понедељак, 7. септембар 2026.

Хашке истине и селективна правда

Хашке истине и селективна правда

Александар Врањеш
9–12 minutes

Зашто се само Србима у БиХ намеће апсолутно прихватање такозваних „хашких истина”, док за друге тај критеријум не важи? И уз то преко наметнутог вербалног деликта, припадницима српског народа се прети затвором, док су друга два народа амнестирана за та дела

На почетку свог најпознатијег романа Андрић је описивао крајолик око моста у Вишеграду. Мало узводно од ћуприје, на обали Дрине, видјеле су се округле удубине, двије по двије, у правилним размацима, као да су у камену урезани трагови копита неког коња натприродне величине. Како се ту вода задржавала дуго послије кише, локална дјеца играла су се око тих камених судова испуњених млаком водом.

Описујући дјечију игру, Андрић је, с намјером или не, понудио потенцијалну формулу суживота у Босни и Херцеговини. Наиме, дјеца су имала своје митове о поријеклу тих удубина. За српску дјецу то су били трагови копита Шарца, коња њиховог јунака Краљевића Марка, док су турска дјеца била апсолутно убијеђена да су те удубине настале под тежином крилате бедевије коју је јахао нико други до њихов народни јунак Алија Ђерзелез.И, што је најзанимљивије, пише Андрић, они се око тога никада нису препирали. Толико су и једни и други били убијеђени у тачност свог вјеровања да о томе никада нису расправљали, нити су покушавали једни друге да разувјере. Једноставно, имали су своје истине и мирно су, за љетњих дана, у тим овећим чанцима пуним млаке кишнице, заједно чували уловљену ситну рибу, без обзира на различита вјеровања.Често се сјетим ове Андрићеве приче, за коју истински вјерујем да представља могућу формулу коегзистенције и опстанка данашње БиХ. Нико не треба ни да покушава да разувјери друге у њихова вјеровања, већ треба прихватити да у БиХ постоји више паралелних истина и да се њихово поимање и прихватање суштински разликују код сваког од три народа. Свако наметање властитог вјеровања другима као апсолутне истине у Босни и Херцеговини ствара конфликт, као и покушаји да се вјеровања оних других забране или санкционишу.

Искључивост нагриза БиХ

Зато ова Андрићева формула нема никакву шансу да буде равноправно примијењена све док припадници једног народа инсистирају на томе да се друга два повинују њиховим истинама и вјеровањима, а своја да забораве. Таква искључивост озбиљно нагриза темеље државне заједнице БиХ, који, додуше, никада нису били нарочито чврсти, чак ни за вријеме СФРЈ. Наративи о складном суживоту народа у БиХ за вријеме Југославије испоставиће се као заблуде у које су многи жељели да вјерују, али нису умјели или могли да спријече конфликт, који је, очигледно, био неминован.

Моја генерација, рођена осамдесетих година, није много упамтила Југославију. Бар не довољно да би се социјализовала уз тадашње политичке симболе и тиме усвојила тадашњи систем вриједности, који је крајем осамдесетих већ био на заласку. Политичка социјализација моје генерације била је условљена родитељским тумачењем тих истих симбола, ревитализацијом националних идентитета крајем осамдесетих и грађанским ратом који је услиједио.

Сјећам се једне ситуације из ране младости, из дворишта Основне школе “Иван Горан Ковачић” у Бањалуци. Био је крај 1988. године када нам је стари учитељ Богдан Прерадовић рекао да отворимо букваре за први разред на страници с причом под називом “Друг Тито гледа све нас”.


Јосип Броз Тито у посети родном Кумровцу, 1961. (Фото: Wikimedia commons/Flodur44/CC BY-SA 3.0)

Та једноставна и нижим узрастима намијењена индоктринирајућа причица о томе како се дјеца у једном југословенском разреду препиру око тога кога тачно посматра Титов портрет изнад школске табле на крају се завршава интервенцијом учитеља, који, као deus ex machina, рјешава ову тешку дилему закључком: “Друг Тито гледа све нас.” Иако је моја генерација била претпосљедња која се у бањалучкој дворани “Борик” завјетовала тада већ покојном Брозу, полажући пионирску заклетву 29. новембра те исте године, нисмо се много емотивно идентификовали с тим човјеком чију смо урамљену фотографију свакодневно гледали изнад школске табле.

Наш добри учитељ старог кова свакодневно се трудио да нам приближи симболе народноослободилачке борбе, представе о комунистичком добру и злу и важности Броза за наше спасење, као да смо, у најмању руку, били први разред средње школе. Али све је било узалуд – вријеме братства и јединства убрзано је истицало.

Након часа на којем нам је учитељ испричао јефтину причу о томе кога Броз тачно гледа с портрета на којем је висио изнад школске табле, услиједио је велики одмор. У школском дворишту издвојио сам се с двојицом тадашњих најбољих пријатеља, Игором и Емануелом. Први је био припадник украјинске мањине у БиХ, а други Хрват. Наравно, у том тренутку нисам знао ништа од тога. Једино ми је било чудно када нам је Емануел препричавао детаље са својих одлазака на вјеронауку у трапистички самостан “Марија Звијезда” на периферији Бањалуке.

Нико није волио Тита

Углавном, тако издвојени, ваљда под утиском претходног предавања о Брозу, повјерили смо се једни другима. Први сам ја шапнуо да лично не волим Тита, што је наишло на њихово одобравање, па су и они исту тајну подијелили са мном. Тим чином седмогодишњи дјечаци нису манифестовали политичке ставове, него су једноставно једни другима саопштили расположење које је владало у њиховим кућама, а које се косило с идеологијом на заласку. То ће ми постати јасније нешто касније.

Након три године, Игор и Емануел су са својим родитељима напустили Бањалуку, учитељ Богдан је отишао у пензију, а у школу су дошла друга дјеца и наставници, углавном српске избјеглице из Славоније. О Титу више нисмо ни учили ни расправљали. Нас који смо остали, обликовали су нови симболи, а политичка социјализација везала се за српску тробојку, двоглавог орла Немањића и химну “Боже правде” наше државе Републике Српске. И данас те исте симболе осјећамо као и тада.

Бошњаци су 2010. године уз почасти сахранили свог ратног команданта, генерала Расима Делића, без обзира на то што је у том тренутку већ био осуђен у Хагу за ратне злочине. Данас, када се овај примјер наводи као кључни доказ бошњачке недосљедности и двоструких стандарда, Бошњаци рођени послије рата утркују се на друштвеним мрежама да докажу да је Делић био херој и праведник који је бранио Босну од тобож агресора. Притом се и не запитају зашто је осуђен и да ли му је казна од три године затвора, на које је осуђен по основу командне одговорности над муџахединима који су клали припаднике српског народа, можда ипак била срамотно ниска.

Напротив, Делић је и данас херој за бошњачку јавност, као и сваки под његовом командом Арапин, Пакистанац, Турчин или Иранац који су као припадници одреда Ел Муџахид тзв. Армије БиХ одсијецали и шутирали српске главе по Озрену. Нисмо видјели да су представници Колективног запада критиковали или осудили сахрану осуђеног ратног злочинца Расима Делића уз државне почасти.

Када је у Дејтону настала државна заједница БиХ, у колективној свијести српског народа Република Српска је остала једина његова држава

Када се осврнемо на Хрвате у БиХ, примјетно је да их веома вријеђа када им Бошњаци пребацују “удружени злочиначки подухват”. Наиме, Хашки трибунал је правоснажно осудио генерала ХВО Слободана Праљка на 20 година затвора за злочине против човјечности почињене над Бошњацима, утврдивши да је био припадник удруженог злочиначког подухвата. Поред Праљка, њиме је, према пресуди Трибунала, било обухваћено још пет хрватских официра Херцег-Босне, а као учесници су наведени и припадници државног и војног врха Републике Хрватске, међу којима и Фрањо Туђман, Гојко Шушак и Јанко Бобетко.

Замислимо колико су уопште реалне шансе да припадници хрватског народа у БиХ данас ову хашку конструкцију прихвате као апсолутну истину о улози њиховог војног и политичког врха у грађанском рату?


Зграда Хашког трибунала (Фото: Wikimedia Commons/ICTY staff/CC BY 3.0)

Наслеђе ВРС

На сједници Скупштине српског народа у БиХ, одржаној 12. маја 1992. године у Бањалуци, формирана је Војска Републике Српске, а за њеног команданта именован је генерал Ратко Младић. Коста Николић је у својој књизи Босна и Херцеговина, рат који су многи желели пренио дио његовог тадашњег говора:

“Желим да говорим сад о овом историјском тренутку што видим све нас на тачки са које су требали кренути наши преци. Са ове тачке, по мом дубоком убјеђењу, воде два пута у будућност. Први пут, којим ја желим да идем и предлажем да крене наш народ, пут је осмишљеног и организованог и упорног, тешког и крвавог рада. То је пут части и опстанка. На њему ће бити и жртава, нису почеле ни падати, рат нисмо ни почели водити. Није нити почело. Ако се боримо, преживјет ће неко. Други пут је стихија, пасивност, неорганизованост, мудровање и паметовање, пут неборбе или пут борбе некакве какве ко хоће. То је пут нашег нестанка. Пут издаје и нечасти.”


Мурал посвећен генералу Ратку Младићу у Бачкој Паланки (Фото: Снимак екрана/Јутјуб/TELEVIZIJA BAČKA PALANKA)

У том говору чуло се и да Војска Републике Српске неће бити освајачка војска, већ да ће искључиво бранити и одбранити српске трагове и српску нејач, те да ће донијети слободу свом народу и омогућити му да живи са својим окружењем на својим вјековним огњиштима.

И тако је и било. То што неко и данас сматра да све то треба одузети српском народу и Републици Српској само доприноси убрзаном крају Босне и Херцеговине. Напослијетку, српски народ се никада неће одрећи Републике Српске, својих хероја и своје војске која је формирана да одбрани српски народ, након више од два мјесеца од када су Бошњаци отпочели грађански рат у БиХ, убиством старог свата Николе Гардовића у близини Старе православне цркве на Башчаршији у Сарајеву, првог марта 1992. године.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: НИН

Насловна фотографија: РТРС

БОНУС ВИДЕО:


уторак, 4. август 2026.

Успон и пад Крајине: Сећања једног министра

Успон и пад Крајине: Сећања једног министра (КРАЈ)
Чињеница о издаји Крајине од стране Милошевића не негира позитивне учинке његове политике (Република Српска и успостављање целовите Србије). И у овом случају се потврђује да нико није саздан из једног комада и да свако има своје лице и наличје
Први део текста можете прочитати ОВДЕ.
Да је заиста постојао сценариј ширења рата на Босну и Херцеговину илустроваћу фрапантном чињеницом из разговора са британским дипломатом, који сам водио новембра 1991. године у Београду, у својству министра спољних послова у Влади Крајине.
Реч је о разговору који је вођен пола године пре почетка рата у Босни и Херцеговини. Разговарали смо на тему Крајине, наших циљева и очекивања, да би он у једном тренутку потпуно изненада рекао „не мислите ваљда да смо ми Сарајеву дали олимпијске игре, зато што нисмо имали друго решење, него смо им то дали, када буде у рату бомбардовано Сарајево, да не буде бомбардована босанска касаба него олимпијски град“. Са том чињеницом, сматрајући је важном, упознао сам Слободана Милошевића лично.
Рат у Босни и Херцеговини и напад на српски народ дефинитивно су показали да од заједничког живота у истој држави нема ништа. Уз то, још једном се показало да се српско национално питање решава пре свега у Босни. Срећом, Србе су тамо предводили озбиљни људи на челу са Радованом Караџићем и Ратком Младићем. Караџић је био избор Добрице Ћосића, човека о коме желим на овом месту рећи реч више.
Добрица Ћосић је једини човек пред којим сам у првом сусрету имао трему. Његова доброта је, као изненађење у злом времену, деловала неочекивано. Отуда можда извор треме. То је човек који је имао најпотпуније разумевање српске ситуације и од њега сам чуо неколико значајних ствари.
Прво, рекао је да ће нас Србе уништити моравска брљивост и динарска плаховитост. Цвијићевски, зар не? Друго, када је био на дужности Председника СРЈ, у телефонском разговору посаветовао сам се са њим око једне конфликтне ситуације у Крајини, која је била везана за Милана Мартића. Он ми је рекао „ склоните тог човека јер не може да се носи са историјом“. Та немогућност ношења са историјом није била карактеристична у том времену само за Мартића. Стекао сам утисак да је од Добрице Ћосића могао научити и онај ко то није хтео. Био је харизматична личност.

NASTAVAK:

понедељак, 3. август 2026.

Svi smo mi Srbi

Svi smo mi Srbi
Milena Vlajić
2–3 minutes

18:08 02. 08. 2026. |
RMANJ - Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je danas da ne postoje "bosanski ili hrvatski Srbi", već samo Srbi.
493471 FoNet/Instagram Budućnost Srbije
"Svi smo Srbi. I nema razlike između vladike Sergija, oca Slaviše, Mileta, mene. Mi smo samo Srbi, i ništa više i ništa manje od toga", rekao je Vučić tokom obilaska manastira Rmanj.
On je kazao da će biti upućeno upozorenje pojedinim vladama i medijima u regionu, navodeći da će, ukoliko nastave da dele Srbe, Srbija "i njih tako tretirati". (kraj) vem/mv/bdr

четвртак, 30. јул 2026.

Александар Вулин: Хоће ли држава Србија према Куртијевој влади почети да се понаша као Израел према Хамасу

: Александар Вулин: Хоће ли држава Србија према Куртијевој влади почети да се понаша као Израел према Хамасу, или ће мирно посматрати како руше Газиводе, хапсе у Зубином Потоку и отимају српске манастире?
:
2–3 minutes

четвртак, 30. јул 2026.
Лидер Покрета социјалиста Александар Вулин позвао је званични Београд да реагује на низ најновијих провокација привремених приштинских институција и све веће репресије над Србима на Косову и Метохији.

"Шта држава Србија мисли да предузме? Да ли ће одредити меру по којој ће Шиптари без српских докумената моћи да се крећу само у колонама под пратњом за шта ће им бити посебно наплаћено или ћемо према Куртијевој влади почети да се понашамо као Израел према Хамасу? Или ћемо мирно посматрати како руше Газиводе, хапсе у Зубином Потоку, уводе агенте КИА у српске манастире?", упитао је Вулин у писаној изјави.
Он је подсетио да 1. августа Срби неће моћи да ходочасте у српске манастире на Косову и Метохији без пратње водича који лиценцу добија у Приштини. А такви водичи ће онда да објашњавају како су Високе Дечане подигли "Шиптари из династије Гаши а да су Срби геноцидан народ".
"Колико ће времена проћи пре него ходочаснике у Бањској дочека игуман косовске православне цркве који не говори српски", упитао је Вулин.
Подсетимо, данас је почело рушење мотела "Језеро" на Газиводама, иако су власници Срби поднели надлежнима тужбу и пред судом се води спор. Осим грађевинског насиља према Србима, Куртијев режим наставио је са хапшењем Срба под наводним оптужбама за "ратне злочине".
Такође, Приштина врши и притисак на Српску православну цркву и културно наслеђе у јужној српској покрајини, па ће од викенда у цркве и манастире у организацији туристичких водича бити могуће отићи само ако имају приштинске лиценце.
(РТ Балкан)
Google +0  0  0 Blogger0

уторак, 7. јул 2026.

Под Ловћеном поново тргују српским језиком

Под Ловћеном поново тргују српским језиком

Политика онлајн
~4 minutes

Драги Вуче,

Код мене у Срему кажу да мртва уста не говоре. Међутим, понекад има тренутака када је тишина оних који су нас задужили током свог живота гласнија од речи живих.

Зато ти данас и пишем.

Не да те питам како си успео да створиш азбуку коју разуме сваки Србин, (најсавршеније фонетско писмо на свету) већ да ти кажем да се данас њоме тргује. Не, не продаје се за новац. Продаје се за мир у коалицији, можда за још један потпис или још један договор, вероватно и мандат. Да будем искрен, не знам детаље, сазнаћемо за који дан, недељу, месец…

Да, знам да ти је чудно, шта више и сам сам затечен. Док си ти пешице обилазио српска села, сакупљао речи и спасавао језик од заборава, данас се његов положај одлаже за неко погодније време. Кажу да није тренутак и да има пречих тема. Кажу и да је у питању само још овај компромис, као и онај пре пар недеља. Тако, ваљда, почиње сваки (српски) пораз. Не бринем се ја превише, јер ниједан народ није изгубио свој језик преко ноћи. Потребно је време за то, као и проневера завета оних који су обећали да ће га чувати, па су у међувремену закључили да постоји нешто важније од њега. Ако ниси знао, то је за њих Нови завет!

Теби су говорили да је немогуће угасити живи језик. Данас говоре да то баш није практично чувати од заборава, чак и од напада. Ти си у то време веровао да се народ окупља око слова, а данас неки верују да се народ окупља око политичких функција.

Ти си знао да се држава може изгубити, па поново створити, као феникс из пепела. То нас је најбоље Албанска голгота научила. Крвава стаза трагова у снегу од Мојковца до Крфа, исписала је историју једног народа на ћирилици довољно јасно и разумљиво да остане урезано у националну свест свих потомака оних који су дали своје животе за слободу, за будућност. Али, ако се народ одрекне свог језика и свог писма престаје да буде исти народ.

Зато ми је жао што ти данас не можемо јавити да је твоја борба коначно добила заслужени епилог. Напротив. Опет се подно Његошевог Ловћена расправља да ли српски језик сме да добије место које му припада. Опет се од онога што је право народа прави предмет политичке трговине. Највише боли што се то не чини под притиском непријатеља. Већ уз пристанак оних који су обећали да ће бити његови чувари. Чувари Косовског завета.

Историја ће, Вуче, једног дана записати ко је бранио српски језик када је било тешко. А још пажљивије ће записати ко је ћутао када је требало да говори, али и ко је трговао оним што није смео да изнесе на пијацу. Тај неко је продао прво историју, затим језик, још је остала само црква… али и она ће доћи на ред. Јуче су трговали крвљу предака, данас језиком који говоре, сутра на тезгу иду мошти Св. Василија Острошког. 

Ни сам не верујем шта ти пишем. Људи мењају вечност за пролазност, верујући да је власт најважније одбранити, а не знају да се све у политици може надокнадити. Само се изгубљено национално достојанство најтеже враћа.

Ако наредних дана сретнеш горе Његоша, Лазу Костића, Јову Змаја, Бранка Радичевића, Црњанског, Дучића… реци им да не брину. Остало нас је довољно да одбранимо српски језик до последње “јоте”, иако се књига свела на свега једно слово. 

Но, твоја азбука је преживела царевине, ратове, јаме, логоре и забране. Надам се да ће преживети и наше компромисе.


Александар М. Гајић, историчар


понедељак, 6. јул 2026.

Обојена револуција – пут у прошлост

Обојена револуција – пут у прошлост

Нешко Мадић *
5–6 minutes

Шта би Србија добила увођењем ’пленума’ ЦК и ’зборова радних људи’, које предлажу студенти? Добила би карикатуру Кардељеве Југославије, коју је он Уставом из 1974. године разбио на осам држава и хиљаде ОУР-а. Апсурдност тог система најбоље илуструје пример воза који превози угаљ између Бановића и Београда, на раздаљини од 196 километара. Воз је путовао данима, јер су се мењале локомотиве на границама Србије, Хрватске и Босне да не би угрозиле ’суверенитет независних држава’Страни центри моћи, који су планирали обојену револуцију и уништење Србије, тачно су знали на која два стуба друштва треба ударити да би се друштво довело до анархије и хаоса. То су образовање и правосуђе. Уложене су милијарде евра да би Србија била кажњена због своје независне политике и неувођења санкција Русији. Главна улога рушитеља система додељена је „независним медијима”, невладиним организацијама и правосудним органима.

Организатори обојених револуција, који су унесрећили милионе људи широм света (убијајући пола милиона деце у Ираку, убијајући Гадафија и враћајући либијски народ у племенско уређење и организујући обојену револуцију у Украјини, у коју су Американци уложили пет милијарди долара), окомили су се на Србију и прогласили паролу „Србија мора да стане”. Обојена револуција у Украјини, рехабилитација нацизма и ширење патолошке мржње према Русима довели су до покушаја протеривања осам милиона Руса из Украјине и крвавог рата, који је однео милион и по живота. Сличан сценарио био је планиран за Србију, коју је требало поделити на три државе.

Због чега је образовање одабрано као најслабија карика у друштву? Будући стручњаци и носиоци важних друштвених функција најпогоднији су за манипулацију, јер професори као ауторитети могу да обликују њихову свест у складу с интересима страних служби. Одабран је чак и слоган „Србија мора да стане”, тј. да се врати на ниво из 2012. године, кад је нова власт наследила само 70 милиона евра у каси и кад је била пред банкротом, јер није могла да исплати плате и пензије. Тог тренутка Србија је пошла од минуса од 300 милијарди долара, који су нам нанели наши „западни пријатељи” (санкцијама, НАТО бомбардовањем и пљачкашком приватизацијом), од разорене и уништене привреде и од 550.000 људи које су „жути ослободиоци” избацили на улицу. За само тринаест година Србија је успела да утростручи БДП, да плате подигне са 330 на 1.000 евра, да изгради стотине километара ауто-путева, болница и школа, што је са аспекта Запада било недопустиво.

Девизне резерве износе 29 милијарди долара (ради илустрације, Русија је за време Јељцина имала седам милијарди долара девизних резерви). Чињеница да је Србија у 2024. години имала стопу привредног раста од 2,9 одсто, а Немачка само 0,1 одсто (29 пута мањи раст), била је сигнал за покретање обојене револуције. Ако неко без знања ових података крене у рушење „омрзнутог режима”, мора да се постави питање здравог разума „револуционара”.

Шта би Србија добила увођењем „пленума” ЦК и „зборова радних људи”, које предлажу студенти? Добила би карикатуру Кардељеве Југославије, коју је он Уставом из 1974. године разбио на осам држава и хиљаде ОУР-а. Апсурдност тог система најбоље илуструје пример воза који превози угаљ између Бановића и Београда, на раздаљини од 196 километара. Воз је путовао данима јер су се мењале локомотиве на границама Србије, Хрватске и Босне, да не би угрозиле „суверенитет независних држава”. Док се Европа уједињује, блокадери траже даљу поделу Србије на нова „племена” – „војвођанско племе”, „санџачко племе”, итд. Тако „мали Ђокица” замишља демократију. Сви путују ка Европи, а блокадери у Африку.

Многи се питају одакле толико мржње и спремности на линч политичких неистомишљеника? Главни узрок лежи у корумпираним медијима, у рукама светске политичке мафије, чији је основни циљ дебилизација нових робова новог светског поретка и заштита интереса 0,1 одсто најбогатијих (што се назива „демократија”). Ово је само доследно спровођење „Далсове доктрине” из педесетих година прошлог века (Ален Далас је био први шеф ЦИА, после рата), који је дао „рецепт” за уништење словенских народа као „ниже расе”: „Словене ратом не можеш уништити. Ми ћемо им дати лажне идеале и они ће сами себе уништити. Ми ћемо наћи истомишљенике, своје савезнике и помоћнике у њиховој домовини. Честитост и поштење биће исмевани и сматраће се остатком прошлости. Подлост и дрскост, лаж и превара, пијанство, наркоманија, хомосексуализам, издајништво, шовинизам и међунационалне мржње – све ћемо то неприметно култивисати у свест људи.”

За сада су блокадери успели само делимично да реализују Далсову доктрину. Успели су да Србији нанесу штету од 3,9 милијарди долара, тако што су отерали инвеститоре и смањили инвестиције, у прошлој години, са 5,2 милијарде долара на 2,2 милијарде, а планирани раст БДП-а смањен је са 3,8 на 2,8 одсто. Упркос свим напорима блокадера да „Србија стане”, она је остварила највишу стопу раста БДП-а у Европи у првом кварталу 2026. године. Главни циљеви – разбијање Србије на више држава и уништење привреде – нису реализовани.

*Социолог


петак, 17. април 2026.

Адвокат Небојша Перовић: Измене Породичног закона воде ка потпуној разградњи породице.

: Адвокат Небојша Перовић: Измене Породичног закона воде ка потпуној разградњи породице. Предлагач ових измена жели да претвори нашу децу у оне који могу да уцењују родитеље, уколико им не испуне захтеве

:
6–7 minutes

Завршена је јавна расправа о изменама и допунама Породичног закона, а прашину у јавности посебно је подигла одредба која се односи на забране физичког кажњавања деце. Заговорници тврде да је реч нужном кораку ка бољој заштити деце и јасном дефинисању шта је неприхватљиво понашање у породици. Критичари да је то десет корака напред ка даљем "разбијању породице".


За свако физичко кажњавање детета, па и "васпитну ћушку", према изменама Породичног закона, држава би могла да покрене механизме попут "корективног надзора над родитељима", који подразумева укључивање центара за социјални рад, као и разна саветовања и едукацију родитеља.

Изменама Породичног закона се најављује и увођење платформе и апликације преко које ће деца моћи да пријаве родитеље или старатеље за свако физичко кажњавање

Притисци годинама стижу са Запада да се промени традиционално васпитање деце, а примени принцип који родитеље ставља у подређен положај. То признаје и законодавац јер у образложењу измене Породичног закона наводи да у извештају Европске комисије за Србију за 2025. годину, у делу који се односи на права детета, наводи се да "Србија треба да измени своје породично право како би се изричито забранило телесно кажњавање деце у породици и дечји бракови".

Све те сугестије нашле су се у предлогу измене Породичног закона.

"У чувању, подизању и васпитавању детета родитељи не смеју да подвргавају дете понижавајућим поступцима, телесном кажњавању и другим казнама које вређају људско достојанство и интегритет детета", стоји у члану 70 а предлога измене Породичног закона. Забрана се односи и на хранитеље, старатеље и сва друга лица која се старају о детету или са дететом долазе у контакт у породици или другој средини.

Изменама Породичног закона се најављује и увођење платформе и апликације преко које ће деца моћи да пријаве родитеље или старатеље за свако физичко кажњавање.

"Ради унапређења сарадње, праћења појаве, контроле поступања и извештавања у случајевима насиља у породици над децом или сумње на насиље, користе се електронске апликације и платформе у којима се евидентирају и други облици насиља или сумње на насиље над децом или у којима учествују деца у складу са Законом. Апликације и платформе, које се финансирају из буџета Републике Србије подржане од стране министарства надлежног за унутрашње послове, јавних тужилаштава и центара за социјални рад, користе се за пријаву насиља у породици над децом и других облика насиља над децом, кроз обезбеђену могућност пријаве у току 24 сата, седам дана у недељи", стоји у предлози измене Породичног закона.

Стручњак за социјалну и породичну заштиту Драган Вулевић објашњава да би забрана физичког кажњавања деце требало да буде "развојна норма", да ће се узимати у обзир интензитет и континуитет физичког кажњавања.

"Увек ће се ценити да ли је интензитет и континуитет физичке силе такав да битно угрожава здравље, безбедност, самопоштовање, самопоуздање детета, па у тим случајевима се могу применити оне мере које су предвиђене и Породичним законом 2005. године. То је корективни надзор над вршењем родитељског права, лишење родитељског права делимично или потпуно, заштита од насиља у породици. Уколико је у питању тешка употреба физичке силе, то је онда и кривична одговорност - злостављање и запуштање малолетног детета", каже Вулевић који је пре десет година радио на изменама овог закона.

Сматра да се овим у први план ставља најбољи интерес детета.

"Дете на таквом моделу, где се физичка сила редовно употребљава, учи да је насиље дозвољено, да у сваком конфликтном односу користи силу. Забрана физичког кажњавања је развојна норма, да се укаже родитељима на штетност таквих поступака. Обавеза је државе да обезбеди релевантне програме помоћи и подршке родитељима у вршењу одговорног родитељства, кроз разне обуке о одговорном родитељству, ненасилним методама васпитања", каже Вулевић за РТ Балкан.

Вулевић је био и саветник у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања и сећа се да су Србији стално стизале примедбе од Комитет за права детета из Женеве, зашто нема изричиту забрану физичког кажњавања деце.

Адвокат Небојша Перовић каже за РТ Балкан да су измене Породичног закона сувишне, беспотребне, воде ка потпуној разградњи породице и представљају омчу око врата родитељима.

"Прича о правима детета је потпуна замена теза. Управо је супротно. Овде се ради о томе да предлагач ових измена и допуна жели нашу децу да претвори у шпијуне, да пријављују оне који их највише воле, да путем апликације дозволе деци, пубертетлијама да могу да уцењују родитеље, уколико им не испуне захтеве", истиче он.

Указао је да је Породични закон из 2005. године за последицу имао превелики број развода бракова. Нове измене воде ка даљем разарању породице. Подсећа да је постојећим кривичним законом, већ уређено да је забрањено злостављање деце.

"Ово је десет корака даље у разбијању породице. Тековина човечанства се изврће наопако, као и божија заповест која каже 'слушај оца свог и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи'. Не бих хтео да будем груб, али као да се ради о неком сатанском предлогу везано за то како ће изгледати српска породица", прича он.

Указао је и да у Србији нагло расте насиље у породици и то деце према родитељима.

"О томе сви ћуте. Причати о правима детета и забрани физичког кажњавања у земљи где је дете извршило такав злочин (масовно убиство у 'Рибникару'). То је прст у око целом народу. То је ужасавајуће и поражавајуће. Волео бих да чујем чланове Радне групе из ког разлога је ово неопходно, да дете може да буде господар породице и господар над родитељима", закључио је он.

(РТ Балкан)


среда, 15. април 2026.

Дарко Младић: Ратко Младић имао лакши мождани удар, у тешком је стању

: Дарко Младић: Ратко Младић имао лакши мождани удар, у тешком је стању

:
~3 minutes

среда, 15. април 2026.

 Ратко Младић доживео је лакши мождани удар и сада је у јако тешком стању, рекао је Срни његов син Дарко Младић.

Дарко Младић је рекао да очекује да добије документацију од здравствене службе трибунала у Хагу да тачно види шта се десило у петак, 10. априла.

"Био је пребачен у болницу, па су га истог дана вратили у притворску јединицу. Највероватније је имао лакши мождани удар", рекао је Младићев син.

Он је објаснио да су његовог оца у петак водили на анализе, али да још није стигла никаква документација.

Он је додао да је његов отац у јако тешком стању, истичући да више не могу ни да га ставе у колица. "Слабо комуницира и стање је веома забрињавајуће", рекао је Дарко Младић.

"Они су нам обећали да ће нам послати те документе. Осим усменог разговора са лекаром, нисмо добили ништа. Чекамо да нам пошаљу те налазе, које су радили исти дан, али још нисмо добили ништа", навео је Дарко Младић.

Он је додао да је његов отац у јако тешком стању, истичући да више не могу ни да га ставе у колица. "Слабо комуницира и стање је веома забрињавајуће", рекао је Дарко Младић.

Ратко Младић је претрпео више можданих удара, а има озбиљна кардиоваскуларна обољења, повишен крвни притисак, неуролошка оштећења, као и проблеме са бубрезима. Током суђења и одслужења казне у Хагу вуше пута је хоспитализован и подвргаван различитим медицинским и терапијским захватима, укључујући и оперативне интервенције на срцу и нози.

Од 2024. године се налази у притворској болници у Хагу. 

Међународни механизам за кривичне судове (МИЦТ) у Хагу је у новембру 2025. одбио захтев да Младић буде привремено пуштен на слободу на седам дана како би присуствовао комеморацији поводом смрти члана породице.

Захтев за привремено или превремено пуштање на слободу из хуманитарних разлога одбијен је и у јулу исте године.

Помоћник министра правде Србије Бранислав Стојановић је у децембру 2025. у Савету безбедности Уједињених нација указао на озбиљно здравствено стање Ратка Младића и истакао да Србија даје све потребне гаранције за његово рано пуштање на слободу.

Ратко Младић, ратни командант Војске Републике Српске, осуђен је 2017. године пред Хашким судом на доживотни затвор, а пресуда је правоснажна од 2021. године.

(Срна)


уторак, 14. април 2026.

Gudžić: Cilj rezolucije da se ne preispituje narativ o ratu na Kosovu

Gudžić: Cilj rezolucije da se ne preispituje narativ o ratu na Kosovu

3–4 minutes

Istoričar Aleksandar Gudžić izjavio je za Kosovo onlajn da je cilj rezolucije „o istini i dostojanstvu žrtava rata“, koju je usvojila Skupština Kosova, da se dominantni narativ o ratu na Kosovu ne preispituje, dodajući da Aljbin Kurti sebe vidi kao „oca treće kosovske republike“, koja je isključivo nacionalna i izgrađena na albanskim žrtvama.

„Najpre bih se osvrnuo na broj poslanika koji su glasali za usvajanje te rezolucije - 90 poslanika. Ako govorimo o albanskim partijama i poslanicima koji u kosovskom parlamentu predstavljaju te partije, može se slobodno reći da je to stoprocentna podrška. Po mom mišljenju, Kosovo odustaje od koncepta građanske države i ulazi u period nacionalne države“, rekao je Gudžić.

Prema njegovim rečima, političke elite to više ne skrivaju, a premijer Aljbin Kurti pokušava da se promoviše kao jedan od vodećih ljudi i „otac treće republike“.

„Prva republika bila je u Kačaniku 1990-ih godina, kada su albanski predstavnici na skupštini u Kačaniku proglasili Kosovo republikom. Druga republika bila je 2008. godine, kada je Kosovo proglasilo nezavisnost, a Aljbin Kurti želi da bude otac treće kosovske republike - da kosovsku državnost izgradi na narativu isključive albanske žrtve, na herojskoj borbi OVK i da Kosovo oslobodi uticaja međunarodne zajednice“, ocenjuje on.

Gudžić je rekao da Kurti vidi Srbe kao prepreku tom cilju, jer međunarodna zajednica, po svom mandatu, vodi računa o pravima srpske zajednice na Kosovu.

Govoreći o rezoluciji, Gudžić je ocenio da će ona izazvati dodatno nepoverenje Srba prema kosovskim institucijama, dodajući da je sloboda govora takođe ugrožena.

„Svakako će biti ograničena mogućnost preispitivanja odgovornosti OVK u ratovima 1990-ih za eventualne ratne zločine. Takođe će biti ugrožena mogućnost da se iznose drugačija mišljenja o ratovima, a smisao i suština ovih zakona jesu, po mom mišljenju, da se teme 1990-ih i narativ koji je dominantan u kosovskoj naučnoj, ali i političkoj i široj javnosti, ne preispituju i ne dovode u pitanje“, kazao je Gudžić.

Navodi da bi međunarodna zajednica trebalo da reaguje, ali napominje da ne očekuje da će to doneti rezultate kada je u pitanju promena stavova kosovske političke elite.

„Ratovi 1990-ih, ratovi za jugoslovensko nasleđe, i na Kosovu, ali i u Hrvatskoj i u BiH, bili su i građanski ratovi. To su najprljaviji ratovi koji mogu da zadese etničke grupe koje su živele na ovim prostorima i koje još uvek žive. Tu je ratova bilo i sa jedne i sa druge strane. Da li međunarodna zajednica treba da reaguje - da. Da li će to reagovanje dovesti do nekih rezultata - skeptičan sam i ne verujem da će to u većoj meri dovesti do revidiranja stavova političkih elita na Kosovu“, zaključio je Gudžić.


Kosovo i Metohija između prava i sile u nastajanju novog svetskog poretka

Kosovo i Metohija između prava i sile u nastajanju novog svetskog poretka

4–5 minutes

Piše za Kosovo onlajn: Željko Šajn

Kosovo i Metohija u novom geopolitičkom poretku predstavlja pitanje koje prevazilazi regionalne okvire i ulazi u sferu globalnih odnosa moći. Poslednja rasprava u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija jasno je pokazala da ovo pitanje ostaje jedno od ključnih otvorenih pitanja savremenih međunarodnih odnosa.

Diskusije predstavnika stalnih članica potvrdile su duboku podeljenost u pristupima, ali i činjenicu da se ne radi o regionalnom problemu, već o temi koja direktno odražava odnose velikih sila.

Predstavnici Sjedinjenih Američkih Država, Ujedinjenog Kraljevstva i Francuske naglasili su potrebu za „realističnim pristupom“ i daljim jačanjem postojećih političkih i bezbednosnih struktura, uz implicitno prihvatanje stanja na terenu kao polazne osnove.

Nasuprot tome, Rusija i Kina insistirale su na doslednom poštovanju međunarodnog prava i Rezolucije 1244, ukazujući na opasnost od jednostranih poteza i potrebu da Savet bezbednosti ostane centralni okvir za rešavanje ovog pitanja.

Ovakva podela potvrđuje da Kosovo i Metohija predstavlja liniju razgraničenja između različitih koncepcija međunarodnog poretka.

Savremeni svet ulazi u fazu multipolarnosti, u kojoj se moć raspodeljuje između više centara. U takvom okruženju Balkan ponovo dobija na strateškom značaju kao prostor kroz koji prolaze ključni energetski i transportni pravci, ali i kao zona u kojoj se preklapaju bezbednosni interesi velikih sila.

Kosovo i Metohija u tom okviru funkcioniše kao geopolitička tačka preseka. Njegov značaj prevazilazi teritorijalni spor i uključuje pravni, vojni, energetski i ekonomski aspekt.

Posebno mesto zauzima pitanje međunarodnog vojnog prisustva. KFOR, formalno zasnovan na Rezoluciji 1244, predstavlja ključni bezbednosni faktor, ali i instrument šire strateške projekcije. U tom kontekstu sve češće se otvara pitanje redefinisanja njegove uloge.

Eventualno smanjenje prisustva KFOR-a ne bi značilo povlačenje Zapada niti slabljenje NATO-a. Naprotiv, ono bi predstavljalo deo šire transformacije saveza u okviru nove bezbednosne arhitekture. NATO se ne reorganizuje formalno, već evoluira, prelazeći sa modela masovnog i trajnog vojnog prisustva na fleksibilne, mobilne i indirektne oblike delovanja.

Takav pristup podrazumeva smanjenje direktnog angažovanja uz istovremeno zadržavanje političkog, bezbednosnog i strateškog uticaja. Balkan se u tom procesu transformiše iz zone neposredne vojne kontrole u prostor nadgledanja i upravljanog uticaja, uz mogućnost brzog povratka snaga u slučaju destabilizacije.

Energetska dimenzija dodatno pojačava značaj regiona. Kontrola gasnih i transportnih pravaca postaje ključni instrument političkog uticaja, dok infrastrukturni projekti definišu dugoročne odnose moći.

Globalna politika se paralelno pomera ka direktnom odlučivanju između velikih sila. Ključni procesi sve se manje vode kroz formalne institucije, a sve više kroz strateške dogovore na najvišem nivou. U takvom okviru pitanje Kosova i Metohije sve više zavisi od šireg geopolitičkog balansa.

Zbog toga je jasno da trajno rešenje ne može biti rezultat izolovanog dijaloga niti ubrzanih političkih odluka. Ono će biti deo šireg procesa redefinisanja odnosa snaga u svetu koji se menja.

U takvim okolnostima odgovorna politika podrazumeva očuvanje stabilnosti, izbegavanje ishitrenih poteza i zadržavanje strateške fleksibilnosti. Upravljanje ovim pitanjem zahteva dugoročan pristup i razumevanje globalnog konteksta.

Kosovo i Metohija danas nije samo teritorijalno pitanje. To je prostor u kojem se prelamaju međunarodno pravo, geopolitički interesi i transformacija bezbednosnih struktura.

Kosovo i Metohija se ne rešava samo u regionu — ono se rešava u okviru nove raspodele moći u svetu.


субота, 7. септембар 2024.

Savković: Naoružavanje Kosova deo turske strategije „meke moći“ na Zapadnom Balkanu

kosovo-online.com

Savković: Naoružavanje Kosova deo turske strategije „meke moći" na Zapadnom Balkanu - Kosovo Online

4–5 minutes


Viši savetnik ISAK fonda Marko Savković ocenio je da Turska ima veoma razvijenu „meku moć" na prostoru Zapadnog Balkana, a da je sve bliža saradnja i sve otvorenije naoružavanje Kosova rezultat politike koja traje poslednjih 15 godina.

„To je nastavak odnosa koji se razvija već 15 godina. Turska je od samog početka bila među prvim zemljama koja je priznala jednostrano proglašenu nezavisnost. Turska pomaže razvoj kapaciteta u sistemu odbrane kroz ustupanje i prodaju različitih oklopnih vozila za potrebe oružanih snaga, pa do sada sve sofisticiranijih sistema poput 'barjaktara'", izjavio je Savković za Kosovo onlajn.

Naglašava da Turska na prostoru Zapadnog Balkana ima dva ključna interesa.

Prvi je, ističe, da ceo region uđe u Nato.

„Dugo već proklamovani interes Turske jesu evro-atlanske integracije, zaokruženje, ulazak celog Zapadnog Balkana u Nato. Jer, Nato je zapravo za Tursku taj okviru jer kao što znamo ona nema nekih velikih izgleda da postane članica EU u skorijoj budućnosti", kazao je Savković.

Kao drugi ključni interes navodi utvrđivanje svog uticaja u regionu koji sprovodi kroz jačanje ekonomskih, obrazovnih, kulturnih i istorijskih veza.

„Turska uvek ističe mir, stabilnost, dobre međudržavne i međuetničke odnose. Često se poziva na svoje nasleđe, koje jeste jedan, da kažemo, važan faktor identifikacije. Turska ima veoma razvijenu meku moć na prostoru Zapadnog Balkana, jednu moć privlačenja, zahvaljujući i svom obrazovnom sistemu koji veliki broj mladih ljudi pohađa. Isto tako, vrlo razvijenoj ekonomiji, ali i tom istorijskom nasleđu. Turska na jedan dosta pametan način pomaže obnovu različitog kulturnog nasleđa. I najzad, kroz ekonomsko prisustvo. Konkretno sa Prištinom, Turska je sedmi ekonomski partner i ona zapošljava oko 10.000 ljudi koji žive na prostoru Kosova", naglašava Savković.

Prema njegovim rečima nedavna donacija od milion dolara za proširenje „kapaciteteta" KBS- a predstavlja iznenađenje samo u delu što Ankara želi podjednako dobre odnose i sa Prištinom i sa Beogradom.

„Uzimajući u obzir dosta dobre odnose Ankare i Beograda neko bi mogao da  kaže da ovo sad deluje kao jedna vrsta problema za Beograd. Ali, verujem da će Ankara nastaviti da vodi računa o tome da i sa Beogradom, koliko je moguće, zadrži dobre odnose", smatra Savković.

Dodaje i da u nabavci vojne opreme i naoružanja ne treba zaboraviti da je, kao u slučaju „bajraktara" reč o privatnoj firmi u okviru namenske industrije Turske koja se rukovodi profitom, a da je njihovom nabavkom Kosovo poslalo poruku da prati trendove „modernog ratovanja".

„To je jedna platforma, ako govorimo o 'barjaktaru' koja se izvozi u više zemalja sveta. Smatra se jednom od najboljih na svetu u ovom trenutku. Toliko dobrom da je čak i Srbija razmišljala, ne znam da li razmišlja i dalje, da je nabavi. Prati se trend gde sve oružane sile koje to mogu, gledaju da nabave platforme, bespilotne letilice sa kojima mogu da dejstvuju. Vidimo da u Ukrajini jedna od najvažnijih lekcija jeste zapravo značaj takvih platformi i koliko su one promenile moderno ratovanje", objašnjava Savković.

Ipak, ne smatra da bi naoružavanje Kosova, ali i sve veći uticaj Turske na Zapadnom Balkanu nužno mogao da proizvede i dodatne tenzije u regionu.

„Ne mislim nužno. To je prosto jedan, da kažem, složen, jedan miks odnosa, ako hoćete, gde imate i puno saradnje, konkurencije, suprostavljenih stavova po nekim pitanjima, ali ne vidim nužno da je to konflikt, da je to budući izvor konflikta", zaključuje Savković.

 

петак, 21. јун 2024.

Борис Тадић: Питање КиМ одређује судбину Србије

nspm.rs

: Борис Тадић: Питање КиМ одређује судбину Србије. Косово, али и други делови територије, физички и идентитетски, чине Србију оним што јесте

:

3–4 minutes


четвртак, 20. јун 2024.

 Председник Социјалдемократске странке (СДС) и бивши председник државе Борис Тадић рекао је да је Србија једна од ретких земаља у свету у којој грађански слојеви друштва патриотизам поистивећују са привитимизмом и у којој влада велико неразумевање значаја питања Косова.

Он је у интервјуу НИН-у истакао да Косово, али и други делови територије, физичке и идентитетски, чине Србију оним што јесте.

Додао је да то није питање само односа према Косову, већ односа према делу територије, према грађанима, према културном и верском наслеђу и изнад свега према суверенитету и интегритету Србије.

Додао је да то није питање само односа према Косову, већ односа према делу територије, према грађанима, према културном и верском наслеђу и изнад свега према суверенитету и интегритету Србије

„Када кажем да питање Косова одређује судбину Србије, то се односи на то да несумњиво судбину сваке земље одређује то да ли се одриче дела своје територије и својих легитимних националних интереса, јер то утиче на сваку врсту стабилилности сваке земље. Од тога зависи питање мира или рата у будућности, економска будућност земље, стање колективне свести и свеукупна стабилност земље", истакао је Тадић.

Он је оценио и да је данас много теже заштитити интересе Србије на Косову и Метохији него пре 2012. године.

„Моја политика је да се у миру не губи оно што није изгубљено у рату и ми смо врло успешно спроводили ту политику, а да притом не да нисмо угрожавали европску будућност Србије, него смо постизали историјске успехе на путу евроинтеграција", рекао је Тадић.

Он је оценио да је актуелна власт успела да „предајући све националне интересе на Косову и истовремено блокира евроинтеграције".

Коментаришући наводе амбасадора САД Кристофера Хила да признање Косова неће бити услов за улазак у ЕУ, Тадић је истакао а је право питање „која је данас релевантност такве тврдње у околностима у којима је власт већ де факто признала независност Косова".

Упитан о Свесрпском сабору, Тадић је истакао да је то „представа у сврху прикривања предаје националних интереса и сервилности".

Он је казао и да у „Србији већ дуже време нема политичке ситуације". „За политичку ситуацију је потребна политика. Код нас је одавно политичка ситуација мутирала у ситуацију окупиране државе у којој на месту политичке борбе имамо искључиво борбу криминала и капитала", закључио је Тадић.

Тадић је позвао опозиционе странке да одмах почну да раде на јединственој стратегији и уједињењу у најефикаснијој форми, као и на заједничку борбу за боље изборне услове.

Позивам на то да коначно урадимо оно што умемо и што смо већ показали пре 2012, да можемо – да их победимо", поручио је Тадић.

Он је истакао да би удруживање у странке било ефикасније од удруживања у коалиције, али да је реч о тактичком питању које зависи од озбиљних процена и анализа у датом тренутку и да је важно окупити сву истинску опозицију.

„Ево погледајте децембарске изборе – део опозиције је свим силама гурао из уједињене опозиције неке опозиционе странке, укључујући СДС, да би се испоставило да су управо проценти тих странака били кључни за победу у Београду", истакао је Тадић.

(Бета-Фонет)

 

понедељак, 27. децембар 2021.

Toresen: Otvorili smo paljbu prema Albancima da bi spasli Srbe i manastir u Gračanici

kosovo-online.com

Toresen: Otvorili smo paljbu prema Albancima da bi spasli Srbe i manastir u Gračanici - Kosovo Online

7-9 minutes


Mislim da je većina norveških vojnika, koji su bili na Balkanu i ne samo na Kosovu, došla kući sa drugačijim stavom od onoga što je predstavljeno u medijima kod kuće. Malo je onih koji žele da trpe neprijatnost da o tome govore u javnosti. Na Kosovu je bilo mnogo incidenata, a sve sa ciljem da se Srbi proteraju. Mnogi događaji bili su prikriveni, a u zapadnom delu sveta Kosovo je predstavljeno kao uspešno obavljena misija, kaže istoričar i norveški oficir u Misiji na Kosovu Knut Flovik Toresen, prenosi Jedinstvo. 

Jasenovac je bio deo genocida u kojem su uništena čitava društva. Jasenovac je bio deo državnog genocida. U Srebrenici su stradali vojno sposobni muškarci, rekao je Toresen.

Dok je služio kao oficir u mirovnim misijama norveške vojske u sastavu Kfora i Stabilizacijskih snaga (Sfora) u Bosni i Hercegovini, spoznao je koliko neistina širi Zapad o srpskom narodu. 

U želji da, kako piše Jedinstvo, tu nepravdu ispravi ovaj hrabri oficir štitio je ugroženi srpski narod. Naglašava da je ponosan što je bio norveški oficir kada su 17. marta 2004. godine norveški vojnici sprečili Albance da prodru preko Čaglavice u Gračanicu i spale manastir. 

Završavajući angažman u vojnoj misiji, vratio se struci – istoriji, izučavajući zločine NDH i stradanje srpskih zarobljenika u nacističkim logorima u Norveškoj. Piše knjige, drži tribine i okrugle stolove, a uskoro snima i film da bi dokazao istinu o stradanju Srba. 

Koliko Vam je obrazovanje istoričara pomoglo da uđete u suštinu balkanskih sukoba?

Ja sam istoričar koji veruje da se čitava istorija treba graditi na temeljima empirizma, odnosno da se mora pribaviti što više dobrih izvora i da se oni moraju temeljito ispitati i oceniti pre nego što se počne analizirati i, još bitnije, zaključiti. Stvarati istoriju znači približiti se prošlosti što je više moguće. To je težak posao. Mogu reći da je najvažnija stvar koju naučite na fakultetu metoda koju možete koristiti. Malo je zastrašujuće videti koliko akademaca to zaboravi čim završe studije.

U misiji na Kosovu 17. marta 2004. godine za vreme pogroma nad Srbima, norveški odred se hrabro suprotstavio razularenim albanskim demonstrantima. Možete li opširnije izneti pojedinosti o događajima tih dana na Kosovu?

Bile su dve čete norveških vojnika koje su branile selo Čaglavicu od 12.000 albanskih demonstranata. Norveški vojnici su, za razliku od nekih vojnika iz drugih zemalja, obavili dobar posao za dva dana. Verujem da su svi norveški vojnici dobro uradili zadatak, u odnosu na ono što se može očekivati od mladih vojnika. Imali smo preko 20 norveških vojnika koji su bili ranjeni tih dana. Bili smo takođe prinuđeni da otvorimo paljbu prema albanskim demonstrantima gde su neki od njih izgubili život. Situacija je bila, nažalost, neophodna da bi spasili i odbranili napad. Siguran sam da ih nismo zaustavili na Čaglavici, oni bi došli u Gračanicu i tamo uništili sveti manastir, kao što su uradili u mnogim drugim mestima na Kosovu. Bio sam ponosan što sam tih dana bio norveški oficir.

U kojoj meri je razlika u medijskoj slici u Vašoj zemlji i slici koju ste doživeli boraveći u misiji na Kosovu i Metohiji?

Mislim da je većina norveških vojnika, koji su bili na Balkanu i ne samo na Kosovu, došla kući sa drugačijim stavom od onoga što je predstavljeno u medijima kod kuće. Razgovarao sam sa mnogim mojim bivšim kolegama i oni se slažu sa mnom. Malo je onih koji žele da trpe neprijatnost da o tome govore u javnosti.

U kakvom su Vam sećanju ostale srpske enklave na Kosovu i Metohiji i zašto se istina o stradanju srpskog naroda teško probija u svet?

Bio sam na Kosovu kao norveški oficir 2001, 2003. i 2004. godine. Dok sam bio na Kosovu, Srbi su živeli u strašnim uslovima. Deca koja su išla u školu morala su da imaju vojnu zaštitu. Stalno su se dešavali zločini nad Srbima. Izdvojio bih dva slučaja koja su ostavila dubok trag – ubistvo starijeg bračnog para Stolić u Obiliću i ubistvo srpske dece u Goraždevcu. Bilo je i mnogo incidenata, a sve sa ciljem da se Srbi proteraju sa Kosova. Mnogi događaji bili su prikriveni, a u zapadnom delu sveta Kosovo je predstavljeno kao uspešno obavljena misija.

Kako se odupreti stalnim pokušajima revizije istorije i koliko je danas istorija u službi politike?

Pisanje istorije je gledanje na prošlost s novim naočarima, kontinuiran proces. To je ono što je tema istorije. Ipak, vidimo veoma mnogo pokušaja nelegitimnog revizionizma istorije, kada je u pitanju istorija srpskog stradanja tokom Drugog svetskog rata. Političke istorije na Balkanu ima dosta. Nažalost, ima i aktera koji, umesto da se pomire s problematičnim aspektima istorije, negiraju ili umanjuju događaje pa čak i romantizuju jer, na primer, neki Hrvati na ustaše gledaju kao na oslobodilački pokret, a ne kao na najgoru kriminalnu bandu koja je postojala u moderno doba na Balkanu. Mi istoričari se protiv toga možemo boriti samo otkrivanjem činjenica.

Da li ste kod istraživanja zločina nad Srbima u Drugom svetskom ratu u Norveškoj, koje su ustaše poslale u ropstvo, nailazili na prepreke od strane institucija i pojedinaca?

Dobio sam anonimne pretnje, ali uglavnom od ljudi koji samo pričaju, posebno tokom perioda velike medijske izloženosti. U Norveškoj postoje istorijske institucije koje ne žele da govore o srpskim žrtvama. Teško je navesti mnoge kolege istoričare da shvate da je Norveška zapravo bila ispostava genocida nad Srbima tokom Drugog svetskog rata. Nažalost, istini na putu stoji i jugonostalgija. Ali, mi moramo da govorimo o srpskim žrtvama. Pogrešno je govoriti o Jugoslovenima nakon trideset godina od raspada Jugoslavije.

Šta ste sve otkrili na putu istine o srpskim zarobljenicima u Norveškoj?

Otkrio sam da je ova priča mnogo komplikovanija nego ranije. Ranije se iz političkih razloga samo govorilo da su zarobljenici bili partizani i Jugosloveni.

Vašim knjigama i učešćem na raznim tribinama i okruglim stolovima upoznajete norvešku javnost sa istinom o Srbima. Da li ste uspeli da u Vašem okruženju promenite negativne slike o Srbima i Srbiji?

Nadam se i verujem da moj mali doprinos istini pomaže. Srećom, ima više nas koji radimo na tome. Upravo sada radimo na filmu o zarobljenicima koji su bili u Norveškoj tokom Drugog svetskog rata. Nadam se da će ovo biti prikazano na srpskoj i norveškoj TV ovog leta.

Na samom kraju mandata Visoki predstavnik u Bosni i Hercegovini, Valentin Incko doneo je Zakon o negiranju genocida u Srebrenici. Pošto ste izučavali zločine u NDH, da li su uopšte uporedivi Srebrenica i Jasenovac?

O Jasenovcu znam više nego o Srebrenici, ali poređenje nije nikako logično. Prvo, Jasenovac je bio deo genocida u kojem su uništena čitava društva. Jasenovac je bio deo državnog genocida. U Srebrenici su stradali vojno sposobni muškarci. Kako god da se na ovo gleda, razlike su veoma očigledne, posebno kada su u pitanju brojevi i obim.

Nakon 20 godina SAD su se povukle iz Avganistana. Kako Vam to deluje iz perspektive vojnika, a kako iz perspektive istoričara?

I ja sam bio skoro godinu i po u Avganistanu kao norveški oficir u tri perioda između 2006. i 2013. Nikada nismo izgubili vojno, niti jednom, nije bilo političke volje u NATO da se zadržimo. Kao istoričar, nadam se da će naši političari naučiti više iz istorije i mislim da mi istoričari ovde možemo da odigramo važnu ulogu.

Mogu li istoričari da menjaju svet na bolje?

Istoričari imaju ulogu iznošenja istine, jer istorija je deo nas i od velike važnosti. Zato je jako bitno da je ne zanemarujemo, da je ne menjamo, već da iz nje učimo i tako izbegnemo slične greške u budućnosti. 

 

четвртак, 23. децембар 2021.

Генерал Младић из мог угла

politika.rs

Генерал Младић из мог угла

5-6 minutes


Када сам недавно прочитала текст „Триптих из Његошеве", у којем је аутор, мислећи на Ратка Младића, написао „Генералу је место тамо где се налази", много сам се узнемирила. Јер ја знам какав је генерал Младић, провела сам са њим цео дан на ВМА у доба најпрљавијег рата који је избио на Балкану, односно на подручју Југославије.

Тај прљави рат наметнуле су светске силе, почев од САД и неких земаља Европе. Када сам чула за суђење и пресуду Ратку младићу, у мени се родила идеја да се пријавим да сведочим у Хагу и да кажем шта сам чула у разговору с генералом Младићем приликом његове посете рањеницима у Војномедицинској академији. Његова жеља је била да обиђе сваког рањеника, а они су на лечење допремани хитним службама ВМА са многоструким повредама. Док сам радила на Војномедицинској академији, до фебруара 1999. године, на ВМА су примљена и отпуштена 9.873 рањеника. Довожени су с подручја Хрватске и Босне и Херцеговине. Јесу ли се ти рањеници сами повређивали или им је те повреде нанео неко други?

Тог дана кад је посетио рањенике генерал Ратко Младић је са сваким од њих попричао као отац са сином. Сваком рањеном борцу упутио је много лепих речи подршке, уз жеље да се излече и да дуго и срећно живе. Генерал Младић и ја попричали смо после обиласка рањеника. Разговарали смо о тешкој ситуацији која се догодила на територији Југославије, у њеним бившим републикама. До јуче смо живели једни до других у срећи, љубави и благостању – Србин, Хрват, Муслиман – без обзира на то којој су вери припадали. Генерал Младић је тамо где је живео и био претпостављени дошао у ситуацију да се у једној земљи стварају три војске и да се боре једна против друге. Оно што ми је рекао никад нећу заборавити: „Никада нисмо први нападали, били смо мирни и тихи. Кад су се чули пуцњи с друге стране, ми смо се морали бранити." Због такве тактике, генерала Младића сматрам великим човеком.

Међу велике људе које је изнедрио рат на Балкану сврставам и капетана брода НАТО јединица Мариноса Рицудиса, Грка који је 1999. године, по упловљавању брода у Јадранско море, исправно размишљајући, донео одлуку – без иједне ракете испаљене на подручје тада Србије и Црне Горе наредио је враћање у Грчку. Био је јачи од политичког руководства и армије.

Додала бих још један пример. Реч је о човеку чије сам име и презиме, нажалост, заборавила. Био је у ЈНА, на свој захтев је демобилисан и кренуо је према Фочи, а пратио га је друг, Србин. На мосту преко Дрине прикључио се муслиманима. Кад је добио наређење да се за неколико дана креће у напад на село у којем живе Срби, одбио је да послуша наредбу и предложио да се становници обавесте да ће село бити нападнуто како би се на време склонили и спасли се. Тај човек, до јуче официр ЈНА, иако се прикључио војсци Муслимана, одбио је да напада невине људе.

Како веома поштујем генерала Младића, кад је био у војном затвору желела сам да га посетим. Тада, последњег дана његовог боравка у војном затвору, наишла сам на стотине новинара и на репортажна кола. Ушла сам у зграду са жељом да видим Младића и поклоним му детелину са четири листа (срећа, љубав, нада и вера). Полицајац ме је посаветовао да сачекам генералову породицу код аутомобила јер га ја, пошто нисмо рођаци, не могу обићи. Када сам се састала с Младићевом женом, сином и унуцима, представила сам се и рекла да познајем генерала са ВМА. Тада сам већ била у пензији, а од силног узбуђења док сам разговарала с њима, нисам приметила да смо окружени новинарима.

Након тога отпутовала сам у Загреб, на прославу 55. годишњице матуре у Гимназији Сисак. Шокирала сам се кад ми је најбоља другарица саопштила да је у хрватским новинама изашла моја фотографија, уз име, презиме и податке о мом занимању пре пензионисања. Њих је у Хрватској узнемирило то што сам ишла да посетим Ратка Младића у затвору. Потврдила сам да сам то била ја и најавила да ћу се на свечаној вечери после прозивке обратити свим својим другарицама и друговима из детињства. Рекла сам им тада: „Била сам тамо и желела сам да видим Младића. Сматрам да је генерал Младић честит човек у овом прљавом рату који је задесио ону дивну Југославију. Ја не кривим ни вашег Готовину као вођу хрватске војске, ни мога Младића. За распад Југославије кривим политичке вође, које су, нажалост, војску употребиле на најбруталнији начин, да се Југославија раскомада."

Јерина Аничић,
потпуковник и главна медицинска сестра ВМА у пензији


View article...

Enclosures:

160z120_mladic-koca-sulejm.jpg (12 KB)
https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2021_12//160z120_mladic-koca-sulejm.jpg