standard.rs

УНУТРАШЊЕ РАЗАРАЊЕ

• понедељак, 29 август 2016 12:40

ВЛАДИМИР ЂУКАНОВИЋ

Има ли Вучић адекватан одговор на хибридни рат који се води против СНС, владе и државе?

Истина, друштвене мреже не могу да мобилишу велики број људи и то неће моћи бар још неко време. Ипак, њихова моћ из дана у дан је већа и већ сада имају изразито важну друштвену улогу. Оне производе тензију, одржавају је и одлично су средство пропагандног политичког рата. Свест о њиховом утицају у Србији још увек није у мери да их политичари виде као опасност. Али то је проблем за њих, а не за мреже. Један од кључних проблема Српске напредне странке, којој и сам припадам, управо је неувиђање утицаја друштвених мрежа и пасивност у борби на њима.

Пасивност, односно неадекватна припрема за одговор СНС на друштвеним мрежама, довела је до тога да се свака одбрана онога што раде влада или Александар Вучић исмева, своди на ниво спрдачине. Истовремено, сви који стану у Вучићеву одбрану проглашавају се тзв. ботовима, доведени у ситуацију да би требало да се стиде зато што бране оно што Вучић ради. Аргументација за тај тип етикетирања није ни потребна, јер је то установљено као друштвено прихваћено мишљење.

Оптужба да сте „Вучићев бот" тако заправо стиже од армије ботова по принципу када лопов виче држите лопова, али њихове увреде и мржња које шире ставља се у омот еманципаторског и високопросвећеног рада. Када се неко аргументованом одбраном Вучића на друштвеним мрежама сврста у ред његових „полтрона" и прође кроз „топлог зеца" увреда и дисквалификација, код пристојног света који би покушао да води дискусију ствара се страх, чак и осећај стида зато што имају другачије мишљење од армије сорошевских ботова. Ти људи се омаловажавају, агресивно им се лепе етикете најпримитивнијег садржаја, вређају им се породице, јер креатори таквих кампања одлично знају како да психолошки сломе онога ко би пружио било какву здраворазумску одбрану.

Проблем СНС је апсолутни недостатак обученог света који би умео томе да се смислено супротстави, чак и одсуство жеље да га створи. Капа доле свима који се индивидуално боре на интернету и схватају да једна квалитетна Фејсбук страница може да достигне и дневни преглед од 20.000 људи, што је потенцијално моћније од сваког дневног листа. Али индивидуалци не могу да парирају систематичној армији озбиљно осмишљених и добро плаћених сорошевских ботова, који су на друштвеним мрежама потпуно преуузели примат.

Србију чекају велики изазови. Из окружења нам се из дана у дан показују непријатељске аспирације. Велики проблем за Србију ће у томе бити тзв. „унутрашње разарање", које ће се највише одвијати управо преко друштвених мрежа и тзв. грађанских покрета осмишљених да банализују политику. Црвени аларм за реакцију одавно је упаљен, али се плашим да Вучић нема адекватан одговор на тај вид хибридног рата.

Наравно, наше окружење јесте огроман проблем, али унутрашње разарање је много већи. Колико год успевамо да тај проблем споља добро решавамо, толико се не сналазимо са „унутрашњим подривањем", које нагриза Србију и слаби јој одбрамбену моћ. Мало по мало оно круни систем, што прети опасношћу да уђемо у стање анархије. Више није пет до 12, већ је 12 и пет, и то мора најхитније да се схвати у самој СНС.

 

: Слободан је својим делом себи дигао споменик за живота - онај мермерни ће му подићи народ, кад-тад

nspm.rs

Урош Шуваковић: Слободан је својим делом себи дигао споменик за живота - онај мермерни ће му подићи народ, кад-тад

Урош Шуваковић

Већ сама чињеница да је помисао на подизање споменика некадашњем председнику Србије и Југославије, и несумњивом лидеру српког народа у последњој деценији прошлог века, Слободану Милошевићу изазвала толику повику утвара које преосташе од његових политичких противника или настављача њихових „дела", говори довољно за себе. Милошевић је за њих јак противник и када је одавно покојни. Као тегови за ланце на њиховим ногама данас извиру документи: нема доказа о постојању судске наредбе да буде изручен Хагу, ниједан судија тако нешто није хтео да потпише; одлука Ђинђићеве Владе је била неуставна, како је утврдио Уставни суд; није имао адекватан медицински третман; нису постојали докази о његовој умешаности у тзв. „заједнички злочиначки подухват", како је недавно написано у образложењу „пресуде" Радовану Караџићу; умро је услед неуказивања адекватне медицинске помоћи у Шевенингену, јер су „хашке судије" - тако хтеле. Тадашњи председник Србије Борис Тадић, демократа, забранио је било какво учешће Војске Србије у сахрани неосуђеног бившег шефа државе, укључујући и забрану коришћења капеле ВМА за смештај његовог тела када је авионом транспортовано у Београд. Било је смештено у изнајмљеној капели у болници „Св. Сава". Наравно, тадашња власт је забранила и да ковчег буде изложен у згради (тада још увек) Савезне скупштине, где би се омогућио мимоход. „Решење" је пронађено тако да буде смештен у Музеју „25. мај", и током тих дана туда су продефиловале и одале му пошту стотине хиљада људи.

Наравно, томе се успротивила жута директорка тог музеја, чијег се имена не сећам. Да ли по наредби или „самосвесно" - неважно је, као што су већ сви заборавили и на шарене балоне које су пуштали „окупљени грађани" међу којима су тада били Милољуб Албијанић, Чедомир Антић, Радмила Хрустановић, Весна Пешић, Владан Батић, Миљенко Дерета, Борка Павићевић, Бранка Прпа...Градоначелник Београда Ненад Богдановић, следећи упутства свог партијског шефа Тадића, одбио је захтев СПС да му се обезбеди место у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Мени је тада његова супруга Мира рекла да су се они, некада у младости, договорили да се сахране под липом у Пожаревцу. Тако је дошло до тога да председник Милошевић тамо буде сахрањен. Иако без државне церемоније, на тој сахрани је било на стотине хиљада људи: од оних у Музеју, преко оних на платоу испред Савезне скупштине до оних који су га сачекали у родном Пожаревцу. Ниједна недржавна сахрана у политичкој историји Србије, чак ни она кадаје сахрањиван Александар Ранковић која је до тада била најмасовнија, није окупила ни приближно толики број људи.

Претходне редове нисам написао случајно: они сведоче о бестидности режима Демократске странке, али истовремено показују због чега се баш та странка и њени прирепци тако енергично противи исказаној иницијативи за подизање споменика председнику Милошевићу.Преко једних дневних новина које су им блиске, они су саставили списак шта је Милошевић лоше урадио и објавили га под насловом „Ово не смемо да му заборавимо", са подналовом „Узалудни покушаји рехабилитације лика и дела Слободана Милошевића". Наравно, будаласто је тврдити како неко покушава да рехабилитује некога ко је невин, јер никада није осуђен ни правно ни политички, али јесте био жртва судског убиства за шта ће сигурно кривично одговарали сви који су у томе учествовали (дакле не само хашки извршиоци, већ и београдски помагачи и инспиратори). Једнако тако, у најмању руку је чудно када неко покушава да докаже како у суђењу Караџићу не може да буде ослобођен Милошевић.

 

Најпре, да ли је то што се дешава у Хагу суђење? Да ли је хашки „трибунал" заиста суд? Али, прихватимо њихов став да јесте,  те ноторну чињеницу да је јасно да када се суди Караџићу правно не може бити ослобођен Милошевић, премда су неки од њих тврдили да је Милошевић осуђен у „случају Стамболић", иако никада није био формално ни оптужен. У образложењу Караџићеве пресуде, у тачки 3460, јасно је написан следећи исказ: „Веће није задовољно тиме да је било довољно доказа презентованих у овом случају да би се нашло да се Слободан Милошевић сложио са заједничким планом" (sic!)

[1]

. Дакле, за оно што је било главна оптужба против Милошевића - да је направио план за стварање тзв. „Велике Србије" и био на челу тог „удруженог злочиначког подухвата", нису пронађени докази. Да ли је то ослобађање

post mortem

или не, нека просуде они који нису још поклекли пред медијским спиновањем, дакле они који се држе начела здравог разума. А они које мржња, завист, неспокој, стид (уколико за њега знају) или ко зна шта још спречава да прочитају оно што пише - њима не вреди ни писати. Оно што је међутим важно, јесте да такставно побројимо шта јесу Милошевићеве историјске заслуге, оно што ће сигурно остати упамћено у нашој историји:

1.      Он се први заложио за реформу српске приврде, на бази „робне привреде", што је био само други назив за тржишне односе. Учинио је то у свом излагању на VIII седници ЦК СКС, септембра 1987;

2.      Успротивио се економском експлоатисању Србије унутар СФРЈ и ситуацији да се она налази под политичким патронатом својих аутономних покрајина - Војводине и Косова. Затражио је, дакле, једнак положај Србије у Југославији, какав имају и друге републике - ни бољи ни гори од њих;

3.      Уставним променама у Србији обезбедио је да су Војводина и Косово јасно дефинисани као интегрални делови Србије, са надлежностима које припадају покрајинама, а не републикама - чланицама Федерације. Да тога није било, Војводина би данас извесно уместо северне српске покрајине била самостална држава, чији би председник (можда) био Чанак.

4.      Донео је нови устав 1990. (који је остао на снази све до 2006), а којим је уведен политички плурализам, слобода избора, слобода штампе итд. Више стотина политичких партија је било регистровано, а избори су се одржавали кад год је то опозиција тражила. Дакле, најрадикалније демократске промене у Србији је извео Милошевић. Тачно је да су РТС, „Политика" и „Новости" подржавали владину политику, али је исто тако тачно да су постојале и веома снажне, утицајне и финансиране из иностранства (као и данас уосталом) антивладине новине и бројне (махом локлане) радио телевизијске станице.

5.      Номинално плата јесте вредела нешто мало немачких марака, али је тачно да су људи уз помоћ чекова куповали робу у непропорционално вишој вредности, тако да је суштински тих неколико марака плате вредело колико и данас неколико стотина евра. Развијени су били механизми субвенционисања становништва у времену када је земља била под жестоким економским санкцијама уведеним због наше солидарности са Србима који нису живели у Србији, али јесу у Југославији (БиХ, Хрватској). Принцип солидарности је у социјалној политици био доминантан. Радници нису отпуштани, фабрике нису приватизоване, супстанца привреде је сачувана;

6.      Био је спреман на све да одбрани српско Косово и Метохију. Попут Лазара дао је главу за Косово. Оружано се успротивио НАТО агресији 1999. Да ли га је одбранио? Он јесте. Издејствовао је Резолуцију 1244 Савета безбедности ОУН којом се гарантује наш суверенитет над Косовом. А нама је, на једном састанку ужег руководства, јуна 1999. рекао: „Добили смо тапију над Косовом. Све док се не пронађе нека српска рука која би другачије потписала, оно је у саставу Србије". Тај конкурс је у току, а ја се надам да ће се завршити крахом;

7.      Његовом заслугом створена је и међународно призната као ентитет Република Српска. Да није било Милошевића, не би било ни Дејтона. И није џабе амерички амбасадор у Приштини рекао, у вези са преговорима Београд-Приштина, да „није потребна нова Република Српска". Свесни су Американци какав је темељ Слоба поставио;

8.      Основао је и очувао Савезну Републику Југославију. Није могао да претпостави да ће у име Србије 2003, злоупотребљавајући своја овлашћења, Коштуница, Ђинђић и Лабус потписати споразум са Црногорцима о њеном укидању. Беловешким споразумом, о коме је пре Горбачова од стране његових потписника био обавештен Буш Старији укинут је СССР, што је Путин касније означио као „катастрофу века", а овим београдским је укинута Југославија, при чему је Солана био присутан, ваљда из разлога неповерења у извршиоце радова.

9.      Херојским држањем пред тзв. хашким судом бранио је не себе, већ Србију. Иако су на власти били они који су га послали у Хаг, он је свим силама бранио истину о Србији и српском народу. И одбранио је, скупо то плативши.

Због свега овога, Слободан Милошевић је име за дух и витештво српског народа. Ако желиш слободу - мораш да будеш Слободан. Подизање споменика, давање назива неком београдском булевару по његовом имену, само је ствар тренутка. Да обавестим оне који из својих побуда не разумеју - више није питање да ли ће се то десити, већ само - када. А до тада, Слободан живи у срцима свих оних који се осећају слободним

Аутор је члан Управног одбора Удружења „Слобода".

---

[1] Текст пресуде Радовану Караџићу на енглеском може се наћи in extenso на http://www.icty.org/x/cases/karadzic/tjug/en/160324_judgement.pdf[приступљено 19.8.2016]

 

Запад срамно ћути о скидању кривице са Милошевића јер тоне у блато

fakti.org

Кјеза: Запад срамно ћути о скидању кривице са Милошевића јер тоне у блато које опслужују Хаг и његови медији

РУСИМА НА СТАВОВЕ ИТАЛИЈАНСКОГ ПОЛИТИЧАРА И ПУБЛИЦИСТЕ ПАЖЊУ СКРЕНУО ЕДУАРД ЛИМОНОВ

 

• „Ко о томе (да је Милошевић ослобођен сваке крицие) нешто зна? Нико. То није објавио ни један наш лист. То је пресуђено (у Хагу) још 24 марта, а сада је  већ август"
• За оне који још не схватају о чему је реч: та новост је „бомба" која треба, у најмању руку, да присили све западне лидере да моле за опроштај или да седну на оптуженичку клупу тог истог трибунала
• Сада је постало очевидно да је такозвани трибунал скуп непоштених... да не употребим коју тежу реч... који су радили и раде за империју, а не за правду и правичност. Јер, сви су они знали. Зато што које председник већа које је судило Караџћу био међу судијама које су се бавиле Милошевићем
• Запад је разорио Југославију. Убио је и Милошевића. Оптужио га је за оно што није чинио и у чему није било његове кривице. После свега, верујте и даље западној правди, верујте Хагу из којег, као и из других престоница Европе, подржавају државни преврат у Кијеву!

          ЗАПАД западно игнорише чињеницу да је Хашки трибунал скинуо сваку кривицу са Слободана Милошевића. Да покушава да  накнадно опере руке које је упрљао „правним" наставком НАТО агресије на СР Југолсавију и Србију и терањем Милошевића у смрт.

         Неко је на Западу ипак о томе проговорио: познати италијански политичар, новинар и публициста Ђулијето Кјеза. А на његово „дизање гласа" Русима је пажњу скренуо њихов познати писац Едуард Лимонов.

         Учинио је то овако: „Послали су ми из Берлина сензационалну информацију. Ја, у сваком случају, за њу нисам знао. Онлајн издање info-balkan.ru објавило је текст под насловом: „Ђулијето Кјеза: Милошевић је оправдан, а наручиоци суда над њим морају сести на клупу за оптужене".

         Потом је својим читаоцима пренео најважније делове онога што је Кјеза за италијански телеканал Pandora.TV рекао у свом видео-комантару.

         А Кјеза (уз небитна сажимања) изговорио:

         „Ко о томе (да је Милошевић ослобођен сваке крицие) нешто зна? Нико. То није објавио ни један наш лист.

         То је пресуђено (у Хагу) још 24 марта, а сада је  већ август.

         Није било никаквог формалног саопштења о Милошевићу, мада се о њему говори у пресуди другом оптуженом – Радовану Караџићу којег су осудили на 40 година, одлуком истог трибунала.

         Већ је август, али ни један светски медиј ово није ни приметио. А ако је и приметио – није сматрао нужним да о томе обавести своје читаоце и гледаоце.

         За оне који још не схватају о чему је реч: та новост је „бомба" која треба, у најмању руку, да присили све западне лидере да моле за опроштај или да седну на оптуженичку клупу тог истог трибунала.

         Сада је постало очевидно да је такозвани трибунал скуп непоштених... да не употребим коју тежу реч... који су радили и раде за империју, а не за правду и правичност. Јер, сви су они знали. Зато што које председник већа које је судило Караџћу био међу судијама које су се бавиле Милошевићем.

         Тај судија је знао све документе у оба процеса, са свим детаљима. Тај се зове О-гон. Он је из Јужне Кореје.

         Поставите себи питање: ко даје плате њему и његовим колегама?

         Срамота је све што се догодило!

         Запад тоне у сопствено блато.

         Трибунал у Хагу опслужује западно блато и заиста нема никакве везе са трагањем за правдом и правичношћу.

         Милошевић је, упркос томе, провео пет година у затвору, вређан од стране целог хора западних медија, укључујући и италијанске. Чак је означаван као „балкански касапин" и упоређиван са Хитлеом. Умро је у затвору под мистериозним околностима. Од срчаног напада. Али, тај напад се догодио две недеље након што је трибунал одбио да му дозволи лечење у Русији. Умро је у својој ћелији три дана пошто је Милошевићев адвокат послао његово писмо министру иностраних послова Русије са указивањем да се он боји да ће бити отрован.

         И сам имам много сумњи да је било тако зато што је све што се догодило било организовано и учињено тајним.

         Запад је разорио Југославију.

         Убио је и Милошевића.

         Оптужио га је за оно што није чинио и у чему није било његове кривице.

         После свега, верујте и даље западној правди, верујте Хагу из којег, као и из других престоница Европе, подржавају државни преврат у Кијеву!"

 

kurir.rs

HAG KONAČNO PRIZNAO: Slobodan Milošević nije kriv za ratne zločine!

Autor: Foto: Profimedia

Sudsko veće Haškog tribunala, koje je Radovana Karadžića osudilo na 40 godina zatvora, u istoj presudi posthumno oslobodilo optužbi bivšeg predsednika SRJ za ratne zločine u BiH, ali taj podatak je zataškan

BEOGRAD - Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju u Hagu posthumno je oslobodio bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića optužbi za navodne ratne zločine u Bosni i Hercegovini! To proističe iz presude Radovanu Karadžiću, iako se Haški tribunal nije zvanično oglasio povodom Miloševića.

U presudi Sudskog veća, koje je bivšeg predsednika bosanskih Srba Radovana Karadžića osudilo na četrdeset godina zatvora, zaključeno je jednoglasno da pokojni Milošević nije odgovoran za ratne zločine počinjene tokom rata u Bosni i Hercegovini, u periodu od 1992. do 1995. godine.

- Deset godina nakon smrti Miloševića, potpuno neprimetno, slučajno ili namerno, prošla je informacija da je Milošević u presudi Radovanu Karadžiću 24. marta 2016. oslobođen optužbi za učešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, a sve to nalazi se na 1.303. strani presude od 2.950 strana, gotovo neprimetno i zabašureno. Verovatno neko nije želeo da se to sazna, pa su sakrili u opširnoj presudi Karadžiću - rekao je američki istraživač Endi Vilkokson za medije.

U presudi se ističe da veće smatra da nije bilo dovoljno dokaza da se Slobodan Milošević složio s planom „trajnog uklanjanja bosanskih muslimana i bosanskih Hrvata sa teritorija bosanskih Srba“.

Novinar Nil Klark je na portalu Raša tudeja objavio da je jedna od najviše satanizovanih osoba našeg doba nevina i da nije odgovorna za ratne zločine koji joj se pripisuju, pa se zapitao zbog čega se ta informacija nije pojavila na naslovnim stranama svetskih medija.

- Čak je i ICTY tu informaciju zakopao duboko među 2.590 stranica pratećih dokumenata uz presudu lideru bosanskih Srba Radovanu Karadžiću, koji je u martu osuđen za genocid (u Srebrenici), druge ratne zločine i zločine protiv čovečnosti - rekao je Klark.

Podsetimo, Slobodan Milošević je 1. aprila 2001. uhapšen u Beogradu, a 28. juna iste godine izručen je Haškom tribunalu. Pet godina kasnije preminuo je u zatvoru.

N. G.

 

Branislav Tapušković
NEMA DOKAZA PROTIV MILOŠEVIĆA

Advokat Branislav Tapušković potvrdio je informaciju koja se pojavila u medijima.

- Najvažnije je da u ovom postupku nisu našli nijedan dokaz da je Slobodan Milošević imao bilo kakve veze s tim zločinačkim udruženjem. Taj analitičar je zaista izdvojio iz presude sve ono bitno što Miloševića praktično čini nevinim u tom postupku za događaje u Bosni - rekao je Tapušković za medije.

Pratite KURIR na VIBERU: http://chats.viber.com/kurir

 

politika.rs

Узалудност лажног култа Алојзија Степинца

Јован Пејин

Укидањем пресуде Врховног суда НР Хрватске из 1946. године због наводних правних недостатака оптужнице и пресуде, судија жупанијског суда у Загребу Иван Турудић приближио је савремену Хрватску и Католичку цркву у Хрватској човечанском нечовештву функције државних и црквених органа Независне државе Хрватске 1941–1945. године. Још једном су погажени многи људски принципи, исто као што су гажени у НДХ када се овој злочиначкој работи својим статусом и вољом придружио сам надбискуп загребачки и председник Бискупске конференције др Алојзије Степинац лично и преко својих верних свећеника, редовника и редовница.

Због свог бескрвног учешћа у злочину усташа – иначе, како их је гледао, „добрих католика" – Степинац је сносио правне последице. После једноипогодишњег оклевања и удварања надбискупу као најмоћнијем човеку у Хрвата, комунистичка влада и судски органи Хрватске одлучили су да Степинца изведу пред суд. Мотиви одлуке врха власти Југославије и Хрватске још нису довољно расветљени. Овај недостатак политичке историје бивше Југославије омогућио је стварање култа мученика Алојзија Степинца, надбискупа загребачког, потоњег кардинала.

Мотив за стварање култа је његова „државотворност": подржао је прво „срећну околност" што се 1941. година поклапала са 1300. годишњицом примања хришћанства у Хрвата и што је после 839 година обновљена Хрватска у митским етничким, политичким и природним границама! Створена је 1941. „Света Хрватска"!

Истина, таква Хрватска у седмом веку нове ере, етничка, природна и политичка, у историји никад није постојала осим у политичкој машти и намери Беча, која је јавно обелодањена као политички програм преуређења Аустроугарске монархије 1906. године под именом Сједињене државе велике Аустрије, а у оквиру овако „сједињених држава" имала би своје место и „велика Хрватска". Она је и створена иза леђа Вермахта 1941. године и током њеног трајања хрватска елита је створила култ Анте Павелића, обновитеља државе по истој матрици као што је у немачком Рајху стваран и негован култ Адолфа Хитлера.

Улазак Југословенске армије 9. маја 1945. у Загреб за хрватску елиту и „цркву у Хрвата" био је катастрофа. После првог шока, „црква у Хрвата" је убрзо нашла замену за култ Анте Павелића и НДХ. Загребачки надбискуп Алојзије Степинац нашао се пред судијама Врховног суда Хрватске у јесен 1946. године. После утврђивања кривице помагања нацистичког усташког режима и „злочина против нашег народа", а након завршетка рата скривања и помагања ратних злочинаца, суд је изрекао пресуду надбискупу Алојзију Степинцу и казнио га с 16 година затвора, уз губитак грађанских права.

Пресуда је покренула изградњу мита у врху католичке цркве у Хрватској – мита мученика за веру, обновитеља и оснивача хрватске државе др Алојзија Степинца. Нови мит је заменио мит обновитеља и оснивача Хрватске Анте Павелића. Повољну околност коју је користио загребачки Каптол за стварање мита пружила је наводно идеолошка оптужница против надбискупа.

Комунисти Хрвати, притерани уз зид због усташких покоља Срба у НДХ, држави која је поред територије Подвелбитја и трожупанијске Хрватске држала под окупацијом просторе који никада етнички и државноправно нису били хрватски, у којој су погроме праћене покољем предводили свећеници, као и припадници Католичке акције, оптужили су га за учешће у злочинима над „нашим народом". Пажљиво је избегнуто помињање Срба, над којима је као народом извршен геноцид.

У међувремену, после свих догађања, скоро заборављен у српској јавности, али не и у Хрватској, Степинац је умро у родном Крашићу, где је живео и издржавао казну као слободњак. Његова смрт није узбудила никог. Ипак, Хрвати су после његове сахране добили „маузолеј". Степинац је после унутарпартијских СКЈ-СКХ и међудржавних перипетија (и САД се појављују у одлучивању о месту укопа) сахрањен у загребачкој катедрали као подстанар у задужбини угарских краљева Сент Иштвана и Сент Ладислава.

Док је почивао у миру као подстанар у катедрали посвећеној Богородици, Степинац и његов гроб постали су култно место за окупљања верника. Његов култ првог надбискупа обновљене Хрватске негован је и негује се као прикривен култ Анте Павелића. Гробно место било је скромно уређено све док није преуређено постављањем кичерског необарокног саркофага.

Историчари, и не само они, почели су да пишу о Степинцу после најаве канонизације од стране „цркве у Хрвата" и да улепшавају његову улогу у духовном и политичком животу НДХ, па и да преувеличавају његову улогу у спасавању Јевреја и Србa од помахниталих усташа.

Ко и зашто ствара лажни култ Степинца? Одговор на питање није тежак. То је она средина у Каптолу која је тесно повезана с усташтвом и која се с њим идентификује.

Простор овде не дозвољава да кажемо много о Степинчевом злочину. Навешћемо само следеће: после покоља Срба, а са њима и Јевреја, почетком лета и ране јесени 1941. у НДХ и пљачке њихове покретне и непокретне имовине (само из Срема тада је однето око 40 камиона разних драгоцених предмета, и то из православних цркава, библиотека и архива из Сремских Карловаца и 15 фрушкогорских манастира), опљачкана је и имовина знатног броја парохијских цркава у Славонији и са других окупираних територија.

Сетили су се хрватски бискупи под надзором опата Ђузепа Марконеа, папског легата у НДХ, да 17. октобра 1941. одрже у Загребу Другу бискупску конференцију. На челу конференције био је загребачки надбискуп Алојзије Степинац, а на том скупу су донете директиве и уредбе о преласку православних Срба или, како је проусташка елита говорила, „гркоисточњака", у католичку веру! Ради што бољег спровођења уредбе, бискупи су изабрали „Одбор тројице", коме је председавао загребачки надбискуп Алојзије Степинац.

Православни Срби, једном крштени и сједињени са Христом насилном баптизацијом, супротстављени су хришћанском моралу под надзором „Одбора тројице" на чијем челу је био Алојзије Степинац. Само овај геноцидни чин лишава га блаженства...

Страшна траума Срба због претрпљеног геноцида, неопојаних гробова ближњих, јер се не зна где су, одлуком судије Ивана Турудића обновљена је. Његова судијска одлука супротна је моралним вредностима, праву као правди и потврда узалудности лажног култа Алојзија Степинца. Истина увек избије на видело.

Архивски саветник, директор Архива Србије у пензији

 

politika.rs

Срби у региону: никад горе од 1995.

Чедомир Антић

Напредни клуб, удружење грађана из Београда, девет година посматра и анализира стање политичких права српског народа у региону. Реч је о девет суседних и оближњих држава различитог статуса. Српски народ у региону броји око 1,8 милиона становника. Пре четврт века овај број је био за пола милиона већи. Срби из региона листом су живели у једној међународно признатој држави са њиховом отаџбином Србијом. Слобода, политичка права и равноправност оспорени су им током двадесетог века од нацизма, комунизма, САД и Европске уније.

На основу осмог годишњег Извештаја о политичким правима српског народа за 2015–2016. извесно је да укупно гледано стање права никада од 1995. године није било горе.

Српска влада, иако је у одбрани Републике Српске предузела одређене кораке, запоставила је српски народ у региону. У случају бујања хрватског национализма понекад реагује, будући да је напредак саме Србије угрожен, али у осталим случајевима углавном не предузима ништа. Званично финансирање пројеката и установа српског народа у региону од владе Србије у овом тренутку је исто као и током претходне деценије, али знатно ниже од средстава опредељених за тридесет пута малобројнију хрватску заједницу у Србији.

Српски народ у Републици Српској/БиХ налази се под непрекидним притиском бошњачког и хрватског национализма. Поред кампања сатанизације Срба и злоупотребе ратне прошлости, сведоци смо неспремности Бошњака, Хрвата и њихових савезника да прихвате чак и симболично суочавање са прошлошћу. Шовинистички испади бањалучког бискупа Комарице и реиса Кавазовића, као и однос према њима најбоље сведоче у прилог претходној тези. Републици Српској оспорен је државни празник и права одређена дејтонским уставом. Амбасадорка САД и представници ЕУ учествују у кампањама за ограничавање просветне и економске (у пољопривреди) аутономије РС. Накнадно је фалсификован и попис у БиХ спроведен 2013. с циљем промене дејтонског устава и ограничавања самосталности РС. Српска влада је јавно углавном подржавала РС.

 

Рушење ћириличне табле у Вуковару (Фото Србијаданас)

У Федерацији БиХ српски народ није равноправан с другим народима и има мање права од Бошњака и Хрвата у РС. Довољно је рећи да Срби тамо немају аутентичне представнике – потпредседника федерације нити заступљеност у установама. Бошњачке власти и њихови заштитници потцењују чињеницу да у Сирији и Ираку ратује око 600 терориста из БиХ, баш као што су занемарили покушај убиства српског премијера на комеморацији у Поточарима прошле године. Ове године му је чак забрањен долазак.

У Републици Хрватској у току је велика унутрашња криза чији је спољни симптом бујање шовинизма и експлозија мржње према Србима и Србији. Поред већ традиционалног неспровођења обећаних закона и уговора (укинути су аутономни Котари, није створена истинска заједница општина у Славонији...), прогона ћирилице, неравноправности Срба кад је реч о праву на имовину, испољавању и развоју националног идентитета... Током прошле године забележено је чак 189 случајева „етнички мотивисаног насиља" у Републици Хрватској, током 2014. било их је 82. Све је то последица како тријумфа шовинизма и клерикализма, неспособности хрватске владе да се суочи са истинским проблемима друштва тако и пристрасности ЕУ и САД. Чини се да је дубока подела у хрватском народу, коју је до сада релативизовало само постојање заједничког српског непријатеља, тежа него икада. Рехабилитација кардинала Степинца, подизање споменика Миру Баришићу, дипломатски и медијски рат против Србије и хистерично слављење напада на зоне под заштитом УН, говоре томе у прилог.

У Црној Гори је српски народ и даље обесправљен. Политичке вође Срба – Андрија Мандић и Славен Радуновић жртве су политичког судског узнемиравања, председник Српског националног савјета Момчило Вуксановић кажњен је огромном глобом због подизања спомен-крста палим црногорским војницима на Мојковцу. Званична Црна Гора покушава да судски одузме имовину СПЦ.

Српски народ у Македонији и даље нема право на слободу вероисповести. Српски народ на територији Косова–УНМИК нема чак ни пуна права националне мањине. Оспорена су му и она симболична права предвиђена бриселским споразумима. У току су повремена насиља и покушаји асимилације.

Нема промене лошег стања права српског народа у Албанији и Словенији. Извесне промене набоље осетне су у Мађарској, а стање је добро у Румунији.

Званична Србија углавном је заборавила или занемарила питања политичких права српског народа у региону. Таква политика мора да буде промењена. Без слободе и права заграничног Српства нема ни слободе и напретка за Србију.

Напредни клуб

 

ОЛУЈА: Етничко чишћење под покровитељством НАТО-а

iskra.co

ШТРБАЦ: Након егзодуса, тихи егзодус

04.08.2016. - 9:00

 

Фото: Новости

Након егзодуса српског народа са подручја некадашње Републике Српске Крајине /РСК/, који се догодио током хрватске војно- полицијске акције „Олуја", сада се са овог простора догађа „тихи егзодус" Срба према Србији, оцијенио је директор Документационо-информационог центра „Веритас" Саво Штрбац.

Он је рекао данас новинарима у Бањалуци да се, на основу званичне државне статистике Хрватске, посљедњих година на једну миграцију из Србије према Хрватској дешава пет миграција из Хрватске према Србији.
Штрбац каже да се према овим подацима, до 2005. године дешавао већи број миграција из Србије према Хрватској на подручја на којима се простирала РСК и подсјетио на план хрватског руководства на челу са Фрањом Туђманом по којем ће „српско питање у Хрватској бити ријешено када Срба буде испод три одсто".

„Већ се сада може рећи да су такав план остварили јер, према последњем попису у Хрватској, Срба је било нешто више од четири одсто, а до сљедећег пописа сигурно ће у овој држави бити Срба мање од три одсто", навео је Штрбац.

Он је подсјетио да се случај „Олуја" нашао и пред међународним судовима и да је тужба крајишких Срба против америчке организације „МПРИ", која је учествовала у планирању хрватских акција против Срба у РСК, у поступку нагодбе која је у завршној фази.

Штрбац каже да постоји и петиција која је била упућена бањалучкој Градској управи, којом је тражено помијерање одржавања „Нектар фреш вејв" фестивала који ће бити одржан на тврђави Кастел од 4. до 6. августа, те да је Градска управа одговорила да не може да одгоди овај фестивал.

„Оно што не могу да разумијем је то да град Бањалука није добио никакав одговор из Министарства рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске, иако је тражио консултације, као ни одговор Министарства управе и локалне самоуправе да немају информацију да су 4. и 5. август проглашени Даном сјећања и да као такви захтијевају посебну пажњу", нагласио је Штрбац.

Он је рекао да је у одговору наведено и да је градско Одјељење за друштвене дјелатности преузело обавезу да сљедеће године упозори организатора фестивала и да захтијева да промијени датум одржавања фестивала.

Обиљежавања 21 године од погрома Срба у војно полицијској акцији Хрватске „Олуја", почиње у организацији „Веритаса" вечерас у Бањалуци, у 20.30 часова, прислуживањем свијећа у Саборном храму Христа Спаситеља.

Сутра у 9.45 часова предвиђено је полагање цвијећа испред споменика на Пердуовом гробљу, служење парастоса у 11.00 часова у Храму Свете Тројице и давање даће у Колу српских сестара у 12.00 часова.

У петак, 5. августа, у бањалучком Дому омладине у 19.00 часова биће одржана пројекција данског документарног филма „15 минута – масакр у Двору" и трибина „Шта се заиста десило у Двору 8. августа 1995. године?".

Обиљежавање ће бити настављено у суботу, 6. августа, у 10.00 часова, служењем парастоса у храму Светих апостола Петра и Павла у Новом Граду, паљењем свијећа према „мосту спаса", спуштањем вијенаца у ријеку Уну у 10.45 часова, те полагањем вијенаца код споменика у Туњици.

Истог дана, у Храму Светог Саве у Сводни у 11.30 часова биће служен парастос, те положени вијенци код спомен-крста.

Програм обиљежавања биће завршен у недјељу, 7. августа, служењем парастоса и полагањем вијенаца код Спомен-крста у мјесту Бравско/Јањила код Босанског Петровца у 11.00 часова.

У хрватској акцији „Олуја" која је изведена уз помоћ и подршку НАТО-а и једница Хрватског вијећа одбране и такозване Армије БиХ, са својих вијековних огњишта, са подручја сјеверне Далмације, Лике, Кордуна и Баније, протјерано је више од 220.000 Срба.

На евиденцији „Веритаса" налази се 1.856 погинулих и несталих Срба током и након „Олује", од којих су 1.206 цивили, а међу њима три четвртине старији од 60 година. Међу жртвама је и 546 жена.

Од укупног броја жртава, до сада је расвијетљена судбина 1.019 лица.

glassrpske.com

Тагови: Егзодус, Саво Штрбац, Хрватска

 

rtrs.tv

Грич: Милошевић Западу послужио као жртвени јарац

 

Курт Грич (Фото: www.freundschaft-mit-valjevo.de)

"Сугерисано је да је то борба против новог Хитлера. Милошевић је наводно нови Хитлер, а Срби нови нацисти", појаснио је Грич, који је и аутор књиге "Рат за Косово".

Он је за "Спутњик" рекао да је логика којом се НАТО обратио њемачком друштву била - "ако не подржите рат против Милошевића, онда је то исто као да ништа не предузимате против Хитлера".

Према његовим ријечима, такву етикету њемачка јавност себи није ни хтјела ни смјела да дозволи по други пут у историји.

"Мислим да је Милошевић послужио као `жртвени јарац` јер је то било потребно Западу, посебно Њемачкој, како би могли да дефинишу непријатеља и зато су медији представили Милошевића као злочинца. То је конструкција медија која не одговара чињеницама", рекао је Грич.

Он је додао да је слична стратегија која је примијењена према Милошевићу и СРЈ примијењена и у случају Садама Хусеина и Моамера Гадафија.

"Постојала је стратегија и тактика да се дефинише `јасан непријатељ` тако да становништво једне земље, попут, рецимо, Њемачке, буде спремно да подржи рат у Југославији или војну интервенцију у Либији или Ираку, што иначе не би урадили", рекао је он.

Грич је у контексту тога рекао да је убијеђен да Њемци, да им није предочено поређење Милошевића са Хитлером и поистовјећивање читавог српског народа са нацистима, не би подржали идеју да њемачке оружане снаге буду дио коалиције која је бомбардовала СРЈ.

Он је у осврту на дешавања из 1999. године рекао да је НАТО након руског и кинеског вета у оквиру Савјета безбједности УН, на примјеру Космета показао какве циљеве има.

"Хтјели су да изграде нови имиџ - да се представе као миротворци, што у реалности свакако нису. Искористили су прилику и конфликт на Косову за свој све већи утицај. И управо у априлу 1999. године, када је НАТО славио своју 50. годишњицу, они су промијенили сврху Алијансе - од одбрамбене намјене, прерасли су у војни савез који има задатак да глобално интервенише", указао је Грич.

Према његовом мишљењу разлог за промјену курса НАТО-а је, прије свега, велика ратна индустрија, односно машинерија, борба за нафту и глобалну моћ.

Говорећи о односу НАТО-а и Запада према Космету и чињеници да они подржавају независност самопроглашеног Косова, Грич је рекао да се НАТО и Запад позивају на право само када је то у њиховом интересу, али ако постоји жеља становништва на некој другој локацији да се изјасни о својој будућности, онда се исто то право оспорава ако је против интереса Запада и НАТО-а.