субота, 16. мај 2015.

О „НАТО четницима“ и „НАТО партизанима“

О „НАТО четницима" и „НАТО партизанима"

Миодраг ЗАРКОВИЋ -
мај 16, 2015

Свако са имало морала и осећања одговорности према Србији и српском народу, морао би да буде потпуно згрожен над тиме: 1) ко све и како поздравља судску одлуку о рехабилитацији Драже Михаиловића, и 2) ко све и на који начин исту одлуку напада. Пажљивији увид у узаврелу јавну расправу, наиме, показује да је из исте скоро сасвим изопштено нешто што би се могло назвати српским становиштем, па су самим тим искључене и драгоцене поуке које судбина Драже Михаиловића, али и исход Другог светског рата заједно са последицама које је оставио по Србију и Србе, нуди данашњим поколењима.

Кренимо редом, од оних који рекло би се најгласније поздрављају одлуку о рехабилитацији Михаиловића: назовимо их, јасноће ради, „НАТО четницима". То су, у првом реду, Вук Драшковић и разни следбеници или отпадници из његовог Српског покрета обнове. Чињеница је да су они заиста били међу првима који су, пре више од 20 година, покренули питање преиспитивања историјске улоге Михаиловића и његове војске, али су то и онда радили, као што и данас раде, у морално наказном облику. Наказност се огледа у томе што, зарад својих данашњих политичких потреба, прећуткују један од основних разлога због којих је Михаиловић завршио тако како је завршио, а то је – што је веровао Западу.

Михаиловићу се то поверење, наравно, не може стављати на терет, зато што у то доба и није имао разлога да претерано подозрева Западну превртљивост и подлост. Али је зато данас, са удаљености од седам пуних деценија, потпуно неоспорно да је Западна превртљивост и подлост пресудно допринела поразу Драже Михаиловића и његових јединица у грађанском рату који је водио са Јосипом Брозом и партизанским јединицама. То је можда и једина историјска чињеница око које не би смело да буде никаквих размимоилажења, ако ни због чега другог а оно барем због тога што је и ономад, у годинама завршетка Другог светског рата и непосредно после њега, била више него очигледна. Та чињеница је била толико непобитна да ју је у предговор једне од својих најчувенијих књига уврстио можда и најцењенији енглески писац 20. века Џорџ Орвел, иначе, као сарадник британског министарства информисања за време рата, непосредан сведок наглог заокрета политике империје према Михаиловићу. Орвел је чак прекоревао своју државу због односа према Михаиловићу, оценивши да империја има право да мења саборце, али да нема право да доскорашње савезнике клевеће и да о њима лаже.

Ако је Орвелу још тада било јасно да је Запад, а првенствено Лондон, Михаиловића жртвовао и то бесрамно, због чега онда Драшковић, Александар Чотрић и многи други који ових дана ликују над судском пресудом која Михаиловића рехабилитује као правно невиног човека, не смеју да истакну издају од стране Запада у корену Дражиног страдања? Не само да не смеју, него је Чотрић, у гостовању на Б92, отишао толико далеко да је сав озарен рекао да за Србију ова пресуда представља „корак ка приближавању Европској унији"!

Ако нас Михаиловићева судбина учи ичему, то је да се Европској унији, односно Великој Британији и Америци, нипошто не сме веровати, а камоли тежити некаквој државној обједињености са њима. Тамо се налазе и они против којих се Михаиловић борио (Немци), и они који су Михаиловића изневерили (Британци и Американци). Срби су, нажалост, исти наук обнављали и деведесетих година прошлог века, када су још једном искусили и папрено платили Западну лицемерну свирепост. Неко ко, као Чотрић, Драшковић и још неки њихови истомишљеници, преко тих поука гази оволико беспризорно, сигурно не осећа ни трун поштовања према ма којој српској жртви. Њима Михаиловић, кога су им пуна уста, значи таман колико и страдалници из Кравица или побијени из Старог Гацког, које ревносно прећуткују: нимало! Да им образ није појела похлепа, одавно би умукли да гласа од себе више не пусте, уместо што мртвим Михаиловићем, све као заклињући се у њега, у ствари тргују на том проклетом „европском путу".

Основна идеологија ових „НАТО четника" јесте наводна борба против комунизма. Та борба је, међутим, преварна, као и све везано за њих. Најпре, она и не може бити стварна када комунизма данас више и нема, а поготово не као опипљивог противника. Та њихова вајна борба малтене је правовремена онолико колико би била и борба против феудализма. Још и важније, она је лажна зато што није ни уперена против комунизма, ма колико он данас био непостојећи. Они се, уосталом, не боре против наслеђа које је комунистичка диктатура оставила за собом, рецимо расцепканости Србије на покрајине, или авнојевских граница које су дале крила обновљеном усташтву. Тај „комунизам" против којег се они боре заправо је Русија, тј. данашњи и некадашњих Кремљ. Када галаме о борби против комунизма, они у ствари ратују са руском садашњицом и руском историјом, иако су у обе Руси и Срби стајали и стоје једни поред других. Зато „НАТО четници", супротно од Орвела, кривицу за Михаиловићево страдање приписују искључиво Стаљину, кога неретко изједначавају са Хитлером и Мусолинијем – све се надајући да тиме удаље Србе од савремене Русије, која о Стаљину најзад уобличава ни оцрњену ни пропрану, већ све уравнотеженију слику.

На опречној страни од „НАТО четника" стоје – „НАТО партизани", тј. наводни баштиници борбе против фашизма који Михаиловића и даље описују као сарадника окупатора, док они сами данас заговарају сваки могући вид додворавања ововековним завојевачиома. У првом реду то је побеснели председник Социјалистичке партије Србије Ивица Дачић, са допунском наставом у Министарству спољних послова које му је предато на поигравање. Дачић је најновију пресуду о Михаиловићу дочекао оштрим саопштењем, за које је дан касније потврдио да је било врло лично:

„Четници су у Другом светском рату заклали мог ујака, маминог брата. Четници и окупатор су мојој породици и целој Србији нанели много зла. То су ствари које се никад не заборављају", рекао је Дачић за викенд издање дневног листа „Курир".

Да ли је то исти онај Дачић који се у Бриселу церекао, саглашавао и на крају потписом удружио са извесним Хашимом Тачијем, крволоком који је коликим српским ујацима, мајкама и браћи на живо вадио људске органе? Јесте, тај је. Баш га брига за туђе ујаке, али због свог би наново да подгреје грађански рат у Србији. Када су га својевремено упитали како може да преговара са злочинцем као што је Тачи, лицемерно је одговорио да може пошто је деведесетих баш он ратовао против Тачија – он, који је у животу једино ратовао, а повремено и добијао битке, против вишка килограма! Али зато четницима ништа неће да опрости, ни заборави.

Дачићу, наравно, ништа није за веровати, али ако је његов ујак заиста био жртва нељудског злочина, најбоље би било да га Ивица више никада не помиње. Газио је преко толиких српских мученика, прећутао је толико српских страдалника које није смео, нека онда остави на миру и свог ујака.

Углас са Дачићем, против пресуде о Михаиловићу заурлали су и силни СУБНОР-овци, те сродна им невладина удружења, све понављајући како је реч о „ревизији историје". Сва та халабука била би макар мало уверљивија када се не би ослањала на највеће преправљање историје икада забележено на овим просторима, а и шире: оно које је, почев одмах по завршетку Другог светског рата па све до своје смрти, спровео Јосип Броз.

Колико је та Брозова ревизија данас огољена, видело се и по наступу Александра Крауса из Савеза антифашиста Србије, у телевизијском дуелу са малопре поменутим Чотрићем на Б92. Краус је том приликом рекао да напади антикомуниста на партизански покрет немају основа, зато што су комунисти међу партизанима били „огромна мањина".

Пазите: огромна мањина! То, данас, Александар Краус признаје сасвим отворено. А шта су деца у Србији поколењима и поколењима, деценијама и деценијама, учила у школама? Зар није малишанима у Србији у мозак набијано како су Тито и комунистичка партија били окосница устанка против окупатора? Ако јесте, а јесте, зашто се Краус онда није тада бунио против тако очигледне ревизије историје коју је спроводио Брозов режим?

Брзоплети Краус је, тако, настојећи да пресуду о Михаиловићу подведе под прекрајање прошлости, несмотрено признао да ни о партизанском покрету не знамо праве чињенице, тј. да је и ту истина била другачија од оног бестидног бусања титоиста да су они, храбри Брозови комунисти, савладали и нацисте, и усташе, и четнике, и буржоазију, потом и Стаљина, успут вероватно и Марсовце, а свакако и Јапанце.

Данас се све више назире да партизанском покрету људи нису прилазили из идеолошких разлога, како су нас убеђивали титоисти, већ да је идеологија била можда и на последњем месту по важности онима који су желели да пушке упере ка „Швабама", по злу упамћеним још из Првог светског рата. Као да се и у том погледу историјска сазнања потпуно поклапају са искуствима из блиске, непосредне прошлости: Брозу и титоистима не сме се ништа веровати! Ни да је Дража Михаиловић злочинац, ни да су у Јасеновцу људи страдали по идеолошкој а не националној основи, ни да Книн мора припадати Хрватској, ни да се Бања Лука има потчинити Сарајеву, ни да су Шиптари који су помагали окупаторима били само збуњени а никако злонамерни…

Наравно да је међу припадницима партизанског покрета било много часних и храбрих бораца, вођених једино жељом да се пружи отпор мрским окупаторима. Али то данашњим, наводним чуварима партизанског наслеђа, никако не даје за право да од одговорности изузимају најцрњи слој тог покрета: Броза и круг његових најближих сарадника.

Ко данас, 2015. године, није спреман да се суочи са болно очигледном чињеницом да је Броз био злочинац, диктатор, лажов и надасве србмозац, тај никако није способан ни да оцењује исправност било које судске или какве друге одлуке. Тај је сасвим недорастао за морална питања, зато што му је за увид у мрачно Брозово завештање довољно само да се осврне око себе: оваква Србија, понижена и искасапљена и очерупана, узрок свог посртања може да нађе једино у титозму, који је зацементирао чак и ово погубно западољубље што већ деценију и по као нека незалечена грозница тресе целу земљу.

Да би Србија кренула пут оздрављења, мора да у свему, па и у питањима као што је коначно утврђивање историјске истине о Другом светском рату на простору Југославије, наступа са српског становишта, тј. првенствено са свешћу о српским циљевима и потребама. А то би, опет, значило да, без обзира на ове или оне податке и појединости који могу да испливају у том утврђивању истине, као народ и као друштво морамо да се усредсредимо на историјске закључке проистекле из те тешко размрсиве кланице.

Закључци нису лаки и своде се на бременито признање: у Другом светском рату грдно су се преварили сви Срби који су веровали Западу и сви Срби који су веровали Брозу. И међу једнима и међу другима било је веома много поштеног света, али је суморне закључке неумољиво потврдило све оно што се са државом и нацијом дешавало касније.

У оба ова табора данас је поштеног света далеко мање. Онолико колико га има, ако хоће да му Србија и српство претекну, не сме никако да понови грешке својих претходника и да поверење поклања онима којима се ни орах не узима из руке.

http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/autorski-tekstovi/o-nato-cetnicima-i-nato-partizanima/

петак, 15. мај 2015.

Draža, sud, Jasenovac

Draža, sud, Jasenovac

Ratko Dmitrović | 15. maj 2015. 21:30 | Komentara: 3

Draža je, u novoj Jugoslaviji, kao ratni zločinac trebao Hrvatima i to su im srpski komunisti darovali

REHABILITACIJA Draže Mihailovića ne može izbrisati zlodela četničkog pokreta počinjena u saradnji s nacistima i fašistima tokom Drugog svetskog rata koja su na ovim prostorima donela velike patnje i stradanja - izjavila je predsednica Hrvatske, Kolinda Grabar Kitarović, 14. maja, oko 11 sati, te odmah otišla do Blajburga (devedesetak minuta vožnje od Zagreba) i tamo položila cveće na spomenik ustaškim zločincima koji su na tom mestu stradali maja 1945. godine. Može li ovo da se razume, i kako? Poručuje li Kolinda, rečima i delima, da je Draža bio fašista a Pavelić nije, da su četnici bili saradnici nacista a ustaše saradnici, šta znam, Engleza, Amerikanaca? Neupućen posmatrač mogao bi iz predočenog izvući baš takav zaključak.

Kako je Dragoljub Mihailović, skupa sa četničkim pokretom, postao ratni zločinac i da li je bio ratni zločinac? Hajdemo na činjenice i logiku. Draža je vodio pokret čiji su pripadnici činili zločine, čak strašne zločine. Tačno. A koji to oružani pokret na ovim prostorima za vreme Drugog svetskog rata nije činio zločine? Ostavimo na stranu ustaše, to su monstrumi, poremećene zveri, najstrašniji krvoloci koje poznaje Evropa, pa da vidimo da li su zločine činili, na primer, komunisti, partizani? Jesu, to više niko ne spori. Samo u Beogradu i okolini, za svega nekoliko meseci, 1944/1945. ubili su najmanje 30.000 Srba, pripadnika intelektualnog, kulturnog, privrednog sloja srpskog društva koje se ni do danas nije oporavilo.

Komunistima je, po osvajanju vlasti trebao balans između dva najveća naroda nove države; tako su Srbi dobili "fašiste" na čelu s Mihailovićem. Izjednačeni su ustaše i četnici. U potpunosti, u svemu. Komunisti su u toj postavci bili anđeli, milosrdnici, oslobodioci, spasioci.

Tek početkom devedesetih bivši Jugosloveni saznali su da je Loznica bila prvi od Nemaca oslobođeni grad u porobljenoj Evropi i da su ga, krajem avgusta 1941. godine oslobodili četnici Draže Mihailovića, pod komandom potpukovnika Veselina Misite; da je 1942. godine u Americi snimljena radio-drama "Četnici" u kojoj glume velike filmske zvezde Orson Vels i Vinsent Prajs; da je Holivud za vreme Drugog svetskog rata snimio film "Četnici - borbena gerila"; da je najpoznatiji svetski magazin "Tajm" 1942. na naslovnoj strani objavio portret Draže Mihailovića s naslovom "Orao Jugoslavije"; da je Dražu odlikovao američki predsednik Truman... O tome se ćutalo 45 godina. Zbog onog balansa.

Komunisti, srpski i hrvatski, reći će da je Draža sarađivao s Nemcima. A oni, komunisti? Osam dana nakon proglašenja NDH u Zagrebu je potpisan sporazum između ustaša Budaka i Lorkovića na jednoj i komunista Bakarića i Hebranga na drugoj strani.

Titovi partizani nikada nisu čak ni pokušali da napadnu, oslobode, unište logor Jasenovac. Misli li neko da je to bilo slučajno?

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:548273-Draza-sud-Jasenovac

четвртак, 14. мај 2015.

Рехабилитован Драгољуб Дража Михаиловић

Рехабилитован Драгољуб Дража Михаиловић

БЕОГРАД -

Виши суд у Београду донео је одлуку да се рехабилитује командант команданта четничког покрета, односно Краљевске војске у отаџбини, генерала Драгољуба Драже Михаиловића.

Тиме се поништава пресуда од 17. јула 1946. године којом је Михаиловић осуђен на смрт стрељањем и одузета му грађанска права, као и све правне последице те пресуде.

Судија Александар Трешњев, образлажући одлуку, рекао је да суђење Михалиловићу 1946. године није било фер, те да је четири дана пре подизања оптужнице добио право на браниоца.

"Није имао увид у доказе, доста доказа је фалсификовано. Судили су му из НОБ, фактички они против којих се борио", навео је судија, додајући да је тадашњи политички врх учествовао у креирању те оптужнице која је била исписана на више од две хиљаде страна, а да је Михаиловић имао само осам дана да припреми одбрану.

На ову одлуку, сходно Закону о рехабилитацији не постоји право жалбе, тако да је она коначна.

Судија Трешњев рекао је да је пресуда Врнховног суда ФНРЈ у делу који се односи на Михаиловића проглашена ништавном као и да су ништавне све њене правне последице, па и оне које се односе на имовину.

"Драгољуб Михаиловић сматра се неосуђиваним", рекао је судија Трешњев, после чега је добио аплауз и поздраве публике.

 У образложењу решења он је нагласио да је Драгољуб Михаиловић лишен живота из политичких и идеолошких разлога и да је то било суђење режиму старе, Краљевине Југославије, односно избегличкој влади.

Он је нагласио да суд није утврђивао чињеницу да ли је Драгољуб Михаиловић ратни злочинац или не, већ искључиво да ли је имао фер и правично суђење.

"Ово није била рехабилитација Равногорског покрета и Југословенске војске у отаџбини, јер је то учињено бројним законима који се односе на борачка питања, већ искључиво да ли је Драгољуб Михаиловић имао фер и правично суђење", рекао је Трешњев.

 

Танјуг (Немања Јовановић)

Објављивање пресуде пратио је велики број медија и публике, тако да је велика судница Палате правде била испуњена до последњег места.

У публици су, између осталих, били принц Александар Карађорђевић, председник Српске радикалне странке Војислав Шешељ, припадници равногорског покрета, Образа, Жене у црном, и други заинтересовани, међу којима је било и оних у народним ношњама, као и са четничким обележјима.

Суд је утврдио да је спорна пресуда донета у незаконитом процесу из политичких и идеолошких разлога.

Први захтев за рехабилитацију поднео је Михаиловићев унук Војислав Михаиловић 2006. године, а касније му се придружило још неколико удружења и странака.

 

Бета (Милош Мишков)

Предлогу за рехабилитацију придружили су се 2009. године Српска либерална странка, са Костом Чавошким на челу, Удружење припадника Југословенске војске у отаџбини, Удружење политичких затвореника и жртава комунистичког режима, професор међународног права Смиља Аврамов и други.

Одлуком суда потврђене су тврдње предлагача рехабилитације да Михаиловићу током процеса није било омогућено право на одбрану, да није видео свог адвоката до почетка суђења, да није имао ни право на непристрасан суд, док му је оптужница уручена седам дана пред суђење.

На пресуду, није имао ни право да уложи жалбу, већ је два дана од изрицања стрељан у тајности.

Посебна Комисија утврђује тачну локацију на којој је стрељан, јер се претпоставља да су његови посмртни остаци пребачени на другу локацију.

Михаиловић иначе нема гробно место.

У недостатку других доказа о Михаиловићевој смрти, решењем Првог основног суда у Београду 2013. године као датум смрти Михаиловића утврђен је 17. јул 1946. године, пошто је суд утврдио да је тог датума стрељан.

Драшковић: Рехабилитација Србије

Председник Српског покрета обнове Вук Драшковић оценио је данас да укидање комунистичке пресуде генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу од 15. јула 1946. године није само рехабилитација ратног команданта прве антинацистичке гериле у Европи, него је то и рехабилитација његове војске и читаве Србије.

Изражавајући поштовање судијама које су, после седам деценија, ставиле печат правде на историјску истину о Михаиловићу, СПО одаје признање и стотинама хиљада људи у Србији који су пуне две и по деценије подржавали нашу политичку борбу за рехабилитацију Равне Горе и њеног команданта, наводи се у писаној изјави Драшковића.

Исток и Запад, бољшевичка диктатура и западна демократија, сударили су се на монтираном комунистичком суђењу српском и југословенском генералу. Због тога је Михаиловић убијен и због тога убице, и данас, крију његов гроб, указао је Драшковић.

Шешељ: Одлука о српском помирењу

Лидер Српске радикалне странке Војислав Шешељ, којем се пред Хашким судом суди за ратне злочине, изјавио је да је данашња одлука суда у Београду о рехабилитацији четничког вође Драже Михаиловића одлука о српском помирењу.

"Михаиловић је јуначки, четнички, српски командант који је био жртва комунистичког терора", рекао је Шешељ испред Палате правде.

Оливер Антић: Велики дан и за часне Хрвате, Муслимане и Словенце

Један од опуномоћеника предлагача за рехабилитацију Драгољуба Михаиловића Оливер Антић изјавио је данас да је одлука о рехабилитацији Михаиловића велики дан за право и правду и да би овај дан требало да се слави и у Хрватској.

Антић је новинарима после одлуке суда рекао да је то велики дан, не само за српски народ, већ и за часне Хрвате, Муслимане и Словенце, који су се борили под Михаиловићевом командом и подсетио да се у јединицама којима је командовао борило око 10.000 Хрвата, 8.000 Муслимана и 6.000 Словенаца.

"Овај дан би требало да се слави и у Хрватској", рекао је Антић који је саветник председника Републике, и оценио да је ово велики дан за право и правду јер са правног становишта негативна одлука о захтеву за рехабилитацију не би ни могла да се образложи.

Могућ повраћај имовине

Одлука о рехабилитацији Драгољуба Драже Михаиловића значи да се он више не сматра осуђеним и да му се враћају сва грађанска права која су му була одузета поништеном пресудом Врховног суда ФНРЈ указао је један од пуномоћника предлагача рехабилитације адвокат Зоран Живановић.

Он је у изјави новинарима рекао да се то односи и на конфисковану имовину, тако да сада Михаиловићеви наследници могу да траже повраћај имовине која му је одузета.

Живановић је истакао да је задовољан одлуком суда, којом је усвојен захтев предлагача, напомињући да је једино таква одлука и могла да буде донета, с обзиром на све указане чињенице и доказе.

Престолонаследник: Кључно за национално помирење

Принц Александар Карађорђевић данас је поздравио судску рехабилитацију генерала Драгољуба Драже Михаиловића истаквси да је то кључно и за национално помирење.

Он је истакао да је тиме коначно исправљена једна од највећих историјских неправди непоменувши да "то није била само неправда према једном родољубивом човеку, вец је била неправда према нашој земљи и народу".

Карађорђевић је истакао да је зато данас "велики и позитиван дан за Србију и наш народ" нагласивши и да је та пресуда "од кључног значаја за национално помирење".

"Морамо учинити све, да разлике које и данас постоје међу нама превазиђемо зарад заједничке и боље будућности", рекао је Карађрођевић, саопштио је Бели двор.

Он сматра и да национално помирење може да почива само на истини, исправљању неправди и праштању.

http://www.rtv.rs/sr_ci/drustvo/rehabilitovan-dragoljub-draza-mihailovic_599292.html

субота, 9. мај 2015.

Онлајн-пренос Параде Победе у Москви

Онлајн-пренос Параде Победе у Москви

 

https://youtu.be/TYRuFAJMGZo

 

 

 

 

 

http://ruskarec.ru/news/2015/05/09/onlajn-prenos_parade_pobede_u_moskvi_39713.html

Александар Вучић наговестио је промене Устава Србије, међу којима и уклањање помињања Косова као покрајине у Србији



Александар Вучић наговестио је у интервјуу за Вол стрит џорнал да би могао предложити промене Устава Србије, међу којима и уклањање помињања Косова као покрајине у Србији, што би, како констатује тај амерички лист, могло помоћи у напорима да земља постане члан Европске уније.

 

Александар Вучић за "Вол стрит џурнал": Не одбацујем могућност да затражим од српских гласача да се изјасне о преамбули Устава; Србији нема повратка са пута ка ЕУ

 

субота, 09. мај 2015.

БЕОГРАД - Премијер Србије Александар Вучић наговестио је у интервјуу за Вол стрит џорнал да би могао предложити промене Устава Србије, међу којима и уклањање помињања Косова као покрајине у Србији, што би, како констатује тај амерички лист, могло помоћи у напорима да земља постане члан Европске уније.

 

Вучић је, како је објављено на сајту Вол стрит џорнала, изјавио да не би одбацио могућност да затражи од српских гласача да се изјасне о преамбули Устава, усвојеног 2006. године, у којој се каже да је Косово интегрални део Србије.

"Мораћемо да разговарамо о свему са нашим партнерима у ЕУ. Мораћемо да о томе разговарамо са српским народом...Не говорим о томе, али само кажем да ћемо морати да имамо веома отворен разговор о будућности Србије", рекао је Вучић.

Морамо бити поштени са нашим људима и све размотрити, нагласио је Вучић и додао да "народ Србије треба да каже коначну реч".

Вучић, који је рекао да би уставне промене било неопходно спровести пре краја 2017. године, изјавио је да покреће то питање "иако зна то није много популарно овде у нашој земљи".

Вол стрит џорнал, коме је Вучић дао интервјуу уочи своје прве посете Вашингтону у својству српског премијера, наводи како је он у великом напору да своју државу приближи чланству у Европској унији.

У Вашингтону га очекује сусрет са потпредседником САД Џозефом Бајденом и осталим истакнутим званичницима.

Овај састанак Вучић види као прилику да коначно убеди САД да помогну Србији у њеном путу ка чланству у ЕУ.

Лист истиче да је Вучић одиграо кључну улогу у приближавању Србије испуњењу једног од главних захтева које је поставио Брисел - нормализацији односа са Косовом, покрајином која је прогласила независност 2008. године, а коју званични Београд не признаје.

Уколико успе у томе, Вучићева достигнућа могла би да обликују Србију у наредних неколико деценија, напомиње лист.

Вучић каже да је након смањења дефицита после болних буџетских реформи, које су укључивале смањење плата и пензија, обезбеђивања новог пакета помоћи од ММФ, либерализације закона о раду и побољшању односа Београда и Приштине, Србија заслужила да буде награђена.

"Међутим, уколико се то не деси, нећемо плакати. Сада нема повратка. Имам нека своја разочарења…лична и политичка, која су везана за ЕУ…али мој посао је да бринем о стратешки најбитнијим проблемима које моја држава има", изјавио је српски премијер.

Ово је порука, како напомиње Волс стрит џорнал, коју Александар Вучић не упућује само западним званичницима.

Када је Владимир Путин посетио Београд у октобру прошле године, Вучић је на заједничкој конференцији за штампу отворено нагласио да Србија неће одустати од чланства у ЕУ.

"Не волим да лажем никога. Не шаљем различите сигнале у Москву, Брисел и Вашингтон", каже Вучић.

Вучић се суочава и са питањима о реструктурирању државних предузећа са великим губицима. Корупција и мешање политике у рад судства такође представљају значајан проблем, тврде стране дипломате.

Ипак, највећу бригу представљају оптужбе да Вучић покушава да угуши опозицију. Независни новинари тврде да влада третира критичаре као непријатеље државе, притом користећи скарадне кампање против неистомишљеника, које спроводе таблоиди код контролом владајуће структуре.

Вучић тврди да он представља лаку мету због репресивног закона који је донео као министар информисања у некадашњој влади Слободана Милошевића и да му медији то неће опростити, као и да његова садашња влада због тога трпи константе критике.

Александар Вучић каже да нема намеру да проведе много година у политичком врху, попут неких других лидера у региону.

Изјавио је да сумња да ће се кандидовати за нови мандат 2020. године, када ће Србија, нада се, бити на успешном крају свог пута ка ЕУ.

"Спреман сам да прихватим сваку реч критике", изјавио на крају српски премијер.

Александар Вучић за "Вол стрит џурнал": Србији нема повратка са пута ка ЕУ

БЕОГРАД - Премијер Србије Александар Вучић дао је, уочи посете САД интервјуу за "Вол стрит џурнал", у ком је навео да ту посету види као шансу да убеди Вашингтон да помогне Србији на путу ка чланству у ЕУ.

Говорећи о напорима Србије да се прикључи ЕУ, Вучић је рекао да "нема повратка".

"Имам разочарења, и лична, и политичка када је реч о Европској унији...Али, мој посао је да водим рачуна о стратешки важним питањима за ову земљу", рекао је он.

Он је навео да је Србија извукла поуку из догађаја 1990-их година, а то је да је Србија изашла ослабљена, дестабилизована и изолована после сукоба и убиства у којима је више од 100.000 људи погинуло у бившој Југославији.

"Видео сам последице (тог пута). Знам како такво стање свести може да функционише. Знам какав сам био пре 20 година. Морамо да очувамо мир. Још једна грешка значила би да губимо све", рекао је Вучић у интервјуу, уочи посете Вашингтону следећег месеца.

(Танјуг-Фонет)

 

Пристигли коментари (42)

Top of Form

 



http://www.nspm.rs/hronika/aleksandar-vucic-za-vol-strit-dzurnal-srbiji-nema-povratka-sa-puta-ka-eu.html

 

петак, 8. мај 2015.

Амбасада Русије у Србији и Руски дом позивају свe на заједничко славље Дана победе на Тргу Републике!

OVO SE NE PROPUSTA, NA TRGU REPUBLIKE...

Амбасада Русије у Србији и Руски дом позивају свe на заједничко славље Дана победе на Тргу Републике!

By РЕДАКЦИЈА on 8. мај 2015. ( 1 коментар )

 

 

 10 Votes

 

Велика прослава Дана Победе на отвореном

Извор: Амбасада Русије

Драги српски пријатељи!

Амбасада Русије у Србији и Руски дом позивају свe на заједничко славље на отвореном!

9 маја 2015. године на Тргу Републике Београда ће се одржати велика прослава 70. годишњице Дана Победе у Другом Светском рату. Прослава ће почети у 9.00 ујутру са директним преносом Параде Победе на Црвеном тргу у Москви преко РТС-а.

Парада ће се емитовати на великим екранима испред Народног музеја. Видећете сву војску и технику Русије као и достојанствене српске гардисте у свечаном кораку. Параду на Тргу Републике ће такође гледати ветерани СУБНОР-а и ветерани Другог Светског рата из Русије, који су стигли да прославе Дан Победе заједно са братским саборцима. Након Параде они ће се обратити присутнима.

 

 

На одушевљење српског народа, из Русије су дошли уметници са посебним програмом поводом прославе Дана Победе. На сцени код екрана ће наступити популарни певач Дмитриј Јуртајев, певачица и композитор Натаља Власова, дует руских хармоникаша виртуоза Александра и Сергеја Бородина, хор Московског техничког универзитета „Гаудеамус", хор руских сународника, дечији хор Школе при Амбасади Русије и многи други. Руским уметницима ће се придружити познати српски глумац Милош Биковић, победница фестивала руске културе Александра Димић, као и хор „Слависта" Београдског универзитета.

Екрани се неће гасити. Биће лепа прилика да уживате у војним архивским хроникама ратних година, у класичним совјетским играним филмовима о Великом Отаџбинском рату. Снимак Параде ће се поново емитовати на Тргу Републике још два пута за оне који су били спречени да дођу ујутру. Славље на отвореном ће трајати читав дан до 20.00 увече.

Свечаност ће затворити празнични вечерњи ватромет од 70 плотуна на Ушћу у 23:30, који ће се видети у читавом граду.

Сви ови догађаји су отворени за гледаоце и апсолутно бесплатни. Дођите да заједно прославимо ДАН НАШЕ ВЕЛИКЕ ПОБЕДЕ! Добродошли сте!

Такође током дана Амбасадор Русије Александар Чепурин традиционално ће узети учешће у свечаном полагању венаца на гробљу Ослободилаца Београда у 11:30, и присуствоваће на парастосу у подворју Руске православне цркве Свете Тројице на Ташмајдану у 16:00.

Прославу ће крунисати премијерно специјално приказивање руско-украјинског филма „Битка за Севастопољ" у Сава-центру 9. маја и у Дому Синдиката 10. маја.

Срећан Дан Победе! Слава српским и руским ветеранима!

Добродошли сте и видимо се на Тргу Републике 9. маја у 9! 

Прес служба Амбасаде

http://facebookreporter.org/2015/05/08/%D0%B0%D0%BC%D0%B1%D0%B0%D1%81%D0%B0%D0%B4%D0%B0-%D1%80%D1%83%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%83-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B8-%D0%B8-%D1%80%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B4%D0%BE%D0%BC-%D0%BF%D0%BE/

уторак, 5. мај 2015.

Љиљана Смајловић: Гојковићи без заштите

РЕЧ ГЛАВНЕ УРЕДНИЦЕ "ПОЛИТИКЕ"

Гојковићи без заштите

Читав се наш политички живот све више одвија на линији оштре поларизације око тога да ли нешто штети или користи Александру Вучићу

У праву је био Саша Јанковић када је ових дана за „Време" изјавио да је случај Гојковић управо показао потребу за постојањем заштитника грађана. Невоља је у томе што цео проблем ту и почива.

Јер за Гојковиће из Лознице, грађане Србије који од 1993. године не могу да расветле тачне околности под којим су трагично изгубили сина, Саша Јанковић је био најгори могући избор за заштитника. Оног дана када је Србија 2007. године изабрала свог првог омбудсмана, Гојковићи нису добили заштиту, они су изгубили наду.

Добро, то је трагедија једне породице, рећи ће неко. Уосталом, и родитељи Предрага Гојковића знају да нису ни први ни последњи који од државе у смутним временима добијају сумњиве „службене верзије" насилне смрти.

Али, где Саша Јанковић види могућу улогу заштитника грађана у случају Гојковић? Шта би службено подузео „да се не ради о њему", како се протеклих дана изразио у „Блицу"?

Одговор ме изненадио. Бавио би се, вели, злоупотребом полицијске документације и цурењем службеног документа, „пажљиво одабраног да у јавности подстакне сумњу". То је важно јер се исто сутра, каже Јанковић, може десити и некоме ко нема приступ медијима, као што га има он, и ко онда неће моћи да се одбрани. А „то је погубно, то је рушење институције полиције".

Две су ствари проблематичне у овом виђењу улоге заштитника. Разумем да је за Сашу Јанковића у случају Гојковић најважнија одбрана Саше Јанковића, али зар заштитник не би морао на прво место да стави породицу Гојковић? Од угледа и каријере Саше Јанковића, заштитнику би морала бити преча фамилија која 22 године тражи одговоре о синовљевој погибији, и то без приступа медијима.

Нису ли, уосталом, Гојковићи и њихова животна прича важнији од „цурења информација" и „урушавања" институције полиције?

Знам да хиљаде грађана, све звучна имена „грађанске Србије", потписују петицију у одбрану Саше Јанковића, али не разумем да макар у фусноти не кажу да би било добро да се до краја расветле околности под којим је један двадесетдвогодишњи апсолвент, пун планова за будућност, пошао кући у Лозницу, а завршио прострељене главе на поду у стану Саше Јанковића. Зар у истрази случаја ником од њих не недостаје макар нека радна хипотеза о мотивима самоубиства, ако им већ не смета одсуство истражног судије и реч тужиоца?

Како је могуће да је толико „добромислећих" припадника српске елите задовољно резултатима једне очигледно мањкаве полицијске истраге из 1993, и још протестују што су медији уопште сазнали за тај шламперај?

Имам само једно објашњење: посреди је политика. Грађанска Србија брани Јанковића јер је ушао у директан сукоб с Вучићем, јер се, како на „Пешчанику" ликује један жустар Јанковићев бранитељ, „директно противставио Вучић Александру". Овде је реч о политичкој одбрани човека који уз остале игра и политичку улогу. У таквим околностима, Гојковићи немају шанси. У најбољем од свих могућих светова, њихове би интересе бранио заштитник грађана, али омбудсман је тренутно преокупиран случајем Саше Јанковића.

Читав се наш политички живот све више одвија на линији оштре поларизације око тога да ли нешто штети или користи Александру Вучићу. Па ако може да му користи, ми ћемо бити против, а ако може да му штети, ми ћемо бити за. Чак и ако вуче потезе за које смо се увек залагали. Зар да он од наше политике и реторике извуче ћар?

Дабоме, важи и обрнуто. Радо ћу се сложити с тезом да се против Саше Јанковића у неколико медија води жестока кампања. Не могу да замислим да би ти медији водили ту кампању да се Јанковић није замерио властима.

Али шта с тим? Не могу нипошто да се сложим да би све било добро, само да је фиока са случајем Гојковић остала закључана. Не би било добро. Не кажем то само зато што су неки чланови породице Гојковић новинари. Проверавајући њихову причу, „Политика" је утврдила да су Гојковићи протеклих деценија заиста покушавали да сваку власт, и сваку опозицију, заинтересују за свој јад. У стенограмима Народне скупштине Србије нашли смо да је посланик Српске радикалне странке Момир Марковић изнео податак о сумњивим барутним честицама на рукама кандидата за заштитника, и да то 2007. није изазвало никакву пажњу посланика владајућих странака. Једнако као што породица Гојковић ни данас за свој проблем не успева да заинтересује медије који воде кампању у корист Саше Јанковића, и у којим заштитници заштитника повремено подругљиво постављају питање шта ли је породица чекала 23 године... Њихове исповести нема у „Блицу", као ни на телевизији Н1, на пример. Гојковићи, сада то знамо, нису чекали да се на њих смилује београдска елита. Вукли су за рукав кога су могли, али нису много могли. Јесте ли приметили да су невладине организације и новинарска удружења која су највише помагала породици Даде Вујасиновић да званичну верзију о самоубиству преквалификује у истрагу убиства, потпуно равнодушни према њима? Пре неколико дана сазнам да се Независно друштво новинара Војводине сада, баш када се потегла ова прича, противи свакој јавној причи о самоубиствима. Динко Грухоњић и Недим Сејдиновић су уверења да је објављивање детаља о појединачним случајевима самоубиства „недопустиво за државне органе и медије". Стварно? Треба што пре јавити Би-Би-Сију, у последњем „Хардтоку" надугачко је елаборирано зашто самоубиство мора да добије третман фундаменталног људског права.

Додуше, није то једина лоша вест са Запада. Данас је Дан слободе медија, и да сам на месту колега које чекају помоћ са Запада, не бих се превише надала, без обзира на Легију части Оље Бећковић. У Кијеву је за само неколико дана убијено неколико опозиционих новинара и политичара. Вашингтон и Брисел се држе равнодушно, отприлике као „Блиц" и Н1 у односу на породицу Гојковић. А чујем и да је Кристијан Аманпур управо изабрана за Унескову амбасадорку добре воље у области слободе изражавања...

Било како било, некадашњи посланик Момир Марковић се у међувремену политички пензионисао, радикали данас више мрзе Небојшу Стефановића него што их је икада занимао Саша Јанковић, али још није познато колико су о случају барутних честица у оно време знали Томислав Николић и Александар Вучић. Јавност има право на одговор на то, и многа друга питања у вези с овим случајем.

Мислим да је веома добро што је власт у протеклих неколико седмица имала прилику да се увери да је јавност у Србији страховито гадљива на вађење досијеа из старих фиока у циљу компромитације политичког противника. Тим пре што је хајку на Јанковића повела телевизија чији власник није један од моралних стубова друштва, и ком они пословични костури безмало вире из ормана. Али зар једно сме да искључи друго? Зар да затварамо очи пред нечијом несрећом или сумњивом работом, само да се Вучић не би окористио?

Разумем страх од огромне политичке моћи премијера. И сама сам се не једном опекла на сличној или мањој ватри. Али се каткад питам разумеју ли председник Владе Србије и његова странка колико заправо дугују новинарима из некадашњег антимилошевићевског борбеног братства? Као уосталом и другим припадницима „грађанске Србије", који политички и даље гравитирају странкама бившег ДОС-а и не могу да се помире да је власт променила страну. Демократска странка и Борис Тадић би далеко боље прошли да су пси чувари демократије лајали док је њихов караван пролазио – али нису. Велика моћ Александра Вучића заснива се на једном новом политичком консензусу у Србији. Звали ми ту нову већину десном, десничарском или пак консензусом сталежа који су дуго држани подаље од власти, њена велика моћ изискује већи степен контроле. То је добро за републику. Ако опозиција не уме да нађе нове људе за неки нови консензус, онда је у интересу власти да медији, макар и политички мотивисани, производе отпор који у демократији игра улогу контролора власти.

Људи који не чине део владајућег консензуса имају потребу и да неосновано нападају власт. То је рефлексна самоодбрана од врло јаке власти, оне у којој имате утисак да је ауторитет у ваздуху опипљив и да бисте могли на кришке да га режете. Добро је да људи „грађанске Србије" једни другима чувају страх, да се немилосрдно ругају власти, па и да у томе претерују, ако их то куражи. Далеко је горе и опасније да власт у било чему претерује.

Али што се заштитника грађана тиче, ствари су јасне. Док Гојковићи не добију ваљане одговоре на своја сасвим легитимна питања, сви морамо да будемо Гојковићи.

Љиљана Смајловић

објављено: 03.05.2015

http://www.politika.rs/rubrike/kolumna-nedelje/Gojkovici-bez-zastite.sr.html