Razgovor sa istoričarem Dušanom T. Batakovićem, direktorom Balkanološkog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti
Kao da u Prištini Srba nije ni bilo
Autor: Jelena Tasić
- Direktor Balkanološkog instituta SANU, istoričar i diplomata Dušan T. Bataković nedavno je u Francuskoj objavio knjigu na engleskom jeziku „Burna decenija - Srbi na Kosovu posle 1999: uništavanje kulturne baštine, etničko čišćenje i marginalizacija".
Reč je o studiji koja sadrži analize, prve detaljne popise sa statusom crkvenih i kulturnih spomenika, grobalja, a kao poseban prilog pribrojan je i integralni izveštaj specijalnog izvestioca Saveta Evrope Dika Martija. Ova knjiga je povod za intervju sa Batakovićem, koji za Danas govori o srpskoj politici na Kosovu i Metohiji, obeležavanju 100 godišnjice početka Prvog svetskog rata i identitetu današnjih Srba.
- Da li bi Vašu novu knjigu trebalo prevesti i na srpski jezik zbog ovdašnje javnosti, kao i zbog predstojećih briselskih pregovora o zaštiti crkvene baštine na KiM?
- Objavljujem najviše na engleskom jer je tamo važnije upozoriti na neprijatne istine: kod nas inače svi sve znaju, a ne verujem da bi ovdašnje vlasti izvukle neku korisnu pouku. Njihova politika zapravo, uz smeškanje sa Tačijem juče, a Haradinajem sutra, odbacuje tegobno nasleđe ove decenije nekažnjenih progona sa etničkom motivacijom. Posebno bole one naručene reportaže o današnjoj Prištini kao finoj varoši dobrih ljudi, ili emisije o mirenju ovdašnje i tamošnje mladeži. Pomirenje je potrebno, ali ima smisla samo ako podrazumeva katarzu. Kao da smo zaboravili da ih pitamo gde im je 40.000 Srba i Roma komšija iz 1999, da li im neko od njih možda nedostaje, šta su učinili da im se oni vrate i povrate imovinu, ko sada živi u njihovim kućama i stanovima, zašto se prazne srpska sela južno od Ibra, zašto je broj povratnika simboličan, zašto se i Goranci očajnički hvataju za bugarske pasoše kao za slamku spasa? Ima li bilo koga među starijim i mladim Albancima da postavi ova pitanja, ili ćemo se i dalje, i ovde i tamo, pretvarati da Srba nikada nije ni bilo u Prištini. Kad izađem na internet, vidim da su svuda u velikom svetu, u našoj Evropi, a izgleda i u zvaničnoj Srbiji, uz poneku javnu krokodilsku suzu, potpuno otpisali Srbe na Kosovu i Metohiji, kao da njihovo stradanje nije od ovoga sveta. Ta užasna nepravda nagnala me je da se dublje zagledam u poratna stradanja, ona koja se u takozvanoj međunarodnoj zajednici orkestrirano prikrivaju, umanjuju ili negiraju, kao da ratna i poratna zverstva, sa zločinima protiv čovečnosti, obavezno zavise od etničkog predznaka žrtve, kao da nisu u pitanju ljudi nego neke apstraktne, nevažne pojave, slučajno u ljudskom obličju. Verovatno izgleda beznadežno kada na sto drugih knjiga u kojima se nekritički hvale NATO intervencija i demokratski napredak Kosova, tek u jednoj budu sabrani relevantni podaci koji ukazuju na suprotno, a da pritom nisu obojeni pristrasnošću. Danas je, međutim, sve percepcija i (re)prezentacija, dok ni realnost ni činjenička relevantnost nisu na ceni. Otuda je moguće da se do u beskraj hvali pogubna politika koja je dovela do progona blizu 250.000 „nealbanaca", kako se eufemistički nazivaju naši nesrećni izgnanici s Kosova - 60 odsto svih Srba, 67 odsto svih Roma, 70 posto svih Goranaca.
Pitanje veleizdaje
Tvrdite da u srpskoj istoriji ne postoji pandan briselskim političkim pregovorima, jer „nikad nismo pali toliko nisko". Kako vidite završnicu briselskog procesa i najavu potpisivanja obavezujućeg političkog sporazuma koji bi, između ostalog, predviđao i podršku Beograda članstvu samoproglašene kosovske države u UN?
- Kada jedan non-pejper EU iz avgusta 2012, sa unapred spremljenim zahtevima za podršku ciljevima albanskih separatista s Kosova proglasite Briselskim sporazumom, uz prenemaganje da je do njega došlo posle teških pregovora, onda ova otužna i karikaturalna predstava kojom se opravdava utapanje severa Kosova u albanske institucije u Prištini, ne može a da ne izazove niz ozbiljnih pitanja: zašto se krši Ustav Srbije, ko će za ovu veleizdaju da odgovara, kako je bilo moguće da naša skupština skoro aklamacijom taj sporazum prihvati, dokle se misli varati narod? Videli smo kako „autore" Briselskog sporazuma iz srpskih redova tapšu po ramenu i dive im se. Siguran sam da ih u sebi preziru, jer niko od njih, za razliku od srpskih zvaničnika, ne bi ustupio ni pedalj vlastite zemlje. Njihova verbalna podrška Srbiji zasniva se na jednom isključivom cilju: da se preko Beograda konačno legalizuje samoproglašena nezavisnost Kosova i Metohije, jer dok zvanični Beograd na to ne pristane, a vidimo da pristaje, pošto defakto priznanje polako klizi u de jure, ništa nije gotovo. Povišena retorika državnih nam zvaničnika je i otužna i providna, a odluke moralno neodržive. Očekujem stoga samo nove protivustavne ustupke sadašnje administracije, kao najavu daljeg komadanja Srbije, praćeno ubrzanim iseljavanjima Srba sa severa Pokrajine. A to iseljavanje, javljaju mi sa terena, već je uveliko počelo... Narod je zbunjen i zaplašen, a primenom sile kao jedinog sredstva ubeđivanja, sigurno je, neće se, na dužu stazu, održati srpska zajednica na severu.
Bili ste savetnik za Kosovo bivšeg predsednika Srbije, učestvovali u pregovorima s Prištinom u kojima je posredovao Marti Ahtisari, predvodili delegaciju Srbije pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu. Koliko su prethodne vlasti odgovorne za sadašnju situaciju?
- Mi smo u prethodnoj administraciji imali jasnu političku orijentaciju - „I Kosovo i Evropa", a predsednik Tadić nije ustuknuo pred ogromnim pritiscima Angele Merkel da prepusti sever Albancima. U nekom trenutku ta politika počela je da se kruni: tada je Srbiju najednom počeo da zastupa samo netalentovani početnik Borko Stefanović, a kosovske Albance najiskusniji pregovarač Edita Tahiri. Već tada je, kako je procenjeno na Zapadu, iz Beograda bila upućena poruka da se prećutno odriče Severa. Ne mogu sve to do kraja da procenim, jer sam tada još bio ambasador u Parizu, a od ambasada je sumnjivo uopštenim izveštajima iz centrale zapravo prikrivano šta se i o čemu bilateralno pregovara u Briselu, sve do serije graničnih sporazuma koji su protureni u interregnumu između izbora i formiranja Dačićevog kabineta. Po obrazovanju nove vlade, odlučio sam da se povučem iz diplomatske službe i o tome u oktobru 2012. obavestio MSP u Beogradu, kako ne bih učestvovao u protivustavnom rušenju preostalog srpskog suvereniteta na Kosovu i Metohiji.
Mnogi misle da je upravo ideja „I EU i Kosovo" bila početak kraja kosovske politike Beograda.
- Mnoge sam pitao šta je alternativa toj politici, ali nije bilo realističnih odgovora. Bilo je predloga da se pregovori zamrznu na neograničeno vreme. Činila mi se smislenijom aktivna politika, gde bi Srbija ušla sa KiM u EU, makar i u statusu Honkonga.
ANTIRUSKI I ANTISRPSKI
Zbog čega Nemačka žuri da završi poslove na KiM i da li se i dalje može govoriti o opasnosti od stvaranja „velike Albanije"?
- Nezavisno Kosovo je američki projekt u kojem su najbliži sekundanti bili Nemci, zaduženi u EU za Balkan, zajedno sa Austrijancima, istorijskim zaštitnicima albanskog nacionalizma u protekla dva veka. Danas su SAD zauzeti drugim kriznim žarištima, pa je cementiranje kosovske nezavisnosti zavrtanjem ruke Beogradu izgleda rado preuzela Nemačka. Albanci imaju tradicionalno jasan antiruski i antisrpski stav, poslušni su klijenti i spremni da zarad svojih potreba posluže dugoročnim interesima velikih sila na ovom prostoru: dakle idealni saradnici. U tim poslovima Albanci su se pokazali, uz sadejstvo NATO i određenih obaveštajnih službi, boljim, poslušnijim i servilnijim saveznicima nego što se očekivalo. S druge strane katastrofalne greške na srpskoj strani, od Miloševića, a delimično i često naivne, čak diletantske procene demokratskih vlada posle 2000, nisu pomogle da se bar donekle isprave porazni rezultati decenija upornog rada na odvajanju pokrajine od Srbije - separatizma koji je svojevremeno i ustavnim amandmanima od 1968. do 1972. i Ustavom od 1974, legalizovao, uz sadejstvo zloglasnog Edvarda Kardelja, komunistički diktator Josip Broz Tito. Nema žurbe, jer „velika Albanija" defakto već postoji, u jednoj horizontalnoj ravni, premda nije pravno formalizovana, ona jeste realnost, jer granice između Kosova i Albanije više nema, a udaren je novi, neprobojni Berlinski zid prema Srbiji, na Merdaru, a odnedavno i na Jarinju.
Srbija je najpre prećutala 100. godišnjicu balkanskih ratova. Sada se ponaša kao da Prvi svetski rat, u kome je bila ratna pobednica, nije počeo austrougarskim granatiranjem Beograda 28. jula 1914, dok se na svečanoj proslavi 70. godišnjice oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu očekuje i ruski predsednik Putin. Kako to objašnjavate?
- Ništa, naravno, nije slučajno. Balkanski ratovi su ovde bačeni u zasenak, jer je tada oslobođeno Kosovo, koje je Briselskim sporazumom dobrovoljno predato albanskoj Prištini, čime su poništeni i obesmišljeni glavni rezultati balkanskih ratova. Sada se, uz dodatno ulagivanje Berlinu, prećutkuje i Veliki rat, jer smeta Nemcima, koji bi da se oslobode bremena odgovornosti za njegovo izazivanje, da bi čitav prvi sukob svetskih razmera sveli na uopštenu pouku o besmislenoj klanici, kojoj je pomirenje unutar EU, doduše pod nemačkim vođstvom, prava alternativa. Srbija je, priča se, ozbiljno upozorena da ne istrčava sa slavljenjem svoga besprimernog junaštva, herojskog otpora zavojevačima i pijetetu prema žrtvama. Predsednik Srbije, inače predsednik Odbora za obeležavanje stogodišnjice Prvog svetskog rata, već ih je izgleda poslušao, pa je nekako izostao sa proslave stote godišnjice prve srpske savezničke pobede na Ceru. Zar to nije neoprostiv skandal? Zar to nije bila prilika da se pozovu šefovi savezničkih i protivničkih država da se napravi svetsko obeležavanje prve savezničke pobede u Velikom ratu? Sledeća prilika biće tek za 100 godina. Šta će biti za Kolubarsku bitku, Valjevsku bolnicu, Odbranu Beograda, Albansku golgotu? Hoćemo li morati da nekoga molimo da nam dozvoli da se osećamo ponosnim na svoju prošlost? Gde su prevodi knjiga o svim našim pobedama, posebnih publikacija, o Srbiji u velikim danima, o Soluncima i ostalima koje finansira i podržava državni vrh? To ne može da se radi, kao što je sada slučaj, preko privatnih inicijativa uz prećutno ignorisanje državnih institucija. Eto na šta je spala Srbija: ukratko: bruka i sramota.
Kad se govori o Rusiji, treba imati u vidu da se Putin još nije odredio prema ruskoj prošlosti pre 1917, a da ga sovjetski legitimizam velike sile posebno inspiriše: otuda se kod nas, radi daljeg povlađivanja Nemcima oko Prvog i ulagivanja Rusima oko Drugog svetskog rata, slavi 20. oktobar, kada je sovjetska, a ne Titova armija oslobodila Beograd. Zaboravlja se da su, prema ondašnjoj beogradskoj štampi, Titove snage dale zanemarljiv doprinos u oslobađanju prestonice, koji je tek posle 1948. uvećan do neukusnih visina, dok je najmanje 10.000 Beograđana, više klasnih neprijatelja, a manje saradnika okupatora, bilo nemilosrdno pobijeno, da bi se Titovi generali uselili u njihove kuće i vile.
U SRBIJI ZIVE JUGOSLOVENI
Da li bi današnje Srbe njihovi preci od pre 100 godina „prepoznali kao svoje", kako je to govorio pokojni patrijarh Pavle?
- Već dugo tvrdim da većinu stanovnika u Srbiji čine Jugosloveni, doduše srpskoga porekla, koji nemaju razvijen srpski identitet, pa stoga ni podrazumevajući kulturni i identitetski kontinuitet sa Srbijom od pre 1918. godine. Oni su vaspitani na partizanskim filmovima, a na najbolje srpske tradicije gledaju s prezirom, omalovažavanjem i odbojnošću titoističkog režima u kojem su samo Srbi bili krivi za sve. Sećamo se kako su takvi zaurlali kad je Koštunica otišao u Hilandar, ali im nikada nije zasmetala veza naše države sa Vatikanom, ne samo kao s državom nego i njenim šefom, verskim poglavarom ogromnog dela hrišćanstva... Ali kad se dotaknete pravoslavne i još prateće joj srpske tradicije, onda sva komunističko-udbaška ozlojeđenost i ideološka odbojnost utkana u svest i obrazovanje svih generacija školovanih posle 1945. dolaze do svog punog izražaja. Blažene uspomene patrijarh Pavle sve to je dobro video, pokušavajući da deluje primerom. Uprkos javnom odobravanju čini se da ga je malo ljudi razumelo, a još manje njih sledilo njegov primer.
Naopako shvatanje politike
Opšta ocena je da svet posle sukoba u Ukrajini više neće biti isti. Kakve se posledice mogu očekivati i kako bi Srbija trebalo da se postavi, nezavisno od toga što je kandidat za članstvo u EU?
- Ne mogu ni da zamislim kolika je zabrinutost rukovodioca našeg Ministarstva spoljnih poslova pred perspektivom da Srbija sankcioniše najoštrije međunarodne kaznene mere koje se spremaju protiv Putinove Rusije, a sve to kao predsedavajući OEBS. Kako ćete braniti teritorijalni integritet Ukrajine sa Krimom a niste ni prst podigli da biste branili, a kamoli odbranili teritorijalni integritet Srbije? Ti ljudi koji danas vode državu verovatno ne mogu mirno da spavaju, ako imaju i trunku savesti. Navika da se u političkim vođstvima stranaka naš narod tretira kao beslovesna masa, čije sećanje doseže do dve nedelje unazad, a politička kultura dodiruje samo dno evropskih standarda, dala je nekakvu snagu političarima da bez straha od posledica sprovode logiku da u politici ništa nije sveto i da je sve, ali baš sve, na prodaju. Da li se bilo koja evropska država, ili da uzmemo samo balkanske - Hrvatska, Albanija, Makedonija, Mađarska, Grčka.., odrekla ijednog kvadratnog metra svoje teritorije da bi se „pragmatično" prilagodila novim okolnostima i neposrednim stranačko-političkim potrebama? Nešto nisam to primetio. Kad sam jednoj crnogorskoj ambasadorki u Parizu izjavio da za politiku Podgorice prema Kosovu osećam samo najveću odvratnost, uzvratila mi je: „Ma nemojte, kolega, pa to je samo politika", kao da je u politici sve prevara i sve podređeno samo ličnim i stranačkim, a ne opštim, državnim i nacionalnim interesima. Ali kad vidite šta se kod nas radi, izgleda da je baš to naopako shvatanje politike sasvim, kao kakav usud, preovladalo sve druge kriterijume.
Jugoslovenska ideja
Da li je obeležavanje 100. godišnjice Prvog svetskog rata, koje će trajati četiri godine, prilika da Srbi konačno preispitaju svoj odnos prema jugoslovenskoj ideji u koju su 1918. „utopili" tri ratne pobede?
- Posle pada Rusije 1917. Srbiji nije preostalo drugo rešenje osim stvaranja južnoslovenske države, kako bi se zauvek eliminisala opasnost od Austrougarske, i stvorila jedna država koja okuplja većinu Srba. Tada su Srbi imali visok natalitet od šestoro do 12 dece i računalo se da je to, uz dinastiju, vojsku i slavnu tradiciju, sigurna osnova da se srpski interesi trajno zaštite i ne utope u jugoslovenstvo. Danas znamo da se sve odvijalo drugačije...
Apis je bio opasan avanturista
Kako objašnjavate interesovanje i simpatije posleratnih komunističkih vlasti za pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa, koje sada pokazuju i njihovi ideološki sledbenici u aktuelnoj vlasti, uz podršku Subnora?
- To je još jedna u nepreglednom nizu po Srbiju poraznih udbaških ujdurmi. Apis je rehabilitovan da bi se dodatno, kao ubica nevinih oficira, diskreditovao kralj Aleksandar i pružila neka kompenzacija onim crnorukcima, ne baš brojnim, koji su se pridružili komunistima. Apis je bio opasan avanturista koji je osporavao legitimni demokratski poredak i za svoj račun, sa preostacima Crne ruke, smatrao da ima pravo da arbitrira u političkom životu Srbije. Da ne ulazimo u pitanje Sarajevskog atentata... U demokratskoj Evropi toga doba se i za manje gubila glava..
- See more at: http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/terazije/kao_da_u_pristini_srba_nije_ni_bilo_.14.html?news_id=288197#sthash.FNaVvcwj.dpuf
