novosti.rs

Gordan Mihić: Srpsku istoriju drže u fioci, a Sulejmana na tv

Radmila Radosavljević

Scenarista Gordan Mihić za "Novosti" govori o nepoznavanju prošlosti, Srbiji danas, putu ka Evropskoj uniji, televizijskom programu, svetskim moćnicima, izbeglicama...

TOKOM pisanja serijala "Ognjište" i višegodišnjeg "kopanja" po bibliotekama, muzejima, istorijskim spisima, memoarima..., najuzbudljivija mi je bila potvrda saznanja koje, inače nosim u sebi od detinjstva - da hrabrost i istrajnost menjaju svet, a ne kukavičluk, ostajanje po strani, pristajanje na neljudske uslove i neljudska vremena. Kaže ovo, za "Novosti", Gordan Mihić, scenarista koji gotovo pet decenija ispisuje ovu našu, nimalo laku društvenu i psihološku "istoriju". Mihićev potpis stoji na kultnim filmovima od perioda "crnog talasa" do danas, a njegovi serijali i drame ubrajaju se u zlatne primere naše TV produkcije.

Jesmo li danas svesni toga šta znači građanska hrabrost, a šta je pristajanje na neljudske uslove i neljudska vremena?

- U "Ognjištu" sam stvorio lik Aksentija Višnjića, čoveka koji je započeo životni put kao siroče i preprodavac na pijaci, da bi se sam školovao, učio, putovao i shvatio da postoji nešto što je iznad pitanja lične koristi. A to je rad za svoj narod. Taj Aksentije učesnik je i svedok svih sudbonosnih zbivanja od osnivanja Velike škole 1808, do kraja vladavine Obrenovića. Kroz njegov životni put, izuzetna dela i lična stradanja, grehe, zablude i promašaje postavio sam pitanja ko nas je sve vodio, za kim smo išli, kome verovali, šta su pravde i nepravde sveta, izvlačimo li pouke iz grešaka, gde je naša odgovornost za to što smo se olako prepuštali ljudima koji nemaju ni viziju, ni znanje, ni snagu, ni mudrost. Ili, šta se činilo onima koji su te kvalitete imali, koliko su ih vređali, nipodaštavali i onemogućavali, Vuka, Steriju, Dositeja, Đuru Jakšića... A sve su im to činili oni učmali u svojoj žabokrečini, bahati, moćni, oni kojima su vlast i pohlepa bili jedini imperativ.

Gde su odgovori na sva ta pitanja?

- U nama samima. Aksentije je tri puta sve gubio, i tri puta počinjao život iz početka. Ostajao je bez porodice, prijatelja, bio je prebijan, hapšen, progonjen, dizao se iz pepela, i ne samo da je aktivno pomagao stvaranje institucija savremenog društva, već se svim silama trudio da pomogne slabima, nemoćnima, gladnima, onima koji su u beznađu. Tokom života upoznao je Karađorđa, Miloša Obrenovića, Tomu Vučića Perišića, Iliju Garašanina, sa kojim je bio posebno blizak, kneza Mihaila, Jovana Ristića, kapetana Mišu Anastasijevića, predsednike vlada, ministre, dva ruska cara, znamenite Srbe iz Trsta i Beča..., velike ličnosti tadašnje Evrope koje su, svaka na svoj način, bile zainteresovane za Srbiju poput Getea, Igoa, Engelsa, Gogolja, Lajbnica...

REMEK-DELA I TENDER U RTS ste stvorili remek-dela kao što su "Samci", "Kamiondžije", "Otpisani", "Balkan ekspres", "Sivi dom", "Zaboravljeni", "Siroti mali hrčki", "Gospodin Foka"...
Da li i događaj sa "Ognjištem" takođe govori o nama?
- Ni slutio nisam kako će se sve završiti kada su me pre mnogo godina Aleksandar Tijanić i Nikola Mirkov pozvali da pokušam da stvorim jedan televizijski ep o srpskoj istoriji. Tražili su tri ciklusa po dvadeset osam epizoda o nastajanju srpske države od 1804. do 20. veka. Kroz sve krvave događaje, ustanke, ratove, žrtve, pobede, poraze, velika ostvarenja, nemale greške i zablude, kroz sukobe dinastija, stvaranje školstva, prosvete, zdravstva, kulture i umetnosti. Nisam oklevao da se upustim u taj poduhvat, kada sam ga završio, stigle su sjajne recenzije. Ali posle raspisanog tendera za realizaciju "Ognjišta" one nisu značile ništa - rečeno je da nema para. U međuvremenu, snimale su se druge serije sa nekoliko stotina epizoda. Nisam rekao ni reč protiv tih autora i njihovih ideja, ne kažem ni sada, ali ostaje činjenica da je "Ognjište" bilo prvo koje je napisano da je označeno kao apsolutni prioritet i - zaboravljeno.

Ko se danas posebno interesuje za Srbiju, u čemu se tadašnja i sadašnja Srbija razlikuju?

- Najviše se interesuju mešetari Međunarodnog monetarnog fonda i velike sile koje postavljaju svoje uslove. Što se tiče priče o Evropi, ključna rečenica o nama izgovorena je 1808. godine, na otvaranju Velike škole, a ona glasi: "Oslobođena, napaćena Srbija ovim danom ponovo počinje da se približava porodici evropskih naroda". Da se Aksentije Višnjić danas pojavi, video bi da, iako je prošlo dve stotine godina, to približavanje još traje. Stalno smo toj Evropi nikad bliži, i nikad dalji.

Šta je razlog za to što nam se istorija ponavlja i kao tragedija i kao farsa?

- Istorija se ciklično kreće, a kod nas, što su se stvari naizgled više menjale, to su nekako ostajale iste. Učini nam se da je neki put popločan najboljim namerama, a ispostavi se da je to pravac za pakao. Nismo u tome usamljeni, mnogo je društava koja su to gorko iskustvo osetila i platila. Sudbine "običnih ljudi" uobličavaju ratovi i revolucije, stvaranje novih klasa koje se enormno bogate, idealisti koji napuštaju ideale i podležu pohlepi za vlašću, moći, novcem... S druge strane, mi malo znamo o našoj istoriji. Tužno je i nenormalno da naše TV gledalište sve zna o Sulejmanu ili Džingis Kanu, a gotovo ništa o stvaraocima srpske istorije, o generacijama koje su ostvarivale slobodu i pravo na život bez obzira na žrtve i stradanja, o velikoj i sudbonosnoj epohi koja ne sme da bude zaboravljena.

Televizijska saga "Ognjište", koju ste pisali pet godina govori o srpskoj istoriji s početka 19. veka. Ali snimanje je opet odloženo?

- Zaključak je da RTS ništa nije ni pokušao da uradi da se uprkos svim finansijskim teškoćama projekat ipak realizuje. Bilo kako bilo, skoro je sasvim izvesno da se "Ognjište" nikad neće ni snimiti. Voleo bih da nisam u pravu, ali tako je. Lično, ja ću to nekako podneti. Biće mi žao i teško, jer sam uložio sve što sam mogao, znao i umeo u taj projekat. Ja imam 18 TV serija i 50 igranih filmova, i smatram da sam neki trag iza sebe ipak ostavio. Ako smem da kažem, na gubitku je RTS i njegovo gledalište, ne zato što neće mene biti na programu, nego što priča o jednoj epohi, o strašnom i veličanstvenom 19. veku opet tone u mrak televizijske fijoke.

Za Emira Kusturicu završili ste nekoliko projekata, među kojima je, pored adaptacije romana "Na Drini ćuprija" i scenario za film "Pančo Vilja"?

- U današnjem svetu osnovne ljudske vrednosti potpuno su skrajnute, omalovažene i skoro sasvim odbačene. Zato nije čudo što se u Meksiku, u kome se prvih decenija prošlog veka sa zanosom i nadom pevalo i pričalo o velikom revolucionaru Panču Vilji, i o istom tako velikom revolucionaru Emilijanu Zapati, danas, nažalost, godinama, na sav glas priča o narko-bosu koji ima imperiju stvorenu na trgovini drogom, El Čapu, o tome kako je pobegao iz zatvora i kako je uhvaćen. To su junaci ovih dana. Ostaje jedina nada da se istorija ipak ciklično kreće, pa će se možda jednog dana vratiti na scenu ljudi tipa Panča Vilje i Emiliana Zapate.

ŠTA JE PRIORITET DA li ste još nekoga pokušali da zainteresujete da se serijal "Ognjište" ipak snimi?
- Jesam, i to ne zbog sebe i toga što sam dugo i pomno radio, već zato što, ipak, treba postaviti pitanje da li je moguće da je ovom narodu potrebniji fudbalski stadion u Beogradu, pored četiri postojeća, i da će za to bez problema naći sto pedeset miliona evra, a da srpska istorija 19. veka nema nikakav prioritet. Dugo sam razmišljao i onda sam odlučio da idem kod predsednika republike. On me saslušao, ali pošto nije bilo nikakvog rezultata godinu dana, napisao sam pismo predsedniku Vlade, pa pismo predsedniku UO RTS, Ministarstvu kulture, ali mi je državna sekretarka rekla da treba sačekati nekoliko godina, da je takva i takva situacija, da Ministarstvo kulture ne može ništa da pomogne...

Ko bi mogao da bude Pančo Vilja naših dana?

- Nauka i umetnost unapređuju i menjaju svet, a pored njih, mislim da su junaci naših dana oni "mali ljudi" o kojima se vrlo malo govori i piše u javnosti, koji se skoro i ne pominju. To su obični ljudi koji rade, žive, stvaraju, čuvaju svoje porodice, koji uprkos svemu što se događa nisu izgubili dobrotu i spremnost da pomognu drugima. Ti ljudi, zapravo, čuvaju svet onakav kakav treba da bude.

Da li vas možda rastužuje stalna aktuelnost onoga što ste napisali, i šta vam se čini najstrašnijim u današnjim "vranama", ili u "dnevniku uvreda" naših dana?

- Voleo bih da o toj aktuelnosti razmišljaju moji čitaoci ili gledaoci, nije uputno da ja ocenjujem takve stvari. A danas mi se sve podjednako čini strašnim - i glupost, i brutalnost politike, moći, novca, i gramzivost, i odsustvo morala, pravde, ljudske časti i dostojanstva. A najstrašnija priča je ova o izbeglicama iz Afrike i Azije, koje iz haosa, ratova, zločina i bede traže spas u Evropi, koja ima svog udela u uzrocima njihove nesreće i sada ne zna šta će s njima.

Postoje li danas neke spasonosne ideje za svet kao što su postojale nekada, ima li Srbija tu ideju?

- Postoje, i uvek su iste, od antičkih vremena. I opet, po ko zna koji put, čekaju neke mlade ljude koji će ih razvigoriti. To važi i za Srbiju - oduvek se zna koje su stvari za koje se vredi boriti, šta su ideali slobode, pravde i jednakosti, šta je poštovanje drugih ljudi, šta je poštovanje onih koji ne mogu da žive bez pomoći drugih, svih potlačenih i poniženih.

 

Србија Јеврејским заједницама враћа имовину жртава холокауста

nspm.rs

Блиц: Србија Јеврејским заједницама враћа имовину жртава холокауста који немају наследнике и даје 950.000 евра годишње у периоду од следећих 25 година

Блиц

Држава Србија планира да ублажи неправду према жртвама холокауста које немају наследнике тако што ће јеврејским заједницама у нашој земљи, не само вратити имовину одузету од тих жртава, већ ће им сваке године наредних четврт века уплаћивати по 950.000 евра ради проучавања тог злочина над Јеврејима током Другог светског рата.

 

Ова питања треба да буду уређена Законом о отклањању последица одузимања имовине жртвама холокауста без живих наследника, који је у фази припреме предлога за Владу и чије се усвајање у парламенту очекује у најскорије време.

Председник радне групе за израду нацрта Закона Гордана Стаменић у изјави за Тањуг објашнила је зашто Србија доноси тај закон када није учествовала у прогањању и убијању Јевреја.

- Сва одузета имовина се сада налази, у већини случајева, у својини Републике Србије или појединих јединица локалних самоуправа, државних или јавних предузећа. Иако, на срећу, држава није учествовала у прогањању јеврејског народа, она не треба ни да има неку корист од последица Холокауста - указала је Стаменић.

Према њеним речима, ако би држава задржала имовину одузету жртвама холокауста у свом власништву, то би значило да она црпи корист из таквог немилог догађаја.

- Суштински разлог за доношење овог закона је дубоко саосећање спрског народа и представника српске власти према великим жртвама јеврејског народа током Другог светског рата - истакла је Стаменић, напомињући да су друга два разлога доношења закона формалне природе.

Први разлог је што Закон о враћању имовине и обештећењу из 2009. године прописује да ће се отклањање последица одузимања имовине žжртвама Холокауста без живих наследника уредити посебним законом, а други, јер је Република Србија потписница Терезинске декларације која се залаже за принципе прописане Нацртом закона.

Будући закон, како је указала, треба да отклони последице одузимања имовине žртвама Холокауста које немају живе наследнике, док се отклањање последица одузимања имовине жртвама холокауста које имају наследнике врши применом општег Закона о враћању имовине и обештећењу.

- Међутим и у једном и у другом случају не може се говорити о потпуном отклањању последица, тако да би можда примеренији назив овог закона био - 'ублажавање' последица одузимања имовине жртвама холокауста које немају живе наследнике - сматра Стаменић.

Она је указала да је враћање одузете имовине предвиђено да се врши у натуралном облику, који је идентичан начину прописаном општим Законом о враћању имовине и обештећењу, на чије одредбе посебни закон и упућује, и у складу са његовим истоветним начелима и са истоветним изузецима.

Стаменић је прецизирала да ће подносилац захтева за враћање имовине по посебном закону бити јеврејска општина на чијој територији се налази одузета имовина.

Такође, имовина ће се у натуралном облику враћати оној јеврејској општити на чијој се територији имовина налази.

- Други начин отклањања последица је финасијска подршка која се обезбеђуе у буџету Републике Србије. Предложено је да тај вид подршке износи 950.000 евра годишње, у наредних 25 година од доношења закона - рекла је Стаменић и напоменула да ће се та средства уплаћивати на рачун Савеза јеврејских општина.

Она је истакла да Закон тачно прописује у које се активности средства могу усмеравати.

Средства би требало да иду за проучавање Холокауста, за образовање о холокаусту за научно истраживање везано за Холокауст, затим на финансирање школовања младих талената Републике Србије, пруžање финансијске помоћи преживелим žртвама холокауста, затим јеврејској заједници у Србији и на трошкове који настану управљањем тих прихода.

Нацрт овог закона предвиђа и образовање Надзорног одбора са задатком да прати како се управља тим средствима.

- Председник Надзорног одбора ће бити представник Владе, а остали чланови ће бити представници јеврејских организација - Светске јеврејске организације за реституцију, Савеза јеврејских општина и јеврејских општина - рекла је Стаменић указујући да су њихови представници учествовали и у изради текста нацрта закона.

Када закон буде донет уследиће прикупљање захтева за враћање имовине након чега ће се знати и тачан број ствари и вредност одузете имовине од жртава Холокауста без наследика.

Директор Агенције за реституцију Страхиња Секулић рекао је Тањугу да рок за подношење захтева износи три године.

- Након истека тог рока биће познат и обим и вредност имовине - навео је Секулић.

(Блиц)

 

Матија Бећковић: Српско име је прогоњено у Црној Гори

nspm.rs

Спутњик: Матија Бећковић: Српско име је прогоњено у Црној Гори

Спутњик

Већ две деценије имамо случај да се српско име у Црној Гори прогони, до сада се знало како се зове када некога гоните због имена, то је најкраћа дефиниција фашизма, каже за Спутњик академик Матија Бећковић. С њим смо разговарали о положају Срба у тој земљи, црногорском језику и најскупљој српској речи „Косово".

 

Да ли је девалвирала најскупља српска реч? Ако јесте, која је данас најскупља?

— Мени се чини да је та најскупља српска реч, како сам назвао Косово, у међувремену постала још скупља и да више није најскупља српска, него можда енглеска и руска, француска најскупља реч. Свакодневно се види да се на њој решава судбина света и да је баш на њој почео онај суноврат који траје до наших дана. Можда нисмо ни знали колико је скупа до ових деценија када је постала центар између Истока и Запада, међу цивилизацијама, међу верама.

Зашто, шта је то толико јако у корену те најскупље српске речи „Косово"?

— Једној земљи отета је њена матична, основна територија, на којој је тај народ постао хришћански, из које се он препородио и родио. Тај преседан који се десио у наше време, у сред Европе у 21. веку, где је игнорисана читава историја једног народа и поништена његова вера, знате да је само небо озвездано онолико колико је Косово онебесано српским светињама, манастирима, црквама, црквиштима и гробиштима.

Поништавање историје, када је Косово у питању, траје прилично дуго, али поништавање историје Црне Горе убрзано је, као ово време у коме живимо. Изјавили сте да је Његош издајник Црне Горе, ове данашње. А шта да је стварно сада тамо неки нови Његош, да ли би га Црна Гора препознала као генија?

— Његош је створио тај народ, тако да он не зна ни шта ће с њим, ни шта ће без њега. Он је учинио да тај народ има себе у свом језику и борба са њим траје до данашњег дана, трајала је за његова живота, а још више после његове смрти. Он је можда то и знао кад је оставио аманет да се сахрани на врху једне планине која је међа међу световима. Он је хтео да ту земљу брани и својим гробом. Мора да је био убеђен да народ који не може да одбрани један гроб нема разлога ни да постоји. Седам пута је сахрањиван, његов гроб рушен, али та битка још увек траје. Сад су Његоша истерали из школе, а Црна Гора је доживела да се зове страним именом, да јој се пева „Монтенегро и јуначко НАТО легло".

Да ли Ви говорите црногорским језиком? Пробала сам да научим неколико речи, шјутра, жјеница, да склопим реченицу, али не могу да преведем то што кажем?

— То је једини страни језик који се говори и предаје на српском. Додана су два слова, али није пронађено ниједно презиме које почиње тим словима. Они који тај језик уводе никад јавно нису њиме проговорили. Не можете да замислите да неки вођа Црне Горе и новокомпоновани лингвиста каже „послије шједнице шјутра да шједнемо да нешта ижједемо". Ако би тако нешто изговорио, вероватно би тог дана завршио своју каријеру.

Да ли мислите да су Срби у Црној Гори, уз све што се ради споља, а и унутар те земље на путу нестанка, да ће за сто година туристи у Боки одлазити у резерват да би видели како живе Срби?

— На томе се врло озбиљно ради, зато што је Црна Гора постигла своју независност тако што је Србима који тамо живе одузела право гласа. То је први случај да они којих се то највише тицало нису имали право да на том референдуму учествују. Резултат су постигли тако што су дали право другим заједницама, власт је покупила мобу по целом свету, довозила авионима све осим Срба, па су за пола процената извојевали независност. Али Црна Гора никада није била зависнија, сем кад је ту независност изборила од најразличитијих сила, осим од свог народа. Власт је победила свој народ помоћу других националних заједница и држи тај народ, такорећи ван закона. Најбизарније у тој ствари је што је Србија говорила да никада нису били бољи односи у историји те две земље, него баш у ово време када је укинут српски језик, кад је укинута ћирилица, када су уведена два нова слова, кад се оснива Црногорска црква, кад се Његош истерује из школе. Став Србије довољно говори о статусу Срба у Црној Гори и њиховим правима. Власт рачуна на гласове које има у Рожајама или у Плаву, Улцињу, а има више гласова у Рожајама него што има у седам црногорских брда. Они просто игноришу свој народ који живи изнад хиљаду метара надморске висине.

Шта мислите о положају Српске православне цркве у Црној Гори. Ако буде усвојен нови закон о верским заједницама, Мило Ђукановић ће буквално отети митрополију, влада Црне Горе ће управљати СПЦ-ом на том простору?

— Црна Гора је имање цетињског манастира, Српска црква је створила Црну Гору, њени митрополити су били и владари Црне Горе. Имање које је црква имала звало се Црна Гора, њени митрополити владика Данило, Свети Петар и тајновидац Петар Други Петровић Његош, то је била њихова имовина. Српска црква, која је део васељенске, која има славну историју, своје светитеље и непроцењиве моралне, историјске заслуге, она бива угрожена баш зато што се тако зове. У тој Црној Гори која се ту нашла је српско име проскрибовано. До сада се знало како се зове када некога гоните због имена, то је најкраћа дефиниција фашизма, да неко страда због греха свог имена и свог рођења. Али већ две деценије имамо случај да се то име прогони, да оно смета, да не можете у свим силним текстовима који се у Црној Гори објављују или у књигама да нађете реч „српски" или „Срби". Посао тих лектора је да им нека негде не промакне. То је све толико неприродно, та врста инцеста, да се ратује против Србије, Русије и православља, то ипак није никада виђено, сем за време окупација. Постоји тај окупацијски бонтон, како стиже окупатор он укида ћирилицу, српско име и српску цркву, доноси уџбенике на латиници. Али ја се надам, као што су раније окупатори прошли тамо, да ће тако проћи и ови. То је до те мере видљиво да се може спроводити само безакоњем и силом. Српски језик се оправдао и прославио великим делом, а једно од највећих је „Горски вијенац", који је постао библија српског народа. Они сад уводе језик на коме не постоји ниједна књига. Да би оправдао постојање, напротив, дела написана на српском се преводе и тако се успоставља кобајаги нека нова култура, нови идентитет.

Велик је Ваш јед због уласка Црне Горе у НАТО и тврдњи да однос између Србије и те земље никада није био бољи. Како се Србија поставила на међународној сцени, влада тврди да никада није имала боље односе ни са Русијом, ни са САД. Каква је то политика?

— То је нека еквилибристика где се покушава опстати на трапезу, али не знамо докле ће то трајати, да ли ћемо моћи да одбранимо и одржимо неутралну позицију, да будемо оно што је рекао Свети Сава, Исток на Западу и Запад на Истоку. То је давно формулисано у темељу наше географије која је одредила и нашу историју. Али то се никад није односило на нашу културу која није знала за границе, на наше писмо, веру, национални идентитет. НАТО није мањи без Црне Горе, нити је већи са њом. Али они инсистирају да буду чланица, с једне стране више да се склоне, да добију азил код те агенције, него што су заинтересовани да сама Црна Гора уђе. С друге стране, НАТО више интересује та територија, него што их интересују Црногорци.

(Спутњик) 

 

Божићна посланица Српске Православне Цркве

Божићна посланица Српске Православне Цркве

5. Јануар 2016 - 8:55

Српска Православна Црква својој духовној деци о Божићу 2015. године

ИРИНЕЈ

по милости Божјој

Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим Архијерејима Српске Православне Цркве –
свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав:

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

„Певајте Господу, благосиљајте име Његово,
Јављајте из дана у дан спасење Његово!
Казујте по народима славу Његову,
По свим племенима чудеса Његова!"
(Пс. 96, 2 – 3)

Овим речима, браћo и сестре у Христу Господу и драга наша децо духовна, позива нас свети цар Давид на данашњи празник и празнично славље које нам је Сâм Господ припремио Својим Рођењем од Пресвете Дјеве Марије у пећини витлејемској. Гле, пре две хиљаде годинâ Пресвета Дјева Марија дође у Витлејем јудејски са праведним Јосифом пописа ради. Али, попис Јосифов међу браћом својом и у роду своме послужио је домостроју спасења и испуњењу пророштва пророка Михеја, који Духом Светим пророковаше овим речима: „А ти, Витлејеме Ефрато, ако и јеси најмањи међу хиљадама Јудиним, из тебе ће ми изићи Онај који ће бити Господар у Израиљу, којему су изласци од искони, од вечних времена" (Мих. 5, 2).

На данашњи дан се испунило ово пророштво. Јер, гле, Пресвета Дјева роди у Витлејему Јудином Онога „којему су изласци од искони, од вечних времена", Бога Реч (Логоса) Који се на чудесан начин оваплоти од Пресвете Дјеве Марије и роди у Граду Давидову. Гледајући то, до тада невиђено чудо, анђели на небесима задрхташе, небо звездом на Истоку и земља пећином у Витлејему то пропратише! А ми, како рече цар Давид, певајмо данас Господу Богу нашем, благосиљајмо Име Његово, увек и непрестано  свима око нас  објављујмо Спасење Његово, свим народима који су са нама и око нас казујмо славу Његову и предивна чудеса Његова, славу Његову са којом се не може упоредити никаква слава овога света, и  предивна чудеса Његова која око људско не виде и ум људски не може објаснити!

Рођење Господа Исуса Христа јесте историјски догађај који је истовремено обрадовао и небо и земљу, али и многе у Израиљу и Римској Империји узнемирио. Анђели и пастири славе га у Витлејему; мудраци са Истока, пратећи звезду водиљу, путују ка Јерусалиму, а Ирод и сав Јерусалим уплашише се када чуше од мудрацâ питање: „Где је цар јудејски који се роди?" (Мт. 2, 2).  Земља и небо обрадоваше се Спаситељу своме, а Ирод и сав Јерусалим уплашише се праведног Судије свог. Бог Реч (Логос) – Друго Лице Пресвете Тројице, предвечни Син Божји – оваплоћује се и рађа у времену као Богочовек Исус Христос како би спасао човека, слику Своју! То је суштина и смисао овог историјског догађаја
и празника. Али, он у себи носи и једну другу поруку, поруку која се односи на човека, односно поруку о величини, узвишености и назначењу човека, поруку о томе због чега се, ево,  Сâм Бог смирава рађајући се у пећини витлејемској. Са друге стране, овај празник нам сведочи и о безграничној љубави Божјој према човеку и свету. Бог, браћо и сестре и драга децо духовна, никада не оставља и не одбацује човека, икону Своју, нити овај свет, који је премудро створио, оставља без милости и доброте Своје. Увек га држи на длану Своме јер је Сведржитељ, обнавља га и спасава јер је Спаситељ. То је највећа и најузвишенија порука, не само овог божићњег празника него и свих спасоносних празника Господњих.

Већ у Старом Завету говори велики и свети пророк Исаија о рођењу Емануила, односно Онога чије име значи с нама је Бог. „Ето, Девојка ће затруднети, и родиће Сина, и наденуће му име Емануил" (Ис. 7, 14), говори пророк и, гле, као да је и сâм сведок тога чудеснога Догађаја, додаје: „Јер нам се роди Дете, Син нам се даде, којему је власт на рамену, и име ће му бити: Дивни, Саветник, Бог силни, Отац вечни, Кнез мира" (Ис. 9, 6). Рођење сваког детета је сâмо по себи велика радост, а колика тек радост треба да нас обузме и испуни због Рођења Богомладенца Емануила, Исуса Христа, Који је, уистину, Диван, Бог силни и Кнез мира! Знајући то, драга децо духовна, радујемо се и веселимо данас, као што су се радовали и веселили анђели на небесима и пастири у Витлејему певајући: „Слава на висинама Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља" (Лк. 2, 14), јер је с нама Бог!

Данас, више него икад, потребни су мир на земљи и добра воља међу људима и народима! Мир на земљи и добра воља међу људима вечити је вапај неба и земље. Какав мир, каква воља и међу каквим људима? – упитаће неко. Јеванђелски одговарамо: божићни, божански Мир, Који нам се роди у Витлејему јудејском – Новорођени Богомладенац Исус Христос. Он Сâм јесте Мир Божји међу нама. Препознајмо Га, прихватимо Га и нека Он постане и наш Мир у немиру овога света! Добра воља међу људима мора бити резултат тог божанског Мира. Оволики недостатак добре воље у свету, па и међу нама хришћанима, показатељ је одсуства Мира Божјег међу нама. Да бисмо имали мир међу собом, прво успоставимо лични мир са Богом својим, Богом нашим! Помиримо се са Њим кроз покајање, кроз петровски вапај: „Господе, помагај! Изгибосмо!" Онда ћемо лако – као деца Божја, као Народ Божји, као браћа и сестре –  успоставити и добру вољу и мир међу собом.

Шта видимо у савременом свету? Видимо да су се људи и народи веома удаљили од Бога. Али не само од Бога већ и међусобно, јер то једно са другим иде. Видимо да  свеспасавајуће Име Божје и Самога Бога многи више псују  неголи што Га славе и призивају у помоћ. Видимо да се највећи грех, грех убијања човека и читавих људских заједница, свакодневно врши, и то, често, у име Божје. То је за нормалан ум и разум непојмљиво. Питамо се: зар је могуће да неко са именом Божјим на уснама убија невину децу, жене, заробљенике и прогнанике? У име којег и каквог Бога то чини? У име које и какве религије то чини? Због овакве псевдорелигијске изопачености имамо оволико немира и страхова у свету, који нису ништа друго до ли  плодови активне безбожности псевдоверникâ. Браћо и сестре и драга децо духовна, позивамо вас у име Бога, у име Новорођенога Христа Господа, да чувамо себе и свој народ од свепагубног богохуљења и грехова који вапију до небесâ. Ако је Господ дошао да спасе свакога човека, обнови му стваралачко назначење и дâ му живот вечни, како онда да се ико дрзне да човеку одузме божански дар живота, било у мајчиној утроби било овде на Земљи?

Без истинског и животног мира са Богом својим немогућ је мир са браћом својом, немогућа је и добра воља међу људима и народима. Знајући то, браћо и сестре и драга децо духовна, позивамо вас да се измиримо са Богом својим. Завапимо Му у покајању као онај изгубљени, блудни син у јеванђелској причи, а Он ће нас раширених руку примити!

Уместо добре воље и љубави међу људима и народима  сведоци смо планетарне експанзије егоизма, суревњивости, антагонизама и надгорњавања – порока који изазивају забринутост, страх и зебњу за будућност овога света. Упутимо молитву Богомладенцу Христу да онима који данас воде своје народе, па и читав овај свет, подари  мудрост и доброту, љубав и смиреност, како би овај свет извели из најдубље моралне и егзистенцијалне кризе!

У овој празничној радости поздрављамо све вас, нашу духовну децу и светосавску браћу и сестре широм света, у отаџбини и расејању. Поздрављамо вас и позивамо вас: помиримо се са Богом и међусобно и будимо деца Божја и Народ Божји! Развијмо и покажимо добру вољу међусобно и према свим људима око нас! Кроз ту добру вољу међу људима будимо светлост свету и со земљи! Живимо свето и честито и испунимо завет отаца којим су нас заветовали за Царство небеско!

Посебно поздрављамо нашу браћу и сестре на нашем мученичком Косову и Метохији, у нашој духовној колевци. Молимо се Богомладенцу Христу да их духовно и божански, као пророка Данила и свете младиће у Вавилону, охрабри и учврсти у опредељењу да буду и остану верни завету наших светих предака. Апелујемо на све прогнане и избегле са ове наше свете српске земље, као и све прогнане и избегле са својих вековних огњишта, из Далмације, Лике, Славоније, Барање, са Баније и Кордуна, као и из разних крајева Босне и Херцеговине, да учине све што до њих стоји да се врате на своја вековна огњишта, да их обнове, унапреде и сачувају за покољења која ће доћи.

Грех је, међутим, поменути невољнике, страдалнике и прогнанике српског рода, а не сетити се свих невољника, страдалника и прогнаника из других народа и земаља, ма које вере они били, а нарочито наше браће и сестара на Блиском и Средњем Истоку, у Украјини и у Африци, посебно у ове свете и благе дане када прослављамо Рођење највећега Страдалника и Прогнаника у историји, Богочовека Исуса Христа, Победника над злом, смрћу и сатаном. Сећајмо их се молитвено и помозимо им делатно кад можемо и колико можемо!

Независно од тога где живимо и радимо, у отаџбини или расејању, драга децо духовна, ми смо један, хришћански, православни и светосавски народ који су Божић и божићњи етос на посебан и јединствен начин обликовали. Божић је у срцима нашим, у душама нашим. Славећи Божић у радости и миру са свим и сваким, учили смо се светости живљења и страху Божјем. Поздравом Мир Божји – Христос се роди и отпоздравом Ваистину се роди ми смо формирани као народ мира Божјег и добре воље. То је наш велики духовни капитал. Умножавајмо га кроз правилно и свето  слављење овог великог празника! Божић нас је васпитавао у свему ономе што је свето, честито и миломе Богу приступачно. Знајући то, још једампут вас позивамо: чувајмо јединство вере и Цркве светосавске и светињу овог божићњег празника као зеницу ока свога! Не дозволимо никоме да нас дели по било ком основу! Српска Православна Црква била је, јесте и биће гарант нашег духовног и народног јединства! У то име поздрављамо вас радосним божићним поздравом:

Мир Божји – Христос се роди!
Ваистину се роди!
Благословена нова 2016. година!

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2015. године.

Ваши молитвеници пред Богомладенцем Христом:

Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки
и Патријарх српски ИРИНЕЈ

Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ
Митрополит загребачко-љубљански ПОРФИРИЈЕ
Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУКИЈАН
Епископ банатски НИКАНОР
Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН
Епископ источноамерички МИТРОФАН
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕJ
Епископ зворничко-тузлански ХРИЗОСТОМ
Епископ осечкопољски и барањски ЛУКИЈАН
Епископ западноевропски ЛУКА
Епископ жички ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски ЈОВАН
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
Епископ далматински ФОТИЈЕ
Епископ бихаћко-петровачки АТАНАСИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ ваљевски МИЛУТИН
Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ
Епископ нишки ЈОВАН
Епископ западноамерички МАКСИМ
Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ
Епископ крушевачки ДАВИД
Епископ славонски ЈОВАН
Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ
Епископ франкфуртски и све Немачке СЕРГИЈЕ
Епископ тимочки ИЛАРИОН

Епископ умировљени зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ
Епископ умировљени канадски ГЕОРГИЈЕ
Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ
Епископ умировљени средњоевропски КОНСТАНТИН
Епископ умировљени славонски САВА
Епископ умировљени милешевски ФИЛАРЕТ

Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ
Викарни Епископ топлички АРСЕНИЈЕ
Викарни Епископ јегарски ЈЕРОНИМ

ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА
Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ
Епископ брегалнички МАРКО
Викарни епископ стобијски ДАВИД