проф. др ЈАСМИНА ВУЈИЋ: Нисам високи функционер у америчкој агенцији за нуклеарну безбедност

politika.rs

Нисам високи функционер у америчкој агенцији

Биљана Баковић

Без обзира на разне изјаве и извештаје званичника и државних агенција, ситуација у Србији у практично свим областима од животног значаја за народ Србије постаје све тежа из године у годину. Да би се земља поставила на ноге и да би се зауставило урушавање свега, укључујући и урушавање свих институција, морају да се ангажују најстручнији и најискуснији људи, људи с визијом, с моралним и етичким вредностима, без обзира на то да ли су у матици или дијаспори", истиче др Јасмина Вујић, научник и редовни професор на Калифорнијском универзитету у Берклију, објашњавајући зашто је после дуже од десет година давања подршке Дверима као нестраначка личност, прихватила да буде потпредседник ове странке.

Њен избор за потпредседника Двери ипак није почетак и њеног ангажмана у матици, изричита је она у интервјуу за „Политику", рађеном преко електронске поште.

Уз рад на Берклију и на истраживачким пројектима из области нуклеарних наука и технологије, Јасмина Вујић је постала и члан Академије инжењерских наука Србије и члан Академије наука и уметности Републике Српске. С колегама из ових институција борила се против продаје „Телекома Србије".

Трећа Србија, настала од бивших дверјана, која вас је у минулој изборној кампањи оптуживала да сте „амерички човек", те да су Двери и ДСС нови „амерички играчи", сада тврди да сте „високи функционер у америчкој агенцији за нуклеарну безбедност". Је ли то тачно?

Арогантне незналице, злобници и таблоидни медији могу свакој особи да припишу шта год желе у својој жељи за привлачењем пажње по сваку цену, или по нечијој наруџби. Политичка култура у Србији је на најнижем нивоу од када ја пратим политичка дешавања.

Ја сам скоро 25 година професор на једном од најбољих државних истраживачких универзитета у свету (на чувеној Шангајској листи Калифорнијски универзитет на Берклију је трећи, после два приватна универзитета). Имам огромно искуство у образовању и науци и познајем дешавања у својој области у целом свету.

Најважнији део мог посла, поред наставе, јесте истраживачки рад. Истраживачки пројекти на универзитетима у САД углавном се финансирају преко конкурса у оквиру федералних министарстава, фондација и агенција. Већина пројеката које сам водила финансирани су од федералног Министарства за енергетику, јер су то управо области за које је задужено ово министарство.

Ја сам, дакле, редовни професор на Факултету за нуклеарну технику Калифорнијског универзитета на Берклију. Руководилац сам низа истраживачких пројеката, укључујући и актуелни велики пројекат из области нуклеарних наука и нуклеарне безбедности, где предводим тим од 50 професора са осам америчких универзитета. Нисам „високи функционер у америчкој агенцији за нуклеарну безбедност", нити сам икад имала такве функције.

Како универзитет Беркли, његово руководство, гледа на ваш политички ангажман у Србији?

У САД политичко ангажовање је приватна ствар сваког појединца. Изузетак је управо да улазак у државну службу на федералном нивоу, који значи и замрзавање позиције на универзитету. На пример, нобеловац др Стивен Чу, кога лично познајем јер је био професор физике на Берклију, морао је да замрзне своју позицију на универзитету кад је постављен за министра енергетике (Secretary of Energy), због очигледног сукоба интереса, јер федерално Министарство за енергетику финансира велики број истраживачких пројеката на универзитету.

Шта ће бити ваша потпредседничка задужења?

Наставићу да се бавим оним чиме се бавим већ 20 и више година, а то је боље повезивање дијаспоре и матице, као координатор за дијаспору, за боље коришћење људских ресурса које имамо у својој дијаспори, као и на исправљању страховитих грешака које су направљене у нашем образовном систему и науци, које су доведени на просјачки штап.

Ту се потпуно слажем с оштрим критикама које је академик Душан Теодоровић изнео у вези с пролиферацијом лажних доктората на приватним универзитетима у Србији, у вези с раширеним плагијаторством и урушавањем кодекса професионалне етике. Имамо толико изванредних стручњака с правим докторатима у свим областима од интереса за Србију, а у државним управама, разним министарствима и јавним предузећима, како он истиче, врви од лажних „дипломаца", који су ту дошли преко партијско-рођачких и осталих веза.

Настојаћу да се уведе пракса да се за сваку стратегијски важну одлуку у Србији морају консултовати најумније српске главе, од САНУ и осталих струковних академија, укључујући и Академију инжењерских наука Србије, до универзитета и привредних стручњака у земљи и дијаспори.

Будући да сте члан Академије наука и уметности РС, а од председника Милорада Додика сте 2013. добили Орден заставе РС са златним вијенцем, колико сте упућени у тренутна збивања у Републици Српској и око ње?

Веома сам почаствована што сам од председника РС Милорада Додика добила орден. Редовно пратим сва дешавања у Србији, Републици Српској и Црној Гори, као и геополитичка дешавања у целом свету. Сматрам да Република Српска мора да буде очувана и тренутно постоје огромни притисци са циљем да се она укине. Не могу се стално примењивати дупли стандарди, и то увек на штету српског народа. Грађани Републике Српске имају право на референдум у вези с питањима од значаја за њих. У Швајцарској се скоро све одлуке доносе сазивањем референдума.

 

ТРЕБА РАЗМИСЛИТИ О ПРЕМЕШТАЊУ ПРЕСТОНИЦЕ У НОВИ САД

standard.rs

ЧЕДОМИР АНТИЋ: ТРЕБА РАЗМИСЛИТИ О ПРЕМЕШТАЊУ ПРЕСТОНИЦЕ У НОВИ САД

• петак, 16 септембар 2016 17:20

Без обзира на то ко био на власти, у Новом Саду је заметак нове државе. Народ то не жели, али елите се питају

Кад говоре о Европској унији, њени заговорници у Србији по правилу се позивају на европске вредности, искуства, традиције и праксе... Чудни су њихови аргументи према којима ће АП Војводина, када постане судски, законодавно и извршно самостална од остатка Србије и још задржи све своје приходе – постати „мотор" који ће Србију одвести у светлу будућност. У том случају, наравно, Војводина би постала „само" независна држава.

Аутономна покрајина Војводина није никаква „европска регија". Њена област на југу има границе које су постојале миленијумима и које би сваки искрени Европљанин требало да покушава да избрише као наслеђе дубоких империјалних и цивилизацијских подела континента. Та граница на Сави и Дунаву још од средњег века дели и раздваја један европски народ – Србе. Српски народ је у век дуготрајној националној револуцији, а 1918. и 1945. на страни светске демократије, те крајеве ослободио и поставио им границе на северу, истоку и западу.

Област Војводине нема аутономистичке традиције. У 19. веку српски народ је желео да створи своју уједињену државу. Српска војводина (први предлог био је да је назову деспотовина) била је први корак. До данас се за посебност у односу на Србију на простору Срема, Баната и Бачке никад није изјаснило више од 17 одсто изашлих бирача. Републику или независност подржава између један и два процента. Приче о традицијама мирног суживота такође су нетачне. Насупрот њима стоји чињеница о рацији из 1942, прогону Срба у Банату, геноциду у Срему за време НДХ, изгону и калварији читавог немачког народа у овим областима, одмазди над Мађарима... Политичка различитост такође је представљена нетачно. Највеће три странке у АП Војводини традиционално су исте као и у остатку Србије.

Аутономистичке традиције наметнуо је тоталитарни комунистички режим. Аутономија је 1946. проглашена нелегитимно и нелегално, чак и у односу на растегљиве стандарде комунистичке диктатуре. Кад је она коначно добила истински садржај, САП Војводина је постала „субјект федерације" и, заједно са САП Косовом, тутор СР Србије.

Данас нам поједини наши политичари и европске бирократе као вредност европске уставности прво спомињу Војводину. Зашто у другим балканским државама нема таквих аутономија? Ето, у Истри постоји већа регионална и национална посебност па је она обична жупанија (округ), Далмација и Славонија су биле краљевине, Источна Румелија у Бугарској имала је међународно гарантовану аутономију и мањи проценат Бугара него што је данас Срба у Војводини. У Румунији је мађарска аутономија укинута... У државама ЕУ не постоје аутономије каква је САП Војводина била од 1974. до 1990. године. Данас чујемо да би новим уставом АП Војводина требало да добије изворне надлежности и финансије... Нико да каже да оваква АП Војводина има буџет упоредив са Босном и Херцеговином и Косовом-УНМИК, који финансирају и школство, здравство, војску...

Грађани никад нису консултовани око аутономије и њених надлежности. Мислим на стварно, озбиљно и демократско изјашњавање. Не на потребу власти да народ потврди раније донесене одлуке. Аутономистички и сепаратистички покрет је слаб и нема значајнију подршку народа. То се показало и на попису 2011. године. Ипак, тешкоће с којима се Србија суочава, њена перманентна недовршеност и непрекидна централизација коју врше партитократске политичке елите, буде забринутост и незадовољство. Аргументи о пљачкању Војводине углавном су нетачни и преписани из сличних хрватских памфлета. Економиста Бошко Мијатовић их већ дуже од једне деценије успешно оспорава. Потреба српских власти да задрже аутономију говори о њиховој слабости. Милошевић је чувао костур Брозове државе без које ни њега не би било, Коштуница је мислио да тако чува Косово у Србији, Ђинђић је АПВ видео као проблем и био уверен да би га регионализација државе само умножила.

Без обзира на то ко био на власти, у Новом Саду је заметак нове државе. Народ то не жели, али елите се питају. И Црна Гора је била бастион наше државности, па где је сада? Сетимо се резолуције о Косову из 2013, захтева једне парламентарне партије за међународним гаранцијама статуса Војводине и сталних позива за отварање „војвођанског питања" у Европском парламенту, Бундестагу...

Решење мора бити радикално. Србија не треба да се разликује од суседних држава, посебно оних које су чланице ЕУ. Срем, Банат и Бачка су традиционални региони, такве регионе с овлашћењима која не задиру у државност наше отаџбине треба створити на целој територији Србије. Треба озбиљно размислити и о премештању главног града у Нови Сад.

Извор Политика, 16. септембар 2016.

 

danas.rs

Manifestacija “Pruga mladosti”

Piše: Danas Online

Manifestacijom „Pruga mladosti“ obeležava se 45 godina omladinske radne akcije Beograd – Bar i četiri decenije barske pruge.

ponedeljak, 12. septembar 16:06

“Udruženje učesnika Omladinskih radnih akcija i volontera Srbije, Udruženje učesnika ORA Beograda i Ferijalni savez Srbije, u saradnji sa sve četiri železničke kompanije u Srbiji, u septembru obeležavaju dva značajna jubileja – 45 godina Omladinske radne akcije Beograd – Bar i četiri decenije barske pruge. Manifestaciju kojom se obeležavaju ova dva velika graditeljska jubileja organizujemo pod nazivom Pruga mladosti“, saopštio je na danas održanoj sednici Zoran Anđelković, predsednik Organizacionog odbora manifestacije „Pruga mladosti“ i predsednik Skupštine „Železnica Srbije“ ad.

Anđelković je najavio da će 15. septembra u salonu Glavne železničke stanice Beograd, sa početkom u 14 sati, biti otvorena izložba povodom 40 godina barske pruge i 45 godina ORA Beograd – Bar. Izložba će u stanici Beograd biti postavljena do 22. septembra, a nakon toga će biti premeštena u Prijepolje.

Pored toga, za učenike većeg broja beogradskih srednjih stručnih škola 20. i 21. septembra planirana su stručna predavanja u „Železničkom muzeju“ o barskoj pruzi, a zatim i obilazak izložbe u Glavnoj železničkoj stanici Beograd.

Od 23. do 25. septembra planirano je putovanje vozom između Beograda i Bara nekadašnjih akcijaša i učesnika manifestacije „Pruga mladosti“, uz organizovane kulturno-zabavne programe u Prijepolju i Baru.

Jedna od najvećih saobraćajnica u Srbiji, pruga Beograd – Bar ove godine obeležava svoj 40. rođendan. Naime, 29. maja 1976 godine „Plavi voz“ je prošao ovom prugom, čime je ona zvanično puštena u rad. U izgradnji ove pruge veliki doprinos dali su učesnici ORA „Beograd-Bar“, kao jedne od najznačajnijih omladinskih radnih akcija toga vremena. Za pet godina, na izgradnji pruge bilo je angažovano preko 12 hiljada učesnika, svrstanih u 234 omladinske radne brigade, koje su bile sačinjene od pionira, studenata, radnika i mladih ljudi iz zemlje i inostranstva. ORA „Beograd-Bar“ zvanično je počela sa radom 11. jula 1971. godine u Prijepolju i trajala je sve do 1975. godine.

Obeležavanje ovako velikih i značajnih jubileja dobija posebno na značaju, ako se ima u vidu da je nedavno po prvi put, nakon pune četiri decenije, počela rekonstrukcija barske pruge zahvaljujući sredstvima iz ruskog kredita.

U organizaciji čitave manifestacije značajnu pomoć i podršku pružile su sve železničke kompanije „Železnice Srbije“ ad, „Srbija Voz“, „Infrastruktura železnice Srbije“ i „Srbija Kargo“, kao i „Željeznički prevoz Crne Gore“ i „Željeznička infrastruktura Crne Gore“.

Ovaj projekat podržale su i lokalne samouprave i privredni kolektivi duž barske pruge u Srbiji i Crnoj Gori, kao što su opština Prijepolje, muzej u Prijepolju, opština Bar, JP Kulturni centar Bar, Uprava za saradnju s crkvama i verskim zajednicama Republike Srbije, Sekretarijat za zaštitu životne sredine Grada Beograda i Udruženje građana za negovanje tradicije dobrovoljnog omladinskog rada „Pavle Korčagin“.

 

Kako spasiti svet?

dw.com

Kako spasiti svet? | Politika | DW.COM | 14.09.2016

Deutsche Welle (www.dw.com)

Trinaest - delimično radikalnih - zahteva upućenih industrijskim zemljama sadrži novi izveštaj „Rimskog kluba“, trusta mozgova, koji je u Berlinu predstavljen i objavljen kao knjiga. Predlozi ne stižu od nepoznatih: još 1972. godine knjiga „Granice rasta“ bila je svetski poznata. Članovi ovog trusta mozgova su preduzetnici, naučnici, industrijalci i druge poznate ličnosti. Iz Nemačke su tu, između ostalih, Liz Mon (Bertelsman), Volfgang Zaks (Grinpis), Eberhard fon Kerber (BMW) i naučnik i političar SPD-a Ernst Ulrih fon Vajczeker. Od 2012. on je predsednik Rimskog kluba čije je glavno sedište u Švajcarskoj.

Ispiranje mozga kroz neoliberalizam?

Obojica autora knjige Rimskog kluba, Jorgen Randers i Grejem Mekston konstatuju: nakon trideset godina globalizacije i rasta, situacija se pogoršala, milioni ljudi izgubili su poslove, jaz između siromašnih i bogatih je sve veći.

Sistem se mora promeniti, zahteva Mekston, generalni sekretar kluba. Privredni sistem koji zahteva neprekidan rast nije rešenje, već uzrok problema. Greška leži u neodstupanju od neoliberalizma, koji je, smatra Mekston, mnogima isprao mozak.

Kako bi promena sistema trebalo da izgleda, autori su saželi u katalogu zahteva, čiji naziv glasi: „Jedan procenat rasta je dovoljan“. Nisu svi predlozi novi, poput zahteva za podsticajni paket, viši prag odlaska u penziju, viši potrošački porez ili bezuslovni osnovni dohodatak za sve. Pojedini predlozi su međutim radikalni, poput politike jednog deteta ili zahteva za duži plaćeni godišnji odmor.

Evo liste predloga:

1. Zeleni podsticajni paketi – finansirani kroz veće sume novca ili više poreze, kao mera protiv klimatskih promena

2. Viši porezi na fosilna goriva kao što je ugalj, sa ciljem podsticaja alternativnih energija

3. Za vreme ekološke transformacije: subvencije za zaposlene koji prelaze na ekološkije poslove

4. Reforma poreskog sistema: da se manje oporezuju prihodi od rada, a više potrošnja sirovina, pre svega sa ekološkim ciljem. To znači: skuplji avio letovi i grejanje.

5. Ogromno povećanje poreza na nasledstvo, kako bi se smanjila nejednakost i povećali prihodi države

6. Više dana za odmor, kako bi se radnicima omogućilo više slobodnog vremena i kako bi posao bio bolje raspodeljen

7. Bezuslovni osnovni dohodak, pre svega za one kojima je najpotrebniji: za stare, bolesne i nezaposlene

8. Povećanja praga za odlazak u penziju na 70 godina, kako bi ljudi što duže mogli duže sami za sebe da se staraju

9. Viši porezi za bogate i kompanije, kako bi se pravednije podelio profit, naročito imajući u vidu robotizaciju

10. Politika jednog deteta, sa ciljem smanjenja rasta svetskog stanovništva

11. Nova definicija „plaćenog rada“, kojom bi trebalo da bude obuhvaćena i nega članova porodice

12. Jačanje sindikata sa ciljem povećanja plata i smanjenja nezaposlenosti

13. Ograničavanje trgovine tamo gde su ugrožena radna mesta

 

Gerd Miler

Nemačka može da pomogne sa tehnologijama i inovacijama

Na predstavljanju knjige, uvodni govor je održao nemački ministar za razvoj Gerd Miler (CSU). On je rekao da po njegovom mišljenju „ne bi trebalo da se radi o manjem rastu, već o drugačijem“. Ministar se ipak složio sa ocenom da se svet nalazi na „raskrsnici“. Da li čovečanstvo srlja u propast ili će uspeti da ostvari održiv rast? Ministar Miler je optimista smatrajući da je Nemačka – kao i čitava Evropa – vrstan region. Postoji dovoljno inovacija i tehnologija kako bi se recimo rešio problem gladi u svetu. U svetu ima mesta za deset milijardi ljudi, smatra Miler, ali samo pod uslovom da se privredni rast snažnije odvoji od potrošnje resursa.

Zapadni model potrošnje - „naši automobili, naš životni stil“ – ne može biti model budućnosti za Indiju ili Afriku, jer on troši previše resursa i energije. Ministar nije odgvorio na pitanje iz publike, zašto ljudima u tim delovima sveta želi da uskrati dobar život.

Manje dece u svetu

Rimski klub ima i kritičare koji ukazuju na to da privredni sistem nije zakazao na svim stranama: milioni ljudi su oslobođeni iz apsolutnog siromaštva, neki su pronašli put do srednje klase, kao što pokazuju primeri Kine ili Indije.

Kritike se posebno odnose na zahtev za politikom jednog-deteta, koja bi prema oceni Rimskog kluba trebalo da bude podsticana i u zapadnim zemljama. Na te kritike Jorgen Randers odgovora da jedno dete u industrijskoj zemlji troši resurse trideset puta više od deteta u Indiji. S tim u vezi Zapad bi trebalo da bude primer i manje dece dovodi na svet. Žene sa samo jednim detetom zato bi trebalo da budu nagrađene sa novčanom premijom.

Poziv na više diskusije

A kako ministar Miler misli da smanji razlike između siromašnih i bogatih zemalja u svetu? Razvojna pomoć morala bi globalno da bude udvostručena, smatra Miler, i globalnu trgovinu bi trebalo da zameni pravedni model trgovine, sa fer platama i pristupima tržištu. Zemljama u razvoju je potrebno više inovacija i bolja obrazovna politika.

Miler je pozdravio izveštaj Rimskog kluba, ocenivši da su konkretni predlozi za rešavanje problema uvek potrebni i da o njima treba razgovarati. Jer, samo upozorenja od apokalipse - ne pomažu.

 

pravda.rs

Префињени напад од 11. септембра

 09/11/2016 11:47 Став

Догађаји од 11. септембра 2001. године у вези са нападима на две куле Светског трговинског центра и на Пентагон, створили су основ за трансформацију Сједињених држава у полицијску државу.

Вилијем Енгдал (Фото: Јутјуб)

Створена је у атмосфери страха и доношењем врло неуставних закона, као што је Homeland security act (Отаџбински акт о безбедности), који је требало да буде само привремена мера. Рат против тероризма, који је објавио председник Џорџ Буш и који назива новим крсташким ратом, користи Пентагон у стварању светске мреже терора.

Сада је питање ко је стварно уништио куле? Оно што са 100% сигурности, сигурно могу да тврдим је да сигурно није Осама бин Ладен, док лежи у пећини тешко болестан. Понављање слика на ТВ мрежи CNN, како куле горе – све је то било сирово испирање мозга читавом становништву. На сам дан догађаја и ја сам мислио да је све стварно.

Међутим, много конструктивније питање је ко је наредио нападе 11. септембра? Јасно је да је Бушова администрација, са Диком Чејнијем и Доналдом Рамсфелдом, који су све време седели у ратном бункеру испод Пентагона, добро искористила атмосферу страха створену међу Американцима и покренула глобални рат за нафту. Доказ за то је да су, након површне кампање против талибана, тражили изручење Бин Ладена. Талибанска влада је рекла: "Ако имате доказе да је починио тај злочин, онда да, по нашим законима ћемо га изручити". Наравно, Пентагон није имао доказе, јер је Осама бин Ладен није урадио те високо префињене нападе.

Иза свега овога је деловање државе. Које државе – не бих се усудио да кажем. Али, Бушова администрација је, по свему судећи била упозорена какав ће догађај уследити и припремила се да започне глобални рат против терора, рат за нафту.

Рат у Ираку је био због нафте. Неколико људи из администрације је то и рекло, а сада и даље траје рат око нафте на Блиском истоку. Сједињене државе желе да контролишу ту нафту – тако је рекао Дик Чејни у свом говору у Лондону 1999. године. Ако контролишеш нафту, како је рекао Хенри Кисинџер, контролишеш читаве нације. То је игра, нафта и гас, за сада. Природни гас из Персијског залива ка ЕУ. Или Катар или Иран ће снабдевати тим гасом, они су љути непријатељи и они се боре да се утврди ко ће да контролише те енергетске линије.

То је мој коментар на 11. септембар. Рат против тероризма није баш успео у стварању новог имиџа непријатеља. Сада су почели другу кампању, неки нови облик Хладног рата против Русије и Кине. Кина и Русија сарађују веома добро, ближе него икада раније. Кинези су веома свесни игара које Вашингтон игра, покушавајући да намами Кину у неки ратни сценарио, као што су покушавали да намаме Русију у ратни сценарио, преко Украјине, али нису успели.

 

standard.rs

ЊУЈОРК ТАЈМСОВА ИГРА ОПТУЖИВАЊА

• субота, 10 септембар 2016 02:39

ДИНА СТРАЈКЕР

Како су у NYT омиљене дескрипције Путина, попут „режећи одбрамбени став", постале низ животињких метафора

Прошле недеље Њујорк тајмс је објавио два прилично контрадикторна чланка о америчкој спољној политици. Први је имао наслов Русија сваљује кривицу на све друге.

Уз тврдње да је Хладни рат готов у тренутку док смо у реалности у потпуности ушли у други, Владимиру Путину се приписује „режећи одбрамбени став" према одавно несталој совјетској политици, уз навођење инцидента у којем је руска спортска звезда ухваћена како краде из радње у Лондону, на шта је Москва реаговала тврдњом да је случај „као и увек политички мотивисан и неоснован". Уз придев „зурећи" (fish-eyed; у буквалном преводу „имати рибље очи", израз који се употребљава за дуго и замишљено гледање у некога; прим. прев.), што је једна од омиљених вашингтонских дескрипција актуелног руског председника, „режећи одбрамбени став" само наставља низ животињких метафора. Заправо се руски медвед са пуним правом налази у положају „спреман за напад", будући да се неколико дивизија НАТО тенкова налази на његом прагу, претварајући се да бране Балтик. Сигурно је неким објективним читаоцима прошло кроз главу да је доктор задужен за руске допинг тестове, који се недавно преселио у САД, могао у дослуху са олимпијским органима радити на избацивању руских спортиста са Олимпијаде.

Након наслова о „кривици", 31. августа Њујорк тајмс је дозволио чланак од 5.000 речи тројици аутора који су нападали Џулијана Асанжа, оснивача Викиликса, због тога што се, како и сам наслов говори „агенде Кремља и Викиликса често поклапају". Човек је у искушењу да овакве оптужбе назове пренемагањем, осим ако се не ради о „режећем одбрамбеном ставу".

ОПТУЖЕНИ АСАНЖ
Њујорк тајмс оптужује Асанжа за ширење „визије да је Америка врховни силеџија: држава која је стекла империјалну моћ држећи проповеди о принципима људских права и истовремено користећи свој војно-обвештајни апарат као клешта за приморавање земаља да раде како им се каже и кажњавање људи који говоре истину, попут њега". Очигледно је Тајмс убеђен да толико добро манипулише масама да ће већина читалаца прогутати те оптужбе. Такође оптужује Асанжа за некритички однос према Русији, пажљиво се чувајући конструкација које би могле постати предмет тужбе: „Путинова влада строго кажњава дисиденте – шпијунира их, притвара и кривично терети, а некада и убија противнике у настојању да консолидује контролу над медијима и интернетом".

Хајде да размотримо ове оптужбе да бисмо видели колико њих се у једнакој мери односи и на САД. Шпијунирање противника – да; затварање противника – да; убијање противника (у последње време дроновима) – да; успостављање контроле над медијима – да. Као да се од такозване седме силе у САД не очекује да као папагаји понављају мантре власти и да избегавају инкриминишуће текстове. Што се тиче „кремаљског пропагандног канала на енглеском језику (RT) – „критицизам (од стране Асанџа) није био јасно уочљив".

На крају се Тајмс запитао „какав је тачно однос између господина Асанжа и Кремља господина Владимира Путина?" Чувам листу Американаца – за које се претпоставља да су у добром односу са владом – који су се појављивали на телевизији RT, коју у Белтвеју често називају „Путиновим мегафоном." До сада, с обзиром на случајни узорак мојих увида, на листи се налази само двадесетак имена, али, ако бих обратила више пажње, убрзо бих стигла до бројке од 50. (Узгред, Москва тајмс, који није пријатељски настројен према Кремљу, признаје да око 40.000 Американаца живи и ради у Москви.)

Текст против Асанжа упутио ме на линк са причом како је Доналд Трамп одговорио на питње у вези са Кримом: „Господин Трамп је даље рекао да би Путин могао бити добродошао на Криму, остављајући по страни питање да ли је руски лидер прекршио суверенитет друге државе да би јој одузео територију где се налазе велике руске морнаричке базе. Данас је упорно понављао Путинов аргумент да је Русија имала право да силом припоји суверену територију друге државе." Како неко може причати о „сувереној територији" игноришући „суверену вољу народа", који је у проценту већем од 90 одсто гласао за припајање Русији?

Вратимо се на чланак против Асанжа: „Да ли због уверења, погодности или сасвим случајно, Виликсови документи, заједно са многим изјавама господина Асанжа, често су доносили корист Русији а штету Западу". Није важно да ли су донели корист Русији због њиховог садржаја који је био крајње шокантан просечном Американцу или крајње смешан. На пример:

МАНИПУЛАЦИЈА АСАНЖОВИХ ИСТОМИШЉЕНИКА
„Недавни догађаји... су оставили неке заговорнике транспарентности да се питају да ли је Викиликс изгубио смисао. Велика је разлика између објављивања материјала узбуњивача попут Челзи Мининг – војника који је Викиликсу предао своје ратне дневнике и дипломатске депеше – и прихватања информација, макар и индиректно, од страних обавештајних служби које настоје да остваре своје интересе, наводи Џон Вондерлик, извршни директор Санлајт фондације, групе посвећене транспарентности рада владе.

'Они се просто сврставају уз сваког ко им даје информације којима могу да изазову пажњу или да се освете својим непријатељима', наводи господин Вондерлик. 'Они поздрављају кад владе хакују једна другу или подривају међусобне демократсксе процесе, а све зарад прилично слабог случаја којим би могли да заголицају интересовање јавности.'

'Борба за транспарентност је требало да буде глобална; барем је тако Асанж говорио на почетку'; наводи Андреј А. Солдатов, руски истраживачки новинар који је опширно писао о руским безбедносним службама. 'Чудно је што се овај принцип не односи на самог Асанжа и његове односе са једном земљом – Русијом', наставља господин Солдатов. 'Изгледа да он сматра како човек мора да направи много компромиса у борби против вишег зла.'

'Током времена које проводи изолован у еквадорској амбасади, под константном присмотром, његово инстинктивно неповерење у Запад је ојачало, док постаје све више глув на злоупотребе Кремља, којег види као бедем против западног империјализма', истиче један читалац, који је, као и многи други замолио да остане анониман због страха да не разљути господина Асанжа. (Приметите како омаловажавањем казне манипулишу читаоцима који се можда слажу са његовим погледима).

'Кад је господин Асанж у среду у питан у интервјуу да прокоментарише нови закон и друге законе попут њега, признао је да је Русија подвргнута 'застрашујућем ауторитаризму'. Али сугерише да су се 'исте тенденције' појавиле и у САД.

'Господин Асанж је такође децидно стао на проруску страну у вези са сукобима у Украјини због којих је Обамина администрација оптужила Путина да помаже сепаратистима. САД – наводи Асанж у интервјуу аргентинском листу у марту прошле године – су те које се тамо мешају и подстичу немире 'у најстојању да увуку Украјину у западну орбиту и тако је истргну из руске сфере утицаја'. Након руске анексије Крима рекао је да су Вашингтон и његови обавештајни савезници 'анектирали цели свет' кроз глобални надзор.

Ово нас доводи до главног камена спотицања између САД и Русије – глобализација против онога што Владимир Путин назива 'здравим национализмом', што се на најнижем нивоу претвара у имплицитну поруку: 'Требало би да будете као ми, јер смо ми бољи'."

Дина Страјкер је међународни експерт, публициста и новинар; међународном политиком се бави дуже од 30 година.

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

New Eastern Outlook

 

Zoran Dragišić: Špijunska afera postaje rialiti, ali uticaće

novimagazin.rs

NoviMagazin.rs - Intervju Zoran Dragišić: Špijunska afera postaje rialiti, ali uticaće

Foto: Z. Raš

Profesor Fakulteta bezbednosti Zoran Dragišić u razgovoru sa Jelkom Jovanović objašnjava moguće posledice još aktuelne špijunske afere po odnose Beograda i Zagreba, bezbednosne rizike u regionu, nezavršene balkanske ratove i uticaj migrantske krize na bezbednost Srbije i njenog okruženja

Špijuniranje u korist Hrvatske već danima je medijska top tema. Nagodba osumnjičenog bivšeg oficira Vojske RSK na sudu smirila je donekle strasti u Srbiji, tim pre što je reakcija države svedena na saopštenja tužilaštva i suda, ali afera se otvorila mnoštvo tema, između ostalog smisao medijskog profilisanja špijuna Č.Č. i eventualnih posledica.

“Špijunska afera koja danima puni naslovne strane novina u Srbiji i udarne televizijske termine pretvara se u rijaliti šou. Mi ne znamo šta se zapravo dogodilo. Vidimo da je postignut neki dogovor s Tužilaštvom, ali niko se zvanično nije izjasnio da li je u pitanju krivično delo špijunaže ili neko drugo”, kaže za Novi magazin profesor Fakulteta bezbednosti Zoran Dragišić: “Čini mi se da je više zagolicana mašta javnosti nego što čitav slučaj zaista ima težinu jer bi otkrivanje jednog hrvatskog špijuna na našoj teritoriji podrazumevalo čitavu mrežu i moralo bi da dovede do ljudi u državnim organima od kojih su informacije preuzimane. Penzionisani oficir Vojske RSK u šezdesetim godinama, neko ko živi na periferiji Beograda, na socijalnoj margini, sigurno nema pristup državnim tajnama.”

*Vrlo uslovno govorite o špijunaži?

Ako je špijunaža – neko je morao tajne da učini dostupnim. Ja se ne bih izjašnjavao dok nemam sasvim jasne činjenice, ali loše je što je od svega napravljen rijaliti.

*Šta bi, ako se oslonimo na prve informacije, bilo to što bi o Vojsci Srbije neko mogao da otkrije i gde bi prikupljač informacija morao da bude da bi do njih došao?

Često se čuje da danas nema tajni, što je apsolutno netačno; da nema tajni ne bi bilo ni obaveštajnih službi, ne bi one najveći deo svog vremena posvetile upravo otkrivanju tajni, ne bi se razvijale kontraobaveštajne službe, posebno danas u informatičkoj eri, kada je najvažniji posao bezbedna razmena podataka. Setimo se samo afere Vikiliks i koliko otkrivanje određenih komunikacija može naneti štete nekoj državi u vojnom, bezbednosnom smislu.

Kada je vojska u pitanju, to više nisu tajne kao u vreme hladnog rata; koliko ko ima vojnika, koliko tenkova, kako su raspoređene jedinice, to danas manje-više sve možete naći na sajtovima vojski i ministarstava odbrane, na koncu u procesu KEPS-a i OEBS-a, te su informacije razmenjivane. Mi smo nakon građanskog rata imali u Zagrebu Rakviak centar, gde je vršena međusobna kontrola oružanih snaga. Priroda tajne se promenila i pridodate su nove, a najvažnije su na polju ekonomije, to je teren na kojem se danas obaveštajni rat najviše vodi. Ako hoćete jednu zemlju da rušite najlakše je srušiti je preko ekonomije, to se pokazalo, mada su mnoge od tih tajni u domenu privatnosti i na Fakultetu bezbednosti se priča o tajnama i zaštiti tajnih podataka razvija u čitavu nauku.

Do kakvih je tajni taj čovek mogao da dođe? Na osnovu onoga što sam pročitao u medijima, toga je veoma malo. Ali, ako je taj čovek bio ‘vezni igrač’, pitanje je od koga je dobijao informacije i koju je vrstu podataka prikupljao jer se iz vrste podataka mogu saznati ciljevi, u ovom slučaju, hrvatske politike. Šta konkretno Hrvatska radi i na kojem terenu? Ali, ako to postoji, neće se pojaviti u javnosti i ne treba, to će naš obaveštajno-bezbednosni sistem i državni vrh zadržati za sebe i na temelju tih podataka praviti strategiju.

 

*Sa margine afere u središte sve više dolaze tzv. tajni spiskovi osumnjičenih za ratne zločine. Koliko bi ova priča mogla da podupre zahtev Hrvatske da se ukine jurisdikcija srpskog pravosuđa za procesuiranje optuženih s teritorije Hrvatske?

Možemo samo da spekulišemo o tome i pravimo različite scenarije, ali ovo bi mogao biti i povod dogovoru Srbije i Hrvatske da se ti tajni spiskovi povuku, pošto su glavni osumnjičeni i okrivljeni za ratne zločine procesuirani, osim njih nekoliko. Srbija ima razloga da bude veoma nezadovoljna načinom na koji je Haški tribunal procesuirao hrvatske ratne zločince. Namerno upotrebljavam ovaj izraz, a ne osumnjičeni; prosto, niko me ne može ubediti da je više od dve hiljade Srba u Krajini izvršilo samoubistvo, a tačno se zna ko je pod čijom komandom bio. U samoj Hrvatskoj smo imali nekoliko komedija od suđenja, setimo se samo suđenja za Loru, gde je sudija svedoke i žrtve izvrgavao ruglu. Možemo biti nezadovoljni jer pravda za žrtve, ne samo “Oluje”, nije zadovoljena, ali 26 godina posle rata vreme je da se ratne sekire zakopaju. Srpska strana pokazuje više tolerancije i želje da se to dogodi.

Kako će ova afera uticati teško je reći; jedino u šta sam siguran je da neće ostati bez refleksije na odnose Srbije i Hrvatske. Može ih još više zahladneti i dovesti na još niži nivo nego što su danas, ali može biti i povod da se sedne i razgovara o tajnim spiskovima. Danas praktično nemate Srbina s područja Krajine koji mirno odlazi da poseti svoj zavičaj. U Srbiji živi ogroman broj ljudi poreklom iz Hrvatske, ne govorim samo o izbeglicama iz 1995. već o ljudima čiji su se roditelji doseljavali pedesetih, šezdesetih, imaju tamo rodbinu i imovinu. I ja sam jedan od njih. Ako prilikom odlaska strahujete od hapšenja zbog nekog ratnog zločina koji niste počinili – a proći će mnogo vremena u zatvoru da to dokažete – onda se postavlja pitanje odnosa prema Srbima u Hrvatskoj. Ako ja imam pravo da obiđem imovinu, a mogu me uhapsiti, na koji način ja to naizgled nesporno pravo mogu da koristim? To su mnogo dublje stvari nego pitanje 10, 20,50 ljudi koji su bili komandanti nekih jedinica i nekoliko optužnica; to demotiviše Srbe da se tamo vrate, da ikada dolaze. To je način da se etničko čišćenje iz 1995. dovede do kraja.

Varnice Suda za OVK

*U ponedeljak je imenovan tužilac specijalnog suda za OVK. Postoji li mogućnost varnica?

Postoji. Vidimo da je među albanskom političkom elitom prilična nespremnost i nesposobnost da se suoči s preuzetim obavezama. Kad je delovanje tog suda u pitanju, postoji naboj veterana OVK koji upravljaju političkim životom Kosova i bilo koji sudski postupak za zločine koje su pripadnici OVK učinili krajem devedesetih izazvaće varnice. Vidimo šta se dešava sa razgraničenjem sa Crnom Gorom, što je u percepciji kosovske političke javnosti mnogo manje od suđenja pripadnicima OVK.

Nisam optimista kad je o tom sudu reč, posebno imajući u vidu šta se dogodilo u Haškom tribunalu povodom Ramuša Haradinaja, nisam siguran da će to biti mehanizam dolaska do pravde.

*Svedoci smo zaoštravanja odnosa na relacijama Zagreb – Beograd, Beograd – Sarajevo, kosovski proces nije dovršen, Makedonija vri. Sve češće se kaže da je jedna varnica dovoljna da opet zapali balkansko bure baruta. Treba li da strahujemo od novih ratova?

Optimista sam i ne bih želeo da plašim čitaoce i gledaoce mračnim prognozama. Međutim, mi živimo na Balkanu, a balkanization je kao izraz ušao u engleski jezik; nema veze sa geografskim prostorom već se koristi za stanje ratnih sukoba koji se nikada ne završavaju, strahovite podeljenosti i mržnju. Realan Balkan u potpunosti pokriva taj termin. Rat u Makedoniji je prekinut, rat u BiH je prekinut – nisu završeni već prekinuti i to je problem. U Bosni i Hercegovini sukob je prekinut 1995, a evo 2016. još nije završen, od Dejtonskog sporazuma BIH se do danas nije pomerila, a ako se i pomerila, to je unazad.

Rat je više nego moguć, strahovito je nepoverenje između etničkih zajednica, dovoljan je mali povod da dođe do eskalacije. Pogledajte samo ovo oko dana RS i referenduma. Posmatrajući sa strane, ako vam nije poznat kontekst, neupućeni bi pitao u čemu je problem da jedan entitet ima svoj praznik? Treba se napregnuti i shvatiti zašto proslava 9. januara toliko vređa, pre svega, Bošnjake. To se zaoštrilo tako da postaje pitanje života i smrti, a samo je povod da na površinu isplivaju mnogo dublji, nerešeni problemi.

Mi smo stalno u nekom postratnom i predratnom stanju istovremeno, a mnogi će reći da kod nas ni Drugi svetski rat nije faktički završen. Ratovi ne počinju bez veze, počinju zbog postojanja nerešenih konflikata, kada društvo nema dovoljno kompenzacionih mehanizama da ih reši u političkim procesima. To posebno važi za unutrašnje oružane sukobe. Ako svemu dodamo maksimalističke zahteve, ekstremističke političke elite koje su u kriminalu, ogromnu korupciju, nesposobnost društva da iznedri demokratske institucije, jasno je da se mir može očuvati samo ako imate šapu odozgo, koja će nezrele balkanske narode držati na okupu i sprečiti ih da se pobiju.

Mislim da je uloga Srbije konstruktivna, pojavljuje se kao smirujući faktor. Hrvatska je prošle godine pokušala da napravi carinski rat, vidimo kako se završilo, što je izazvalo dodatne frustracije kod njih. Njihove političke elite imaju šizofren stav, s jedne strane se predstavljaju kao neko ko dolazi iz NATO i EU, napustili su balkansko blato, a onda ne propuste nijednu priliku da u to balkansko blato skoče naglavačke. Hrvatske političke elite bi morale da odluče da li su Balkanci, kako se ponašaju, ili Evropejci, kako pričaju, mada im se i govor u poslednje vreme vratio na početak devedesetih.

Srećna okolnost je da deo političke elite Srbije, bar onaj koji odlučuje, nije spreman da se valja u blatu. Izuzetno je važna stvar i dobra međunarodna pozicija Srbije, što se pokazalo kao presudno i u pregovorima sa EU i kod carinskog rata.

 

*Nazire li se svemu tome kraj?

Moguća su dva scenarija; jedan, za koji molim boga da je tačan, jeste da različiti političari na antisrpskom raspoloženju dobijaju glasove i da će se ta priča smiriti kad izbori prođu. Gorak ukus bi ostavila činjenica da je u Hrvatskoj glasove moguće dobiti na mržnji prema Srbima i 26 godina posle rata, to bi govorilo o ozbiljnim problemima koje ima hrvatsko društvo. Ako je tako, hrvatske intelektualne elite moraće ozbiljno da se pozabave ozdravljenjem hrvatskog društva jer tolika količina mržnje nije nešto sa čim jedno društvo može ozbiljno da funkcioniše.

Drugi scenario, koga se pribojavam, jeste priprema novih sukoba u BiH. Ovo je nivo spekulacija, ne podataka kojima raspolažem. Način na koji se bošnjačko rukovodstvo ponaša, poruke koje stižu odande, od napada na premijera Vučića u Potočarima do referenduma, uznemirujuće su. Da li je to pokušaj da se Srbija isprovocira na neracionalne poteze jer ima neuporedivo jaču poziciju u međunarodnoj zajednici? To smeta jer teško je Briselu, Vašingtonu, Londonu, Berlinu... opravdati bilo kakav agresivan stav prema Srbiji; nije ovo vreme devedesetih i Miloševićeve politike izolacije i suprotstavljanja.

Fitilj migrantske krize

*Globalna, evropska, regionalna, unutrašnja kriza, sve su to moguće posledice aktuelne migrantske krize. Postoji li tu bezbednosna varnica za Srbiju, region, Evropu?

Srbija se odlično pokazala u migrantskoj krizi, ali treba imati u vidu da smo prošle godine bili tranzitna zemlja. Dobro smo odradili tranzit, migranti koji su prošli kroz Srbiju zbrinuti su i bezbednosno obrađeni, dobili smo priznanja na koja možemo biti ponosni i kao država i kao građani koji su pokazali empatiju. Prošle godine su čitave porodice bežale od rata, mnogo žena i dece, sada dolaze muškarci iz zemalja koje nisu zahvaćene ratom i počeli su određeni problemi. To će biti veliki izazov i za našu policiju i za bezbednosni sistem.

Najgore je da se pretvorimo u sabirni centar, ako Mađarska i Hrvatska zatvore granice; to će sem materijalnog i fizičkog, zahtevati i moralni napor. Uzdam se u Vladu Srbije da će odluke biti kvalitetne kao i prošle godine, ali treba imati u vidu da je prioritet bezbednost naših građana. Treba biti solidaran, ali šta ako se nađe 50, 100 hiljada migranata, a to više nisu žene i deca kojima nosimo vodu, hranu, pomažemo im u parkovima. Hoće li Srbija zatvoriti granicu videćemo, ali neke mere neće biti popularne.

*Tu je saradnja s regionom i Evropom neophodna?

Apsolutno, sa svim zemljama sa migrantske rute, sa susedima, sa Briselom.

Ključ krize drži Erdogan u svojim rukama, kakvu odluku donese, takve će biti posledice. Nadam se da će biti poštovani dogovori sa EU, ali jedino pravo rešenje je rešenje rata u Siriji i Iraku. Bojim se da to nije na vidiku.

Pogledajte intervju:

http://www.novimagazin.rs/public/videos/1473264847-dragisic.flv