како је тада говорио професор Ђорђевић, за припрему приватизације ангажован страни је „трансакциони саветник", односно компанија која ће своје услуге наплатити 1,3 милиона евра.

Од тога Град Београд сноси трошкове од свега 10.000 евра, док ће остатак платити понуђач који победи на тендеру.
А консултант коме за руком пође да у БКВ доведе „стратешког партнера", требало би да добије провизију од пет одсто, што је око 25 милиона евра.

Према речима порфесора Ђорђевића, држава не сме да допусти продају БВК, од кога зависи цео Београд јер би то представљало ропство у сваком смислу.

Пад првог водовода у Србији

Да режим у Србији показује опредељеност у беспоговорном извршавању налога ММФ, говори чињеница да се тренутно врше припреме за доношење Закона о јавно-приватном партнерству, који би требало да „отвори врата" страним компанијама, које желе да загосподаре државном инфраструктуром и природним ресурсима.

Истовремено актуелни режим прави Стратегију реструктурирања комуналних предузећа у Србији, чији нацрт тренутно предвиђа да се приватизују само специјализовани водоводи.

Према речима секретара Удружења за комуналну делатност Привредне коморе Србије Бранимира Љумовића, реч је о водоводима који се „баве искључиво производњом, каналисањем и пречишћавањем воде"

Он каже да су у питању водоводи у Суботици, Београду, Нишу и Новом Саду. Дакле, то су уједно и највећи комплекси водоводне инфраструктуре, па нема сумње зашто су се нашли на мети потенцијалних „инвеститора". Међутим, без обзира што закон још увек не постоји, поједина државна предузећа на локалу већ су „закорачила" у приватно партнерство са странцима.

Велика прашина подигла се око припрема градских власти за увођење јавно-приватно партнерства у ЈКП Водовод и канализација у Новом Саду. План градских власти је да град остане власник 51 одсто акцијског капитала предузећа, а да заинтересовани страни инвеститор преузме 49 одсто.

Интересовање за овако примамљиву понуду показале су две компаније из Француске и по једна компанија из Немачке, Грчке и Израела. У јавности се шушка да би Немци могли да ставе шапу на предузеће, што није немогуће ако се зна да је немачко предузеће ЦИП изабрано за консултанта, који ће предложити „најбољи" модел партнерства

Кључни страх код синдиката и грађана је да ће нови власник утицати на двоструко повећање цене воде, као што је случај у Румунији, Бугарској и Мађарској.

С друге стране, градоначелник Новог Сада не искључује скок цена воде, али то правда објашњењем да ће град инсистирати да се „поскупљење одвија постепено и у дужем, вишегодишњем периоду". Дакле, грађани Новог Сада ће страној компанији поклонити инфраструктуру водовода и све изворе воде да би потом та иста компанија диктирала цену и убирала профит на продаји домаће воде становништву!

Лоби из Британије и сценарио из Боливије

Да се у сфери приватизације водоводних система не дешава ништа случајно, сведочи и једна публикација НВО Светски развојни покрет из Велике Британије, под називом „Прљава помоћ, прљава вода: Притисак британске владе да се приватизује водовод и канализација у сиромашним земљама"

Аутори публикације упозоравају јавност на чињеницу да Велика Британија користи новац својих пореских обвезника како би зарад интереса мултинационалних компанија вршила притисак да земље у развоју приватизују своје водоводе и канализације.

Наиме, влада Британије је до сада потрошила милионе фунти као помоћ при запошљавању консултаната из своје земље, који су имали задатак да саветују земље у развоју, односно да их наговарају да на управљање предају своје воде и водоводне системе страним компанијама, и то најчешће из Велике Британије или Француске.

На овај начин велики играчи стичу монопол у приватизацијама вода и водоводне инфраструктуре, а самим тим и контролу на одређеним територијама. Цео процес се одвија под маском „међународне помоћи" која великодушно стиже од хуманитарних организација и финансијских институција.

Са каквим проблемом може да се суочи Србија уколико прихвати ултиматум да приватизује изворе воде и своју водоводну инфраструктуру, сведочи пример Боливије, која је пре деценију и по поклекла пред притисцима Светске банке. Влада Боливије је приватној компанији Агуас дел Тунари дала концесију на експлоатацију и снабдевање становинштва водом. Концесија је подразмевала експлоатисање свих водних ресурса, комуналних водоводних система, па чак и кишнице која се прикупи.

Први корак концесионара био је повећање цене воде и то за 35 одсто, што је почетком 2000. године изазвало масовне демонстрације у Боливији против приватизације водних ресурса.  Протести су се проширили по територији целе земље, људи су гинули по улицама, демонстранти су хапшени, а све је довело до тога да власти Боливије прогласе ванредно стање у земљи.

Да су власти Боливије начинили катастрофалну грешку због концесије и „трговине водом", најбоље илустрије наслов новинског чланка „Боливија жали експеримент ММФ", који је децембра 2005. године освануо у „Њујорк тајмсу"

Док ММФ и режим у Србији припремају репризу сценарија из Боливије, грађани Италије су средином јуна изашли на референдум и поништили Берусконијев закон о приватизацији водовода, који је предвиђао да локалне власти приватизују водоводне системе до краја 2011.године.

Дакле, изгледа да Србија спада у групу колонизованих држава, која је поред права на управљање територијом, изгубила право на управљање и експлоатисање сопствених ресурса воде.