Критичари похвално о „Дари из Јасеновца”

politika.rs

Критичари похвално о „Дари из Јасеновца"

5-6 minutes

---

Чим је 25. јануара скинут ембарго на објављивање критика за филм „Дара из Јасеновца" који је био кандидат Србије за награду Оскар, истог јутра у 6 часова у америчком часопису Варајети појавила се критика, у којој утицајни њујоршки филмски критичар Џеј Вајсберг, није имао суштинских замерки на филм, већ сматра да су побуде за снимање оваквог филма проблематичне. Но, нису се сви филмски критичари сложили са овом оценом, преноси РТС.

На дан почетка диструбуције у Сједињеним Државама 9. фебруара, српски кандидат за награду америчке Академије филмске уметности и науке Дара из Јасеновца суочио се с новим негативним критикама, овог пута у Лос Анђелес тајмсу. Осим што је изнео низ замерки на рачун филма, критичар ЛА Тајмса је показао и непознавање историје, али и злонамерно извртање чињеница.

Међутим, филмом „Дара из Јасеновца" су се на веома посвећен и позитиван начин бавили бројни други еминентни сајтови специјализовани за филм.

Тако Disappointment media „Дару из Јасеновца"а назива „бруталним остварењем" и истиче значај филма који, како наводи, „прича причу која се не прича често", истовремено подвлачећи његов едукативни каракер и „префињену и самоуверену режију", као и сјајне перформансе које филм садржи.

Критичар наглашава да филм који долази од редитељског ветерана Предрага Антонијевића покрива често превиђени и стравични аспект ере Холокауста, и успева да исприча причу о истрајности девојчице кроз трагедију.

Иако неки критичари сматрају да Дара из Јасеновца промовише српску националистичку агенду, ово остварење је заправо озбиљан покушај да се прикаже фашистичко угњетавање, наводи историчар и писац Рори Јеоманс у свом тексту за Балкан инсајт.

Јеоманас на крају текста подсећа да у четири кратке, катаклизмичне године свог постојања, НДХ је имала велики утицај на милионе обичних људи, као и на генерације иза њих. У архивама постоји толико прича о искуствима појединаца у тим годинама терора – прича Срба, Јевреја и Рома, али и Хрвата и Бошњака – које само чекају да буду испричане.

„Ако „Дара из Јасеновца" успе да охрабри филмске ствараоце да испричају неке од ових прича, она ће сигурно бити упамћена по томе, а не по негативним критикама", закључује Јеоманас.

За The Knockturnal „Дара из Јасеновца" се придружила мноштву филмова о Холокаусту и зверствима почињеним у логорима смрти, али је како се подвлачи, „Дара из Јасеновца" јединствена у фокусирању на причу о Србима и у постављању десетогодишњакиње као главне јунакиње приче о преживљавању.

Како се наводи, ово је филм у коме је фокус на женама и деци и тешким одлукама са којима се мајке суочавају:

„Велики део драме филма окружују тешке одлуке које ове жене морају донети суочене са страхотама геноцида. Да ли би требало украсти кукуруз за своју гладну децу и потенцијално се суочити с батинама? Да ли би требало да пошаљу децу због шансе за бољи живот и ризикују да их више никада не виде? Ова питања продубљују страхоте Холокауста изван језивих убистава изражавајући психолошку трауму наметнуту жртвама", наводи еминетни сајт.

Дејвид Валечински на сајту worldfilmreviews.us је oбјавио своје виђење филма „Дара из Јасеновца". По његовом мишљењу, филм истиче чињеницу да и у најгорим временима постоје људи који желе да помогну, ризикујући чак и сопствени живот.

„Током целог филма стражари и затвореници морају да се носе са месечним посетама Црвеног крста који журно и тајно аутобусом одвози одређени број деце док остатак препушта њиховој ужасној судбини. Претпоставка је да су и часне сестре читале исту Библију као и радници Црвеног крста, али по њиховим поступцима то никада не бисте увидели", наводи Валечински.

„Дара из Јасеновца је врло добро снимљен филм и један је од првих значајних филмова који се бави неправдама и злочинима који су почињени у хрватским логорима током Другог светског рата и њиховом доприносу геноциду над Србима у целини", истиче у својој критици Херман Даливал на сајту Синемасанктум.

Ово је највероватније први или бар један од првих значајних филмова који се бави неправдама и злочинима који су почињени у овим хрватским логорима током Другог светског рата, и њиховом доприносу геноциду над Србима у целини.

„Рекао бих да је то једна од ствари које заиста издвајају овај филм од осталих филмова о Холокаусту. И док филм не пружа превише контекста око Срба, њихове динамике са Хрватском и какву је улогу ова земља имала код Сила осовине, ви ипак успевате да схватите суштину, а драма која је у средишту филма, заиста и не изискује велико предзнање да би га било могуће пратити", закључује Даливал.

View article...

Enclosures:

160z120_dara-iz-jasenovca.jpg (6 KB) http://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2021_02//160z120_dara-iz-jasenovca.jpg

 

iskra.co

Слободан Рељић: Стефан Немања у раљама Гордане Чомић

8-10 minutes

---

16.02.2021. - 20:45

Министарка за људска и мањинска права и друштвени дијалог Гордана Чомић (Фото: Танјуг/Драган Кујунџић)

Споменик Стефану Немањи се утапа у Савски трг, у пролећне магле главног града. Његови браниоци одлазе у „нове победе", а оспораватељи се окрећу новим задацима у одбрани демократије и либералних вредности. Ипак, живимо у времену кад остаје питање да ли споменик висок 23 метра, тежак 68 тона и извајан руком врхунског уметника значи да је однос према њему – однос подржавања или оспоравања вредности које он симболички представља.

За оне који су оспоравали и саму идеју да се за Стефана Немању „троше паре пореских обвезника" Србије на европском путу све је јасно. Наравно да су вредности које симболизује отац Саве Немањића за сметлиште историје. Све њихове примедбе имају само тај циљ. Али шта мисле – браниоци? Рецимо, она апсолутна посланичка већина у Народној скупштини? Која може све! Парламент, говорили су поносни Енглези, „може учинити све, осим променити човека у жену и ограничити одлуке свог наследника". У ово време „превазиђено" је и немогуће…

Не треба ни за трен посумњати да је Вјерују наше парламентарне већине тог 27. јануара стало у три реченице: „Од њега па до данас смо државотворни народ. Тим мачем правио је и градио, затим чувао Србију." Те да је „споменик пре свега прича о нама, ко смо били, где смо били, шта смо радили и највише шта смо данас и шта хоћемо да будемо" и – да је откривање споменика „чин полагања рачуна о себи и свом идентитету".

(Анти)историјска прилика

Али да ли је? И да ли се иза брда ваља Нешто а због чега би се Стефан Немања најрадије бацио у савску мочвару, да се отуд не помоли за стотину година? И како ће народни посланици ускоро полагати „рачун о себи и свом идентитету" кад пред њих дође, на пример, Закон о истополним браковима за који је министарка коју су они изабрали, како је обелодањено дан после славља испод Немањиног споменика, објавила три јавна позива за укључивање ОЦД (организација цивилног друштва) у радне групе за израду закона.

Поштоваоци Стефана Немање биће у (анти)историјској прилици да у српске законе на чијем су челу Законоправило Светог Саве и Душанов законик – озаконе содомију! Иако је то свет коме није било мука у стомаку да озакоњује све и свашта, ово јесте мало превише. Или само ми тако мислимо? Јер кад вам је „стратешки циљ" Европска унија, ништа није препрека. Па и да је Стефан Немања висок 126 метара и тежак 1.068 тона, он може бити и заобиђен и прескочен, ма и оборен у савски муљ ако затреба?! Ми смо га дигли, на нама је шта да радимо с њим. Је ли тако? Биће да се види. Будућност коју чекамо није далека.

Додуше, министаркине службе то зову Закон о истополном партнерству, али га је Национални конвент о Европској унији преименовао у Закон о истополним браковима, што је и циљ. И министарства и Конвента.

Али не падајте на колена пред Конвентом, то је само НВО који себе доживљава као „платформу цивилног друштва која заступа интересе грађана и грађанки Србије у свим фазама процеса европских интеграција". И наравно, могли бисте и ви са троје пунолетних грађана оформити конвент, само што вас министарка не би ништа питала јер се као ваши финансијери не би појавили Сорош, Kingdom of Netherlands, EУ и Deutsche zusammenarbeit. А општепознато је да министарка овакве подржаваоце држи за заинтересованије за слободну и демократску Србију од вас који бисте, како је о оном Краљевству Јутуту певао чика Јова Змај, „војевали о свом круху". И држали до немањићких вредности које су нас одржале осам векова.

Али шта је осам векова према осам минута почасти које може добити министарка у некој канцеларији у Бриселу ако прогура Закон о истополним браковима. И да им изнесе своју велику мисао коју је нама већ објавила на званичном сајту Министарства: „Не можемо избрисати предрасуде, али можемо донети законе којима се забрањују понашања заснована на предрасудама." Опа! Она, Гордана Чомић лично, вама, српска примитивна светино, јавља да је ствар решена, ма шта ви мислили. Прочитајте још једном! Или да се оде на „лице места", на сајт Владе Србије у рубрику о приоритетима Министарства за људска и мањинска права и друштвени дијалог…

Врхунско „демократско" начело: ја одређујем шта је предрасуда и онда на њу бацам закон! Да је убијем у корену! Закон је демократски, наравно. Јер до ове генијалности министарка је дошла још у Демократској странци, али пошто није успела да је претвори у сладострасно малтретирање већинског демоса у српској држави, у „прелазном року" нашла је пријатеље у СНС-у који ће остварити њену велику идеју и жељу. И не само њену. Сакупи се њих хиљаду под заставом „дугиних боја" сваке године. И вуку центром главног града барем још толико тешко наоружаних полицајаца!

Спаљивање светости

А какав би то био успех – имати 14. Закон о истополним браковима у Европи са овако затуцаним народом који верује Светом писму и учењу Цркве који недвосмислено осуђују хомосексуалне полне односе, видећи у томе порочно унакажење човекове Богом створене природе. Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица (3 Мојс. 20:13). Библија говори о тешкој казни којом је Бог казнио становнике Содома (1 Мојс 19:1–29), по тумачењу Светих Отаца управо за грех хомосексуализма. Или, како је писао апостол Павле развратним становницима Коринта: Не варајте се… ни рукоблудници, ни мужеложници… неће наслиједити Царство Божије (1 Кор. 6:9–10).

Али шта је Свето писмо према нечему што се зове Устав ЕУ, а што је одбацило могућност „хришћанског карактера" Европе. Те не би било грешке ни да направимо ломачу довољно велику да спалимо сва Света писма која су се задесила у Србији, јер би тако коначно „избрисали предрасуде", али нећемо – јер ломаче су потпаљивали фашисти. Демократе доносе законе којима спаљују саму светост. И колико се то показује залудније, утолико се доноси више закона и амандмана. Ми правимо друштво „владавине права". Свака наумљена ликвидација онога до чега држи примитивни народ биће одобрена у напредној Народној скупштини.

Нећемо ваљда остати с Румунима, Бугарима, Пољацима и Словацима, или, не дао Бог, поћи за Мађарима код којих су „истополни бракови незаконити", али су ваљда имајући на уму и сам врх пријатељске српске владе, до сада омогућавали „усвајање деце уколико се један од партнера пријави сам". Међутим, јавља растужена Радио Слободна Европа, „мађарски парламент усвојио је 16. децембра 2020. закон који је и то забранио.

Закон је предложила влада премијера Виктора Орбана и налаже да децу могу да усвајају само брачни парови, уз неке изузетке за самохране рођаке детета." То се свакако не би противило наслеђу угарског краља Беле III (владао 1172-1196), савременику Стефана Немање (1166-1196) који је столовао и упокојио се у Секешфехервару (данас у централној Мађарској), што на мађарском значи Бели замак са престолом а Срби су ту стару престоницу Угарске звали Столни Београд.

Али не хватамо се случајне занимљивости, овде говоримо о идентитету народа којима је Европска унија привремени историјски пут, али не „без алтернативе". И који се не стиде својих „предрасуда". И који имају парламент који свакако не би држао до министарке чији је императив – убијмо предрасуду као бесно псето. Она зна шта треба ликвидирати. А ваше је, народни посланиче, да убаците ону е-картицу кад буде требало и да пожурите у скупштински ресторан – Карађорђева шницла вас чека. Нико вас неће терати да узмете бечку.

Нећете рећи да то није демократија највиших европских стандарда. А ако треба, могао би вас тим поводом частити Џорџ Сорош. Јер он најбоље зна шта бисте учинили кад бисте донели Закон о истополним браковима.

Standard.rs, Печат

 

iskra.co

ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: А чије је Косово ако није српско?

6-8 minutes

---

01.02.2021. - 10:01

фото: З. Шапоњић

Србија може са пуним правом тврдити да је Косово српско, то је без обзира на оспоравања која ће уследити позиција коју је тешко поткопати. Истовремено, неопходно је интензивније радити и са доступним међународним партнерима и са заинтересованим Албанцима како би се решавали проблеми којих је све више.

Де јуре и де факто. Посматрано из првог угла, политички субјекти покушавају да уговорима регулишу међусобне релације, па тако, директно или индиректно и међународне односе. Посматрано из другог угла, светска политика функционише по правилу „што је дозвољено Јупитеру, није дозвољено волу".

Поменути субјекти, а ту се превасходно ради о државама, разликују се по свему, па се хијерархија у светском политичком систему успоставља према релативном односу војне, политичке и економске моћи. Тако се, са једне стране, уочава тенденција нормативног регулисања, а са друге стране сасвим обрнути тренд када некима постојећи формални оквир постане преузак или када се једноставно промене околности у њихову корист.

Отуда и не тако ретке разлике у формалном и фактичком у низу конкретних ситуација. Једном од несретних изјава, председник САНУ осврнуо се на „косовску проблематику" у овом контексту. И де јуре и де факто, ствар око Косова прилично је сложена.

Са формалне стране, албански политичари јесу једнострано прогласили „независност"; признале су их моћне западне земље, уз поједине утицајне муслиманске државе; успело им је да, захваљујући спонзорима и попуштању различитих гарнитура у Београду делимично легитимизују свој статус и учлане се у неколико међународних организација. Али…

Та државолика творевина није призната од овог другог, незападног дела света, нити је чланица у најважнијим међународним организацијама. Корак који им је неопходан за тако нешто јесте улазак у ОУН. За ОУН „косовска проблематика" уређена је Резолуцијом 1244, која, упркос свим накарадним и креативним тумачењима, посматра ову територију као део Србије. Иза овог „правног оквира" ОУН стоје све сталне чланице Савета безбедности које су за њега гласале, што подразумева Русију и Кину.

Чак и када би се обезбедило „ћутање Србије" на покушај „угуравања" нове чланице у систем УН, Москва и Пекинг би, због својих интереса, могли ветирати тај предлог. Отуда и неуморно понављање разних лобиста да се „процес мора завршити међусобним признавањем".

Остаје само да одговоре на питање: зашто је Србији важно то признавање? За анализу формалног још нешто важно: „Устав Косова" подређен је Ахтисаријевом плану. Члан 143. тачка 2. гласи: „Одредбе Свеобухватног предлога о решењу статуса Косова од 26. маја 2007. имају премоћ над осталим законским одредбама Косова." Свеобухватни предлог као „врховни ауторитет" наводи „међународно војно присуство". Влада и Скупштина могу доносити одлуке, али истовремено је дефинисан механизам да оне буду оспорене.

Немогуће уједињење са Албанијом

У преводу, немогуће је Харадинајево „уједињење са Албанијом". Око овога, иначе, постоји још једна препрека из члана 1. тачке 3: „Република Косово нема никакве територијалне захтеве према било којој држави или делу државе, нити ће тражити уједињење са било којом државом или делом државе." Ни најжешћи албански лобисти нису говорили о промени овог „Ахтисаријевог инструмента", њихова намера је да оставе „косовске институције" у својеврсном „заробљеништву", ту би се само и искључиво питао НАТО чак и када би сутра опослили пријем у УН.

Са фактичке стране, ако Косово није српско, онда се поставља питање: а чије је? Ових деценију и кусур показује да то остаје „неуспели пројекат". Овакво Косово није само „заробљеник НАТО", већ и „заточеник" криминалних гангова који овлашћења и „државне институције" (зло)употребљавају за ширење својих нелегалних бизниса.

Дреница је већ дуго уцртана на континенталној карти највећих складишта наркотика, нису занемарљиви ни приходи од трговине органима. Не тражи се од Србије да преда Косово Албанцима, већ албанској мафији. А што се Албанаца тиче, они имају матичну државу. Постоје и далеко многобројнији народи који немају своје државе. Зашто баш Албанци да их имају две?

Нема „милогораца" на Косову

Фактички, замисао о изградњи „косоварског идентитета" пропала је у старту. Испоставило се да у албанском корпусу нема „милогораца". Нема ни аутошовиниста. Ни председника Академије који ће позивати на „повратак" у Србију. Мада ће у приватним разговорима многи од њих потврдити да се нису борили за ово што су добили. Степен разочарења и бесперспективности толики је да се са Косова масовно бежи. Косовски Албанци показују у свом деловању да јесу државовољни, али нису државотворни. И матична им држава кубури са институционалним заокруживањем, практично, још од оснивања.

Фактичко стање је и да то остаје територија изразите „економске пасивности". Као и да је признање Србије потребно не да би сви живели „срећни и задовољни", то зависи од низа других ствари, него зарад легитимизације наратива НАТО о дешавањима из деведесетих година. Треба ли подсећати да су ту Срби означени за „геноцидне", због чега је и „изгубљено право" за управљање Косовом.

Протекторат НАТО

Са формалне стране, дакле, имамо протекторат НАТО који је једнострано прогласио независност на територији Србије. И ту „независност" су подржале кључне чланице НАТО. Са фактичке стране тај протекторат је институцинално неизграђен и системски несређен, самим тим и дугорочно „заглављен" са прегршт проблема. И тим проблемима Србија ће морати да се бави у било којој варијанти, пошто представљају прворазредну претњу националној безбедности, од организованог криминала, до исламских фундаменталиста и осталих „повратника" са блискоисточних ратишта.

Србија може са пуним правом тврдити да је Косово српско, то је без обзира на оспоравања која ће уследити позиција коју је тешко поткопати. Истовремено, неопходно је интензивније радити и са доступним међународним партнерима и са заинтересованим Албанцима како би се решавали проблеми којих је све више. За спољни фактор кључ је дугорочна стабилност, а за албанске комшије изгледна перспектива.

И за једно и за друго неопходно је стрпљење, много напора и ситних корака. Фактичко на Косову није једнозначно, нити онакво каквим се у „нашминканим" анализама представља. Зато и његово „превођење" у формално не може донети ни стабилност ни перспективу.

А да се покуша са другачијим приступом?

 

Хрватска од српске банке тражи 700 милиона евра, а имовину не враћа

То је последњи и најјачи ударац српској банци којим треба да се намири потраживање Хрватске на основу старе девизне штедње грађана

Од

ИН4С

-

30/01/2021 12:04 Посљедња измјена: 30/01/2021 12:04

 

Хрватска

Иако Југобанка већ три деценије у Хрватској не може да управља својом имовином, Трговачки суд у Сплиту од те банке тражи седамсто милиона евра.

 

 

 

Poland aero

Copy video url

Play / Pause

Mute / Unmute

Report a problem

Language

Mox Player

advertisement

То је последњи и најјачи ударац српској банци којим треба да се намири потраживање Хрватске на основу старе девизне штедње грађана. Да ли је ова пресуда донета по принципу кадија те тужи, кадија ти суди, и које су њене последице?

Највише тужби Југобанка је поднела против државе Хрватске за повраћај некретнина, пословница и одмаралишта, а неколико против тамошњих фирми које су узеле кредите и никада их нису вратиле као ријечки „3. мај". Све су решене у корист хрватске државе, као и ова последња – по тужби Хрватске против Југобанке.

https://www.in4s.net/hrvatska-od-srpske-banke-trazi-700-miliona-evra-a-imovinu-ne-vraca/

politika.rs

Појте му Срби

Проф. др Момчило Павловић*

8-10 minutes

---

Специјално за „Политику"

Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави, први стих песме и химне, који данас одјекује широм Србије и српства. Овог јануара навршава се 181 година од прве прославе Светог Саве и од завођења школског звона, као помоћног средства у настави у школама у Србији. Симбола свих школа и свих генерација. Свети Сава прослављен је први пут 14/27. јануара, а школско звоно унето у школску зграду 28. фебруара 1840. године. Оба ова догађаја десила су се за владе кнеза Михаила Обреновића у Крагујевцу, где је била престоница и седиште првих српских виших школа. Пре тога код Срба ван Србије овај светитељ се славио као заштитник школа у неким местима у Срему.

Растко Немањић, Свети Сава је симбол служења своме народу, родољубивог служења. Он се одрекао дворских привилегија и кроз манастирску самоћу посветио се Богу и свом народу. У народ је ширио православље, сузбијао друге јереси, у жељи да створи народну веру која ће га чувати од искушења и пропасти кроз сву историју. Кроз 12 епископија организовао је српску православну цркву а кроз уједињене српске земље које је његов отац остварио увео је школе – темељ народног образовања.

Са својим братом подигао Жичу, манастир као столицу своје архиепископије. Ту је крунисан његов брат, Стефан Првовенчани, ту се држали и први државни сабори. Његов рад са братом у наредних 15 година утврдио је и веру православну у народу и државу српску.

Овај светитељ је обесмрћен и за сва времена је у народу кроз веру, цркву, школу, крсну славу, имена мушке и женске деце, а многа места, горе и воде носе његово име. Иако се верује да му је прах развејан његов дух је, упркос свему, у народу и лебди над народом. Срби су кроз историју губили и манастире и државу, али православну веру, нису никада. Она је у основи идентитета, данас подељеног и расејаног и у неким деловима бивше Југославије угроженог српства.

Школско звоно – симбол школе

Организовано прослављање Светог Саве као школске славе пратимо од 1840.  Месец дана после установљавања прославе Светог Саве у свим школама то јест школама свих нивоа, уведено је и звоно које је до дана данашњег симбол школе, почетка школске године, првог сусрета са школом уплашених првачића, и ђачки растанак, који остаје за незаборав. Почетак наставе, почетак и крај сваког часа, спас кад ниси спреман да одговараш…Упркос напретку и технологији звоно се одржало. Било би лепо да сакупимо школска звона из свих крајева. Јер звоно симболизује историју сваке школе.

Ове исте године, 1840, на један месец по Светом Сави, обављена је у крагујевачким школама и светковина у част уношења првог школског звона „узданије  училишних заведенија" – Лицеја и гимназије. Ово је, прво школско звоно у Србији, чија је појава у школи значила културни напредак и новину у наставном раду. До тада звоно није било потребно као помоћно средство у школском раду, јер се радило по систему разредне наставе. То јест, сваки је разред имао свога наставника за све наставне предмете. Крајем 1839. и почетком 1840.  тај систем се полако напушта, и уместо њега заводи систем стручности. То значи сваки предмет предаје стручни наставник. При таквом раду потребно је било завести ред у погледу почетка и трајања часова и смењивања наставника. За то је био потребан школски сат, звоно и служитељ који ће о томе да води рачуна.

О овој ствари решавао је Професорски савет оба завода 19. октобра 1839. године. Решено је да школа узме служитеља, кога су назвали „осматрач" и ставили му у задатак да „бодрим оком" пази на ред међу ученицима у школи и ван ње и да о томе „рапортира" професорима. Он ће исто тако пазити на ред и међу професорима уколико се тиче објављивања часова и реда прописаног у томе погледу.

Да би „осматрач" вршио посао како треба, Савет је решио још да му се „купи један часоказ и звонце, како би овај на томе школском: часоказу владајући се свагда, мењајућим се професорима њихов излаз и улаз звонцем тачно и строго објављивао, да не би професори један другом часове закидали".
Министарство просвете је одобрило ова решења и набавило сат и звоно за Лицеј и гимназију, који су били под једним кровом. Уношење звона у школску зграду, и подизање његово на кулу, која је нарочито за њега направљена, обављено је врло свечано 28. фебруара 1840. године.

Прва прослава Светог Саве

Тадашња аутономна, али не још и независна Србија, кнеза Михаила имала је две гимназије и три полугимназије. Прва прослава у Крагујевачком лицеуму обављена је врло свечано, са литијама наставника и ученика до народног ручка и забаве испред школе. Била је то једна од највећих културних светковина у Србији тога времена. Од тада она је остала као стална школска установа великог васпитног и националног значаја.

Данашња Прва мушка гимназија у Крагујевцу основана је у Београду 1831. године под именом Велика школа. Након две године премештена је у Крагујевац и тамо школске 1834–1835. године проглашена за прву српску гимназију у Србији. Она је доцније носила званичан назив Гимназија кнеза Милоша Великог, по имену свога оснивача. Историја ове гимназије нераздвојно је везана за постанак и историју данашњег Универзитета у Београду. Она је била матична школа за све средње школе у Србији, па и за универзитет. Јер најстарији гимназијски разред уздигнут је 1838. године на ранг више школе, која се онда, по неком западњачком узору, назвала Лицеј. А из овог лицеја, премештеног у Београд 1841. године, развио се преко Велике школе данашњи београдски универзитет.

Гимназија и Лицеј задуго су били у истој згради, имали заједничке професоре и заједничку управу. Тек крајем 1839. године одвојен је наставно и административно Лицеј од гимназије. Директор гимназије постао је најстарији професор Исидор Стојановић, док је дотадашњи заједнички старешина Атанасије Николић постао ректор Лицеја. Обојица су били дошљаци у Србији, вредни школски и просветни радници из Бачке. Они су као старешине првих просветних завода стварали традицију средњих и виших школа у Србији. Они су завели и прве школске свечаности као важно васпитно средство. Они су завели призивање Светог Духа на почетку школске године и прослављање Светог Саве као школске славе.

Предлог Атанасија Николића, ректора лицеја

У лето 1839. годнне прешао је у Србију један од највећих носилаца културе, Атанасије Николић, професор математике, земљемерства и цртања. Он је већ од почетка школске 1839–1840. године ректор Лицеја у Крагујевцу и за прва два-три месеца показао је изванредну активност у свима правцима. У новембру 1839. основао је у Крагујевцу школу цртања, а поред тога свакодневно је слао предлоге Попечитељству Просвештенија, како би се убрзало „обште изображеније Сербие".

После девет дана, 14. децембра, Попечитељство просвештенија саглашава се са предлогом Атанасија Николића и обраћа се Совјету за решење и одобрење, додавши Николићевом предлогу и Крагујевачку гимназију јер су се оба „виша училишта" налазила у једној истој згради и била су врло блиска.  По том „саглашавању", дакле, није се Светом Сави учинила заслужена пажња, да буде заштитник и слава свих школа у Србији. Али оно што је пропустило Попечитељство просвештенија, учинио је Совјет. Он је уважио његову сагласност, па је дао још и свој додатак. Тим „совјетским додатком" уведено је прослављање по свима школама у Отечеству. 

Решење су потписали Намесници Књажевског Достоннства: Председатељ Совјета, генерал-мајор, каваљер Јеврем Обреновић, член Совјета, полковннк Тома Вучић – Перишић, и Представник Књажевски, Попечитељ инострани дела, Аврам Петронијевић.

Оно је донето у Београд, где су се тада налазили намесници и централна власт.  Совјетско решење о прослављању Светог Саве примило је Попечитељство просвештенија 4. јануара, па  је одмах идућег дана обавестило о томе београдског митрополита, ректора Лицеја у Крагујевцу и сва окружна начелства.

Ректор Лицеја сазвао је главно заседање школско за 10. јануар 1840. и обзнанио „свима родољупцима да ће се празник Светог Ариепископа Саве, као новоизавбраног патрона школског, који у идућу недељу пада, после Свете Литургије, у школскоме зданију овом торжествено поздравити". Тако се у Крагујевцу прославила школска слава.  На тој прослави се певала једна друга песма „Пој Србе пој", док се садашња химна „Ускликнимо с љубављу" пева неколико година од установљења школске славе.

Ова химна ориће се док је школа, док је цркве и док је Срба ма где били. Певајући Ти захвалну химну још увек се молимо у Жичи, Студеници, и другим светињама широм Балкана и света где су Срби са поруком, православна црква је опстала, а школе народне васпитавају децу за будући живот и спремају за искушења која долазе.

* Историчар

 

Vučić: Ucenjivaće nas formiranjem "velike Albanije"

kosovo-online.com

Vučić: Ucenjivaće nas formiranjem "velike Albanije" - Kosovo Online

3-4 minutes

---

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavo je da očekuje da će na predstojećim izborima na Kosovu pobediti snage koje će insistirati na ujedinjenju sa Albanijom, a zatim će uslediti pritisak na Srbiju da prizna Kosovo.

"Svakako će pobediti snage koje institiraju na ujedinjenju sa Albanijom. Haradinaj je opasan čovek. To je rekao jer je Kurtiju potrebna jedna albanska partija za većinu i Haradinaj se gura da to bude on, i da bude izabran za predsednika Kosova. Imali biste tu vrstu koalicije za veliku Albaniju. A onda će početi da nas da ucenjuju sa velikom Albanijom, i reći će da priznamo Kosovo. Sa tom idejom će nam doći stranci", rekao je Vučić na TV Prva.

Na konstataciju da Haradinaj već i spominje da bi to trebalo da bude kompromis, Vučić odgovara da ga ne brine to šta prištinski političari kažu, već što će sa tom idejom doći i stranci.

"To je ono što mogu da kažem i što očekujem. Čeka nas užasno teško proleće, leto, jesen. Ali, borićemo se", poručio je predsednik Srbije.

Komentarišući izjavu Danijela Servera da on neće priznati nezavisnost Kosova, Vučić je rekao da je to tačno.

"Server je rekao da se to neće desiti, da neću priznati Kosovo. Zato što zna koliko sam odgovoran. On računa na neke druge, zna da sam ja isuviše odgovoran", rekao je Vučić.

Haradinaj poručio Vučiću: Ako Srbija prizna Kosovo, neće biti referenduma o ujedinjenju sa Albanijom

Na pitanje novinara kako komentariše izjavu Borka Stefanovića koji ga je optužio da je kukavica i da sada neće ispuniti ono što je obećao Zapadu, Vučić je rekao da oni od 2012. govore kako će da prizna Kosovo i nešto da izda.

"Sram vas bilo, vi ste pustili da nam tuku i ubijaju narod i lome i pale krstove na crkvama i manastirima, i da nam pale svetinje. I tada ste samo izdali saopštenje", poručio je Vučić opoziciji.

Dodaje da Albanci u Prištini zbog toga podižu "spomenike Jeremiću, Ðilasu i ostalima".

Vučić ističe da je ova vlast za razliku od toga uspela da vrati pitanje Kosova za pregovarački sto.

"I onda (Borko) kaže da sam obećao da ću da izdam Kosovo i da sam kukavica jer čuvam KiM i srpski narod na KiM. Jesam li kukavica"? E, svaka ti čast junače što si ranije molio Amerikance da sačekaju i posle izbora da priznaju Kosovo", naglasio je predsednik Srbije.

Dodaje da je to tako kada neko na lažima zasniva svoju politiku.

Vučić navodi da se bori koliko može iako je vrlo teška situacija, kao i da je jedini stao u odbranu prava na drugačije mišljenje Vladimira Kostića, predsednika SANU, dok su svi ti "junaci" ćutali kao zaliveni ne bi li se nekome dodvorili.

 

rtrs.tv

У Београду поднесена прва приватна тужба против НАТО

RTRS, Radio Тelevizija Republike Srpske, Radio Television of Republic of Srpska

3-4 minutes

---

НАТО бомбардовање БеоградаФото: Screenshot/YouTube

Алексић је изјавио Срни да је тужбу поднио активни официр Војске Србије који је оболио од тешког облика канцера, а током бомбардовања 1999. године боравио је у области садашње Копнене зони безбједности на југу Србије која је готово свакодневно гађана муницијом са осиромашеним уранијумом.

- На исти начин на који је мој колега Анђело Тартаља, адвокат из Рима, заступао италијанске војнике и цивиле који су боравили на Косову и Метохији, и који је већ добио 181 пресуду, тако ми подносимо тужбе у име официра, војника на служењу војног рока, полицајаца и ратних војних резервиста који су боравили на Космету и који су од тада обољели од неког облика канцера - појаснио је Алексић.

Он сматра да грађани Србије којима је повријеђено право на живот, јер оболијевају од осиромашеног уранијума који је бачен у нелегалној НАТО агресији 1999. године, имају једнака права као и грађани Италије.

Алексић је навео да тужба садржи доказе из САД, Свјетске здравствене организације, о канцерогеном утицају осиромашеног уранијума, домаћу и страну судску праксу и пресуде.

- Сматрамо да ће наш суд кад упореди сву судску праксу и доказе сигурно донијети поштене одлуке, какве су донијели суд и судије у Италији. Ми ћемо да тражимо најмање око 100.000 евра за сваког обољелог од канцера, а у Италији је то много више, рачунајући да је то неки минимум - рекао је Алексић.

Истичући да постоје правоснажне пресуде и за италијанске војнике који су боравили на подручју БиХ, а затим послије више година обољели од канцера, Алексић је поручио да би и грађани Републике Српске и БиХ требало да туже НАТО, који је употријебио муницију са осиромашеним уранијумом.

- Сматрам да су и грађани Републике Српске и БиХ били у идентичном положају као и италијански војници који су ту боравили, да обољели од канцера имају једнака права и да би адвокати требало да поднесу тужбе и заштите право на живот својих грађана - рекао је Алексић.

Он је поручио да је спреман да помогне сваком колеги из БиХ и Републике Српске и уступи судску праксу, како би и они покушали да остваре права својих грађана.

Алексић наводи да ће сачекати да види какав ће бити одговор суда, а да остало слиједи послије одговора НАТО-а, који очекује у јулу.

- Планирао сам да покренем пет тужби, да видим како ће реаговати НАТО пакт, шта ће одговорити. Први одговор очекујемо можда у јулу, с обзиром да шест месеци траје достава дипломатским путем тужби и одговора. Такав је поступак када су у питању страни држављани и страна правна лица - појаснио је Алексић.

Он је подсјетио да је на Србију, односно југ Србије и Косово и Метохију НАТО бацио 15 тона осиромашеног уранијума који утиче на развој седам до осам врста канцера и идентични су оним канцерима од којих је обољело 7.600 италијанских војника који су боравили на Космету и у БиХ, од којих је 400 преминуло.

Алексић је најавио да ће још четири тужбе бити поднесене парничном одјељењу виших судова у Врању, Нишу, Крагујевцу и Новом Саду.