Други Срби и други српски

Други Срби и други српски

24. децембар 2012. Вјачеслав Чарски, Руска реч

 

У источној Немачкој одвајкада живи народ који себе зове „Срби", а свој језик „српски". Лужички Срби, мали западнословенски народ, успели су да се одупру изузетно јакој вековној германизацији. Руски сорабиста, Дмитриј Пољаков, говори за „Руску реч" о везама Лужичких Срба и других Словена и о шансама за културни опстанак овог народа.

 

Свет Лужичких Срба: град Бауцен, „српски дом", новине на лужичкосрпском језику и двојезични натписи. Фотографије: Јевгениј Михајлов.

Многи наши читаоци су можда чули да у источној Немачкој, у општинама Котбус и Бауцен, одвајкада живи народ који себе зове „Срби", а свој језик зове „српски", мада са Србијом, рекло би се, нема никакве везе. Лужички Срби (или Сорби, како их зову Немци) су мали западнословенски народ протестантске и католичке вере, сви до једнога су билингве и подједнако добро говоре и свој матерњи, и немачки језик.

О њиховој тешкој историјској судбини и о односима Лужичких Срба према Србији и Русији „Руска реч" разговара са Дмитријем Пољаковом, доктором филологије, вишим предавачем на Руском државном универзитету хуманитарних наука у Москви (РГГУ).

 

У архивима руских слависта срећу се спискови приложника који су помогли разне лужичке културне пројекте: реч је о хиљадама тадашњих рубљи, што је у оно време био прилично велики новац.

Руска реч: Дмитриј, зашто Лужички Срби себе називају Србима (Serbja / Serby), а свој језик српским (serbsce / serbski)? Од када они живе у источној Немачкој? Какве везе они имају са Србима на Балкану? Да ли су повезани са њима пореклом, језиком или традицијама?

Дмитриј Пољаков: Нажалост, немамо доказа који би недвосмислено указивали на везе између Лужичких и балканских Срба. Наравно, могуће је да су такве везе постојале у прасловенско доба, свакако пре словенских миграција на југ и запад.

РР: Али подударност етнонима и лингвонима је врло занимљива...

Д.П.: Свакако. Иначе, данашњи Лужички Срби су остатак једне групе западних Словена, полапско-балтичких, који су се населили на овој територији још у време Велике сеобе народа. У раном средњем веку су Полапски Словени, Љутићи и Бодрићи (Ободрити) насељавали трећину садашње Немачке: север, северозапад и исток. Касније су сви они били асимиловани и германизовани. Последњи човек који је говорио полапски језик умро је у 18. веку. Лужичким Србима је пошло за руком да дуго пружају отпор асимилацији, тако да их је још почетком 19. века било 250 хиљада. Међутим, индустријализација и, благо речено, бурни догађаји у 20. веку, тј. ратови и нацизам у Немачкој, а затим и источнонемачка социјалистичка индустријализација, учинили су своје.

 

У раном средњем веку су Полапски Словени, Љутићи и Бодрићи (Ободрити) насељавали трећину садашње Немачке: север, северозапад и исток. Касније су сви они били асимиловани и германизовани.

РР: Колико укупно Лужичких Срба данас живи у Немачкој?

Д.П.: По најоптимистичнијим проценама – око 50 хиљада.

РР: Лужички Срби редовно на Интернету шире апеле у којима тврде да су изложени германизацији и асимилацији, траже помоћ, мада имају неку културну аутономију и одређена права у Немачкој. Колико је њихов опстанак реално у опасности и какву помоћ траже?

Д.П.: Лужички Срби су једина словенска народност која живи на територији Немачке и има статус националне мањине (поред Данаца, Фризијаца и Рома). Тај статус је чак потврђен и у законодавству покрајина Саксоније и Брандербурга, на чијим се територијама налази историјска територија Горње и Доње Лужице. Они имају свој културни центар, своје позориште, своје одборнике у органима локалне самоуправе, организују разне лужичке манифестације, понекад се могу видети чак и двојезични натписи.

Лужички Срби су вековима били изложени интензивној асимилацији од стране Немаца, али ипак се за садашње процесе у Лужици, по мом мишљењу, не може децидирано тврдити да се ради о германизацији. Економска криза је захватила читаву Европу и сада се мање средстава издваја за многе образовне, научне и културне пројекте, тако да ни Лужички Срби нису изузетак. Наравно, смањено финансирање културних иницијатива погубније је за мале, него за велике народе, и у том смислу се може говорити о томе да су Лужички Срби, као и сваки мали народ, данас у веома тешкој ситуацији.

У вези са тим се чини да лужичкосрпске националне организације (пре свега Домовина и Матица лужичкосрпска) не треба да траже средства за финансирање својих пројеката само од немачке државе, него и из других извора. То би поред приватних донација могла да буде помоћ разних фондова суседних држава, пре свега Пољске и Чешке, које имају дугу традицију помагања Лужичким Србима.

РР: Да ли Русија помаже малом словенском народу који је на ивици опстанка? Да ли је раније помагала?

 

Лужички Срби су једина словенска народност која живи на територији Немачке и има статус националне мањине. Тај статус је потврђен у законодавству покрајина Саксоније и Брандербурга, на чијим се територијама налази историјска територија Горње и Доње Лужице.

Д.П.: У 19. веку су Лужичким Србима помагали руски трговци-мецене, културни посленици, научници који су били наклоњени словенској идеји, чувени слависти Измаил Срезњевски, Осип Бођански, Петар Прејс, Виктор Григорович, Александар Гиљфердинг. У архивима руских слависта срећу се спискови приложника који су помогли разне лужичке културне пројекте: реч је о хиљадама тадашњих рубљи, што је у оно време био прилично велики новац. Нема података о помоћи на званичном нивоу.

Данас руска помоћ Лужичким Србима има више морални, него материјални карактер. Разне руске културне и просветне организације се обраћају немачким властима са апелима да се не дозволи значајно смањење финансирања делатности лужичкосрпских организација. Треба рећи да то има ефекта, јер слична колективна писма и петиције, које се, наравно, не упућују само из Русије, имају одређени успех и заиста коригују потезе немачких власти.

РР: Чисто теоретски гледано, да ли би помоћ и подршка Лужичким Србима могла бити некакав кохезиони фактор за културне организације из разних словенских земаља које нису у најбољим односима?

Д.П.: Мисао о томе да ће помоћ Лужичким Србима допринети зближавању неких словенских земаља које нису у најбољим односима изгледа ми као утопија, бар у овом тренутку.

РР: Постоји ли шанса за опстанак Лужичких Срба и њиховог језика?

Д.П.: Проблема има веома много, али време ће показати. Волео бих да постоји.

Забрањени су копирање и републикација садржаја објављених на „Руској речи", делимично или у целини, у електронској или писменој форми, без писменог одобрења редакције.

http://ruskarec.ru/articles/2012/12/24/drugi_srbi_i_drugi_srpski_19057.html

СРБИ БИРАЈТЕ: Бићете слободан народ Евроазије, или робље атлантиста у ЕУ!

СРБИ БИРАЈТЕ: Бићете слободан народ Евроазије, или робље атлантиста у ЕУ!

Борис АЛЕКСИЋ | 22.12.2012 | 07:30

Одлазећа министарка спољних послова САД Хилари Клинтон, свесна незаустављивог јачања Русије и чињенице да униполарни свет, стваран од стране вашингтонских јастребова одлази у прошлост, на кратко је упознала светску јавност са детаљима агресивне стратегије Вашингтона усмерене према Москви. На конференцији министара спољних послова ОЕБС-а у Даблину почетком децембра она је изјавила да њена земља неће дозволити обнову Совјетског савеза.[1] „То се неће звати тако. Зваће се Царинска унија, називаће се Евроазијска савез или нешто слично. Нећемо се задржавати на детаљима. Знамо шта је циљ свега тога и зато ћемо се потрудити да израдимо ефикасне начине како да то успоримо или спречимо", изјавила је Хилари Клинтон. Чини се да је ову, неочекивану искреност америчке министарке „изазвао" руски министар Сергеј Лавров износећи документоване податке о кршењу људских права у Сједињеним државама. По неким медијским извештајима цео сукоб је личио на „мали рат". Сергеј Лавров је посебну пажњу на скупу посветио примедбама на рад Канцеларије за демократске институције и људска права. Подсетивши да су 2012. избори одржани у Русији, САД, Француској, Белорусији, Казахстану, Украјини и низу других земаља, руски министар је приметио да је Запад користи различита мерила у њиховим праћењу и позвао је ОЕБС „да разради правила надгледања избора без двоструких стандарда"[2] Као одговор на ове речи Хилари Клинтон се ничим осим болном истином изазвана, пред целим скупом заветовала да ће САД учинити све што могу да разбију Евроазијски савез и све друге евроазијске интеграције у којима учествује Москва! Међутим, Руси су већ одавно схватили да Вашингтон поред вербалних залагања за мир и сарадњу са Москвом у пракси чини све како би ослабио Русију. Одмах пошто је Владимир Путин објавио да ће се залагати за стварање Евроазијског савеза 2011. године, према њему су полетеле отровне стреле са Запада.[3] „Владимир Путин обнавља СССР" вриштали су уредници и експерти са насловних страна, најтиражнијих листова из САД и ЕУ када је објављен текст тадашњег руског премијера у листу „Известија"[4]. Све то, иако у самом тексту Путин упозорава да је таква тачка гледишта наивна. „Ради се о стварању Евроазијског савеза – јаке економске заједнице у којој ће учесници у потпуности сачувати политички суверенитет а не о обнови СССР-а јер би било наивно стварати или копирати нешто што припада прошлости".[5] У свом чланку Владимир Путин је тачно рекао шта ће чинити уколико поново буде изабран за председника Русије, што се и десило. Он је осветлио будућности која чека Русију, Белорусију, Казахстан али и цео свет уморан од дуплих стандарда Запада. Путин види Евроазијски савез, као темељ који треба да постане један од полова савременог света и да игра улогу ефикасне везе између Европе и Азијско-Тихоокеанског региона. Запад је веома добро схватио његову поруку. Путинов пројекат ће угрозити нови светски поредак и униполарни свет који стварају САД, а који суштински представља амерички хегемонизам. Због тога су већ одавно у Вашингтону и Бриселу активирали све своје снаге како би зауставили Путина и успон Русије. У фебруару 2012. године пред председничке изборе заједничком акцијом, украјинска и руска полиција ухапсиле су у Одеси муслиманске екстремисте који су припремали атентат на руског премијера и председничког кандидата Владимира Путина.[6] Да би решио проблем са конкуренцијом Запад је прво покушао да убије вожда који је започео са обновом Русије и евроазијским интеграцијама. Како наводи руски стручњак за геополитику Игор Панарин, Запад већ увелико чини све што може како би спречио евроазијске интеграције. Главни идеолог те стратегије је агент британске обавештајне службе МИ6 Збигњев Бжежински. Под његовим вођством су аналитичари Оксфордског и Јејлског универзитета, као и специјални Аналитички центар МИ6, који се налази 100 км од Лондона (где је управо био сачињен план помоћи изненадном нападу фашистичке Немачке на СССР 22. јуна 1941. године), израдили операцију „Циклон-3" о блокирању интеграционих процеса Евроазијске уније. Операција је почела у октобру 2011. године, одмах после појављивања поменутог чланка Владимира Путина у листу „Известија". У првој етапи опарације из Лондона у Москву је допутовао са „консултантима" Михаил Горбачов, како би брзо убацио некадашње своје кадрове из ЦК КПСС на низ кључних места у државним структурама као и у руководства водећих средстава јавног информисања. Путину су затим нуђене, одлично плаћене функције високо у „међународној заједници" само да одустане од кандидатуре за председника Русије. После неуспеха тих подухвата у Москву 14. јануара 2012. године долази нови амбасадор САД Мајкл Мекфол, чији задатак је и координација делатности америчке обавештајне службе са невладиним организацијама, „борцима за људска права" који за то добијају паре од САД и Велике Британије. Он је 17. јануара организовао сусрет са опозицијом ради анализе настале ситуације.[7] Лукава лисица је почела да се претвара у прождрљивог вука. Русија је због тога била принуђена да се брани од субверзивног деловања прозападних НВО и нових обојених револуција, па је у јулу 2012. године Дума усвојила закон по којем се невладине организације, које се баве политиком и финансирају из иностранства именују за „стране агенте".[8] Јасно је и због чега Запад не трпи конкуренцију и неће, како је навела Хилари Клинтон, дозволити стварање Евроазијског савеза. Евроазија је вишеструко моћнија и перспективнија од ЕУ и САД заједно. Више од тога, она је једина нада за човечанство које тоне у трулежу палог западног света. Пред евроазијским интеграцијама због енергетског богатства, природних ресурса и људског потенцијала - оне евроатлантске изгледају слабе и без перспективе. Овде треба узети у обзир податак да чак и америчка Сити група, наводи да ће Русија, Кина и Индија 2025. године имати најмоћније економије на свету[9], док поједини прозападни медији признају да руска војска полако, али сигурно постаје најмоћнија на свету.[10] Разлике између евроазијског и евроатлантског концепта су суштинске, неизбрисиве и огромне. Евроатлантски систем је систем поробљене Европе којом доминирају „таласократије" САД и Енглеска, системом војних база, терористичких ћелија, мафије и мреже финасијских институција које намећу народима и државана дужничко ропство, искоришћавајући њихова природна богатства. Оне су лукаво реализовале своју историјску шансу, подстрекивале међусобно уништење СССР-а и Немачке, као и слабљење Старог континента како би њиме потпуно овладале. Александар Дугин наводи да су  атлантисти - стратези Западне цивилизације и њихове марионете у другим деловима планете који теже томе да читав свет доведу под своју контролу, да читавом човечанству наметну западној цивилизацији својствене социјалне, економске и културне стереотипе. Атлантисти су градитељи „новог светског поретка" – устројства света какво никад раније није постојало, својственог апсолутној мањини становништва планете – западној елити која има за циљ смањење светске популације и увођење, тзв. „златне милијарде" којом ће као робовима господарити из својих земљских рајева.[11] Са друге стране Евроазијство је по А. Дугину светоназор, философија, геополитички пројекат, економска теорија, духовни покрет, језгро консолидовања широког спектра политичких снага.[12] Овим речима можемо још само да додамо чињеницу да Путинов Нови патриотизам Евроазијство одређује као заштитника традиционалних религија, и темељи га суштински на Православном систему вредности, што је услов без којег покрет не би могао да успе. Нпр. Николај Трубецкој у својим делима до детаља објашњава значај Православља као интегришућег фактора евроазијске империје - Русије. И српски народ ће морати да се определи којим ће путем да крене. Док САД и ЕУ комадају Србију, а њихов осиромашени уранијум и даље односи жртве међу грађанима, Русија отворено нуди Београду да буде четврти центар Евроазијског савеза! Како истиче проф. Игор Панарин, Евроазијски савез треба да има четири престонице – Санкт Петерсбург, Алма Ату, Кијев и Београд.[13] Посматрано из угла сакралне географије Москва остаје оно што је и била – Трећи Рим. Међутим, приближавањем ЕУ и НАТО, Србија се јасно сврстава на страну евроатлантског концепта који своје канџе усмерава према Русији и њеним богатствима. Квазиелита на власти већ 12 године намеће српском народу евроатлантски концепт и ставља га на исту страну са терористима, трговцима људских органа, наркомафијом, као и њиховим креаторима из САД и ЕУ. У том поретку Срби могу да буду само робови атлантизма и отпадници од своје историје и славних предака, најамна војска које ће учествовати у походу на Русију. Међутим као део Евроазијског савеза, Срби ће бити један од његових ослонаца, слободан, усправан народ који ће се борити раме уз раме са својом браћом против Империје зла. Света је дужност сваког Србина да ником и никад, не дозволи да нашу државу и народ окрене против братске Русије. Онај ко окреће Србе против Руса, ма каквим се лукавством служио, непријатељ је који завређује само презир. Сваки напад на Русе, је и напад на Србе, а када до тога дође сви ћемо бити у обавези да се боримо против заједничког непријатеља – До победе! [1]  http://www.novosti.rs/vesti/planeta.299.html:410682-Moskva-Americki-desant-na-Sovjetski-savez [2]  http://ruskarec.ru/articles/2012/12/09/rusija_nezadovoljna_radom_oebs-a_18641.html [3]  Известија 03.10.2011, В.В. Путин, Нови интеграциони пројекат за Евроазију је будућност која се сада рађа. [4]  http://www.enovosti.info/lat/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=0&idnovost=29812&Evroazijski-savez-i-mesto-u-istoriji [5]  http://rt.com/politics/union-putin-integration-soviet-207/ [6]  http://www.novosti.rs/vesti/planeta.299.html:368050-Sprecen-atentat-na-Putina [7]  http://www.standard.rs/igor-panarin-poceo-je-ciklon-3-americko-britanski-plan-blokade-evroazijskih-integracija.html [8]  http://ruskarec.ru/articles/2012/07/13/nevladine_organizacije_postaju_strani_agenti_15747.html [9]  http://gdeinvestirati.com/makroekonomija/svet/10324-do-2025-najmocnije-ekonomije-sveta-bice-kina-indija-i-rusija [10]  http://www.blic.rs/Vesti/Svet/292154/Rusija-stvara-najjacu-ratnu-mornaricu-na-svetu [11]  А. Дугин, Део Програма Међународног евроазијског покрета, објављен у руском часопису „Геополитика" бр. 13. [12]  Исто. [13] http://www.diplomatija.com/sr/2750/news/dr-igor-panarin-interes-da-se-spase-ljudska-civilizacija-zahteva-tesni-savez-i-dejstva-dr%C5%BEavotvornih-lidera-rusije-i-sad/

http://srb.fondsk.ru/news/2012/12/22/srbi-biraite-bihete-slobodan-narod-evroaziie-ili-roble-atlantista-u-eu.html

Завртањ

Завртањ

Пошто је сва неозбиљност око питања Косова и Метохије показана, сада званична Србија тражи ентитет за Србе на северу

„Завртањ" је окренут... Како то обично бива проклети круг неправде-притиска-попуштања-фрустрације-лажи је пређен, сада је дошло време за понављање процеса. Пре годину дана Србија је, једина од држава које су учествовале у југословенским ратовима, испунила све услове Хашког трибунала, онда су уследили нови захтеви у вези са Косовом и Метохијом. Прошла влада их је срамотно извршавала али су у Берлину и Вашингтону приметили да то може орније и боље. Затегли су мало са кандидатуром за чланство у ЕУ и потпомогли опозицију на изборима. Нова влада није управљала Србијом ни стотину дана, а нашли смо се под новим и тежим притисцима. Хашки трибунал се коначно представио као део ратних напора против српског народа. Одмах после те отужне представе, добили смо „задатак" да успоставимо границу са независним Косовом. Садашња влада, уверена да нема опозицију на десници и рањивија на недостатак страних кредита, спремније извршава налоге. Постала је актуелна прича о српском ентитету на северу Косова.
Чујемо од министра Илића да су „други довели владу у теснац", вели још да је „Устав закомпликовао неке ствари око Космета"(!?)

Наравно ни новој влади није блиска замисао о демократској расправи у Народној скупштини о решењу за Косово и Метохију. Пре пет година званична истраживања, које је поручило Министарство за Косово и Метохију, показивала су да је већина грађана за историјски споразум са Албанцима и поделу покрајине. Али тада су актуелне парламентарне странке имале друга посла: требало је једни друге да изварају и добију изборе. Надали су се да ће моћи да одлажу решење и да ће неког другог да снађе одговорност за решење статуса. Владу и опозицију није много брига што је скупштина донела десетине резолуција, декларација, закона, чак и један Устав, који се противе сваком од решења која су данас у оптицају (укључујући ентитет и поделу). Сви су они томе кумовали и сада имају образа да придикују како је прекасно за споразум. Пошто је сва неозбиљност око овог питања показана, сада званична Србија тражи ентитет за Србе на северу. Афере и медијска борба против корупције прикривају пуно и безусловно признање независног Косова. Ипак, нико од наших посланика и министара не размишља о томе да се спрема и следећи завртањ. Прво ћемо помагати укидање Републике Српске (циљ је да она постоји колико и суверенитет државе Србије на независном Косову). Србију, која је јемац Дејтонског споразума, уцењиваће кредитима и наравно осамостаљивањем АП Војводине.

Наша јавност можда није приметила, али прва чарка у новој борби за опстанак српске државе на северу наше земље је недавно завршена.
Уставни суд је рекао своје о деловима Статута АПВ, на изборима су по ко зна који пут смрвљене аутономашке странке, изгубиле су поново Нови Сад, прескупа кампања за стварање војвођанске нације завршила се потпуним дебаклом. Мала удружења грађана и огранци појединих странака показали су се утицајнијим од партија, невладиних организација, читавих установа аутономије, пребогатих фондација из САД и ЕУ. Мада, треба рећи, ово је била само припрема. Пут је јасан. После више од деценије припреме, након неминовне поделе у ДС-у, биће створена некаква „Демократска партија Војводине", која ће уз помоћ новца из иностранства, злоупотребљавајући буџет и установе АПВ, полако стећи потпуну власт на северу. Затим ће припадност покрету за отцепљење и војвођанској нацији бити услов за државно запослење, бесплатно школовање у иностранству, укратко припадност елити... Сваки демократски одговор биће ометан финансирањем или макар медијским подстицањем недемократских и екстремних политичких снага српског народа. Пут ка независности биће спор, али сигуран колико је сигурно да је СР Немачка моћнија од Републике Србије. Ако из Београда наставе да избегавају суочавање с процесом, ако сами не диктирају „дневни ред" догађаја, не спрече злоупотребу оправданог незадовољства тако што ће створити регионе у Срему, Банату и Бачкој и преместити главни град Србије у Нови Сад... исход ће бити предвидив и лош.

Буџет АПВ представља добар пример. Он износи око 628,3 милиона евра!
Као, то је мало: иако државни буџет финансира школство, војску, полицију... Па буџет независне Босне и Херцеговине је једва 25 одсто виши (а финансира војску, део полиције итд). Пошто у Новом Саду минијатурна и исувише утицајна војвођанерска мањина често спомиње европске (можда хрватске) узоре, ето им Истре. Жупанија нема аутономију. Буџет јој је 15 пута мањи од војвођанског (у поређењу са бројем становника, површином и животним стандардом за 75 одсто нижи) а она учествује у хрватској привреди у већој мери него Каталонија у шпанској.

Чедомир Антић

Напредни клуб


објављено: 20.12.2012.

http://www.politika.rs/pogledi/Chedomir-Antic/Zavrtanj.sr.html

Pravo u centar | 20/12/2012 12:20

Svaka cast na ovom clanku! Svakom ko ne zivi u utopistickim iluzijama o "evropi" je jasno da ce se razlaganje nase drzave nastaviti.
Nazalost, mnogi to ne vide ili ne zanima. Ali pitanje svih pitanja je> kako spreciti ove procese koje g. Antic lepo opisuje? Nazalost, ni on sam nije dao odgovor na ovo pitanje. Dao je dijagnozu, ali nije preporucio lekove da se popravi stanje. To je veliki problem, jer mnogi nacionalno svesni ljudi, zabrinuti za sudbinu svoje zemlje uocavaju lose stanje i predvidjaju sta ce se desiti, ali malo ko jasno i odlucno sme da kaze da je ovaj i ovakav "put u srecnu porodicu evropskih naroda" put u provaliju i da je neophodno da glavu okrenemo i na drugu stranu, ka Istoku. Ako treba i ruske baze da se prave po Srbiji, neka se prave. Za Zapad cemo doveka biti "mali Rusi" na Balkanu i ne treba ocekivati nista prijateljski sa njihove strane.
Tako da ako treba da privezemo nas mali camac za veliki brod neka bude to ruski brod. Jer ovako tonemo sigurno.

Mića Smederevac | 20/12/2012 15:25

Za desetak godana kada se Amerika potpuno zaglavi i ratove koje vodi i koje namerava da vodi,a Rusija još više ojača,mi ćemo ući u GEOGRAFSKU EVROPU t.j. u Evropu bez Amerike ali sa Rusijom.Zato sa Kosovom ne žuriti,pregovarati da bi smo bili u igri,a Vojvodinu zauzdati kao što je u tekstu rečeno.

Jaka ličnost | 20/12/2012 15:50

Nama trebaju jake ličnosti. Ne autokrate, već ljudi od struke i integriteta, koji često ne menjaju stav. Mi i dalje pitamo za mišljenje ljude koji su 90-tih hteli da seku ruke. Danas im je Brisel nova Sveta Gora. Evo npr. ministar nije znao za značaj mirovnih misija, ali ga je vlast prosvetlila. Retki su ljudi kao Antić, Koštunica... Proverene demokrate kojima čast i znanje ne dozvoljavaju da se toliko pogube ili unize.

Djordje Konjikovic | 20/12/2012 16:50

Steta sto G. Antic nije dao nijedan predlog za resavanje navedenih problema, nijednu ideju, nijedan licni stav

Dragana Lazarevic | 20/12/2012 17:49

Dragi G. Anticu, sve shto ste napisali potpuno je istinito i, nazalost, neizbezno u datom istorijskom trenutku. Vrlo chesto sam u prilici da iznosim slichne stavove u Britaniji. Za to imam i podrshku Vasheg nekadashnjeg mentora, Dr J.R. Whittam-a, kome povremeno prevodim tekstove iz "Politike." I on se slaze sa Vashim mishljenjem i pridruzuje se pozdravima koje Vam upucujem.

petar nemec | 20/12/2012 17:52

Besprekoran rezime naše stvarnosti i svodjene problema u surovu istinu koju političari izbegavaju radi svog rejtinga. Ali kao i do sada na kraju će "film snimljen po scenariju Amerike i Evrope" a Rusi će biti kao i obično samo gledaoci.Pa dokle tako "za jednog ubijenog Nemca ubijeno 1oo Srba"....Trebalo nas je biti na pragu 21.veka oko 2o miliona a nas ima oko 7 miliona sa tendencijom nestajanja...Država Srbija najlepša na svetu sa narodom čiste duše, trpi tortutu svojih vladara već stotinama godina.Shvatite jednom da pravila igre odredjuju najbogatiji a time i najjači i nadjite već jednom mesta ovoj maloj državi dužine 6oo km. i širine 4oo km. za stolom ostalog sveta.Dokle da skupljamo mrvice ispod stola...Sramota.....Od Stefana Nemanje do Tome Nikolića je užasno dugačak period i zaista je došlo vreme da Srbija bude država jednom i zauvek sa jasnim granicama i srećnim narodom...Bili kakvi ustupci danas, budućnost će pokazati da su oni bili mali u odnosu na živote naše dece ...

IZ DIPLOMATSKOG UGLA .....REGIONALIZACIJA

IZ DIPLOMATSKOG UGLA

 

REGIONALIZACIJA

 

Kalendar Dubrovnika iz 1897, u izdanju i nakladi Srpske dubrovačke štamparije A. Pasarića, sadrži podatke iz popisa po jeziku u Dubrovniku i okolini.

Podaci su sledeći: srpski 5.823 stanovnika, talijanski 677, slovenski 19, ruski 0, češki 48, poljski 6, njemački 263 i mađarski 384. Na Gruž-Lapadu: srpski, 1.028; talijanski 26; slovenski 0; ruski 2; češki 0; poljski 0; njemački 22 i mađarski 0. U Brgatu Gornjem: srpski, 222, ostalih nema, a u Brgatu Donjem: srpski, 230, ostalih nema. Zatim srpski: u Grbavcu 195, u Martinovićima 207, u Makošama 254, u Buićima 235, u Petrači 186, u Čelopecima 211, u Čibači 251, u Brašini, 284, u Zavrelju 253, u Solinama 132, itd, a ostalih jezika nema. Niti ijednog Hrvata. I tako dalje do zadnjeg zaseoka. Dakle, region je bio srpski. Prava pravcata srpska republika Dubrovnik. Danas bi se reklo „srpski region Dubrovnik".

Na prostorima bivše Jugoslavije vrši se pritisak samo na Srbiju da se regionalizuje. Ta regionalizacija ima svoje trabante u Vojvodini i u Raškoj, a vrhovni srpski trabant je Mlađan Dinkić. On je pokušavao, nasuprot srpskim nacionalnim interesima, kao neki austrijski gaulajter, da izminira gasni projekat „Južni tok" u korist austrijskih firmi, čime bi se spriječila Srbija da postane regionalna energetska sila i ojača svoj politički i geostrateški značaj.

Trabantsko poimanje regionalizacije, koju guraju lokalne vođe da bi bile nekakvi predsjednici, nema veze sa regionima u EU. Dovoljno je pročitati bilo koji statut evropskih regiona, čak i onih sa specijalnim statusom, pa vidjeti da tu nema ni slovca od državnosti i nikakve mogućnosti da se građani tih zemalja međusobno zakrve koristeći ustav kao osnovu za nasilnu secesiju. Međutim, Mlađanova regionalizacija je težnja ka Brozovoj republikanizaciji sprovedenoj Ustavom iz 1974, koji je dao pravni osnov za secesiju republika. Briselska regionalizacija je našla u Dinkiću trojanskog konja za austrougarske i neoosmanske (iza turskog neoosmanizma stoje NATO i SAD) republike Vojvodinu, Sandžak, Šumadiju, kao sredstvo da se dokrajči Srbija. Zanimljivo je da u toj regionalizaciji niko ne govori o tri prirodna regiona Vojvodine: Sremu, Banatu i Bačkoj čime bi se Čankova pohlepa svela na razumniju mjeru. Ali, za novu tamnicu naroda, Austrougarsku maskiranu u „međunarodna zajednica" ili EU, jednostavnije je oteti Srbiji cijelu Vojvodinu odjednom, nego se mučiti s njena tri djela pojedinačno.

Sredinom 19. vijeka prostor Hrvatske vodio se, u dokumentima crno-žute monarhije kao Dalmacija, Slavonija i Hrvatska, a stanovnici su imenovani kao Dalmatinci, Slavonci i Hrvati. Međutim, niko iz Brisela ne tjera Zagreb da se regionalizuje na Dalmaciju, Istru, Slavoniju, Hrvatsku, Baranju i Republiku Dubrovnik. Niko ne tjera Crnu Goru da se regionalizuje na Brda, Kotor, Primorje, Republiku Herceg Novi, Malesiju i Vasojeviće. Niko ne govori dalmatinskim, slavonskim ili istarskim jezikom. Niko ne tjera Tačijevu narkonakazu da se regionalizuje na Metohiju i Kosovo. Valjda, zato što su svi oni što su prihvatili, svi osim Srba, da budu evroatlantsko roblje.
Ćute junačine. Ili smrad!

Ako iko još vjeruje da EU ima bilo kakve dobre namjere prema Srbima, onda je on ili budala ili pripada toj mašineriji. Ako iko još vjeruje da se podjelom Srbije na regionalne republike stvaraju bolji uslovi za život, onda nama nikada neće biti bolje. Sjetimo se Badinterove komisije koja je proglasila republičke granice za državne, da bi uništila, ne Jugoslaviju, već Srbiju.
Ko to hoće još srpske krvi i srpskih zemalja?

Piše: Dragan Mraović

 

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Povodi&datum=2012-12-20&clanak=360276&naslov=REGIONALIZACIJA

Србија: чувајте се данајских дарова

Србија: чувајте се данајских дарова

Ана ФИЛИМОНОВА | 18.12.2012 | 00:01

Аутор концепције "Новог светског поретка" Жак Атали утврдио је да ће у будућности бити формиране нове генерације "добитника" и "губитника" које ће настати у процесу сламања нација и националних држава. Однос између "победника" и "поражених" ће бити заснован на основу успостављања апсолутне и бруталне власти над читавим људским друштвом, од стране тајних центара моћи. Технологија политичке власти треба да буде изграђена на једноставном моделу. Као образац те власти може нам послужити Хазарски каганат (VII - X век после Христа), чији се легитимни владар користио свим благодатима царске личности, али реално није управљао државом. То су за њега радили други. Када би народни гнев због "неправилне владавине" достигао врхунац, њега су приносили на жртву – ритуално би га убили због очишћења света од скверни, а уместо њега на трон су уздизали новог легитимног владара.[1] Разлика се огледа у томе што у савременом свету слично ритуално убиство није неопходно. Међутим, то је само спољна фасада модела управљања. Унутрашње полуге по Аталију, само и искључиво су економски мотивисане (духовне и моралне аспекте он категорички одбацује). За верзију Аталијеве мондијалистичке политике, која разматра само "економску реалност", уопште није важно какав народ ће живети на одређеној територији - важне су једино стратешке рудне резерве. За њихово освајање Атали предлаже концентрично реструктуирање сваког региона у свету: учвршћивањем или стварањем нових "важних" центара, који ће око себе ујединити "неважне", мање развијене области. Погрешно би било мислити да је после завршетка локалних ратова Балкан доспео на периферију светске политике. Напротив. На његовом примеру сада се пробају не мање важни, него и веома опасни модели, којима се утиче и управља унутрашњим процесима. Тако су Ж. Атали, З. Бжежински, Џ. Сорош и други идеолози глобализма, не једном указали на неопходност замене демократије господарењем елите – владајуће групације. У суштини се ради о диктатури "управљача" која се спроводи уз помоћ моћне "димне завесе", демагогије и популизма у контролисаним медијима. Њихов "начин деловања" предвиђа максималну усредсређеност свих организационих ресурса у рукама малог броја лидера. Тада се за реализацију конкретних циљева у регионима са стратешки важним и изузетно богатим природним ресурсима, користи моћ државе. У Србији је етапа обезбеђења стабилности и поузданости "управљачког система" успешно завршена. Формиран је практично јединствен корпус владајуће политичке елите (као и опозиције на "резервном положају") орјентисане на процесе евроатлантских интеграција (процес ступања у ЕУ је неодвојив од директне или посредне сарадње са НАТО), који исходе из позиције "политичког реализма" (који подразумева ћутљиво признање независности Косова). У складу са споразумима постигнутим у Бриселу, административни прелаз на Јарињу практично функционише у режиму државне границе Србије са Косовом. Упркос званичним гаранцијама Београда, косовска царинска служба убира таксе и дажбине за робу намењену северу покрајине. То јест, косовска царина функционише без икаквог ограничења свог пуномоћја. А 12. децембра је предузет моћан одвлачећи маневар – ухапшен је М. Мишковић власник приватне компаније "Делта". Почела је истрага рада актуелних министара "који се налазе на Мишковићевом списку".[2] На тај начин су се у фокусу друге етапе нашли и учесници владајуће коалиције. Могуће је да ће се уз помоћ "борбе против корупције" поставити задатак њеног распада и формирања нове владе. Или "стопирања" уцењивања првог ешалона, како би они показали "већу кооперативност" по питању Космета. Ако говоримо професионалним језиком специјалних служби – немогуће је заврбовати човека који нема основа за врбовање… Тако се, на овај или онај начин, читава вертикала власти консолидује у процес евроинтеграција и обезбеђује се максимална контрола на српско-косовској магистрали опште контроле управљања балканским процесима. Истински смисао усмереног деловања сличних "управљачких група", у складу са логиком њиховог формирања, јесте политика националног самоуништења. Пошто јавни и тајни центри моћи Запада на циничан начин поздрављају само то што доноси корист њима самима, тада се и према пројавама њиховог одушевљења треба односити крајње опрезно. Тако је 15. децембра британски "Еconomist" публиковао веома индикативан чланак, који представља недвосмислену посланицу западним политичарима: однос према српским властима треба променити на кардиналан начин. Основна теза је – нова српска власт се показала потпуно другачијом од очекивања Запада. Када је Томислав Николић, који је до 2008. године био члан "екстремистичке националистичке партије која је сејала мржњу", постао председник, а Ивица Дачић премијер "националисти су били усхићени, либерали разочарани, а Руси задовољни". Сви су очекивали да ће нова власт предузети напоре директно супротне тешком раду претходне владе у смеру североатлантског приближавања НАТО пакту. Међутим, представници нове власти учинили су неочекиване ствари. Томислав Николић је 9. децембра упалио свећу у беогардској синагоги на јеврејски празник Ханука; гостима, међу којима је био и муслимански верски вођа он се обратио "са похвалним речима пуним толеранције". "Economist" са задовољством констатује: ради се о појави нове политичке личности! Наглашава се да Николић очигледно побеђује у поређењу са Тадићем, пошто "Николић ужива у улози човека који понекад стави озбиљну примедбу, али не прети". Ништа мање ласкавих карактеристика није отишло на адресу Ивице Дачића: "бивши аташе за штампу Слободана Милошевића, неочекивано је спреман за сарадњу". Примећује се да је преговарачки процес који је започет у марту 2011. године, подигнут са техничког на политички ниво и развија се "неочекивано добро" – 10. децембра је отворен пролаз на пограничним КПП. То је "разбеснело" националисте и СПЦ. Али је господин Дачић "доста храбро" рекао Србима да је Косово изгубљено и да треба само тражити начине за постизање споразума, који ће обезбедити будућност српској мањини на Космету.[3] Све у духу уобичајене западне пропаганде, чије су тврдње далеко од стварности колико небо од земље. Теза о обезбеђењу права српској мањини у "Републици Косово", подсећа на последње конвулзије пред неизбежно падање у таму. Ради се о томе да Приштина не предвиђа постојање српске мањине на "албанској територији", ни на југу, ни на северу. Шиптарске власти на Космету су – пројект Запада, у коме се негују и подржавају криминогени фактори ("пси рата" ОВК – Тачи, Харадинај, Чеку – као владајући тријумвират). Задржати сараднике тријумвирата да не чине насиље над Србима, практично је немогућа мисија. На југу, они су се практично већ изборили са проблемом повратка избеглица. Као и увек, уз помоћ претњи и насиља. Од оних Срба који су били протерани са територије Космета (њих је, само по званичним подацима, више од 250 000), вратило се отприлике 10%. Но, тамо их је сачекала незавидна улога – нема никаквих гаранција за имовинска права, а перспективе да се нађе запослење равне су нули. Систематски напади Албанаца који су мотивисани националном мржњом, пљачке и спаљивање кућа – представљају уобичајене појаве са којима се сусрећу Срби. Убиство породице Јефтић у Талиновцу – представља најочигледнији пример како се Приштина односи према онима који се покушавају вратити својим духовним светињама и огњиштима предака. Колико је било примера повратка српских избеглица на Космет, које су морале поново да беже због криминогених околности. Срби и дан данас настављају са продајом своје имовине. Међународне организације – КФОР, НАТО, УНМИК, ЕУЛЕКС – само доприносе учвршћењу етничких и имовинских промена, које су се десиле као последица војне интервенције НАТО на СРЈ. Срби јужно од Ибра су обесправљени и немоћни, немогуће је зауставити процес асимилације. "Министар у влади Косова по питању избеглица" Р. Томић, примећује да "ако северу покрајине српске власти још и удељују неку пажњу, то се 100 000 Срба јужно од Ибра, у овом тренутку осећа потпуно одбаченим".[4] Са наше тачке гледишта, више је него вероватно да ће решавањем "проблема севера" покрајине на начин који ће задовољити услове Запада - судбина северњака, исто као и јужњака, у потпуности зависити од милости тријумвирата Чеку, Харадинај, Тачи. Таква рачуница ни једном здравомислећем човеку не може пасти на памет. Задатак ће бити решен на следећи начин – предео богат рудним богатствима, "биће очишћен од Срба". Што ће омогућити "процват" новог "Балканског центра" – Приштине, која ће контролисати регион и њеном натовском муницијом преузимати контролу над економским објектима. Истовремено док Запад покровитељски тапше по раменима представнике нове владајуће коалиције, српска јавност је препуна незадовољства – да ли је народ дужан да трпи бесконачна понижења и уништење српског народа који живи на Космету? Мишљење је већине да Србији желе да одузму све што поседује. Осим тога, западни политички технолози више него добро знају да Србија за Русију, без имало претеривања, има изузетан значај. Због тога, без обзира на све – да ли ће Србија приступити ЕУ или неће – Запад ће се са Србијом обрачунати као са руским савезником. У вези са тим, ради одстрањења толико очигледне асиметричности у узајамним дејствима Србије са Западом, поред успешне економске и тек започете војно-техничке сарадње са Русијом, "као ваздух" је потребна активизација и координација напора на спровођењу активног и плодотворног политичког дијалога на свим нивоима – од друштвених организација, до парламентарних и међународних организација. Иницијатори могу бити и руске и српске организације. Времена за губљење више нема, перспективе трансформације Србије у Београдски пашалук више су него очигледне. Асиметрични процеси у духу мондијалистичке геополитичке доктрине, заправо блокирају развој земаља Балканског региона и лишавају их могућности развоја, спречавајући истинско елиминисање садашњих изазова и претњи и успостављање праведних односа и стабилности у региону. [1]  http://www.konspektov.net/question/1416004  [2]  http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/278008/Vuciceve-istrage-mogu-da-sruse-Vladu-  [3]  http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/277586/Ekonomist-Nova-srpska-Vlada-je-sjajna-Dacic-priznao-da-je-Kosovo-izgubljeno [4]  http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/278012/Ne-smeju-nam-uzeti-za-zlo-sto-smo-se-ukljucili-u-kosovske-institucije http://srb.fondsk.ru/news/2012/12/18/srbiia-chuvaite-se-danaiskih-darova.html

 

Terzić: Nameću nam istorijsku krivicu

Terzić: Nameću nam istorijsku krivicu

Milan Babović | 15. decembar 2012. 20:58 | Komentara: 32

Naučni savetnik Istorijskog instituta SANU Slavenko Terzić: Mitologizovali smo saveznike iz oba svetska rata. "Civilizatori" Balkana su njegovi osvajači. Od puta u EU ne praviti religiju

NIJE slučajno što u podnaslovu kapitalne monografije dr Slavenka Terzića piše - drama jedne civilizacije. U obimnom naučnom delu "Stara Srbija", koje je nedavno objavljeno, ovaj izuzetni poznavalac naše i prošlosti Balkana rasvetljuje velike lomove i političke igre oko Raške oblasti, Kosova i Metohije, Kumanova i Gornjeg Povardarja.

Voljom moćnika to staro srpsko državno, duhovno i kulturno središte gotovo da je vraćeno u doba pre 1912. godine. Naš sagovornik pažljivo prati taj luk političke strategije sila od Kumanovske bitke do Kumanovskog sporazuma. Dok čeka agreman za ambasadorsku službu u Moskvi, neizbežno govorimo i o ulozi Rusa kroz burne vekove koji su protutnjali ovim prostorima.

 

* Kako su Srbi kao nekadašnji saborci Svete lige, Antante i Saveznika došli dotle da im istorijski partneri u poslednjim ratovima gotovo listom okrenu leđa?

- Teško da se može govoriti o "istorijskim partnerima". Srbi su zaista još od srednjeg veka, a naročito od pohoda hrišćanske Evrope protiv Osmanskog carstva krajem 17. veka, bili snažno na strani evropske hrišćanske koalicije. Platili su to masovnim iseljavanjem iz svojih starih istorijskih oblasti. Ubrzo se pokazalo da prema Srbima ne postoji ni minimuma evropske hrišćanske solidarnosti. Turska je već početkom 19. veka postala poželjan saveznik u borbi protiv srpskog i ostalih nacionalnih pokreta na Balkanu. U priličnoj meri je u narodnoj svesti mitologizovano savezništvo iz oba svetska rata.

 

 

NATO KAO AUSTROUGARI * Da li bi Srbi ulaskom u NATO skinuli sa sebe stigmu "mračnog Bizanta", kako ih zapad, po vašim rečima, vidi već vekovima?

- Ne vidim nikakav istorijski smisao postojanja NATO danas, posle, kako nas uveravaju, "kraja hladnog rata". Naročito posle agresije na Srbiju i SRJ 1999. kada se ovaj savez odlučio na vojnu podršku separatističko-terorističkom pokretu jedne nacionalne manjine, a zatim i na nasilno otcepljenje dela teritorije Srbije. Udaljavajući se od svog izvornog cilja - odbrane svojih članica od agresije spolja NATO želi da igra ulogu svetskog žandarma, što je svakako daleko od ideje slobodnog i demokratskog sveta. Jedan holandski kolega je na međunarodnom skupu u Sofiji devedesetih godina istupio sa tezom o novoj civilizacijskoj ulozi NATO da podupire širenje na Istok demokratije i zapadnih vrednosti. Iz istorije nam je poznato da su se mnogi osvajački pohodi na Istok pravdali "višom civilizacijskom misijom". Austougarska je time pravdala okupaciju Bosne i Hrvatske 1878. Za mene je ključno pitanje trebaju li srpski vojnici da učestvuju u osvajačkim pohodima NATO zarad imperijalnih interesa vodećih zapadnih sila.

* Po čemu?

- Istorijski izvori o tome jasno svedoče. Zapadne sile su u Prvom ratu radije bile za jugoslovensku nego za ujedinjenu srpsku državu. Računalo se da i u jugoslovenskoj državi srpski faktor treba da bude na različite načine neutralisan. Zar o tome tako očigledno ne svedoči britanska i uopšte saveznička politika prema Srbima tokom Drugog svetskog rata? Naši takozvani istorijski saveznici preuzeli su i u velikoj meri ostvarili krajem 20. veka političke projekte srpskih protivnika iz oba svetska rata.

Srpski faktor se u očima zapadnih saveznika uvek sagledavao kroz prizmu odnosa sa Rusijom, sa mnogo predrasuda i netrpeljivosti. Posle sloma carske Rusije srpsko-ruski odnosi nisu bili više ni izdaleka ono što su bili do tada, ali inercija istorijskih predrasuda prema pravoslavnim Slovenima nastavila je da traje. Svi srpski državnici od Karađorđa pa do ovih najnovijih suočavaju se sa sličnim izazovima kada je reč o nacionalnim državnim interesima Srbije i Srba u celini.

* Vidite li i poslednje presude Haškog tribunala kao postmodernu verziju Nirnberškog procesa za Srbe kao jedine krivce za ratove devedesetih?

- Mnogi razumni i čestiti ljudi ne samo kod nas nego i u svetu su u Haškom tribunalu videli sredstvo za kompromitaciju srpskih nacionalnih težnji, za kriminalizaciju srpskog političkog i vojnog vođstva i sprovođenje pravde "pobednika" u ratu koji Srbima nikad nije bio zvanično objavljen. Slažem se sa onim kolegama koji u haškim presudama vide ne samo stvaranje alibija za najveće međunarodne zločine protiv jedne suverene međunarodno priznate države, nego i jedno od moćnih sredstava da se svetskom javnom mnjenju nametne novo tumačenje istorije Srba kao trajnog "remetilačkog faktora" na Balkanu. Pravi najveći krivci za jugoslovensku i srpsku tragediju i agresiju na SRJ se sve ređe pominju.

* Stogodišnjicu oslobađanja Kosova i Metohije ovde je obeležila šačica studenata. Miri li se to Srbija sa gubitkom pokrajine i žrtvuje li je zarad EU?

- Činjenica je da su naša javnost pa i država gotovo "na prstima" obeležili ovaj događaj, njegov civilizacijski i drštveni značaj. Izuzetnost tog događaja - povratak Srbije svojim starim državnim i duhovnim središtima zasluživao je da bude obeležen dostojanstvenim svenarodnim pomenom. Ipak, održano je nekoliko značajnih naučnih skupova koji, nažalost, nisu zasluživali veću pažnju naših novina i televizija, naročito "javnog servisa evropske Srbije". Svakako da je prisustvo državnog vrha Srbije na obeležavanju Kumanovske bitke na Zebrnjaku samo po sebi važno. Činjenica je, međutim, da se u međunarodnoj i našoj javnosti već duže vreme nameće osećaj srpske "istorijske krivice". Naročito se uporno insistira na navodnoj besmislenosti borbe za Kosovo i Metohiju. Udara se zapravo na srpsko elementarno samopoštovanje, na minimum nacionalnog dostojanstva. Ne vidim nijednu dobru nameru vodećih zemalja Evropske unije prema nama kada je reč o borbi za očuvanje Kosova i Metohije kao temelja srpske državotvorne i kulturne samosvesti.

* Zašto Evropa ćuti na povampirenje ideje o „Velikoj Albaniji"? Je li samo zbog toga što su sada Amerikanci glavni pokrovitelji rešavanja albanskog pitanja, kao nekada Britanci?

- Moramo biti svesni da prisustvujemo radikalnom političkom preoblikovanju političke karte Balkana i poništavanju međunarodnih ugovora i sporazuma proisteklih iz Prvog i Drugog svetskog rata. Amerikanci nisu uspešno rešili nijedno od bezbroj svetskih kriznih žarišta koje su otvorili. Imali smo već „Veliku Albaniju" tokom Drugog svetskog rata kao posledicu fašističko-nacističke okupacije. Treba uvek imati na umu ono što je grof Ćano zabeležio u svom "Dnevniku", objašnjavajući italijansko-nemački pakt potpisan u Beču 21. maja 1939. Ističući da je svom nemačkom kolegi Ribentropu ukazivao na značaj Albanije za buduće strategijske prodore ka Sredozemlju i na Balkanu, Ćano piše: "Oduševljen je našim namerama da je pretvorimo u tvrđavu koja će neumoljivo vladati Balkanom". U Tirani je avgusta 1939. obećao Albancima "prirodnu Albaniju". Vidite li vi neku razliku između ove i mnogih sličnih izjava poslednjih godina? To je opasno poigravanje Balkanom i njegovim narodima.

* Zašto naša politička elita uporno teži EU, kada kriza i jačanje nacionalnih država opasno drmaju njene temelje?

- Ne smataram se pažljivim analitičarem procesa u Evropskoj uniji, ali je sasvim jasno da je sve ono što se zbiva u tom političkom i ekonomskom savezu daleko od De Golove romantične vizije ujedinjene Evrope. Ne mislim da od "evropskih integracija" i "puta u Evropu" treba praviti neku novu religiju. Trezven i racionalan odnos prema toj zajednici i prema našim nacionalnim i državnim interesima zahteva veću dozu kritičnosti i obazrivosti. Uostalom, ne mislim da postoji znak jednakosti između kulturnoistorijskog pojma Evropa i političkog saveza pod imenom Evropska unija.

* Preterujete li kada kažete da je u Srbiji i zemljama Balkana na delu meki protektorat SAD i EU? Imaju li šanse da opstanu tako atomizovane državice?

- Ko se danas još seća plemenite ideje 19. pa i prvih decenija 20. veka - Balkan balkanskim narodima. Istoričar Vladimir Ćorović je često pisao o borbi za nezavisnost Balkana. Evropskom prostoru koji je kolevka više starih civilizacija, u prvom redu antičke helenske, koja stoji u temeljima moderne evropske civilizacije, želi se po svaku cenu nametnuti osećaj beznačajne periferije koju treba civilizovati. Kao "civilizatori" se pojavljuju upravo viševekovni osvajači Balkana. Balkan nikada u svojoj istoriji nije bio dalje od velikih ideja svojih državnika iz prethodnih vekova.

 

RUKAVAC STRAHA OD RUSIJE

* Postoji li neko cementirano anglosaksonsko shvatanja da svako jačanje Srba na Balkanu automatski jača ruski uticaj u ovom podneblju?

- Već odavno je profesor Milorad Ekmečić zapazio da je srbofobija u zapadnom svetu samo rukavac tamošnje rusofobije. Iako je srpski narod još od vremena Karađorđa pokazao jaku istorijsku samosvest i želju za nezavisnošću, suočavamo se sa viševekovnim klišeima o tome da su pravoslavni Srbi (iako je kao što je poznato uvek bilo i Srba katolika i muslimana) produžena ruka Rusije i ruskog uticaja na Balkanu. Po takvoj ukorenjenoj predrasudi - što manja srpska država to manji uticaj Rusije. Knez Mihailo je jednom prilikom na izjavu italijanskog konzula Skovasa da Rusija upotrebljava Srbe za svoje sebične interese, odgovorio: od vas samo zavisi da li ćemo mi sve i samo od Rusije očekivati, jer izgleda da nije Rusije ne biste ni znali da mi postojimo. Nesporna je činjenica da je carska Rusija uz sva kolebanja pa i povremeno izneveravanje srpskih očekivanja, bila glavni i moglo bi se reći među velikim silama jedini spoljnopolitički saveznik Srba u njihovoj borbi za oslobođenje i ujedinjenje.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.289.html:410671-Terzic-Namecu-nam-istorijsku-krivicu

NYT: Selektivna pravda Tribunala

NYT: Selektivna pravda Tribunala

Izvor: Tanjug

Njujork -- Skoro svi prijatelji Zapada iz ratova sa prostora bivše Jugoslavije su oslobođeni, dok su skoro svi Srbi proglašeni krivim, piše Njujork tajms.

Screenshot sa www.nytimes.com

To ne oslikava na pravi način balans u zločinima koji su počinjeni na terenu, piše ovaj list.

U autorskom tekstu izvršnog direktora Centra za humanitarni dijalog Dejvida Harlanda, koji je bio i predstavnik Ujedinjenih nacija tokom rata u Bosni i Hercegovini, ističe se da je najviše Srba etnički očišćeno u ratovima i raseljeno sa teritorija na kojima su živeli, a da za to nikome nije ustanovljena krivica.

Harland navodi da nema simpatije za Srbe koji su osuđeni, već naprotiv, seća se opsade Sarajeva u kome je boravio i dodaje da je bio svedok optužbe u procesu protiv bivšeg srpskog predsednika Slobodana Miloševića, kao i vođa bosanskih Srba Radovana Karadžića i Ratka Mladića, ali naglašava da nisu samo Srbi činili zločine.

"Srbi su počinili neke od najgorih ratnih zločina, ali nisu bili sami u tome i nije pravedno ili svrsishodno da samo oni nose celokupnu odgovornost. Osuditi samo Srbe nema smisla u odnosu na pravdu, na realnost ili u odnosu na politiku", smatra bivši UN-ov zvaničnik.

Prema njegovim rečima, hrvatski lideri su osmišljavali razbijanje Jugoslavije i značajno su doprineli užasima u BiH.

"Svojim očima sam gledao neselektivan bes prilikom hrvatskog napada na divni grad Mostar. Bio sam u gradu u kome su odsečene muslimanske glave bile izložene na pijaci", navodi u svom tekstu Harland i dodaje da je video i desetine hiljada srpskih civila koji su bežali iz Hrvatske pred napadom 1995. godine.

On se u članku osvrće i na muslimansko vođstvo u Sarajevu, rekavši da je ono imalo duboke veze s međunarodnim džihadističkim pokretom i pružalo utočište najmanje trojici ljudi koji su imali jednu od glavnih uloga u napadima na SAD 11.septembra 2001.godine.

Harland naglašava da posebno mora da pomene i vlast kosovskih Albanaca, koja je izvršila najekstremnije etničko čišćenje, potpuno izbacivši Srbe i Rome sa Kosova.

"Stari pravoslavni manastiri na Kosovu su sada skoro jedino podsećanje na nekada cvetajuće nealbansko stanovništvo", piše direktor Centra za humanitarni dijalog, uz podsećanje da je veliki broj tih crkava i manastira uništen.

"Ono što se desilo u Tribunalu u Hagu je daleko od pravde i to je nastavak rata legalnim sredstvima, sa SAD, Nemačkom i drugim zapadnim silama na jednoj strani i Srbima na drugoj strani", smatra Harland.

Zbog takvih presuda, smatra bivši izaslanik UN, sada će biti pojačani najgori politički porivi kod naroda bivše Jugoslavije - kompleks progona kod Srba, trijumfalizma kod Hrvata, osećaj žrtvi kod bosanskih muslimana, opravdanja za kosovske Albance koji traže rasnu čistoću.

"Ovim se daje mnošto municije za buduće sukobe i to je potpuna suprotnost onoga za šta je sud bio osnovan i šta je bio cilj da postigne", zaključuje Harland u tekstu u "Njujork tajmsu".

 

• Komentara
  18

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2012&mm=12&dd=08&nav_category=64&nav_id=667266

http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/Kako-se-pere-istorija.sr.html

 

Мирослав Лазански

Како се пере историја

Каква је веза између Хитлера и Хашког трибунала, између нацистичког новог поретка и данашње нове Европе? Љубитељи Хашког трибунала и еврофанатици рекли би да је то злобна и натегнуто тенденциозна теза. Слажем се, то је могуће само у машти антихашких лобиста, али два британска новинара, Сајмон Данстен и чувени Џерард Вилијамс, у својој књизи „Сиви вук" доказују да се Адолф Хитлер није убио 30. априла 1945. године у бункеру у Берлину већ да је побегао у Аргентину, где је лагодно и срећно живео све до 1962. године и чак изродио и потомство. Признајем, када сам чуо за ту књигу слатко сам се насмејао, британске колеге нашле су прави начин да зараде добру лову, Хитлер је очито и данас хит тема, од старог мјузикла „Адолф Хитлер суперстар" до ове најновије књиге о фиреру. Но, када сам је прочитао више се и нисам смејао. То је приказ савршене организације Трећег рајха, нацистичке државе у којој плате војника, официра, професора, учитеља, лекара, новинара нису касниле ниједан дан, чак ни у априлу 1945. године. Државе, у којој је производња тенкова, авиона и подморница била већа 1944. него 1941. То је приказ тајних нацистичких операција како наставити живот и после изгубљеног рата, фрапантни подаци и документи. Аутори књиге „Сиви вук" тврде да је генерал Двајт Ајзенхауер 12. октобра 1945. изјавио за Асошијетед прес: „Постоје све претпоставке да је Хитлер мртав, али нема ни најмањег доказа за његову смрт". Совјетски маршал Георгиј Жуков рекао је 6. августа 1945: „Нисмо пронашли леш који би могао бити Хитлеров". Стаљин је 17. јула 1945. на Потсдамској конференцији инсистирао да је Хитлер побегао, „вероватно у Шпанију, или у Аргентину". Чији су онда били угљенисани лешеви, које су совјетски војници пронашли поред бункера у Берлину? Аутори „Сивог вука" кажу да су то били лешеви двојника Хитлера и Еве Браун.

Када сам у мају 1991. у Москви за „Политику" интервјуисао шефа КГБ-а, совјетског генерала армије Владимира Крјучкова, а био је то једини интервју који је икада дао неки шеф КГБ-а, замолио сам га да ми његови службеници покажу остатке лобање Адолфа Хитлера. Говорило се да су остаци те лобање у власништву КГБ-а. Генерал се само насмејао мојој молби. После сам сазнао да је тај фрагмент Хитлерове лобање подвргнут анализама ДНК и да припада некој жени млађој од 40 година, и то не Еви Браун. Мистерија, или велика превара? Логично је онда и питање, ако су то све знали Американци и Британци зашто им је била потребна службена верзија о Хитлеровом самоубиству у бункеру? Да би се допустило новој Немачкој да никне из пепела старе, кажу писци ове књиге. И управо ту присталице антихашког лобија код нас злобно и тенденциозно проналазе одређену логику, логику најновијих одлука из Хашког трибунала. Могуће је да се историја прекраја и пере на разне начине? Мало двојници, мало трибунали!

Но, пустимо лобање и Хитлера у Аргентини. Тамо је наводно умро од инфаркта 1962. године, вероватно у тренутку када је чуо да је маршал Тито постао лидер несврстаних. Не задирући у једно од општих места федералистичког дискурса, чини ми се да данашњи пројекат нове уједињене и интегрисане Европе, заправо, и није плод либералне мисли, већ тоталитарних идеологија, нацизма и фашизма, и њихових разних варијанти. Можете то схватити као обичну провокацију, памфлет који ће изазвати гнев фанатика европске идеје, али апостоли европске идеје били су Хитлер и Мусолини. Почнимо од нацистичког министра пропаганде Јозефа Гебелса.

„Технологија транспорта и телекомуникација смањује раздаљине између народа и то ће неминовно довести до европске интеграције", говорио је Гебелс 1940. додавши: „ви сте постали чланови једног великог рајха који се спрема да реорганизује Европу, да поруши све границе у њој које још раздвајају европске народе и омогући им да живе лакше и заједно". Обраћајући се једном скупу нацистичке странке у Нирнбергу 1937. Хитлер је дословно рекао: „Нас више интересује Европа од било које државе, наш народ, наша култура, наша економија развиле су се и могу да наставе са развојем само у једном ширем европском контексту, и ми желимо европску породицу народа". Међутим, најартикулисанија нацистичка мисао поводом овог питања појавиће се 1938. на великој конференцији у Берлину на тему „Europaische Winrtschaftsgemeinschaft", или дословно „Европска економска заједница". Министар економије Трећег рајха Валтер Функ је подвукао тада „да је дошло време за економску интеграцију Европе, да је дошао и крај националним валутама и да ће рајхсмарка бити валута те интегрисане Европе".

Мусолинијев министар финансија од 1922. до 1925. Алберто де Стефани написао је 1941: „Нације не могу бити чврста основа за пројекат нове интегрисане Европе и због своје разноликости и традиционалне непомирљивости. Европска унија неће бити подложна тим осцилацијама". Директор и главни уредник листа „Ћивилта фашиста", Камило Пелици пише 1941: „Једна нова заједничка Европа, од Атлантика до Урала јесте наш циљ. То је мисија која нам предстоји, ми Италијани, Немци и сви европски народи морамо то ускоро и да остваримо. То ће бити једна нова Европа за нова епохална надахнућа".

Признајем, прочитавши све то и ја сам надахнут...

Мирослав Лазански

објављено: 08.12.2012.