„Политико“: Брисел изгубио свог човека у Београду, нова власт не жури у ЕУ
Marko Plecic
3–4 minutes
„Брисел је изгубио свог човека у Београду“, пише „Политико“ у анализи последица убедљиве победе „Студентске листе“ на парламентарним изборима у Србији.
Европска унија је, како наводи овај портал, више од деценије третирала Александра Вучића као незаменљивог партнера, преко којег су пролазили сви важни разговори о европским интеграцијама и економској сарадњи. Сада ће морати да гради односе са новом влашћу, која према Бриселу има знатно резервисанији став.
Посебно је занимљиво што „Студентска листа“, упркос очекивањима да би смена Вучића могла да убрза европске интеграције, у свом изборном програму не наводи чланство у ЕУ као непосредни циљ. Уместо тога, Европску унију препознаје као најважнијег економског партнера Србије, уз намеру да развија билатералне односе са појединачним чланицама, пре свега Грчком, Италијом, Мађарском и Француском.
Будући посланик „Студентске листе“ Југослав Гашић поручио је да нова власт не жели изолацију Србије, али ни однос у којем се интереси Брисела подразумевају као приоритет.
„Не желимо да будемо одсечени од Европе. Не желимо да будемо изоловано острво“, рекао је Гашић.
Ипак, додао је да је потребно изнова поставити приоритете у односима са Европском унијом.
„Мислим да морамо да преиспитамо наше приоритете у односима са ЕУ, тако да интересе Србије ставимо на прво место. Једностран приступ не подстиче дугорочну сарадњу“, нагласио је он.
„Политико“ указује да Брисел сада плаћа цену политике у којој је годинама све карте стављао на Вучића, занемарујући друге политичке актере у Србији. Чак и међу изразито проевропски оријентисаним представницима јавности постоји незадовољство због начина на који је ЕУ сарађивала са претходном влашћу.
Председник Управног одбора Центра за европске политике Срђан Мајсторовић оцењује да је ЕУ угрозила сопствени кредибилитет игнорисањем демократског назадовања у Србији. Према истраживању тог центра, 41,6 одсто грађана сматра да је Брисел више заинтересован за сопствене политичке и економске интересе у региону него за демократију и владавину права у Србији.
„Годинама су нам говорили да у Србији не постоји алтернатива режиму“, навео је Мајсторовић, описујући реакције европских званичника на захтеве да се у преговоре укључе и други представници друштва.
„Политико“ подсећа и да је Брисел био уздржан током масовних студентских протеста, док су европски званичници углавном избегавали директне критике тадашњег председника Србије. Упадљиво је, кажу, било и одсуство застава ЕУ са демонстрација.
Ипак, економска сарадња Србије и Европе значајно је напредовала током Вучићеве власти, а Србија је постала једна од водећих дестинација за стране инвестиције у региону. Сада, међутим, Брисел више нема саговорника преко којег је годинама решавао готово сва питања у односима са Београдом.
„Сада, када је СНС чврсто потиснут у опозицију, Брисел ће морати да преиспита начин на који сарађује са Србијом. За многе грађане Србије, Европска унија најпре мора да положи рачуне за 12 година гледања на другу страну“, закључује „Политико“.
Зашто се само Србима у БиХ намеће апсолутно прихватање такозваних „хашких истина”, док за друге тај критеријум не важи? И уз то преко наметнутог вербалног деликта, припадницима српског народа се прети затвором, док су друга два народа амнестирана за та дела
На почетку свог најпознатијег романа Андрић је описивао крајолик око моста у Вишеграду. Мало узводно од ћуприје, на обали Дрине, видјеле су се округле удубине, двије по двије, у правилним размацима, као да су у камену урезани трагови копита неког коња натприродне величине. Како се ту вода задржавала дуго послије кише, локална дјеца играла су се око тих камених судова испуњених млаком водом.
Описујући дјечију игру, Андрић је, с намјером или не, понудио потенцијалну формулу суживота у Босни и Херцеговини. Наиме, дјеца су имала своје митове о поријеклу тих удубина. За српску дјецу то су били трагови копита Шарца, коња њиховог јунака Краљевића Марка, док су турска дјеца била апсолутно убијеђена да су те удубине настале под тежином крилате бедевије коју је јахао нико други до њихов народни јунак Алија Ђерзелез.И, што је најзанимљивије, пише Андрић, они се око тога никада нису препирали. Толико су и једни и други били убијеђени у тачност свог вјеровања да о томе никада нису расправљали, нити су покушавали једни друге да разувјере. Једноставно, имали су своје истине и мирно су, за љетњих дана, у тим овећим чанцима пуним млаке кишнице, заједно чували уловљену ситну рибу, без обзира на различита вјеровања.Често се сјетим ове Андрићеве приче, за коју истински вјерујем да представља могућу формулу коегзистенције и опстанка данашње БиХ. Нико не треба ни да покушава да разувјери друге у њихова вјеровања, већ треба прихватити да у БиХ постоји више паралелних истина и да се њихово поимање и прихватање суштински разликују код сваког од три народа. Свако наметање властитог вјеровања другима као апсолутне истине у Босни и Херцеговини ствара конфликт, као и покушаји да се вјеровања оних других забране или санкционишу.
Искључивост нагриза БиХ
Зато ова Андрићева формула нема никакву шансу да буде равноправно примијењена све док припадници једног народа инсистирају на томе да се друга два повинују њиховим истинама и вјеровањима, а своја да забораве. Таква искључивост озбиљно нагриза темеље државне заједнице БиХ, који, додуше, никада нису били нарочито чврсти, чак ни за вријеме СФРЈ. Наративи о складном суживоту народа у БиХ за вријеме Југославије испоставиће се као заблуде у које су многи жељели да вјерују, али нису умјели или могли да спријече конфликт, који је, очигледно, био неминован.
Моја генерација, рођена осамдесетих година, није много упамтила Југославију. Бар не довољно да би се социјализовала уз тадашње политичке симболе и тиме усвојила тадашњи систем вриједности, који је крајем осамдесетих већ био на заласку. Политичка социјализација моје генерације била је условљена родитељским тумачењем тих истих симбола, ревитализацијом националних идентитета крајем осамдесетих и грађанским ратом који је услиједио.
Сјећам се једне ситуације из ране младости, из дворишта Основне школе “Иван Горан Ковачић” у Бањалуци. Био је крај 1988. године када нам је стари учитељ Богдан Прерадовић рекао да отворимо букваре за први разред на страници с причом под називом “Друг Тито гледа све нас”.
Та једноставна и нижим узрастима намијењена индоктринирајућа причица о томе како се дјеца у једном југословенском разреду препиру око тога кога тачно посматра Титов портрет изнад школске табле на крају се завршава интервенцијом учитеља, који, као deus ex machina, рјешава ову тешку дилему закључком: “Друг Тито гледа све нас.” Иако је моја генерација била претпосљедња која се у бањалучкој дворани “Борик” завјетовала тада већ покојном Брозу, полажући пионирску заклетву 29. новембра те исте године, нисмо се много емотивно идентификовали с тим човјеком чију смо урамљену фотографију свакодневно гледали изнад школске табле.
Наш добри учитељ старог кова свакодневно се трудио да нам приближи симболе народноослободилачке борбе, представе о комунистичком добру и злу и важности Броза за наше спасење, као да смо, у најмању руку, били први разред средње школе. Али све је било узалуд – вријеме братства и јединства убрзано је истицало.
Након часа на којем нам је учитељ испричао јефтину причу о томе кога Броз тачно гледа с портрета на којем је висио изнад школске табле, услиједио је велики одмор. У школском дворишту издвојио сам се с двојицом тадашњих најбољих пријатеља, Игором и Емануелом. Први је био припадник украјинске мањине у БиХ, а други Хрват. Наравно, у том тренутку нисам знао ништа од тога. Једино ми је било чудно када нам је Емануел препричавао детаље са својих одлазака на вјеронауку у трапистички самостан “Марија Звијезда” на периферији Бањалуке.
Нико није волио Тита
Углавном, тако издвојени, ваљда под утиском претходног предавања о Брозу, повјерили смо се једни другима. Први сам ја шапнуо да лично не волим Тита, што је наишло на њихово одобравање, па су и они исту тајну подијелили са мном. Тим чином седмогодишњи дјечаци нису манифестовали политичке ставове, него су једноставно једни другима саопштили расположење које је владало у њиховим кућама, а које се косило с идеологијом на заласку. То ће ми постати јасније нешто касније.
Након три године, Игор и Емануел су са својим родитељима напустили Бањалуку, учитељ Богдан је отишао у пензију, а у школу су дошла друга дјеца и наставници, углавном српске избјеглице из Славоније. О Титу више нисмо ни учили ни расправљали. Нас који смо остали, обликовали су нови симболи, а политичка социјализација везала се за српску тробојку, двоглавог орла Немањића и химну “Боже правде” наше државе Републике Српске. И данас те исте симболе осјећамо као и тада.
Бошњаци су 2010. године уз почасти сахранили свог ратног команданта, генерала Расима Делића, без обзира на то што је у том тренутку већ био осуђен у Хагу за ратне злочине. Данас, када се овај примјер наводи као кључни доказ бошњачке недосљедности и двоструких стандарда, Бошњаци рођени послије рата утркују се на друштвеним мрежама да докажу да је Делић био херој и праведник који је бранио Босну од тобож агресора. Притом се и не запитају зашто је осуђен и да ли му је казна од три године затвора, на које је осуђен по основу командне одговорности над муџахединима који су клали припаднике српског народа, можда ипак била срамотно ниска.
Напротив, Делић је и данас херој за бошњачку јавност, као и сваки под његовом командом Арапин, Пакистанац, Турчин или Иранац који су као припадници одреда Ел Муџахид тзв. Армије БиХ одсијецали и шутирали српске главе по Озрену. Нисмо видјели да су представници Колективног запада критиковали или осудили сахрану осуђеног ратног злочинца Расима Делића уз државне почасти.
Када је у Дејтону настала државна заједница БиХ, у колективној свијести српског народа Република Српска је остала једина његова држава
Када се осврнемо на Хрвате у БиХ, примјетно је да их веома вријеђа када им Бошњаци пребацују “удружени злочиначки подухват”. Наиме, Хашки трибунал је правоснажно осудио генерала ХВО Слободана Праљка на 20 година затвора за злочине против човјечности почињене над Бошњацима, утврдивши да је био припадник удруженог злочиначког подухвата. Поред Праљка, њиме је, према пресуди Трибунала, било обухваћено још пет хрватских официра Херцег-Босне, а као учесници су наведени и припадници државног и војног врха Републике Хрватске, међу којима и Фрањо Туђман, Гојко Шушак и Јанко Бобетко.
Замислимо колико су уопште реалне шансе да припадници хрватског народа у БиХ данас ову хашку конструкцију прихвате као апсолутну истину о улози њиховог војног и политичког врха у грађанском рату?
Зграда Хашког трибунала (Фото: Wikimedia Commons/ICTY staff/CC BY 3.0)
Наслеђе ВРС
На сједници Скупштине српског народа у БиХ, одржаној 12. маја 1992. године у Бањалуци, формирана је Војска Републике Српске, а за њеног команданта именован је генерал Ратко Младић. Коста Николић је у својој књизи Босна и Херцеговина, рат који су многи желели пренио дио његовог тадашњег говора:
“Желим да говорим сад о овом историјском тренутку што видим све нас на тачки са које су требали кренути наши преци. Са ове тачке, по мом дубоком убјеђењу, воде два пута у будућност. Први пут, којим ја желим да идем и предлажем да крене наш народ, пут је осмишљеног и организованог и упорног, тешког и крвавог рада. То је пут части и опстанка. На њему ће бити и жртава, нису почеле ни падати, рат нисмо ни почели водити. Није нити почело. Ако се боримо, преживјет ће неко. Други пут је стихија, пасивност, неорганизованост, мудровање и паметовање, пут неборбе или пут борбе некакве какве ко хоће. То је пут нашег нестанка. Пут издаје и нечасти.”
У том говору чуло се и да Војска Републике Српске неће бити освајачка војска, већ да ће искључиво бранити и одбранити српске трагове и српску нејач, те да ће донијети слободу свом народу и омогућити му да живи са својим окружењем на својим вјековним огњиштима.
И тако је и било. То што неко и данас сматра да све то треба одузети српском народу и Републици Српској само доприноси убрзаном крају Босне и Херцеговине. Напослијетку, српски народ се никада неће одрећи Републике Српске, својих хероја и своје војске која је формирана да одбрани српски народ, након више од два мјесеца од када су Бошњаци отпочели грађански рат у БиХ, убиством старог свата Николе Гардовића у близини Старе православне цркве на Башчаршији у Сарајеву, првог марта 1992. године.
Чињеница о издаји Крајине од стране Милошевића не негира позитивне учинке његове политике (Република Српска и успостављање целовите Србије). И у овом случају се потврђује да нико није саздан из једног комада и да свако има своје лице и наличје
Да је заиста постојао сценариј ширења рата на Босну и Херцеговину илустроваћу фрапантном чињеницом из разговора са британским дипломатом, који сам водио новембра 1991. године у Београду, у својству министра спољних послова у Влади Крајине.
Реч је о разговору који је вођен пола године пре почетка рата у Босни и Херцеговини. Разговарали смо на тему Крајине, наших циљева и очекивања, да би он у једном тренутку потпуно изненада рекао „не мислите ваљда да смо ми Сарајеву дали олимпијске игре, зато што нисмо имали друго решење, него смо им то дали, када буде у рату бомбардовано Сарајево, да не буде бомбардована босанска касаба него олимпијски град“. Са том чињеницом, сматрајући је важном, упознао сам Слободана Милошевића лично.
Рат у Босни и Херцеговини и напад на српски народ дефинитивно су показали да од заједничког живота у истој држави нема ништа. Уз то, још једном се показало да се српско национално питање решава пре свега у Босни. Срећом, Србе су тамо предводили озбиљни људи на челу са Радованом Караџићем и Ратком Младићем. Караџић је био избор Добрице Ћосића, човека о коме желим на овом месту рећи реч више.
Добрица Ћосић је једини човек пред којим сам у првом сусрету имао трему. Његова доброта је, као изненађење у злом времену, деловала неочекивано. Отуда можда извор треме. То је човек који је имао најпотпуније разумевање српске ситуације и од њега сам чуо неколико значајних ствари.
Прво, рекао је да ће нас Србе уништити моравска брљивост и динарска плаховитост. Цвијићевски, зар не? Друго, када је био на дужности Председника СРЈ, у телефонском разговору посаветовао сам се са њим око једне конфликтне ситуације у Крајини, која је била везана за Милана Мартића. Он ми је рекао „ склоните тог човека јер не може да се носи са историјом“. Та немогућност ношења са историјом није била карактеристична у том времену само за Мартића. Стекао сам утисак да је од Добрице Ћосића могао научити и онај ко то није хтео. Био је харизматична личност.
RMANJ - Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je danas da ne postoje "bosanski ili hrvatski Srbi", već samo Srbi.
493471 FoNet/Instagram Budućnost Srbije
"Svi smo Srbi. I nema razlike između vladike Sergija, oca Slaviše, Mileta, mene. Mi smo samo Srbi, i ništa više i ništa manje od toga", rekao je Vučić tokom obilaska manastira Rmanj.
On je kazao da će biti upućeno upozorenje pojedinim vladama i medijima u regionu, navodeći da će, ukoliko nastave da dele Srbe, Srbija "i njih tako tretirati". (kraj) vem/mv/bdr
: Александар Вулин: Хоће ли држава Србија према Куртијевој влади почети да се понаша као Израел према Хамасу, или ће мирно посматрати како руше Газиводе, хапсе у Зубином Потоку и отимају српске манастире?
:
2–3 minutes
четвртак, 30. јул 2026.
Лидер Покрета социјалиста Александар Вулин позвао је званични Београд да реагује на низ најновијих провокација привремених приштинских институција и све веће репресије над Србима на Косову и Метохији.
"Шта држава Србија мисли да предузме? Да ли ће одредити меру по којој ће Шиптари без српских докумената моћи да се крећу само у колонама под пратњом за шта ће им бити посебно наплаћено или ћемо према Куртијевој влади почети да се понашамо као Израел према Хамасу? Или ћемо мирно посматрати како руше Газиводе, хапсе у Зубином Потоку, уводе агенте КИА у српске манастире?", упитао је Вулин у писаној изјави.
Он је подсетио да 1. августа Срби неће моћи да ходочасте у српске манастире на Косову и Метохији без пратње водича који лиценцу добија у Приштини. А такви водичи ће онда да објашњавају како су Високе Дечане подигли "Шиптари из династије Гаши а да су Срби геноцидан народ".
"Колико ће времена проћи пре него ходочаснике у Бањској дочека игуман косовске православне цркве који не говори српски", упитао је Вулин.
Подсетимо, данас је почело рушење мотела "Језеро" на Газиводама, иако су власници Срби поднели надлежнима тужбу и пред судом се води спор. Осим грађевинског насиља према Србима, Куртијев режим наставио је са хапшењем Срба под наводним оптужбама за "ратне злочине".
Такође, Приштина врши и притисак на Српску православну цркву и културно наслеђе у јужној српској покрајини, па ће од викенда у цркве и манастире у организацији туристичких водича бити могуће отићи само ако имају приштинске лиценце.
Код мене у Срему кажу да мртва уста не говоре. Међутим, понекад има тренутака када је тишина оних који су нас задужили током свог живота гласнија од речи живих.
Зато ти данас и пишем.
Не да те питам како си успео да створиш азбуку коју разуме сваки Србин, (најсавршеније фонетско писмо на свету) већ да ти кажем да се данас њоме тргује. Не, не продаје се за новац. Продаје се за мир у коалицији, можда за још један потпис или још један договор, вероватно и мандат. Да будем искрен, не знам детаље, сазнаћемо за који дан, недељу, месец…
Да, знам да ти је чудно, шта више и сам сам затечен. Док си ти пешице обилазио српска села, сакупљао речи и спасавао језик од заборава, данас се његов положај одлаже за неко погодније време. Кажу да није тренутак и да има пречих тема. Кажу и да је у питању само још овај компромис, као и онај пре пар недеља. Тако, ваљда, почиње сваки (српски) пораз. Не бринем се ја превише, јер ниједан народ није изгубио свој језик преко ноћи. Потребно је време за то, као и проневера завета оних који су обећали да ће га чувати, па су у међувремену закључили да постоји нешто важније од њега. Ако ниси знао, то је за њих Нови завет!
Теби су говорили да је немогуће угасити живи језик. Данас говоре да то баш није практично чувати од заборава, чак и од напада. Ти си у то време веровао да се народ окупља око слова, а данас неки верују да се народ окупља око политичких функција.
Ти си знао да се држава може изгубити, па поново створити, као феникс из пепела. То нас је најбоље Албанска голгота научила. Крвава стаза трагова у снегу од Мојковца до Крфа, исписала је историју једног народа на ћирилици довољно јасно и разумљиво да остане урезано у националну свест свих потомака оних који су дали своје животе за слободу, за будућност. Али, ако се народ одрекне свог језика и свог писма престаје да буде исти народ.
Зато ми је жао што ти данас не можемо јавити да је твоја борба коначно добила заслужени епилог. Напротив. Опет се подно Његошевог Ловћена расправља да ли српски језик сме да добије место које му припада. Опет се од онога што је право народа прави предмет политичке трговине. Највише боли што се то не чини под притиском непријатеља. Већ уз пристанак оних који су обећали да ће бити његови чувари. Чувари Косовског завета.
Историја ће, Вуче, једног дана записати ко је бранио српски језик када је било тешко. А још пажљивије ће записати ко је ћутао када је требало да говори, али и ко је трговао оним што није смео да изнесе на пијацу. Тај неко је продао прво историју, затим језик, још је остала само црква… али и она ће доћи на ред. Јуче су трговали крвљу предака, данас језиком који говоре, сутра на тезгу иду мошти Св. Василија Острошког.
Ни сам не верујем шта ти пишем. Људи мењају вечност за пролазност, верујући да је власт најважније одбранити, а не знају да се све у политици може надокнадити. Само се изгубљено национално достојанство најтеже враћа.
Ако наредних дана сретнеш горе Његоша, Лазу Костића, Јову Змаја, Бранка Радичевића, Црњанског, Дучића… реци им да не брину. Остало нас је довољно да одбранимо српски језик до последње “јоте”, иако се књига свела на свега једно слово.
Но, твоја азбука је преживела царевине, ратове, јаме, логоре и забране. Надам се да ће преживети и наше компромисе.
Шта би Србија добила увођењем ’пленума’ ЦК и ’зборова радних људи’, које предлажу студенти? Добила би карикатуру Кардељеве Југославије, коју је он Уставом из 1974. године разбио на осам држава и хиљаде ОУР-а. Апсурдност тог система најбоље илуструје пример воза који превози угаљ између Бановића и Београда, на раздаљини од 196 километара. Воз је путовао данима, јер су се мењале локомотиве на границама Србије, Хрватске и Босне да не би угрозиле ’суверенитет независних држава’Страни центри моћи, који су планирали обојену револуцију и уништење Србије, тачно су знали на која два стуба друштва треба ударити да би се друштво довело до анархије и хаоса. То су образовање и правосуђе. Уложене су милијарде евра да би Србија била кажњена због своје независне политике и неувођења санкција Русији. Главна улога рушитеља система додељена је „независним медијима”, невладиним организацијама и правосудним органима.
Организатори обојених револуција, који су унесрећили милионе људи широм света (убијајући пола милиона деце у Ираку, убијајући Гадафија и враћајући либијски народ у племенско уређење и организујући обојену револуцију у Украјини, у коју су Американци уложили пет милијарди долара), окомили су се на Србију и прогласили паролу „Србија мора да стане”. Обојена револуција у Украјини, рехабилитација нацизма и ширење патолошке мржње према Русима довели су до покушаја протеривања осам милиона Руса из Украјине и крвавог рата, који је однео милион и по живота. Сличан сценарио био је планиран за Србију, коју је требало поделити на три државе.
Због чега је образовање одабрано као најслабија карика у друштву? Будући стручњаци и носиоци важних друштвених функција најпогоднији су за манипулацију, јер професори као ауторитети могу да обликују њихову свест у складу с интересима страних служби. Одабран је чак и слоган „Србија мора да стане”, тј. да се врати на ниво из 2012. године, кад је нова власт наследила само 70 милиона евра у каси и кад је била пред банкротом, јер није могла да исплати плате и пензије. Тог тренутка Србија је пошла од минуса од 300 милијарди долара, који су нам нанели наши „западни пријатељи” (санкцијама, НАТО бомбардовањем и пљачкашком приватизацијом), од разорене и уништене привреде и од 550.000 људи које су „жути ослободиоци” избацили на улицу. За само тринаест година Србија је успела да утростручи БДП, да плате подигне са 330 на 1.000 евра, да изгради стотине километара ауто-путева, болница и школа, што је са аспекта Запада било недопустиво.
Девизне резерве износе 29 милијарди долара (ради илустрације, Русија је за време Јељцина имала седам милијарди долара девизних резерви). Чињеница да је Србија у 2024. години имала стопу привредног раста од 2,9 одсто, а Немачка само 0,1 одсто (29 пута мањи раст), била је сигнал за покретање обојене револуције. Ако неко без знања ових података крене у рушење „омрзнутог режима”, мора да се постави питање здравог разума „револуционара”.
Шта би Србија добила увођењем „пленума” ЦК и „зборова радних људи”, које предлажу студенти? Добила би карикатуру Кардељеве Југославије, коју је он Уставом из 1974. године разбио на осам држава и хиљаде ОУР-а. Апсурдност тог система најбоље илуструје пример воза који превози угаљ између Бановића и Београда, на раздаљини од 196 километара. Воз је путовао данима јер су се мењале локомотиве на границама Србије, Хрватске и Босне, да не би угрозиле „суверенитет независних држава”. Док се Европа уједињује, блокадери траже даљу поделу Србије на нова „племена” – „војвођанско племе”, „санџачко племе”, итд. Тако „мали Ђокица” замишља демократију. Сви путују ка Европи, а блокадери у Африку.
Многи се питају одакле толико мржње и спремности на линч политичких неистомишљеника? Главни узрок лежи у корумпираним медијима, у рукама светске политичке мафије, чији је основни циљ дебилизација нових робова новог светског поретка и заштита интереса 0,1 одсто најбогатијих (што се назива „демократија”). Ово је само доследно спровођење „Далсове доктрине” из педесетих година прошлог века (Ален Далас је био први шеф ЦИА, после рата), који је дао „рецепт” за уништење словенских народа као „ниже расе”: „Словене ратом не можеш уништити. Ми ћемо им дати лажне идеале и они ће сами себе уништити. Ми ћемо наћи истомишљенике, своје савезнике и помоћнике у њиховој домовини. Честитост и поштење биће исмевани и сматраће се остатком прошлости. Подлост и дрскост, лаж и превара, пијанство, наркоманија, хомосексуализам, издајништво, шовинизам и међунационалне мржње – све ћемо то неприметно култивисати у свест људи.”
За сада су блокадери успели само делимично да реализују Далсову доктрину. Успели су да Србији нанесу штету од 3,9 милијарди долара, тако што су отерали инвеститоре и смањили инвестиције, у прошлој години, са 5,2 милијарде долара на 2,2 милијарде, а планирани раст БДП-а смањен је са 3,8 на 2,8 одсто. Упркос свим напорима блокадера да „Србија стане”, она је остварила највишу стопу раста БДП-а у Европи у првом кварталу 2026. године. Главни циљеви – разбијање Србије на више држава и уништење привреде – нису реализовани.
