Противправна „слобода“

Противправна „слобода"

 

12.06.2012, 22:02

Власти самопроглашеног независног Косова обележавају такозвани Дан ослобођења 12. јуна. Он је био утврђен у част почетка лоцирања на територији покрајине 1999. године мултинационалних снага КФОР-а. Томе је претходило 78-дневно бомбардовање тадашње Југославије од стране авијације НАТО-а и усвајање 10. јуна 1999. године резолуције сБ УН бр. 1244, чији основни ставови нису испуњени до данас. О значају и поукама догађаја од пре 13 година говори наш коментатор Петар Искендеров.

Операција Северноатлантске алијансе 1999. године против Београда постала је прва у историји Европе права војна акциај против суверене државе, која није одобрена од стране УН. Данас се може рећи да је управо у Југославији запад увежбавао моделе војно-политичког преформатирања земаља и читавих региона, што је касније настављено у Авганистану, Ираку, Либији, а данас се све очигледније види у политици Запада у погледу Сирије.

Започети рат много је једноставније него зауставити га, и то се у пуној мери односи на војну операцију Запада против Југославије. Налети НАТО авијације изазивали су нова разарања и погибију цивила, мада нису приближили политичко решење косовског проблема. Југословенски лидер Слободан Милошевић одбио је да капитулира под условима НАТО-а, а Брисел са своје стране није имао ни политичку вољу ни правне инструментеза превладавање све очигледнијег ћорсокака. Како је касније у својим мемоарима истакао канцелар Немачке Герхард Шредер, став Москве био је кључни за САД и НАТО. По његовом сведочењу, сами западни лидери су признали да је могуће завршити рат који се већ прилично разбуктао, само уколико нам пође за руком да привучемо на своју страну Русију.

Коначно су помогли да се ситуација разреши будући добитник Нобелове награде Марти Ахтисари и тадашњи руски премијер Виктор Черномирдин, који су преузели на себе улогу посредника. Њима је пошло за руком да убеде Милошевића да је бесмислено војно се супротстављати Северноатлантској алијанси и истовремено да постигну да потписивање војно-техничког споразума Београда са НАТО-ом буде поткрепљено међународно-правним гаранцијама. Документ је претпостављао да се на Косову под окриљем УН постави ефикасно међународно цивилно присуство и присуство за безбедност, а ни у ком случају не окупациони НАТО контигент.

Потписивање датог споразума омогућило је СБ УН 10. јуна 1999. године да усвоји резолуцију 1244, која је предвиђала решавање косовског проблема на основу битне аутономије и значајне самоуправе на Косову и приврженост суверенитету и територијалној целовитости Савезне Републике Југославије и других држава региона. Управо овај документ и даље чини међународно-правну основу за регулисање проблема Ксоова. 12. јуна исте године на територију Косова били су уведени први контигенти мултинационалних снага, у чијем саставу су били руски миротворци.

Ипак решења УН нису омела водеће западне државе да наставе курс свестране подршке косовским сепаратистима, а касније да оперативно признају независност покрајине Косово у односу на Србију, проглашену у фебруару 2008. године у једностраном поретку. Прит оме делатност Мисије УН постављене у покрајини и моривних снага КФОР-а од самог почетка стекла је карактер једностране подршке албанских сепаратиста. Карактеристично је да је једно од првих наређења шефа покрајинске мисије УН Бернара Кушнера било посвећено питању права које се примењује на Косову. Оно је предвишало да слично право поседују само наредбе самог Кушнера и издати на њиховој основи подзаконски акти, као и право које делује на Косову према стању од 22. марта 1989. године. Јасно је да је слично тумачење лишило Београд могућности да води реалне преговоре о постизању политичког споразума о Косову. То је било врло важан фактор који је довео проблем до актуалног међународно-правног ћорсокака.

Западни медији у јуну 1999. године у својој већини су квалификовали резултае мировних напора уз учешће Русије као доказ да је НАТО у праву и да је бомбардовање Југославије било ефикасно. Најјасније је ову мисао изразио лист Њујорк Тајмс, подвлачећи да ма како да политичари реше притање поводом Организације Уједињених Нација, НАТО ће ипак командовати на Косову.  И то поред тога, како се сећао касније сам Виктор Черномирдин, што су договори о принципима прекида војних дејстава постигнути са председником Југославије Слободаном Милошевећим предвиђали међународно присуство на Косову под окриљем УН у договору са СРЈ и уз одговарајућу улогу Русије. О НАТО-у се у том контексту у документу уопште није говорило.

Ипак смаовољно присвајање НАТО-у кључне улоге на Косову није једини пример манипулирања одлукама УН. Идеја спречавања „хуманитарне катастрофе" на Косову као оправдања за бомбардовање такође није издржала критику – истиче у разговору за Глас Русије експерт Института за славистику РАН Александар Карасјов.

 

Касније је било утврђено да никаквих хиљада жртава на Косову није било. Избеглице су бежале из покрајине не само од режима Милошевића, већ и од НАТО бомбардовања. Зато се може тврдити да је дато питање измишљено. Исељавање око милиона Албанаца у Албанију и Македонију пао не крајем марта и у априлу 1999. године – тачније у јеку бомбардовања НАТО-а. А то значи да војна операција Северноатлантске алијасне није спречила, већ управо изазвала хуманитарну катастрофу на Косову и у читавом региону.

Поткопавање међународно-правног система, смањење улоге УН и апсолутизација спољног војног интервенисања као средства регулисања унутрашњих конфликата најопасније су последице операције НАТО-а против Југославије. Чак сами западни медији су признавали да су хуманитарни мотиви били тек покриће за истинске геополитичке интересе које је тада имао Запад. Како је цинично писао између осталог амерички лист Бостон Глоб, догађаји 1999. године су показали да само уз помоћ ваздушне моћи може да се однесе победа у кризама попут косовске. Али и ово издање је било приморано да призна да је резултат бомбардовања било бекство са Косова више од милиона Албанаца. А угледни енглески војни историчар и експерт Џон Киган у вези са тим оправдано је приметио да победа однета на Балкану војним и ваздухопловним снагама није само победа НАТО-а или победа у име моралног разлога због којег се водио рат. То је победа у име новог светског поретка, који је прокламовао председник САД Џорџ Буш старији после окончања рата у Персијском заливу 1991. године. И самопроглашена независност Косова, која крши одлуке УН, постала је само један од елемената сличних геополитичких игара. Слобода од правних норми – ево шта одликује актуално стање на Косову и око њега.

http://serbian.ruvr.ru/2012_06_12/Kosovo-protivpravna-sloboda/