Матијa Бећковић: Кућишта су црквишта

Кућишта су црквишта

четвртак, 11 септембар 2014 10:45

 

Високо сте ме одликовали када сте ме позвали да будем с вама на овај дан на овом месту овим јединственим поводом.

Кажу да је камење задржало људски мирис више него људи. У ту истину уверава нас и камење око кога смо се окупили и које би, кад би умело говорити више рекло него што ћете од мене чути. Али и ћутећи оно говори свакоме ко уме да га чује.И зато су се данас у Зминици, на Дурмитору, окупили и живи и такозвани мртви, како их је назвао један савременик.Они који су прегнули и учинили ово свето дело отрли су сузе овом камењу које је дочекало оно што је одавно зарадило и заслужило да буде узидано у храм. И сад кад га имамо онебесано и преображено у богомољу можемо да призивамо људе који су се овде рађали, да замишљамо како су живели и изгледали, а лако нам је погодити у шта су веровали, шта би рекли кад би устали и шта би волели да ми кажемо у њихово име - на овај дан.

Кад сам писао стихове: „Да смо као што нисмо /Могли смо створити нешто /Не нешто него кућу /Па нека стоји пуста / Као што хоће /Али да се зове наша / Као што неће" – нисам ни слутио да се и стихови могу тумачити као снови и обистинити у сасвим супротно од оног што говоре. Данас и сав Дурмитор и ктитори и Бојовићи и ми заједно с њима, можемо рећи: "То смо то што јесмо /Створили смо нешто /Не нешто него кућу / И не било коју /Него цркву / И не било чију /Него српску православну /И не било где /Него на нашој старевини / И посветили је не било коме /Него Светоме Георгију Победоносцу /Крсној слави нашега дома /И не само нашег дома /Него и заветном дану целог племена /И не само нашег дома и племена / Него заштитнику српских династија Немањића, Петровића и Карађорђевића / И не само српских /Него и руске династије /И не само династије / Него и целе Русије „

Не могу да одолим, а да овде не споменем и оног мог Ровчанина који је ишао у Котор да купи икону Светог Луке, своје крсне славе. Кад су му показали икону његовог заштитника на којој је приказан бос и стоји поред вола показао је на другу. Рекли су му да то није Свети Лука него Свети Ђорђе. Свеједно, то је јунак који ми једино може помоћи, а овај други је као и ја, да може помоћи помогао би самом себи. Тако је овај Ровчанин свог Светог Луку славио са иконом Светога Ђорђа.

То је онај Свети Ђорђе, ратни друг Стевана Немање, који му је као уздарје подизао храмове за све оно што је учинио борећи се на српској страни с Христовим копљем у руци. То је онај Георгије чије је посрбљено име Ђорђе на чији се дан родио и са собом донео име и вожд Карађорђе. Онај Георгије који је својим мучитељима рекао: "Пре ћете ви изнемоћи мучећи ме, него ја мучен!" Онај коме се Бог јавио речима: "Не бој се, Георгије, ја сам с тобом!" А те речи нису речене само њему пре 1700 година,него преко њега и нама и свим хришћaнима, за сва времена.

Сазвежђу храмова Светог Ђорђа око којих је саденута Црна Гора, од оног под Горицом у којој је крштен Немања, преко Бијеле, Требјесе и Мратиња на Дурмитору, да споменемо само неке у Будимљанско никшићској епархији, придружује се и храм Светог Георгија, а где би пре него на у Зминици, а ко би га подигао, ако не дурмиторци, бојовићи и бојовници Светог Ђорђа, војсковође и војници, Христови јунаци, мученици и заточници.

Пошто не могу споменути све, како би ваљало, идући од имена до имена, издвојићу једино ону за коју знам да ми нећете замерити, Јану мајку витеза Николе Бојовића, коjу су убили а он je опростио живот убици. Да споменем Богдана, Бошка, Михаила, Илију… знајући да нису били једини Богдан, Бошко, Михаило, Илија … у родослову Бојовића који су то име носили, откад је овде пропирена ватра, па нека заступају и призову и своје имењаке и све остале са свих страна.

У овом часу помишљам како би славно и свето дело учинили кад би овај пример следили и други и сва кућишта широм Црне Горе президали и овековечили у богомоље. Свака поштена кућа је и била црква ,а шта су кућишта него црквишта, заливена и освећена крвљу хероја и мученика. И шта би било светије него разур толиких домова овенчати и овековечити. Сваки смртник који је овде поштено проживео свој век, мученик је који заслужује бесмртни памјатник, а поготово они који су у наше дане носећи косовске ране као Христове стигмате, пали на пољу части, за краља и отаџбину, за крст часни и слободу златну, а та част је постајала тим већа и светија што је скупље плаћана. Ако бисмо онебесали сва зидиништа, згаришта и пустолине, да уместо дима који је пролазио кроз оџаке, задими и замирише тамјан, озвездали бисмо своју очевину и показали се достојни и својих оџака и својих предака. А све зато не би ли се такви људи поново рађали и појавили међу нама.

Она аждаја коју је погубио Свети Ђорђе у првим вековима хришћанства, није била ни прва ни последња, али је изгледа била понајмања.

Најкрвожеднија је била она која у двадесетом веку није излазила из језера нити су јој жртвоване само девојке, него је испливала из православног океана и попила крв милиона хришћана. Гутала је и мртве и живе, и старе и младе, народе и државе, престоле и олтаре, круне и митре, лавре и испоснице, ћивоте и војнике, рањенике и заробљенике, свећњаке и светионике, путеве и путоказе. Што није могла да прогута бацала је у јаме и неизбројене масовне гробнице. Једно време се чинило да је прогутала и Светог Ђорђа. Али кад се чинило да је најмоћнија и да јој смрти нема, на наше очи погубио је Свети Ђорђе. Овај пут не у малом граду Вириту него у славној Москви, где је била поново изронила и претила целој планети. Њен реп сезао и до Зминице, као што јој и име каже, и до језера у Зминици и до Црног језера и до Савине воде, а да је крепала доказ је и ова православна светиња подигнута у славу оног који је погубио.

Али аждајоубица, Свети Георгије Победоносац, није погубио само ону која је испливавала из воде, него и ону која се појављивала у људима, губала им душе, тровала мозгове, сејала мрзије, ископавала ровове, закрвила и разбратила браћу.

Седморо брда још постоје, али Брђана је све мање . Ако се ништа не учини биће их мање него брда. Биће Дурмитора, али није сигурно да ће бити Дурмитораца. Губе се извори, трње се враћа по своје и насрће на куће. Оно што су душмани вековима покушавали да постигну силом као да ми чинимо драге воље. Одричемо се оног себе о коме знамо све и тежимо да постанемо неко други о коме не знамо ништа. У српској Спарти атакује се на освештане истине и част српског народа.

Овај храм подигнут је у славу живота, светости љубави и светиње братства и помирења. Они који су ратовали на различитим странама давно су се помирили и збратили на оном свету. Обрадујмо их, збратимо се и ми и опростимо једни другима, на овом свету. На ту дужност позива нас и опомиње и овај новопросијана звезда која је канула с неба и у Зминицу. Јер како каже апостол Павле: "Остаје ово троје: вера, нада и љубав. А од њих највећа је љубав. Јер ако имаш сву веру да и горе премешташ, а љубави немаш – ништа си.!"

Христос између нас!

(Слово Матије Бећковића у Зминици на Дурмитору 18. јула 2014 године приликом освећења цркве Светог Георгија)

(Из штампаног издања магазина „Српске новине")

http://www.srpskenovinecg.com/kultura/35-kultura/28719-matija-beckovic