rts.rs

Ел Паис: Разноликост вакцина у Србији одраз њене спољне политике

RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of Serbia

4-5 minutes

---

У опширном чланку, шпански Ел Паис наводи да у Србији нико не калкулише коју ће вакцину примити, већ њени грађани једноставно означе на дигиталном обрасцу ону коју желе да приме, или назначе да им је свеједно која ће бити.

41716478

Текст "Ел Паис"-а о вакцинацији у Србији

"Вакцинација брзо напредује, што Србију чини шестом на свету према упоредној табели, на којој предводи Израел. Поред тога, друга је у Европи са највише вакцинисане популације на 100 људи, 28,8 одсто Срба примило је најмање једну дозу, и то је четврта држава која је највише вакцинисала у последњих седам дана. Просек у ЕУ је 10,9 одсто", пише Ел Паис.

Како наводи лист, то је и геополитички успех земље која својим грађанима нуди вакцине америчко-немачке производње (Фајзер-Бионтек), британско-шведску (Астра-Зенека), кинеску (Синофарм) и руску "спутњик".

Прве две вакцине одобрила је и ЕУ док за вакцине два стратешка ривала Уније Европска агенција за лекове још није дала одобрење.

Разноликост, пише шпански лист, ту уопште није случајна, нити Београд пропушта прилику да је истакне.

"Симболично, шефица владе Ана Брнабић, школована у Сједињеним Државама, прошлог децембра постала је прва од европски лидера која је добила Фајзерову вакцину, док се русофилски шеф унутрашњих послова Александар Вулин определио за руску вакцину, а министар здравља примио је вакцину кинеског 'Синофарма'", наводи шпански лист.

Вакцинација је почела у јануару, а званична порука је да је успела да се усредсреди на чисто здравствену димензију кампање захваљујући отвореној спољној политици више праваца.

"То је европска земља која преговара о приступању ЕУ, али и једна од ретких балканских држава ван НАТО-а (организације која ју је бомбардовала пре две деценије) којој су и Русија и Кина савезници", наводи лист.

Лист наводи да ће Србија бити прва европска земља која ће произвести вакцину "спутњик", почев од маја, док ће и "Синофармову" почети да производи од октобра, у фабрици коју ће градити заједно са Кином и Уједињеним Арапским Емиратима.

Ел Паис наводи и да је председник Србије Александар Вучић европску солидарност назвао "бајком која постоји само на папиру".

"Председник је такође оптужио развијене земље да купују додатне дозе 'као да желе да вакцинишу све своје псе и мачке' и понашају се попут богатих у олупини Титаника, 'припремајући скупе чамце за спасавање, док ми који нисмо богати, попут земаља Западног Балкана, тонемо заједно'", наводи лист.

Због тога, како пише шпански лист, већина грађана у Србији верује да је главни донатор њихове земље Пекинг а не ЕУ.

"Знам да се у Србији води дипломатска битка око вакцина. Изгледа да нисмо толико добри у пропаганди", признао је у фебруару шеф европске дипломатије Жосеп Борељ.

Донације у региону

Успех са набавком вакцина омогућио је Београду да дипломатски доминира и у региону.

"Донирала је 4.680 доза Северној Македонији, 2.000 Црној Гори и 10.000 босанско-хрватском ентитету у БиХ", навео је шпански лист.

Седам дана након што је Вучић предао донацију вакцина у Сарајеву, босанска министарка спољних послова Бисера Турковић демонстрирала је на конференцији за новинаре у Берлину са својим немачким колегом Хеиком Масом "с правом незадовољство" својих грађана због тога што нису добили "ниједну дозу кроз Ковакс програм иако су унапред платили 1,2 милиона доза".

Истовремено, шпански лист наводи да је у Федерацији због притиска на болнице поједини кантони у делимичном локдауну, док је Северна Македонија због доминантног присуства британског соја вратила полицијски час.

 

Sava Janjić za Njujork tajms: Ne planiram da odem odavde

kosovo-online.com

Sava Janjić za Njujork tajms: Ne planiram da odem odavde - Kosovo Online

5-6 minutes

---

Iguman manastira visoki Dečani Sava Janjić govorio je u intervjuu za ''Njujork tajms'' o nastojanjima da se odupre ispadima ekstremista ''sa svih strana'' i sačuva manastir, kao i da se izbori za crkveno zemljište vraćeno presudom suda u Prištini pre pet godina.

Izvan tišine Visokih Dečana, manastira koji još čuvaju NATO snage više od dve decenije nakon što su ratovi na Balkanu okončani, i dalje se neprestano čuje buka od onoga što otac Sava naziva “bezumnim nacionalizmom”, upućena njemu sa svih strana, piše ''Njujork tajms''.

“To bi mogao da bude znak da ne grešim, da nisam na strani loših. Sada me napadaju ekstremisti sa svih strana”, priča za američki list 56-godišnji iguman.

Otac Sava, opisan u tekstu kao dugogodišnji kritičar šovinizma i sin Srbina i Hrvatice, stekao je nekoliko prijatelja, ali i mnogo onih koji ga kritikuju na Kosovu koje je izronilo iz haosa i rata devedesetih.

Kosnet: Krajnje je vreme da Kosovo primeni zakon u slučaju manastira Visoki Dečani

Kosnet: Krajnje je vreme da Kosovo primeni zakon u slučaju manastira Visoki Dečani

Kako piše "Njujork Tajms", najveći izazov sa kojim se sada suočava predstavljaju etnički Albanci koji čine više od 90 odsto kosovskog stanovništva i koji su pretnjama i povremenim nasiljem, kako se navodi, očistili obližnji grad Dečani od male srpske zajednice tokom protekle dve decenije.

''Srž tog problema danas je zemljište, tačka oko koje su se zajednice u ovom regionu sporile generacijama unazad. Duga pravna bitka u kakvu se manastir oca Save upustio da vrati crkvenu zemlju konfiskovanu posle Drugog svetskog rata zakomplikovala se i nakon što su albanski nacionalisti počeli da se grabe oko zemlje, odgovarajući tako na namere Srba da povrate kontrolu nad Kosovom, koje je proglasilo nezavisnost 2008. godine'', piše njujorški list.

Uprkos tvdnjama lokalnog stanovništva da su “monasi jako moćni”, u stvarnosti, mnogo moćniji na ovom brdovitom delu Kosova je Ramuš Haradinaj, nekadašnji komandant OVK, koje američki list opisuje kao ''gerilske jedinice koje su se borile protiv srpskih snaga''.

Gradonačelnik Baškim Ramosaj, Haradinajev saveznik, odbio je da manastiru vrati zemljište, odbacujući presudu Ustavnog suda Kosova iz 2016. godine da teritorija koju je otac Sava tražio mora da bude vraćena.

Gradonačelnik, koji je odbio i da govori za Njujork tajms, izjavio je za lokalne medije da bi radije otišao u zatvor nego sproveo tu presudu i predao zemljište.

Dok Albanci koji su se sklanjali u manastir tokom rata prećutno podržavaju monahe, njihove političke vođe spor oko zemlje često vide kao “nastavak njihovog rata protiv Srba, kao da smo Miloševićevi naslednici, a mi to nismo”, kaže Sava Janjić.

Presuda kojom se potvrđuje pravo manastira na zemlju, dodaje on, “nije bila Miloševićeva odluka, nego odluka najvišeg kosovskog suda”.

Otac Sava, žaleći se da su prištinski mediji redovno „klevetali“ crkvu, odbacio je kao „očitu laž“ optužbe da su srpski sveštenici na Kosovu podržali krvoproliće, optužujući albanske političare da „prodaju jeftine nacionalističke priče iz izbornih razloga“.

Pripadnici različitih etničkih zajednica, rekao je on, često se srećno mešaju van Kosova i Metohije, ali „ovde ne mogu normalno da žive jer moraju da uđu u nacionalističke paradigme i trebalo bi da se ponašaju onako kako bi trebalo da se ponašaju pravi Srbi ili pravi Albanci“.

To, kaže, „nije prirodno i ljudi bi trebalo da žive zajedno bez obzira na njihove razlike.

U slučaju manastirskog zemljišta, upozorio je nedavno američki ambasador Filip Kosnet da „nije reč o etničkoj pripadnosti, politici ili religiji, nego o imovinskom pravu i poštovanju zakona“, navodi njujorški dnevnik.

„Ovaj neuspeh u pridržavanju vladavine zakona, prolongiran tokom godina od strane nekoliko različitih kosovskih vlada, dovodi u pitanje posvećenost Kosova jednakoj pravdi“, rekao je tad Kosnet.

Otac Sava je odbio da kaže da li prihvata nezavisnost Kosova, ali, iako je državljanin Srbije, nosi ličnu kartu koju je izdala vlada u Prištini, što srpski nacionalisti navode kao dokaz izdaje, navodi njujorški list.

Iguman, ipak, kaže da je njegov manastir preživeo vekove turske vladavine, okupacije Italijana i Nemaca tokom Drugog svetskog rata i etničkog krvoprolića 1990. godina, i da će nastaviti da odoleva.

„Kad bi ovi zidovi mogli da govore, pričali bi vam o mnogo turbulentnijim vremenima od ovih“, kaže, pokazujući na srednjovekovne freske koje ukrašavaju crkvu.

„Uopšte ne planiram da odem, sve dok sam na ovom svetu. Ovo je moj dom", poručuje iguman manastira Visoki Dečani.

 

Билборди и фасаде сутра у знаку Новака Ђоковића

politika.rs

Билборди и фасаде сутра у знаку Новака Ђоковића

2 minutes

---

Новак Ђоковић ће од сутра и званично бити најбољи тенисер на свету свих времена, а у част томе на фасади зграде Скупштине града Београда, од 19.00 до 22 часа, биће приказана пројекција снимака с његовим најбољим потезима у досадашњој каријери, најавио је данас заменик градоначелника Београда Горан Весић.

Осим тога, на билбордима на које Скупштина града Београда има право, биће исписане поруке захвалности Ђоковићу, а зграде у престоници Србије које имају уграђену декоративну расвету – Палата Албанија, зграда Народне скупштине, фонтана на Славији, Бранков мост, Мост на Ади, биће осветљене бојама српске заставе јер боје те заставе, како истиче Весић, Новак са поносом носи на свом дресу и с поносом прославља својим победама у свету.

„На тај начин желимо да му се још једном захвалимо за све што је урадио за Србију и за Београд. Са сутрашњим даном, Новак ће бити званично тенисер који је провео највише недеља на првом месту АТП листе. За нас у Београду Новак Ђоковић је увек био најбољи тенисер на свету, а сада је званично за читав свет, чак и за оне који га не воле и који му ни то не признају", казао је Весић, преноси Танјуг.

View article...

Enclosures:

160z120_BGDjOKOVIC0703.jpg (8 KB) http://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2021_03//160z120_BGDjOKOVIC0703.jpg

 

Ђаци ће о Јасеновцу знати много више од једне реченице

politika.rs

Ђаци ће о Јасеновцу знати много више од једне реченице

Миленија Симић-Миладиновић

5-6 minutes

---

Други светски рат изучава се у осмом разреду основне школе и завршним разредима гимназије, али и у одговарајућим разредима средњих стручних школа у којима се бар годину дана национална историја учи и у трогодишњим профилима. Реторичко је питање да ли би се изнебуха бистрили уџбеници из историје с намером да се нарочито укаже на број реченица или страна посвећених геноциду, Холокаусту, страдању у логорима смрти да на телевизији није приказан филм „Дара из Јасеновца".

Могло је то бити иницијална каписла за опсежну и стручну упоредну анализу ђачких књига које су наставници одабрали као једно, не и једино, наставно средство. Али и без те анализе, због наводно недовољно указаног простора и пажње Јасеновцу и геноциду над српским народом у НДХ у уџбеницима страних издавача, у завршници актуелне образовне реформе у Србији под знак питања стављен је квалитет свих уџбеника историје за основне и средње школе. Па и оних који су управо стигли на стручну процену тек скројени по новим програмима наставе и учења, који се (за сада) неће мењати.

У новом програму историје, по којем ће од следеће школске године учити осмаци, на пример, одмах иза Холокауста и геноцида, Јасеновац је, уз Аушвиц, нарочито истакнут међу кључним појмовима. Исходи учења, то је оно што би сваки ђак требало да зна, разуме и уме кад заврши разред, дефинишу да су осмаци у стању да идентификују основне карактеристике тоталитарних идеологија и наведу њихове последице у историјском и савременом контексту, објасне значење појмова геноцид и Холокауст, изразе ставове засноване на историјским аргументима, препознају пропаганду, стереотипе и идеолошку позицију у историјском извору, критички сагледавају информације из медија користећи се историјским знањима. Очекује се и да знају да образложе смисао неговања сећања на важне догађаје и личности из историје савременог доба, да укажу на узроке, елементе и последице историјских сукоба и ратова и дискутују о могућим начинима превенције конфликата, али и да истраже меморијалне споменике у локалној средини и учествују у организовању и спровођењу заједничких школских активности у вези с развојем културе сећања. Програмом зацртани исходи указују и да би ученици требало да покажу одговоран однос према културно-историјском наслеђу сопственог и других народа, да на примерима из савремене историје препознају важност поштовања људских права, уочавају одраз историјских догађаја и појава у књижевним и уметничким делима...

– На основу овог програма припремљени су рукописи уџбеника у којима је одговарајући простор посвећен људском страдању у НДХ, посебно у логору Јасеновац – објашњено је за наш лист у Заводу за унапређивање образовања и васпитања (ЗУОВ), где се програми и кроје, а уџбеници достављају на стручну процену.

Досадашње и будуће уџбенике из историје, потврђују у ЗУОВ-у, потписују искључиво српски историчари, академици, наставници државних факултета, средњих и основних школа, међу којима су и најугледнији професори: Љубодраг Димић, Мира Радојевић, Момчило Павловић...

– Као аутор или коаутор уџбеника из историје за осми разред основне и завршни разред гимназије Завода за уџбенике тврдим да су теме геноцид над Србима у НДХ као и сам логор Јасеновац заступљени с јасним указивањем да се ради о усмераваном и организованом геноциду од саме НДХ у сопственим логорима, да је систем логора Јасеновац логор смрти, који по бестијалности и садизму превазилази све остале нацистичке логоре. Али уџбеник је само помоћно средство које наставник може да допуни другим садржајима и на најбољи начин прикаже ужасе јасеновачких логора смрти користећи историјске изворе, као што су фотографије па и делови филма – прецизира за „Политику" проф. др Момчило Павловић, директор Института за савремену историју.

На који се уџбеник конкретно мисли када се у јавности напомиње да се у њему Јасеновац помиње само у једној реченици, одгонетнули су стручњаци ЗУОВ-а.

– Реч је о страници из уџбеника историје за завршне разреде гимназије (трећи природног, а четврти друштвеног и општег смера). Аутор је проф. др Мира Радојевић, дописни члан САНУ и један од наших најбољих стручњака за савремену историју на југословенском простору, а издавач је „Клет". На тој страници, где се Јасеновац помиње у једној реченици, налази се и антрфиле с биографијом Анте Павелића. Међутим, истраживачки настројени поједини медији нису нашли за сходно да прелистају тај уџбеник до краја и тридесетак страница касније пронађу пет страна посвећених злочинима, логорима, страдању Срба, причи о броју жртава у Јасеновцу... Али су уџбенику који је у том смислу најкомплетнији неоправдано спочитали мањкавости – указују у ЗУОВ-у.

Нарочито напомињу да су сви уџбеници условљени програмима наставе и учења у чијим се садржајима и исходима експлицитно помиње геноцид над српским народом, као и квислиншка творевина и њен поглавник који су за тај злочин одговорни. Наводи се и име Диане Будисављевић због њене улоге у спасавању хиљада српске деце од сигурне смрти у усташким логорима.

View article...

Enclosures:

160z120_jasenovacskola.jpg (8 KB) http://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2021_03//160z120_jasenovacskola.jpg

 

Геноцид над Србима био је основна сврха Јасеновца

politika.rs

Геноцид над Србима био је основна сврха Јасеновца

Мирјана Сретеновић

4-5 minutes

---

Професор др. Гидеон Грајф, познати израелски историчар, стручњак за Холокауст и Јасеновац, поред осталог, аутор књиге „Јасеновац ‒ Аушвиц Балкана" , упутио је писмо уредницима „Лос Анђелес тајмса", као одговор на критику филма „Дара из Јасеновца" Роберта Ејблса, објављену 4. фебруара, а чија је поента да ово филмско остварење наводно жели да „изравна рачуне" Срба са Хрватима.

Преносимо писмо проф. др Грајфа у целости:

Историја је наука заснована на чињеницама, и само на чињеницама. Чланак Роберта Ејблса запоставља многе кључне историјске факте ‒ и то је велика штета. Ејблс описује потпуно искривљену слику логора смрти Јасеновац. Приликом научноисторијског истраживања нема замене за историјске чињенице.

Као неко ко се много година бави историјом Јасеновца као логора истребљења, који је основао и којим је руководио хрватски нацистичко-усташки режим од 1941. до 1945. године, тврдим да је јасеновачки логор био један од најбруталнијих и најозлоглашенијих од укупно осам логора смрти у Другом светском рату. Тамо је спровођено 57 метода убијања, на основу сведочења преживелих, доступних у многим архивама, од немачких војних дневника, до изјава преживелих логораша, који су тада били деца.

Јасеновац није био намењен само Јеврејима. Штавише, био је за све нехрвате и противнике усташког режима. Његова основна сврха била је да спроведе геноцид над Србима, пошто су их Хрвати опсесивно и екстремно мрзели.

Јевреји су убијани у Јасеновцу, као и на читавој територији Независне Државе Хрватске, што је био део нацистичко- хрватске политике конформизма и подаништва према нацистичкој Немачкој, на коју се НДХ не само угледала, већ је очајнички тежила и да је превазиђе у окрутности.

„Хрватско-усташко коначно решење" спровело је у дело убиство 75 одсто јеврејске популације, укључујући 57 рабина, који су били поклани, заједно са јеврејским женама, децом и мушкарцима.

Божидарка Фрајт (Фото приватна архива)

Још је нерешен број смртно страдалих Срба. Одвојено од бруталних убистава у Јасеновцу, њихов број у овом логору предмет је расправа међу историчарима. Ипак, полажем наде у опширно истраживање, које је објавио професор Менахем Шелак, из Јад Вашема, који је одредио 700 хиљада као коначни број убијених у Јасеновцу, од којих је било најмање 500 хиљада Срба лишених живота.

Али оно што је најтрагичније, био је и злогласни логор за децу, јединствен у окупираној Европи. Близу 20 хиљада јеврејске, српске и ромске деце логораша тамо је брутално убијено, од укупног броја од 76 хиљада деце која су страдала у „Усташком коначном решењу", а које је започето шест месеци пре Немачког нацистичког коначног решења.

Око 12 хиљада деце логораша спасила је Диана Обексер Будисављевић, али већина те деце изгубила је свој идентитет, зато што су насилно преобраћена у католичанство и дата на усвајање. Добро познат случај била је југословенска и хрватска глумица Божидарка Фрајт, која је 1974. године једино сазнала податак о себи да је била српско сироче са Козаре, да је била усвојена и да је одгајана са украденим идентитетом ‒ као Хрватица.

Штета је што аутор чланка у „Лос Анђелес тајмсу" игнорише основне историјске чињенице, чиме на погрешан траг наводи своје читаоце. Озбиљан и професионалан историчар мора чврсто да се држи факата. Све остало је игра са легендама и митовима. Да закључим: Срби су, исто као и Јевреји, били суочени са тоталним истребљењем, деловањем марионетске усташке владе Независне Државе Хрватске. Тако да су највећи број мучених, понижаваних и убијених у Јасеновачком логору смрти, као и у мањим логорима у његовом саставу, били Срби, одвојено од Јевреја, Рома и оних који су сматрани опонентима усташког режима. Лично сам интервјуисао неке од преживелих.

Такође, желео бих да вам предложим да прочитате књигу Ервина Милера „Пакао звани Јасеновац", а уз ово бих желео да пошаљем и лични поклон библиотеци „Лос Анђелес тајмса", књигу „Плакали смо без суза", о Зондеркомандосима у Аушвицу, и наравно моју књигу „Јасеновац ‒ Аушвиц Балкана".

View article...

Enclosures:

160z120_Gideon-Grajf----------Foto-ANDjELKO-VASILJEVIC.jpg (8 KB) http://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2021_02//160z120_Gideon-Grajf----------Foto-ANDjELKO-VASILJEVIC.jpg

 

Линта: Српске жртве у БиХ занемарене, понижене и мање вриједне у односу на бошњачке

"Србима су се свакодневно дешавала брутална и свирепа убиства, мучења, силовања, хапшења, одвођења у затворе и логоре, отимачина и пљачка имовине. Највећа стратишта сарајевских Срба била су, између осталих, јама Казани испод Требвића, логор у бившој касарни Виктор Бубањ, затим насеља Пофалићи, Мојмило, Добриња, Стуб, Азићи и више од 120 логора и затвора."

Од

ИН4С

-

24/02/2021 11:13 Посљедња измјена: 24/02/2021 11:13

0

 

Миодраг Линта

Предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта истиче да је Сарајево највеће стратиште српског народ на подручју БиХ у протеклом рату. Он подсјећа да је након убиства старог свата Николе Градовића 1. марта 1992. године од стране муслиманских екстремиста почео општи напад на Србе у Сарајеву.

Бројне чињенице показују, истиче Линта, да је Сарајево претворено у највећи концентрациони логор послије Другог свјетског рата у коме су припадници муслиманских војних, полицијских и паравојних формација убили више од 8.000 Срба.

„Србима су се свакодневно дешавала брутална и свирепа убиства, мучења, силовања, хапшења, одвођења у затворе и логоре, отимачина и пљачка имовине. Највећа стратишта сарајевских Срба била су, између осталих, јама Казани испод Требвића, логор у бившој касарни Виктор Бубањ, затим насеља Пофалићи, Мојмило, Добриња, Стуб, Азићи и више од 120 логора и затвора.".

Линта подсјећа да бошњачке власти од завршетка рата одбијају да формирају комисију за истраживање ратних злочина над Србима у Сарајеву. Такође, федералне и кантоналне власти у Сарајеву одбијају да обиљеже бројна мјеста гдје су Срби убијани у протеклом рату. Због тога је, оцјењује, важно да се на подручју Источног Сарајева изгради споменик у знак сјећања на страдале Србе у Сарајеву.

„Бошњачке власти упорно настоје да умање злочине и број српских жртава и пошаљу поруку да се радило о појединачним и изолованим случајевима. Међутим, подаци о броју страдалих Срба у Сарајеву јасно говоре да се радило о планском и организованом злочину. Сарајево је један од бројних примјера у БиХ да су српске жртве у односу на бошњачке занемарене, понижење и мање вриједне. Потпуна је лаж бошњачке стране да је Сарајево био окупирани град односно град под опсадом. Сарајево је током рата био подјељен град и свака страна је бранила територије које је држала под својом контролом.", закључио је.

https://www.in4s.net/linta-srpske-zrtve-u-bih-zanemarene-ponizene-i-manje-vrijedne-u-odnosu-na-bosnjacke/

„Дара из Јасеновца”: Тежак терет заједничке историје

politika.rs

Тежак терет заједничке историје

Дубравка Лакић

6-7 minutes

---

Нема у њему ни „п" од пропаганде. Филм „Дара из Јасеновца" у режији Предрага Гаге Антонијевића и према сценарију Наташе Дракулић је историјски тачан. Хтели то неки или не.

И нема у њему ничег што већ нисмо знали или нисмо већ видели у јавно доступним архивским материјалима, у оригиналним документарним филмовима, на изложбама оригиналних фотографија, у историјским музејима, па и у Јад Вашему... Или слушајући исповести преживелих и још увек живих жртава. Сетите се само „Тестамента" хрватског редитеља Лордана Зафрановића, израђеног од архивских снимака насталих у продукцији „Хрватског сликописа".

Или исповедног документарца „Завештање" Ивана Јовића, у чију камеру говоре сведоци, бивши логораши. Или оног најсвежијег примера – документарног играног филма „Дневник Диане Будисављевић" хрватске ауторке Дане Будисављевић, у којем своје судбине у усташком концентрационом логору Јасеновац и Стара Градишка казују преживела српска (односно, како се у филму најчешће каже – православна) деца, а данас старци чије ране још боле...

 Оваквих примера у послератној историји југословенске, српске и хрватске кинематографије има још, али Антонијевићев филм „диже прашину" и зато што је први дугометражни играни филм о страдању српског народа са територије некадашње НДХ, у злогласном систему концентрационих логора међу којима је Јасеновац био највећи. Логора смрти за Србе, Јевреје, Роме, похватане партизане, комунисте. Први, после седам и по деценија од завршетка Другог светског рата.

 Је ли сада за то касно? Није. Живимо данас у свету повампиреног нацизма и фашизма. Оваква врста опомене и освежавања памћења је добродошла. „Дара из Јасеновца" није позив на мржњу, није позив на освету. Он само са довољне историјске дистанце подсећа на тежак терет заједничке историје с којим се ваља и даље носити. Ово је позив на сећање на нешто што нико ко је човек са имало савести не сме да заборави. Уз то је и филм без страха од тога шта ће неко из комшилука мислити или рећи и без обланди од лажних политичких коректности и лицемерства.

 По жанру, Антонијевићев филм је историјска драма у којој су испоштоване све жанровске одреднице, без размахивања ауторовим знањем и умећем. Режија је стандардна за овакву врсту филма, ослоњена на минимализам у приказу најбруталнијих сцена усташких злочина и тортура. Исто тако минималистичким, сведеним средствима постигнута је и висока емотивност филма. Градација емоција тече природно, у континуитету, до самог краја ове филмске приче саткане од истине, историјских чињеница (и личности) и повремених ауторских слобода које се углавном тичу жеље за постизањем чврстине наративних токова. У ту ауторску слободу спада и употреба историјски иначе тачног говора Вјекослава Макса Лубурића (у тумачењу Марка Јанкетића) – оснивача и заповедника НДХ концентрационих логора, са репутацијом најбруталнијег и са називом „Заповедник својих месара". Тај говор Лубурић није одржао пред српским дечацима обученим у усташке униформе у Старој Градишки током ратних четрдесетих година, већ 1968. док је још жив, здрав и некажњен живео у Шпанији под Франковом заштитом (и интернет је пун његових трагова)...

У филмској причи о десетогодишњој девојчици Дари на коју је пао терет аманета да буде храбра и сачува живот свога маленог брата Буда и запамти ко је, одакле је и како јој се звала убијена мајка (сценарио: Наташа Дракулић), Антонијевић се већински опредељује за крупни или средњи план, што филму омогућава лакше приказивање и на великом и на малом екрану. Иако филм говори о насилним смртима и свим видовима познатих тортура у усташким логорима од којих је један, и једини у целој окупираној Европи, био намењен деци, његова визуелна естетика није мортуална.

Преовлађују топле боје чији се склад повремено узнемирава и нарушава застрашујуће црном бојом усташких униформи и свештеничких одора. У свему томе видни су доприноси сценографије (Горан Јоксимовић), костимографије (Иванка Крстовић) и сниматељског рада Милоша Кодема.

 Посебна прича су глумци у овом филму. Најтеже је радити са децом, а ово што је са тим маленим глумцима постигао Гага Антонијевић заслужује дивљење. Главни глумачки терет пао је на девојчицу Биљану Чекић (Дара) и она га је маестрално са собом носила. А тако је кроз филм носила и свог брата, бебу Буда (Будо Илић) чији лик у филму тумаче тројке Лука, Јаков и Симон Шарановић и то тако да су у рангу оног антологијски одиграног лика бебе у награђеном филму „Капернаум" либанске редитељке Надин Лабаки. Од Биљане и малене браће Шарановић тешко је одвојити очи. Филм уосталом и јесте испричан из визуре детета...

 И иначе је цео кастинг, који је позамашан, добро урађен. Доминирају углавном глумци из Републике Српске и овај филм нам је омогућио да их боље упознамо. Највеће усташке зликовце, историјске личности, уз Марка Јанкетића (Лубурић) тумаче и, због изврсне маске непрепознатљиви, Вук Костић у лику „фра Сотоне" – Мирослава Филиповића Мајсторовића, фрањевца и једног од најсуровијих злочинаца Другог светског рата, Игор Ђорђевић као Анте Врбан... Наташа Нинковић која је дебитовала у Антонијевићевом филму „Спасилац", сада је са пуном зрелошћу и одговорношћу одиграла лик Радојке...

 Пандемија вируса корона омела је још за октобар планирану премијеру и биоскопско приказивање „Даре из Јасеновца" у Србији, пре његовог учешћа у трци за номинације за „Оскар" као нашег кандидата. Свечана премијера је још онда била померена за април у нади да ће се тада и догодити. Мудра је одлука продуцената што су, после силних халабука, дозволили једно (ексклузивно) приказивање на телевизијским екранима. Сада је све јасно. И чини се да су се сада отворила врата и за друге филмове о овој тематици.

View article...

Enclosures:

160z120_Dara-iz-Jasenovca-deca-www.jpg (10 KB) http://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2021_02//160z120_Dara-iz-Jasenovca-deca-www.jpg