Zoran Dragišić: Špijunska afera postaje rialiti, ali uticaće

novimagazin.rs

NoviMagazin.rs - Intervju Zoran Dragišić: Špijunska afera postaje rialiti, ali uticaće

Foto: Z. Raš

Profesor Fakulteta bezbednosti Zoran Dragišić u razgovoru sa Jelkom Jovanović objašnjava moguće posledice još aktuelne špijunske afere po odnose Beograda i Zagreba, bezbednosne rizike u regionu, nezavršene balkanske ratove i uticaj migrantske krize na bezbednost Srbije i njenog okruženja

Špijuniranje u korist Hrvatske već danima je medijska top tema. Nagodba osumnjičenog bivšeg oficira Vojske RSK na sudu smirila je donekle strasti u Srbiji, tim pre što je reakcija države svedena na saopštenja tužilaštva i suda, ali afera se otvorila mnoštvo tema, između ostalog smisao medijskog profilisanja špijuna Č.Č. i eventualnih posledica.

“Špijunska afera koja danima puni naslovne strane novina u Srbiji i udarne televizijske termine pretvara se u rijaliti šou. Mi ne znamo šta se zapravo dogodilo. Vidimo da je postignut neki dogovor s Tužilaštvom, ali niko se zvanično nije izjasnio da li je u pitanju krivično delo špijunaže ili neko drugo”, kaže za Novi magazin profesor Fakulteta bezbednosti Zoran Dragišić: “Čini mi se da je više zagolicana mašta javnosti nego što čitav slučaj zaista ima težinu jer bi otkrivanje jednog hrvatskog špijuna na našoj teritoriji podrazumevalo čitavu mrežu i moralo bi da dovede do ljudi u državnim organima od kojih su informacije preuzimane. Penzionisani oficir Vojske RSK u šezdesetim godinama, neko ko živi na periferiji Beograda, na socijalnoj margini, sigurno nema pristup državnim tajnama.”

*Vrlo uslovno govorite o špijunaži?

Ako je špijunaža – neko je morao tajne da učini dostupnim. Ja se ne bih izjašnjavao dok nemam sasvim jasne činjenice, ali loše je što je od svega napravljen rijaliti.

*Šta bi, ako se oslonimo na prve informacije, bilo to što bi o Vojsci Srbije neko mogao da otkrije i gde bi prikupljač informacija morao da bude da bi do njih došao?

Često se čuje da danas nema tajni, što je apsolutno netačno; da nema tajni ne bi bilo ni obaveštajnih službi, ne bi one najveći deo svog vremena posvetile upravo otkrivanju tajni, ne bi se razvijale kontraobaveštajne službe, posebno danas u informatičkoj eri, kada je najvažniji posao bezbedna razmena podataka. Setimo se samo afere Vikiliks i koliko otkrivanje određenih komunikacija može naneti štete nekoj državi u vojnom, bezbednosnom smislu.

Kada je vojska u pitanju, to više nisu tajne kao u vreme hladnog rata; koliko ko ima vojnika, koliko tenkova, kako su raspoređene jedinice, to danas manje-više sve možete naći na sajtovima vojski i ministarstava odbrane, na koncu u procesu KEPS-a i OEBS-a, te su informacije razmenjivane. Mi smo nakon građanskog rata imali u Zagrebu Rakviak centar, gde je vršena međusobna kontrola oružanih snaga. Priroda tajne se promenila i pridodate su nove, a najvažnije su na polju ekonomije, to je teren na kojem se danas obaveštajni rat najviše vodi. Ako hoćete jednu zemlju da rušite najlakše je srušiti je preko ekonomije, to se pokazalo, mada su mnoge od tih tajni u domenu privatnosti i na Fakultetu bezbednosti se priča o tajnama i zaštiti tajnih podataka razvija u čitavu nauku.

Do kakvih je tajni taj čovek mogao da dođe? Na osnovu onoga što sam pročitao u medijima, toga je veoma malo. Ali, ako je taj čovek bio ‘vezni igrač’, pitanje je od koga je dobijao informacije i koju je vrstu podataka prikupljao jer se iz vrste podataka mogu saznati ciljevi, u ovom slučaju, hrvatske politike. Šta konkretno Hrvatska radi i na kojem terenu? Ali, ako to postoji, neće se pojaviti u javnosti i ne treba, to će naš obaveštajno-bezbednosni sistem i državni vrh zadržati za sebe i na temelju tih podataka praviti strategiju.

 

*Sa margine afere u središte sve više dolaze tzv. tajni spiskovi osumnjičenih za ratne zločine. Koliko bi ova priča mogla da podupre zahtev Hrvatske da se ukine jurisdikcija srpskog pravosuđa za procesuiranje optuženih s teritorije Hrvatske?

Možemo samo da spekulišemo o tome i pravimo različite scenarije, ali ovo bi mogao biti i povod dogovoru Srbije i Hrvatske da se ti tajni spiskovi povuku, pošto su glavni osumnjičeni i okrivljeni za ratne zločine procesuirani, osim njih nekoliko. Srbija ima razloga da bude veoma nezadovoljna načinom na koji je Haški tribunal procesuirao hrvatske ratne zločince. Namerno upotrebljavam ovaj izraz, a ne osumnjičeni; prosto, niko me ne može ubediti da je više od dve hiljade Srba u Krajini izvršilo samoubistvo, a tačno se zna ko je pod čijom komandom bio. U samoj Hrvatskoj smo imali nekoliko komedija od suđenja, setimo se samo suđenja za Loru, gde je sudija svedoke i žrtve izvrgavao ruglu. Možemo biti nezadovoljni jer pravda za žrtve, ne samo “Oluje”, nije zadovoljena, ali 26 godina posle rata vreme je da se ratne sekire zakopaju. Srpska strana pokazuje više tolerancije i želje da se to dogodi.

Kako će ova afera uticati teško je reći; jedino u šta sam siguran je da neće ostati bez refleksije na odnose Srbije i Hrvatske. Može ih još više zahladneti i dovesti na još niži nivo nego što su danas, ali može biti i povod da se sedne i razgovara o tajnim spiskovima. Danas praktično nemate Srbina s područja Krajine koji mirno odlazi da poseti svoj zavičaj. U Srbiji živi ogroman broj ljudi poreklom iz Hrvatske, ne govorim samo o izbeglicama iz 1995. već o ljudima čiji su se roditelji doseljavali pedesetih, šezdesetih, imaju tamo rodbinu i imovinu. I ja sam jedan od njih. Ako prilikom odlaska strahujete od hapšenja zbog nekog ratnog zločina koji niste počinili – a proći će mnogo vremena u zatvoru da to dokažete – onda se postavlja pitanje odnosa prema Srbima u Hrvatskoj. Ako ja imam pravo da obiđem imovinu, a mogu me uhapsiti, na koji način ja to naizgled nesporno pravo mogu da koristim? To su mnogo dublje stvari nego pitanje 10, 20,50 ljudi koji su bili komandanti nekih jedinica i nekoliko optužnica; to demotiviše Srbe da se tamo vrate, da ikada dolaze. To je način da se etničko čišćenje iz 1995. dovede do kraja.

Varnice Suda za OVK

*U ponedeljak je imenovan tužilac specijalnog suda za OVK. Postoji li mogućnost varnica?

Postoji. Vidimo da je među albanskom političkom elitom prilična nespremnost i nesposobnost da se suoči s preuzetim obavezama. Kad je delovanje tog suda u pitanju, postoji naboj veterana OVK koji upravljaju političkim životom Kosova i bilo koji sudski postupak za zločine koje su pripadnici OVK učinili krajem devedesetih izazvaće varnice. Vidimo šta se dešava sa razgraničenjem sa Crnom Gorom, što je u percepciji kosovske političke javnosti mnogo manje od suđenja pripadnicima OVK.

Nisam optimista kad je o tom sudu reč, posebno imajući u vidu šta se dogodilo u Haškom tribunalu povodom Ramuša Haradinaja, nisam siguran da će to biti mehanizam dolaska do pravde.

*Svedoci smo zaoštravanja odnosa na relacijama Zagreb – Beograd, Beograd – Sarajevo, kosovski proces nije dovršen, Makedonija vri. Sve češće se kaže da je jedna varnica dovoljna da opet zapali balkansko bure baruta. Treba li da strahujemo od novih ratova?

Optimista sam i ne bih želeo da plašim čitaoce i gledaoce mračnim prognozama. Međutim, mi živimo na Balkanu, a balkanization je kao izraz ušao u engleski jezik; nema veze sa geografskim prostorom već se koristi za stanje ratnih sukoba koji se nikada ne završavaju, strahovite podeljenosti i mržnju. Realan Balkan u potpunosti pokriva taj termin. Rat u Makedoniji je prekinut, rat u BiH je prekinut – nisu završeni već prekinuti i to je problem. U Bosni i Hercegovini sukob je prekinut 1995, a evo 2016. još nije završen, od Dejtonskog sporazuma BIH se do danas nije pomerila, a ako se i pomerila, to je unazad.

Rat je više nego moguć, strahovito je nepoverenje između etničkih zajednica, dovoljan je mali povod da dođe do eskalacije. Pogledajte samo ovo oko dana RS i referenduma. Posmatrajući sa strane, ako vam nije poznat kontekst, neupućeni bi pitao u čemu je problem da jedan entitet ima svoj praznik? Treba se napregnuti i shvatiti zašto proslava 9. januara toliko vređa, pre svega, Bošnjake. To se zaoštrilo tako da postaje pitanje života i smrti, a samo je povod da na površinu isplivaju mnogo dublji, nerešeni problemi.

Mi smo stalno u nekom postratnom i predratnom stanju istovremeno, a mnogi će reći da kod nas ni Drugi svetski rat nije faktički završen. Ratovi ne počinju bez veze, počinju zbog postojanja nerešenih konflikata, kada društvo nema dovoljno kompenzacionih mehanizama da ih reši u političkim procesima. To posebno važi za unutrašnje oružane sukobe. Ako svemu dodamo maksimalističke zahteve, ekstremističke političke elite koje su u kriminalu, ogromnu korupciju, nesposobnost društva da iznedri demokratske institucije, jasno je da se mir može očuvati samo ako imate šapu odozgo, koja će nezrele balkanske narode držati na okupu i sprečiti ih da se pobiju.

Mislim da je uloga Srbije konstruktivna, pojavljuje se kao smirujući faktor. Hrvatska je prošle godine pokušala da napravi carinski rat, vidimo kako se završilo, što je izazvalo dodatne frustracije kod njih. Njihove političke elite imaju šizofren stav, s jedne strane se predstavljaju kao neko ko dolazi iz NATO i EU, napustili su balkansko blato, a onda ne propuste nijednu priliku da u to balkansko blato skoče naglavačke. Hrvatske političke elite bi morale da odluče da li su Balkanci, kako se ponašaju, ili Evropejci, kako pričaju, mada im se i govor u poslednje vreme vratio na početak devedesetih.

Srećna okolnost je da deo političke elite Srbije, bar onaj koji odlučuje, nije spreman da se valja u blatu. Izuzetno je važna stvar i dobra međunarodna pozicija Srbije, što se pokazalo kao presudno i u pregovorima sa EU i kod carinskog rata.

 

*Nazire li se svemu tome kraj?

Moguća su dva scenarija; jedan, za koji molim boga da je tačan, jeste da različiti političari na antisrpskom raspoloženju dobijaju glasove i da će se ta priča smiriti kad izbori prođu. Gorak ukus bi ostavila činjenica da je u Hrvatskoj glasove moguće dobiti na mržnji prema Srbima i 26 godina posle rata, to bi govorilo o ozbiljnim problemima koje ima hrvatsko društvo. Ako je tako, hrvatske intelektualne elite moraće ozbiljno da se pozabave ozdravljenjem hrvatskog društva jer tolika količina mržnje nije nešto sa čim jedno društvo može ozbiljno da funkcioniše.

Drugi scenario, koga se pribojavam, jeste priprema novih sukoba u BiH. Ovo je nivo spekulacija, ne podataka kojima raspolažem. Način na koji se bošnjačko rukovodstvo ponaša, poruke koje stižu odande, od napada na premijera Vučića u Potočarima do referenduma, uznemirujuće su. Da li je to pokušaj da se Srbija isprovocira na neracionalne poteze jer ima neuporedivo jaču poziciju u međunarodnoj zajednici? To smeta jer teško je Briselu, Vašingtonu, Londonu, Berlinu... opravdati bilo kakav agresivan stav prema Srbiji; nije ovo vreme devedesetih i Miloševićeve politike izolacije i suprotstavljanja.

Fitilj migrantske krize

*Globalna, evropska, regionalna, unutrašnja kriza, sve su to moguće posledice aktuelne migrantske krize. Postoji li tu bezbednosna varnica za Srbiju, region, Evropu?

Srbija se odlično pokazala u migrantskoj krizi, ali treba imati u vidu da smo prošle godine bili tranzitna zemlja. Dobro smo odradili tranzit, migranti koji su prošli kroz Srbiju zbrinuti su i bezbednosno obrađeni, dobili smo priznanja na koja možemo biti ponosni i kao država i kao građani koji su pokazali empatiju. Prošle godine su čitave porodice bežale od rata, mnogo žena i dece, sada dolaze muškarci iz zemalja koje nisu zahvaćene ratom i počeli su određeni problemi. To će biti veliki izazov i za našu policiju i za bezbednosni sistem.

Najgore je da se pretvorimo u sabirni centar, ako Mađarska i Hrvatska zatvore granice; to će sem materijalnog i fizičkog, zahtevati i moralni napor. Uzdam se u Vladu Srbije da će odluke biti kvalitetne kao i prošle godine, ali treba imati u vidu da je prioritet bezbednost naših građana. Treba biti solidaran, ali šta ako se nađe 50, 100 hiljada migranata, a to više nisu žene i deca kojima nosimo vodu, hranu, pomažemo im u parkovima. Hoće li Srbija zatvoriti granicu videćemo, ali neke mere neće biti popularne.

*Tu je saradnja s regionom i Evropom neophodna?

Apsolutno, sa svim zemljama sa migrantske rute, sa susedima, sa Briselom.

Ključ krize drži Erdogan u svojim rukama, kakvu odluku donese, takve će biti posledice. Nadam se da će biti poštovani dogovori sa EU, ali jedino pravo rešenje je rešenje rata u Siriji i Iraku. Bojim se da to nije na vidiku.

Pogledajte intervju:

http://www.novimagazin.rs/public/videos/1473264847-dragisic.flv

 

radiokim.net

Drecun: Ako bude povlašćenih kao u Hagu “to nije to”

| Ratni zločini | Tanjug | komentara: 0 | pregleda: 14

Drecun: Ako bude povlašćenih kao u Hagu “to nije to”

06.09.2016 | 14:35

Predsednik skupštinskog odbora za Kosovo i Metohiju Milovan Drecun izjavio je danas da tek treba da se vidi da li će Specijani sud za ratne zločine koji su počinili OVK primenjivati najviše međunarodne standarde i ako bude povlašćenih koji će da izbegnu pravdi, kao što je bilo u Hagu  "to nije to".

"Ako bude povlašćenih koji će izbeći pravdi, situacija sličnih onim u Haškom tribunalu, naravno da neće biti najviših međunarodnih standarda, sem ako neko smatra da je ono što je rađeno u Hagu najviši standard", rekao je Drecun.

On ipak mislim da je tužilacki tim dosta ozbiljno radio na prikupljanju dokaza proteklih meseci, a koliko će optužnica biti podignuto, zavisiće prevashodno od rezultata njihovog rada, ali i od toga da li će biti političkih pritisaka.

Komentarišiću postavljanje Amerikanca Dejvida Švendimana za glavnog tužioca Specijalnog suda za istraživanje zločina nad Srbima, Drecun je rekao da je bilo očekivano da specijalni istražni tim preraste u tužilački.

“Imenovanje Švendimana za glavnog tužioca Specijalnog suda za istraživanje ratnih zločina počinjenih tokom rata na Kosovu veoma je važan korak ka tome da Sud počne da radi”, navodi Drecun.

Drecun takođe podseća da je iz Tužilaštva najavljeno da bi već tokom septembra mogle da uslede prve optužnice i da su u toku su završne tehničke pripreme da bi Sud mogao da radi.

Specijalni sud biće smešten u Hagu, a Švendiman je učestvovao i u istragama o prevarama i korupciji u Avganistanu. Diplomirao je prava na Univerzitetu u Juti 1976. godine, bio je državni tužilac u američkoj državi Juti.

 

standard.rs

УНУТРАШЊЕ РАЗАРАЊЕ

• понедељак, 29 август 2016 12:40

ВЛАДИМИР ЂУКАНОВИЋ

Има ли Вучић адекватан одговор на хибридни рат који се води против СНС, владе и државе?

Истина, друштвене мреже не могу да мобилишу велики број људи и то неће моћи бар још неко време. Ипак, њихова моћ из дана у дан је већа и већ сада имају изразито важну друштвену улогу. Оне производе тензију, одржавају је и одлично су средство пропагандног политичког рата. Свест о њиховом утицају у Србији још увек није у мери да их политичари виде као опасност. Али то је проблем за њих, а не за мреже. Један од кључних проблема Српске напредне странке, којој и сам припадам, управо је неувиђање утицаја друштвених мрежа и пасивност у борби на њима.

Пасивност, односно неадекватна припрема за одговор СНС на друштвеним мрежама, довела је до тога да се свака одбрана онога што раде влада или Александар Вучић исмева, своди на ниво спрдачине. Истовремено, сви који стану у Вучићеву одбрану проглашавају се тзв. ботовима, доведени у ситуацију да би требало да се стиде зато што бране оно што Вучић ради. Аргументација за тај тип етикетирања није ни потребна, јер је то установљено као друштвено прихваћено мишљење.

Оптужба да сте „Вучићев бот" тако заправо стиже од армије ботова по принципу када лопов виче држите лопова, али њихове увреде и мржња које шире ставља се у омот еманципаторског и високопросвећеног рада. Када се неко аргументованом одбраном Вучића на друштвеним мрежама сврста у ред његових „полтрона" и прође кроз „топлог зеца" увреда и дисквалификација, код пристојног света који би покушао да води дискусију ствара се страх, чак и осећај стида зато што имају другачије мишљење од армије сорошевских ботова. Ти људи се омаловажавају, агресивно им се лепе етикете најпримитивнијег садржаја, вређају им се породице, јер креатори таквих кампања одлично знају како да психолошки сломе онога ко би пружио било какву здраворазумску одбрану.

Проблем СНС је апсолутни недостатак обученог света који би умео томе да се смислено супротстави, чак и одсуство жеље да га створи. Капа доле свима који се индивидуално боре на интернету и схватају да једна квалитетна Фејсбук страница може да достигне и дневни преглед од 20.000 људи, што је потенцијално моћније од сваког дневног листа. Али индивидуалци не могу да парирају систематичној армији озбиљно осмишљених и добро плаћених сорошевских ботова, који су на друштвеним мрежама потпуно преуузели примат.

Србију чекају велики изазови. Из окружења нам се из дана у дан показују непријатељске аспирације. Велики проблем за Србију ће у томе бити тзв. „унутрашње разарање", које ће се највише одвијати управо преко друштвених мрежа и тзв. грађанских покрета осмишљених да банализују политику. Црвени аларм за реакцију одавно је упаљен, али се плашим да Вучић нема адекватан одговор на тај вид хибридног рата.

Наравно, наше окружење јесте огроман проблем, али унутрашње разарање је много већи. Колико год успевамо да тај проблем споља добро решавамо, толико се не сналазимо са „унутрашњим подривањем", које нагриза Србију и слаби јој одбрамбену моћ. Мало по мало оно круни систем, што прети опасношћу да уђемо у стање анархије. Више није пет до 12, већ је 12 и пет, и то мора најхитније да се схвати у самој СНС.

 

: Слободан је својим делом себи дигао споменик за живота - онај мермерни ће му подићи народ, кад-тад

nspm.rs

Урош Шуваковић: Слободан је својим делом себи дигао споменик за живота - онај мермерни ће му подићи народ, кад-тад

Урош Шуваковић

Већ сама чињеница да је помисао на подизање споменика некадашњем председнику Србије и Југославије, и несумњивом лидеру српког народа у последњој деценији прошлог века, Слободану Милошевићу изазвала толику повику утвара које преосташе од његових политичких противника или настављача њихових „дела", говори довољно за себе. Милошевић је за њих јак противник и када је одавно покојни. Као тегови за ланце на њиховим ногама данас извиру документи: нема доказа о постојању судске наредбе да буде изручен Хагу, ниједан судија тако нешто није хтео да потпише; одлука Ђинђићеве Владе је била неуставна, како је утврдио Уставни суд; није имао адекватан медицински третман; нису постојали докази о његовој умешаности у тзв. „заједнички злочиначки подухват", како је недавно написано у образложењу „пресуде" Радовану Караџићу; умро је услед неуказивања адекватне медицинске помоћи у Шевенингену, јер су „хашке судије" - тако хтеле. Тадашњи председник Србије Борис Тадић, демократа, забранио је било какво учешће Војске Србије у сахрани неосуђеног бившег шефа државе, укључујући и забрану коришћења капеле ВМА за смештај његовог тела када је авионом транспортовано у Београд. Било је смештено у изнајмљеној капели у болници „Св. Сава". Наравно, тадашња власт је забранила и да ковчег буде изложен у згради (тада још увек) Савезне скупштине, где би се омогућио мимоход. „Решење" је пронађено тако да буде смештен у Музеју „25. мај", и током тих дана туда су продефиловале и одале му пошту стотине хиљада људи.

Наравно, томе се успротивила жута директорка тог музеја, чијег се имена не сећам. Да ли по наредби или „самосвесно" - неважно је, као што су већ сви заборавили и на шарене балоне које су пуштали „окупљени грађани" међу којима су тада били Милољуб Албијанић, Чедомир Антић, Радмила Хрустановић, Весна Пешић, Владан Батић, Миљенко Дерета, Борка Павићевић, Бранка Прпа...Градоначелник Београда Ненад Богдановић, следећи упутства свог партијског шефа Тадића, одбио је захтев СПС да му се обезбеди место у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Мени је тада његова супруга Мира рекла да су се они, некада у младости, договорили да се сахране под липом у Пожаревцу. Тако је дошло до тога да председник Милошевић тамо буде сахрањен. Иако без државне церемоније, на тој сахрани је било на стотине хиљада људи: од оних у Музеју, преко оних на платоу испред Савезне скупштине до оних који су га сачекали у родном Пожаревцу. Ниједна недржавна сахрана у политичкој историји Србије, чак ни она кадаје сахрањиван Александар Ранковић која је до тада била најмасовнија, није окупила ни приближно толики број људи.

Претходне редове нисам написао случајно: они сведоче о бестидности режима Демократске странке, али истовремено показују због чега се баш та странка и њени прирепци тако енергично противи исказаној иницијативи за подизање споменика председнику Милошевићу.Преко једних дневних новина које су им блиске, они су саставили списак шта је Милошевић лоше урадио и објавили га под насловом „Ово не смемо да му заборавимо", са подналовом „Узалудни покушаји рехабилитације лика и дела Слободана Милошевића". Наравно, будаласто је тврдити како неко покушава да рехабилитује некога ко је невин, јер никада није осуђен ни правно ни политички, али јесте био жртва судског убиства за шта ће сигурно кривично одговарали сви који су у томе учествовали (дакле не само хашки извршиоци, већ и београдски помагачи и инспиратори). Једнако тако, у најмању руку је чудно када неко покушава да докаже како у суђењу Караџићу не може да буде ослобођен Милошевић.

 

Најпре, да ли је то што се дешава у Хагу суђење? Да ли је хашки „трибунал" заиста суд? Али, прихватимо њихов став да јесте,  те ноторну чињеницу да је јасно да када се суди Караџићу правно не може бити ослобођен Милошевић, премда су неки од њих тврдили да је Милошевић осуђен у „случају Стамболић", иако никада није био формално ни оптужен. У образложењу Караџићеве пресуде, у тачки 3460, јасно је написан следећи исказ: „Веће није задовољно тиме да је било довољно доказа презентованих у овом случају да би се нашло да се Слободан Милошевић сложио са заједничким планом" (sic!)

[1]

. Дакле, за оно што је било главна оптужба против Милошевића - да је направио план за стварање тзв. „Велике Србије" и био на челу тог „удруженог злочиначког подухвата", нису пронађени докази. Да ли је то ослобађање

post mortem

или не, нека просуде они који нису још поклекли пред медијским спиновањем, дакле они који се држе начела здравог разума. А они које мржња, завист, неспокој, стид (уколико за њега знају) или ко зна шта још спречава да прочитају оно што пише - њима не вреди ни писати. Оно што је међутим важно, јесте да такставно побројимо шта јесу Милошевићеве историјске заслуге, оно што ће сигурно остати упамћено у нашој историји:

1.      Он се први заложио за реформу српске приврде, на бази „робне привреде", што је био само други назив за тржишне односе. Учинио је то у свом излагању на VIII седници ЦК СКС, септембра 1987;

2.      Успротивио се економском експлоатисању Србије унутар СФРЈ и ситуацији да се она налази под политичким патронатом својих аутономних покрајина - Војводине и Косова. Затражио је, дакле, једнак положај Србије у Југославији, какав имају и друге републике - ни бољи ни гори од њих;

3.      Уставним променама у Србији обезбедио је да су Војводина и Косово јасно дефинисани као интегрални делови Србије, са надлежностима које припадају покрајинама, а не републикама - чланицама Федерације. Да тога није било, Војводина би данас извесно уместо северне српске покрајине била самостална држава, чији би председник (можда) био Чанак.

4.      Донео је нови устав 1990. (који је остао на снази све до 2006), а којим је уведен политички плурализам, слобода избора, слобода штампе итд. Више стотина политичких партија је било регистровано, а избори су се одржавали кад год је то опозиција тражила. Дакле, најрадикалније демократске промене у Србији је извео Милошевић. Тачно је да су РТС, „Политика" и „Новости" подржавали владину политику, али је исто тако тачно да су постојале и веома снажне, утицајне и финансиране из иностранства (као и данас уосталом) антивладине новине и бројне (махом локлане) радио телевизијске станице.

5.      Номинално плата јесте вредела нешто мало немачких марака, али је тачно да су људи уз помоћ чекова куповали робу у непропорционално вишој вредности, тако да је суштински тих неколико марака плате вредело колико и данас неколико стотина евра. Развијени су били механизми субвенционисања становништва у времену када је земља била под жестоким економским санкцијама уведеним због наше солидарности са Србима који нису живели у Србији, али јесу у Југославији (БиХ, Хрватској). Принцип солидарности је у социјалној политици био доминантан. Радници нису отпуштани, фабрике нису приватизоване, супстанца привреде је сачувана;

6.      Био је спреман на све да одбрани српско Косово и Метохију. Попут Лазара дао је главу за Косово. Оружано се успротивио НАТО агресији 1999. Да ли га је одбранио? Он јесте. Издејствовао је Резолуцију 1244 Савета безбедности ОУН којом се гарантује наш суверенитет над Косовом. А нама је, на једном састанку ужег руководства, јуна 1999. рекао: „Добили смо тапију над Косовом. Све док се не пронађе нека српска рука која би другачије потписала, оно је у саставу Србије". Тај конкурс је у току, а ја се надам да ће се завршити крахом;

7.      Његовом заслугом створена је и међународно призната као ентитет Република Српска. Да није било Милошевића, не би било ни Дејтона. И није џабе амерички амбасадор у Приштини рекао, у вези са преговорима Београд-Приштина, да „није потребна нова Република Српска". Свесни су Американци какав је темељ Слоба поставио;

8.      Основао је и очувао Савезну Републику Југославију. Није могао да претпостави да ће у име Србије 2003, злоупотребљавајући своја овлашћења, Коштуница, Ђинђић и Лабус потписати споразум са Црногорцима о њеном укидању. Беловешким споразумом, о коме је пре Горбачова од стране његових потписника био обавештен Буш Старији укинут је СССР, што је Путин касније означио као „катастрофу века", а овим београдским је укинута Југославија, при чему је Солана био присутан, ваљда из разлога неповерења у извршиоце радова.

9.      Херојским држањем пред тзв. хашким судом бранио је не себе, већ Србију. Иако су на власти били они који су га послали у Хаг, он је свим силама бранио истину о Србији и српском народу. И одбранио је, скупо то плативши.

Због свега овога, Слободан Милошевић је име за дух и витештво српског народа. Ако желиш слободу - мораш да будеш Слободан. Подизање споменика, давање назива неком београдском булевару по његовом имену, само је ствар тренутка. Да обавестим оне који из својих побуда не разумеју - више није питање да ли ће се то десити, већ само - када. А до тада, Слободан живи у срцима свих оних који се осећају слободним

Аутор је члан Управног одбора Удружења „Слобода".

---

[1] Текст пресуде Радовану Караџићу на енглеском може се наћи in extenso на http://www.icty.org/x/cases/karadzic/tjug/en/160324_judgement.pdf[приступљено 19.8.2016]

 

Запад срамно ћути о скидању кривице са Милошевића јер тоне у блато

fakti.org

Кјеза: Запад срамно ћути о скидању кривице са Милошевића јер тоне у блато које опслужују Хаг и његови медији

РУСИМА НА СТАВОВЕ ИТАЛИЈАНСКОГ ПОЛИТИЧАРА И ПУБЛИЦИСТЕ ПАЖЊУ СКРЕНУО ЕДУАРД ЛИМОНОВ

 

• „Ко о томе (да је Милошевић ослобођен сваке крицие) нешто зна? Нико. То није објавио ни један наш лист. То је пресуђено (у Хагу) још 24 марта, а сада је  већ август"
• За оне који још не схватају о чему је реч: та новост је „бомба" која треба, у најмању руку, да присили све западне лидере да моле за опроштај или да седну на оптуженичку клупу тог истог трибунала
• Сада је постало очевидно да је такозвани трибунал скуп непоштених... да не употребим коју тежу реч... који су радили и раде за империју, а не за правду и правичност. Јер, сви су они знали. Зато што које председник већа које је судило Караџћу био међу судијама које су се бавиле Милошевићем
• Запад је разорио Југославију. Убио је и Милошевића. Оптужио га је за оно што није чинио и у чему није било његове кривице. После свега, верујте и даље западној правди, верујте Хагу из којег, као и из других престоница Европе, подржавају државни преврат у Кијеву!

          ЗАПАД западно игнорише чињеницу да је Хашки трибунал скинуо сваку кривицу са Слободана Милошевића. Да покушава да  накнадно опере руке које је упрљао „правним" наставком НАТО агресије на СР Југолсавију и Србију и терањем Милошевића у смрт.

         Неко је на Западу ипак о томе проговорио: познати италијански политичар, новинар и публициста Ђулијето Кјеза. А на његово „дизање гласа" Русима је пажњу скренуо њихов познати писац Едуард Лимонов.

         Учинио је то овако: „Послали су ми из Берлина сензационалну информацију. Ја, у сваком случају, за њу нисам знао. Онлајн издање info-balkan.ru објавило је текст под насловом: „Ђулијето Кјеза: Милошевић је оправдан, а наручиоци суда над њим морају сести на клупу за оптужене".

         Потом је својим читаоцима пренео најважније делове онога што је Кјеза за италијански телеканал Pandora.TV рекао у свом видео-комантару.

         А Кјеза (уз небитна сажимања) изговорио:

         „Ко о томе (да је Милошевић ослобођен сваке крицие) нешто зна? Нико. То није објавио ни један наш лист.

         То је пресуђено (у Хагу) још 24 марта, а сада је  већ август.

         Није било никаквог формалног саопштења о Милошевићу, мада се о њему говори у пресуди другом оптуженом – Радовану Караџићу којег су осудили на 40 година, одлуком истог трибунала.

         Већ је август, али ни један светски медиј ово није ни приметио. А ако је и приметио – није сматрао нужним да о томе обавести своје читаоце и гледаоце.

         За оне који још не схватају о чему је реч: та новост је „бомба" која треба, у најмању руку, да присили све западне лидере да моле за опроштај или да седну на оптуженичку клупу тог истог трибунала.

         Сада је постало очевидно да је такозвани трибунал скуп непоштених... да не употребим коју тежу реч... који су радили и раде за империју, а не за правду и правичност. Јер, сви су они знали. Зато што које председник већа које је судило Караџћу био међу судијама које су се бавиле Милошевићем.

         Тај судија је знао све документе у оба процеса, са свим детаљима. Тај се зове О-гон. Он је из Јужне Кореје.

         Поставите себи питање: ко даје плате њему и његовим колегама?

         Срамота је све што се догодило!

         Запад тоне у сопствено блато.

         Трибунал у Хагу опслужује западно блато и заиста нема никакве везе са трагањем за правдом и правичношћу.

         Милошевић је, упркос томе, провео пет година у затвору, вређан од стране целог хора западних медија, укључујући и италијанске. Чак је означаван као „балкански касапин" и упоређиван са Хитлеом. Умро је у затвору под мистериозним околностима. Од срчаног напада. Али, тај напад се догодио две недеље након што је трибунал одбио да му дозволи лечење у Русији. Умро је у својој ћелији три дана пошто је Милошевићев адвокат послао његово писмо министру иностраних послова Русије са указивањем да се он боји да ће бити отрован.

         И сам имам много сумњи да је било тако зато што је све што се догодило било организовано и учињено тајним.

         Запад је разорио Југославију.

         Убио је и Милошевића.

         Оптужио га је за оно што није чинио и у чему није било његове кривице.

         После свега, верујте и даље западној правди, верујте Хагу из којег, као и из других престоница Европе, подржавају државни преврат у Кијеву!"

 

kurir.rs

HAG KONAČNO PRIZNAO: Slobodan Milošević nije kriv za ratne zločine!

Autor: Foto: Profimedia

Sudsko veće Haškog tribunala, koje je Radovana Karadžića osudilo na 40 godina zatvora, u istoj presudi posthumno oslobodilo optužbi bivšeg predsednika SRJ za ratne zločine u BiH, ali taj podatak je zataškan

BEOGRAD - Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju u Hagu posthumno je oslobodio bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića optužbi za navodne ratne zločine u Bosni i Hercegovini! To proističe iz presude Radovanu Karadžiću, iako se Haški tribunal nije zvanično oglasio povodom Miloševića.

U presudi Sudskog veća, koje je bivšeg predsednika bosanskih Srba Radovana Karadžića osudilo na četrdeset godina zatvora, zaključeno je jednoglasno da pokojni Milošević nije odgovoran za ratne zločine počinjene tokom rata u Bosni i Hercegovini, u periodu od 1992. do 1995. godine.

- Deset godina nakon smrti Miloševića, potpuno neprimetno, slučajno ili namerno, prošla je informacija da je Milošević u presudi Radovanu Karadžiću 24. marta 2016. oslobođen optužbi za učešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, a sve to nalazi se na 1.303. strani presude od 2.950 strana, gotovo neprimetno i zabašureno. Verovatno neko nije želeo da se to sazna, pa su sakrili u opširnoj presudi Karadžiću - rekao je američki istraživač Endi Vilkokson za medije.

U presudi se ističe da veće smatra da nije bilo dovoljno dokaza da se Slobodan Milošević složio s planom „trajnog uklanjanja bosanskih muslimana i bosanskih Hrvata sa teritorija bosanskih Srba“.

Novinar Nil Klark je na portalu Raša tudeja objavio da je jedna od najviše satanizovanih osoba našeg doba nevina i da nije odgovorna za ratne zločine koji joj se pripisuju, pa se zapitao zbog čega se ta informacija nije pojavila na naslovnim stranama svetskih medija.

- Čak je i ICTY tu informaciju zakopao duboko među 2.590 stranica pratećih dokumenata uz presudu lideru bosanskih Srba Radovanu Karadžiću, koji je u martu osuđen za genocid (u Srebrenici), druge ratne zločine i zločine protiv čovečnosti - rekao je Klark.

Podsetimo, Slobodan Milošević je 1. aprila 2001. uhapšen u Beogradu, a 28. juna iste godine izručen je Haškom tribunalu. Pet godina kasnije preminuo je u zatvoru.

N. G.

 

Branislav Tapušković
NEMA DOKAZA PROTIV MILOŠEVIĆA

Advokat Branislav Tapušković potvrdio je informaciju koja se pojavila u medijima.

- Najvažnije je da u ovom postupku nisu našli nijedan dokaz da je Slobodan Milošević imao bilo kakve veze s tim zločinačkim udruženjem. Taj analitičar je zaista izdvojio iz presude sve ono bitno što Miloševića praktično čini nevinim u tom postupku za događaje u Bosni - rekao je Tapušković za medije.

Pratite KURIR na VIBERU: http://chats.viber.com/kurir

 

politika.rs

Узалудност лажног култа Алојзија Степинца

Јован Пејин

Укидањем пресуде Врховног суда НР Хрватске из 1946. године због наводних правних недостатака оптужнице и пресуде, судија жупанијског суда у Загребу Иван Турудић приближио је савремену Хрватску и Католичку цркву у Хрватској човечанском нечовештву функције државних и црквених органа Независне државе Хрватске 1941–1945. године. Још једном су погажени многи људски принципи, исто као што су гажени у НДХ када се овој злочиначкој работи својим статусом и вољом придружио сам надбискуп загребачки и председник Бискупске конференције др Алојзије Степинац лично и преко својих верних свећеника, редовника и редовница.

Због свог бескрвног учешћа у злочину усташа – иначе, како их је гледао, „добрих католика" – Степинац је сносио правне последице. После једноипогодишњег оклевања и удварања надбискупу као најмоћнијем човеку у Хрвата, комунистичка влада и судски органи Хрватске одлучили су да Степинца изведу пред суд. Мотиви одлуке врха власти Југославије и Хрватске још нису довољно расветљени. Овај недостатак политичке историје бивше Југославије омогућио је стварање култа мученика Алојзија Степинца, надбискупа загребачког, потоњег кардинала.

Мотив за стварање култа је његова „државотворност": подржао је прво „срећну околност" што се 1941. година поклапала са 1300. годишњицом примања хришћанства у Хрвата и што је после 839 година обновљена Хрватска у митским етничким, политичким и природним границама! Створена је 1941. „Света Хрватска"!

Истина, таква Хрватска у седмом веку нове ере, етничка, природна и политичка, у историји никад није постојала осим у политичкој машти и намери Беча, која је јавно обелодањена као политички програм преуређења Аустроугарске монархије 1906. године под именом Сједињене државе велике Аустрије, а у оквиру овако „сједињених држава" имала би своје место и „велика Хрватска". Она је и створена иза леђа Вермахта 1941. године и током њеног трајања хрватска елита је створила култ Анте Павелића, обновитеља државе по истој матрици као што је у немачком Рајху стваран и негован култ Адолфа Хитлера.

Улазак Југословенске армије 9. маја 1945. у Загреб за хрватску елиту и „цркву у Хрвата" био је катастрофа. После првог шока, „црква у Хрвата" је убрзо нашла замену за култ Анте Павелића и НДХ. Загребачки надбискуп Алојзије Степинац нашао се пред судијама Врховног суда Хрватске у јесен 1946. године. После утврђивања кривице помагања нацистичког усташког режима и „злочина против нашег народа", а након завршетка рата скривања и помагања ратних злочинаца, суд је изрекао пресуду надбискупу Алојзију Степинцу и казнио га с 16 година затвора, уз губитак грађанских права.

Пресуда је покренула изградњу мита у врху католичке цркве у Хрватској – мита мученика за веру, обновитеља и оснивача хрватске државе др Алојзија Степинца. Нови мит је заменио мит обновитеља и оснивача Хрватске Анте Павелића. Повољну околност коју је користио загребачки Каптол за стварање мита пружила је наводно идеолошка оптужница против надбискупа.

Комунисти Хрвати, притерани уз зид због усташких покоља Срба у НДХ, држави која је поред територије Подвелбитја и трожупанијске Хрватске држала под окупацијом просторе који никада етнички и државноправно нису били хрватски, у којој су погроме праћене покољем предводили свећеници, као и припадници Католичке акције, оптужили су га за учешће у злочинима над „нашим народом". Пажљиво је избегнуто помињање Срба, над којима је као народом извршен геноцид.

У међувремену, после свих догађања, скоро заборављен у српској јавности, али не и у Хрватској, Степинац је умро у родном Крашићу, где је живео и издржавао казну као слободњак. Његова смрт није узбудила никог. Ипак, Хрвати су после његове сахране добили „маузолеј". Степинац је после унутарпартијских СКЈ-СКХ и међудржавних перипетија (и САД се појављују у одлучивању о месту укопа) сахрањен у загребачкој катедрали као подстанар у задужбини угарских краљева Сент Иштвана и Сент Ладислава.

Док је почивао у миру као подстанар у катедрали посвећеној Богородици, Степинац и његов гроб постали су култно место за окупљања верника. Његов култ првог надбискупа обновљене Хрватске негован је и негује се као прикривен култ Анте Павелића. Гробно место било је скромно уређено све док није преуређено постављањем кичерског необарокног саркофага.

Историчари, и не само они, почели су да пишу о Степинцу после најаве канонизације од стране „цркве у Хрвата" и да улепшавају његову улогу у духовном и политичком животу НДХ, па и да преувеличавају његову улогу у спасавању Јевреја и Србa од помахниталих усташа.

Ко и зашто ствара лажни култ Степинца? Одговор на питање није тежак. То је она средина у Каптолу која је тесно повезана с усташтвом и која се с њим идентификује.

Простор овде не дозвољава да кажемо много о Степинчевом злочину. Навешћемо само следеће: после покоља Срба, а са њима и Јевреја, почетком лета и ране јесени 1941. у НДХ и пљачке њихове покретне и непокретне имовине (само из Срема тада је однето око 40 камиона разних драгоцених предмета, и то из православних цркава, библиотека и архива из Сремских Карловаца и 15 фрушкогорских манастира), опљачкана је и имовина знатног броја парохијских цркава у Славонији и са других окупираних територија.

Сетили су се хрватски бискупи под надзором опата Ђузепа Марконеа, папског легата у НДХ, да 17. октобра 1941. одрже у Загребу Другу бискупску конференцију. На челу конференције био је загребачки надбискуп Алојзије Степинац, а на том скупу су донете директиве и уредбе о преласку православних Срба или, како је проусташка елита говорила, „гркоисточњака", у католичку веру! Ради што бољег спровођења уредбе, бискупи су изабрали „Одбор тројице", коме је председавао загребачки надбискуп Алојзије Степинац.

Православни Срби, једном крштени и сједињени са Христом насилном баптизацијом, супротстављени су хришћанском моралу под надзором „Одбора тројице" на чијем челу је био Алојзије Степинац. Само овај геноцидни чин лишава га блаженства...

Страшна траума Срба због претрпљеног геноцида, неопојаних гробова ближњих, јер се не зна где су, одлуком судије Ивана Турудића обновљена је. Његова судијска одлука супротна је моралним вредностима, праву као правди и потврда узалудности лажног култа Алојзија Степинца. Истина увек избије на видело.

Архивски саветник, директор Архива Србије у пензији