To sebi nije smeo dozvoliti. Nije sebi smeo dozvoliti da oni koji su najviše profitirali od njegovog liderstva Srbijom odigraju ovu utakmicu do poslednje kapi njegove krvi, a ne njihove krvi. Nije sebi smeo dozvoliti da ga ovako zajebu. Oni koji su ga pogurali u ovu avanturu sutra će bežati od njega kao od gubavca, ostaće samOvih dana Srbija, njen državni vrh, građani, suočeni su sa činjenicom da je pristigao trenutak zvani Kosovo i Metohija, trenutak koji malo ko u ovoj zemlji razume, ali koji svi osećaju, čak i oni koji grakću kako je Kosovo balast oko vrata Srbiji. Čak su i oni sami sa sobom u dubokoj intimi svesni da su potomci onih koji su satkani od kosovskih niti, srpskog epa, tog srpskog usuda. U četvrtak, baš na dan kad je Boris Tadić na iznenađenje javnosti istupio i pozvao na uklanjanje barikada na severu Kosova, što je objektivno označilo zaokret u zvaničnoj politici državnog vrha Srbije, istog tog dana 1918. godine okončan je Prvi svetski rat, i Kosovo i Metohija se od tada našla u sastavu Srbije, Kraljevine SHS. Srbija je u tom ratu izgubila trećinu stanovništva i pretrpela strahovitu ratnu štetu u visini od 13 milijardi dinara, što je bilo po budžetu iz 1911. ravno 65 godišnjih budžeta Srbije. U toku Prvog svetskog rata KiM je okupirala austrijska i bugarska vojska, pre tog rata praktično vekovima okupator se zvao Osmanlijsko carstvo. Loš dan za predsednikovo obraćanje naciji i poziv da se uklanjaju barikade, što u percepciji naroda koji tamo živi znači uklanjanje poslednje prepreke koja ih štiti od činjenice da ne postanu građani nezavisnog Kosova, onog kojim upravlja Hašim Tači. Danas svi tu temu komentarišu u dnevno političkom kontekstu, vladini papagaji i korumpirane medijske budale to pokušavaju da umotaju u celofan koji je toliko neubedljiv i proziran da ni sami ne znaju kakvu negativnu reakciju kod običnog građanina to proizvodi. S druge strane opozicija se ponaša krajnje nečasno, nedoraslo i nedržavnički. Čovek ne zna ko je gori, da li vlast ili opozicija. Meni ovde nije namera da uđem u dnevno politički kontekst tipa "Boris Tadić je pritisnut sa Zapada poklekao i pustio Kosovo niz vodu zarad neke kandidature", ili tipa "ni opozicija nema nikakvo rešenje za taj problem, već gleda da profitira činjenicom da će se Tadić slupati u očima birača, a oni će lukavo ćutati kako se ne bi zamerili međunarodnim faktorima i time profitirati". Taj kontekst me ne zanima, ta kaljuga dnevne srpske politike me inače ne zanima kao čoveka, ono što mene ovde zanima jeste nešto drugo. Istina je da je pitanje suvereniteta i integriteta Srbije na KiM krajnje maglovito pitanje sa istorijskog aspekta. Te 1918. godine buknuo je gerilski ustanak Kačaka, oko 10.000 albanskih hajduka koji su se odmetnuli u planine, ali ne kad je KiM ušla u sastav Srbije, već i pre toga, još za vreme Turaka koji su ih i prozvali Kačacima, što na turskom znači hajduk, a koji su vojevali za svoju nezavisnost. Ti hajduci su tresli mladu Kraljevinu SHS od 1918. do 1924. godine predvođeni bračnim parom Azemom i Šotom Galicom iz okoline Drenice. Azem je likvidiran kao i još 12.000 bliskih mu ljudi, njih 22.000 zapali su u zatvore, Kačaci su ugušeni u krvi, a nadolazeća KPJ je u tim poraženim snagama i njihovim potomcima i simpatizerima imala vernog saveznika i neprijatelja postojećeg režima Kraljevine SHS. Stigla je 1945. i Albanci su dobili od Josipa Broza Tita "nagradu" u vidu autonomne pokrajine, menjanje demografske strukture na KiM otvorenom penetracijom Albanaca iz Albanije koji su pristizali i naseljavali se na KiM. Srpska elita unutar SFRJ je to manje-više posmatrala nemo, ili da budem precizan neadekvatno. Stigao je raspad SFRJ, pa NATO bombardovanje 1999. godine i izvlačenje KiM iz neposrednog suvereniteta i integriteta Srbije, za koje praktično možete sami da zaključite kakvi su bili od 1918. do 1999. godine. Drugo pitanje je duhovna i kulturna vertikala zvana Kosovo u nacionalnom biću srpskog naroda. Ta vertikala je nesalomiva u biću ovog naroda i ona nadjačava svaki argument, istorijsku činjenicu, trenutne državne i nacionalne interese, geopolitičke okolnosti, ispiranje mozgova, medijsko anesteziranje srpske nacije. Upravo zarad te činjenice mislim da je Boris Tadić povukao svoj najrizičniji politički potez u životu. Taj potez on nije smeo da povuče zarad sebe, svog sna, majke mu Nevenke i oca Ljubomira, dece Vanje i Maše. Zašto? Zato jer je bio predsednik Srbije kad je KiM proglasila nezavisnost donoseći deklaraciju u prištinskom parlamentu, zato jer je bio predsednik Srbije na čiju inicijativu je Međunarodni sud u Hagu tu deklaraciju ocenio u skladu sa međunarodnim pravom, jer je bio predsednik koji je prihvatio dolazak Euleksa na KiM, jer je bio predsednik koji je vodio tehničke pregovore u Briselu kroz lik i delo nebitnog Borka Stefanovića, jer je bio predsednik koji je pozvao da se uklone barikade, i jer će biti predsednik kojeg će narod na barikadama da ugradi u kosovski ep nalik na Vuka Brankovića. To sebi nije smeo dozvoliti. Nije sebi smeo dozvoliti da oni koji su najviše profitirali od njegovog liderstva Srbijom odigraju ovu utakmicu do poslednje kapi njegove krvi, a ne njihove krvi. Nije sebi smeo dozvoliti da ga ovako zajebu. Oni koji su ga pogurali u ovu avanturu sutra će bežati od njega kao od gubavca, ostaće sam. Srbija više nema nekog manevarskog prostora kad je KiM u pitanju, to je skoro pa završena priča. Boris Tadić je takođe na putu da postane završena priča, izuzev ukoliko još danas ne napravi novi preokret. Ima još i vremena i prostora i resursa, pitanje je da li zna šta je potez i ima li energije za njega. U suprotnom, ne priželjkujem da i on postane politička žrtva kosovskog usuda, gotovo sam siguran da će vrlo brzo, što danas izgleda kao gotovo nestvarno, izgubiti i liderstvo u sopstvenoj Demokratskoj stranci, i otići u političku penziju ostavljen i zaboravljen od svih. Jedini koji ga neće zaboraviti su autori kosovskih epova. |
Нема коментара:
Постави коментар