Да ли је Ана Брнабић срушила политику Србије према Русији

iskra.co

СПУТЊИК: Да ли је Ана Брнабић срушила политику Србије према Русији

5-6 minutes

---

05.07.2017. - 9:02

 

Фото: Спутњик, Tanjug/ TANJA VALIC

Премијерка би морала да објасни да ли је „Блумберг" аутентично пренео њен став да ће Србија, уколико буде приморана да бира између ЕУ и Русије, изабрати ово прво. И да саопшти – да ли је то промена суштинске државне политике.

Да ли је Ана Брнабић пет дана пошто је положила заклетву у Парламенту и преузела функцију премијера Србије — срушила државну политику која се градила годинама?

То питање наметнуло се после интервјуа који је председница Владе дала америчкој агенцији Блумберг, а који је насловљен: „Ако буде приморана, Србија ће бирати Европску унију, а не Русију".

Када се прочита разговор са Брнабићком, јасно је да она ту реченицу, тако огољено и брутално формулисану, није дословце изговорила.

Али када се анализирају њене поруке и одговори на директна новинарска питања о односу Србије према Бриселу и Москви, произилази да наслов који је дао „Блумберг" није ни потпуно погрешан.

У контексту „Блумберговог" питања шта ће Србија, уколико буде приморана да бира између ЕУ и Русије, преломити, премијерка је покушала дипломатски да констатује:

„Осећања према Русији се не могу занемарити, али наш стратешки пут је ЕУ."

На питање да ли ће, уколико буде угрожен пут Србије ка ЕУ, она наставити политику Александра Вучића, који је одбио да прати одлуку Брисела и да уведе санкцији Русији, српска премијерка је одговорила:

„Не могу то сада да коментаришем, јер је на Балкану веома тешко посветити се било чему. То је тежак регион."

На основу тога „Блумберг" је у наслову и у првој реченици текста закључио да је став Ане Брнабић да ће Србија, ако буде морала да одабере између ЕУ и Русије — изабрати ово прво.

Питања која се намећу:

• Да ли је речи Ане Брнабић злоупотребио и лажирао „Блумберг" како би дошао до одговора који је по вољи Вашингтона? Ако јесте, премијерка би своју поруку којом је јутрос разбудила политичку чаршију у Србији хитно морала да демантује или разјасни.
• 
  Уколико пак Брнабићка са обе ноге стоји иза својих речи, да ли је дошло до суштинске промене државне политике која је дипломатски вешто и филигрански одмерено формулисана претходних година? Јер и председник државе Александар Вучић и шеф дипломатије Ивица Дачић небројено пута су потпуно отворено и на свим светским меридијанима, на Западу и Истоку, изговорили реченицу: „Србија жели да буде у ЕУ, али Србија никада неће увести санкције Русији".
• 
  Како Ана Брнабић, под условом да је сагласна са „Блумберговим" насловом, намерава да, како је обећала, настави континуитет Вучићеве Владе када је Ивица Дачић пре само неколико месеци поручио Бриселу: „Немојте нас приморавати да бирамо између ЕУ и Русије, јер се зна шта би смо одабрали — Русију".

Да закључимо, можда је интервју који је Ана Брнабић дала „Блумбергу" плод њене недовољне политичке превејаности и скромног дипломатског искуства.

Није искључено да је управо на оваква њена „проклизавања" мислио и председник Александар Вучић када је навео да ће се политичким питањима у Влади бавити више Дачић, а економским Брнабићка.

Не одбацујемо ни опцију да је нова премијерка желела да свесно америчкој агенцији, из некаквих тактичких разлога које сада не видимо, саопшти баш оно што би они преко Атлантика волели да чују.

Али уверени смо да би грађани Србије волели јасно и гласно да чују, а не да им се то сервира из евроатлантских медијских лабораторија — хоће ли наша држава увести санкције Русији ако је на то, зарад учлањења у ЕУ, примора Брисел.

И још смо нешто, судећи по „Блумберговим" формулацијама, сазнали — да ЕУ има механизам да приморава и уцењује земље да крше своју суверену политику како би се придружили њиховој „породици".

Баш смо чврсто веровали да је потребно испунити сва та силна поглавља, демократске стандарде, упитнике, реформске услове и да ће чланство доћи само по себи.

На крају, пошто је Спутњик протеклог викенда радио ексклузивни интервју са председником државе Александром Вучићем, и од њега смо добили недвосмислен одговор: „Србија неће уводити санкције Русији и не само да неће променити однос према Москви него да ће даље да га развија" — државна политика нам је јасна.

Зато је, да не буде забуне и конфузије, нужан брз одговор целокупној домаћој али и светској јавности — шта је тачно рекла, а на шта је тачно мислила Ана Брнабић.

Предраг Васиљевић

rs.sputniknews.com

 

ХРВАТОВАЊЕ НА СРПСКИМ ЛЕЂИМА

srna.rs

ХРВАТОВАЊЕ НА СРПСКИМ ЛЕЂИМА | СРНА

4-5 minutes

---

Специјални сервиси

Данас је свака Југославија, која је била једина основа за стварање Хрватске, проказана као "пакао за Хрвате" и "србославија", а њени симболи су изједначени са фашизмом...

Пише: Ненад ТАДИЋ

БИЈЕЉИНА, 29. ЈУНА /СРНА/ - Срби, Југославија и некадашњи југословенски предсједник Јосип Броз Тито су сталне и најдраже мете /бројних/ припадника хрватске деснице, али и дежурних "домољуба", мада је питање гдје би данас, без ових "реликвија зла", хрватска држава уопште била.

Како би била писана историја балканских простора да српска династија Карађорђевића и Србија нису 1918. године одлучили да створе Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца и да су прихваћене опције о уједињењу са српским сународницима у ослобођеној БиХ, без југословенског повезивања?

Хрвати су прво ушли у назив једне државе, затим се национално еманциповали, па онда и територијално /Бановина Хрватска у Краљевини Југославији/.

Хрватска је први пут постала република 1943. године, и то вољом Тита и оних за које десничари и неоусташе данас тврде да су били највећи крвници Хрвата.

Да се не помиње чињеница да су усташе и њихов вођа Анте Павелић препустили Далмацију и Истру фашистичкој Италији у замјену за "независну" Хрватску, а заправо кољачку "државу" и савезницу вође нациста Адолфа Хитлера.

Тек под диктатором Титом, у оквиру СФРЈ и захваљујући партизанима те територије су враћене.

Срби су на подручјима данашње Хрватске све до 1944. године чинили већину бораца у партизанском и антифашистичком покрету. Тек са падом фашистичке Италије почиње општи прелазак домобрана и усташа у партизанске јединице.

Далматинци су били, заправо, најбројнији хрватски партизани, што је и разумљиво, јер их је Павелић продао и предао фашистима.

Кад се све ово узме у обзир, а ријеч је о опште познатим чињеницама из историје, постаје јасно да су они без којих хрватске државе данас не би било, или сигурно не у оваквом облику, у данашњој Хрватској проказани за све проблеме друштва.

Срби који су популационо пали испод пет одсто према званичном попису, Југословени којих је пар стотина у Хрватској и Тито, који је мртав већ 37 година, наводно "спречавају просперитет хрватске државе".

Ако је Тито у Хрватској злочинац због Блајбурга и послијератне одмазде, шта онда Срби треба да кажу?

На српском оружју из Првог свјетског рата подигнута је прва Југославија и извршено уједињење Јужних Словена.

На масовним гробницама усташке Независне Државе Хрватске и на бројним српским жртвама подигнута је друга Југославија, а поготово Савезна Република Хрватска, која је, након усташког оргијања и савезништва са Хитлером, могла да постоји само у оквиру СФРЈ и никако другачије.

И то у саставу искључиво комунистички оријентисане Југославије, уз територијалну и уставну контролу и слабљење Србије /двије аутономне покрајине/, мада ту идеологију највише мрзе хрватски националисти.

Данас је свака Југославија, која је била једина основа за стварање Хрватске, проказана као "пакао за Хрвате" и "србославија", а њени симболи су изједначени са фашизмом.

Усташки ресентимент шири се Хрватском већ годинама, кокетирање са усташтвом претворило се у институционални изазов, антифашистички споменици одавно су одлетјели у ваздух, а Срба више скоро да и нема.

Гдје би данас хрватски националисти хрватовали да није било српске династије, прве и друге Југославије, Срба и диктатора Тита?

Гдје би данас били Истра, Далмација и Загреб без официрског "Бре!", без одавно протјераних Личана и Банијаца?

То је наградно питање за милион куна, али само за добар дио данашњег хрватског друштва.

Одговор је, наиме, лако наћи у било ком пристојнијем уџбенику историје. Под условом да није из периода Независне Државе Хрватске и да га не издаје Хрватска академија знаности и умјетности у дијаспори /ХАЗУД/.

 

Ako baba plače, daj joj keksa

Jedna urbana legenda tvrdi da je Ivan Tasovac u vreme pre ministrovanja, kad je vrlo vešto menadžerisao Filharmoniju kojoj je bio na čelu, zakucao i na vrata Dragana Markovića Palme.

7

Piše: Zoran Panović

24. jun 2017. 15:00

 

I kad mu je Tasovac izložio potrebu ulaganja u kulturu, Palma je navodno odgovorio: 'E, da sam znao za tu tvoju Filharmoniju, ne bih kupovao žirafu.' U tom logičkom ključu tražite i Palmino protivljenje da mu Ana Brnabić bude premijerka. Palma, dakle, neće popustiti u domaćinskom stavu, ali će glasati za zakone i ostati u vladajućoj koaliciji.

Draga Vučićeva gošća na inauguraciji Kolinda Grabar Kitarović je nedavno u Zagrebu na nekoj konferenciji o brendiranju Hrvatske istakla da se državi čija je predsednica 'ne smije dogoditi Borat'. Pričom o 'imaginarnom Kazahstanu' film 'Borat' je naneo mnogo štete realnom Kazahstanu, mada ima marketinških magova koji tvrde da je upravo s ovom opskurnom komedijom gde su scene iz Kazahstana snimane u rumunskom selu, sam Kazahstan profitirao. Nije to bitno. Bitno je da kazahstanski novinar Borat (glumi ga Saša Baron Koen) kaže da u njegovoj zemlji politički pobeđuje onaj koji najviše tereta može da okači na testise, a da fiktivni premijer fiktivnog Kazahstana može da izdrži akumulator 8,4 sekunde. Da li bi Palmi odgovarao takav mandatar-domaćin?

Već sam ovde pisao o četiri jahačice srpske apokalipse: Nekompetentnosti, korupciji, paranoji i hipokriziji. Vučićeva odluka da mandatarka bude Ana Brnabić ide na vodenicu kompetentnosti, ali je raspalila hipokriziju širom vlasti, ali i opozicije, i ti izlivi hipokrizije mogu se meriti samo sa hipokrizijom da u celoj histeriji oko 'odbrane ćirilice' svi glavni srpski tabloidi izlaze na latinici. A to je srpski mejnstrim.

Jedna mlada aktivistkinja Srpske napredne stranke istetovirala je na ruci 'A. Vučić' i uzburkala strasti u Srbiji. Rekla je da je taj čin izraz njenog poštovanja prema lideru i njegovim idealima o modernoj Srbiji. Verovatno mlada dama nije znala da je na razmeđu dva milenijuma jedan delija iz Valjeva na leđima istetovirao Aleksu Jokića, dugogodišnjeg Vučićevog glavnog kadrovika i bitnog socijaliste iz vremena Mirka Marjanovića.

Taj tip iz Valjeva hteo je da istetovira još jednog bitnog socijalistu iz valjevskog kraja - Milomira Minića, ali je ovaj bio zauzet da pozira, a nije mu bilo lako naći ni poster da se uzme 'mustra'. Na koži tog Valjevca bili su i Sloba i Mira, i njujorški Kip slobode i Sveti Nikola.

Ako se sećate sjajnih trojki Milana Gurovića postignutih protiv američke reprezentacije u Indijanopolisu 2002, morate se sećati i njegovih velikih partija iz Gudijer lige pa i 'Čiče' - Draže Mihailovića na njegovom ramenu i drame zbog zahteva iz Zagreba i Sarajeva da ne igra u tim gradovima zbog tetovaže. A sećate li se Srebrnog letača (Marvelovog superheroja) koga je istetovirao još jedan izuzetan košarkaš - Željko Rebrača?

Čuo sam i urbanu legendu da je lekar nekom dedi u zapadnoj Srbiji tokom vizite rekao - vidim da ste voleli jednu Olju pa ste joj i ime istetovirali na osetljivom mestu, na šta je deda odgovorio: E, moj doktore, tu je nekad pisalo 'puno pozdrava iz Bijelog Polja'. Na primer, znam čoveka koji je poznih sedamdesetih na služenju vojnog roka u Ogulinu hrabro istetovirao 'JNA - 1804'.

Predsednik je dobio uveravanja da je 'A. Vučić' istetovirala 'divna devojka' i na neki način joj je obećao da se 'neće postideti'. To je bitno, jer tetovaža nije poster Slobodana Miloševića koji su kamiondžije lepile na šoferšajbne i pronosili slavu vođe širom Jugoslavije, da bi lako te postere - 'Sloboda se piše sa N' - skinuli kad je došlo vreme. Bilo je tih postera i po obućarnicama, i po mesarama, i po berbernicama.

Tetovaže mnogo govore o duhu epohe i ličnim afinitetima

Kao i filmovi: Za potrebe jubilarnog 15. 'Belgrade Beer Festa' snimljen je promotivni spot u tramvaju, a glavne uloge imali su Svetislav Bule Goncić i Zoran Cvijanović. Na ovaj način dat je i omaž kultnom filmu 'Oktoberfest', reditelja Dragana Kresoje koji je snimljen pre tri decenije. Film je freskolika urbana metafora o romantičnoj i tragičnoj mladosti, o snovima da se ode na čuveni minhenski sajam piva. S obzirom na Goncićev angažman s naprednjacima i Cvijanovićevu ulogu u satiričnom, antivučićevskom, filmu 'Stado', ovaj spot u tramvaju je tumačen u čaršiji i kao 'nacionalno pomirenje'. Mada, za Vučićevo vreme, i nas u njemu, prilično je indikativna ona rečenica koju u 'Oktoberfestu' izgovara onaj frik koga glumi Bogdan Diklić, dakle - 'ako baba plače, daj joj keksa'.

Odjednom kao da su nam se stvari pred očima razbistrile: Kad vidimo kakav je Vučićev 'socijalni liberalizam', kao da se 'demokratski nacionalizam' ne čini više samo kao bauk, pa će verovatno Vuk Jeremić na jesen probati da ga partijski profiliše i verovatno malkice emancipuje od Koštuničine rigidnosti. Sa Čedomirom Jovanovićem kao da je tek sad u punom sjaju oporosti zablistala i ideja 'konstruktivne opozicije'. Intelektualna podrška Saši Jankoviću zbog koje je i Vučiću išla voda na usta pa je na VIP 100 javnih ličnosti morao da odgovori sa spiskom od 650 koji je u novinama ličio na spisak dobitnika nagradne igre, kao da se, podrška jelte, izvitoperila u pokušajima organizacionog formulisanja. Entropija 'civilnog društva' topi solidan Jankovićev izborni rezultat. Partijski forumi naprednjaka pokazuju jak upliv 'liturgijskih obrazaca' (odnos partije i vođe), što nije baš 'keč ol' (catch all) o kakvom se partijskom obrascu često pomodno priča.

Vremena se menjaju: Predsednik Hrvatske Ivo Josipović nije hteo da dođe Tomislavu Nikoliću na inauguraciju, odnosno hteo je samo pod jednim ciničnim uslovom - da se Nikolić odrekne svog četništva. U formatu Vučića i Kolinde tako nešto deluje pomalo banalno.

Zadesio sam se prošle srede i na debati o ulozi intelektualaca u javnom životu. Isprovociran upadicama 'postmarksista', skup je napustio jedini prisutni intelektualac uslovno rečeno desne opcije na njemu - Milan St. Protić. Doduše, 'u zaštitu' ga je uzeo Žarko Korać. Pecnuti Protićevim izlaganjem u kome je bilo i kritike na jednoumlje koje i dalje dolazi sa levice, 'postmarksisti' kao da nisu uočili glavnu stvar - kako su u Srbiji postali retki, maltene unikatni intelektualci kao Protić, dakle uslovni desničari jasnih demokratskih i prozapadnih (u najboljoj tradiciji te reči) svetonazora.

Sociolog Mladen Lazić je podsetio na tri moguća određenja pojma 'intelektualca', a učesnici skupa su se složili da su sva tri pojma problematična za Srbiju. U devalvaciji obrazovnog sistema i cunamiju falš diploma, danas je teško prihvatiti formalno određenje pojma intelektualac koje je naveo davno profesor Vojin Milić kao rigorozni metodolog, da je intelektualac onaj ko završi fakultet. Teško da u Srbiji ima mnogo i slobodno-lebdeće inteligencije u smislu kako ju je odredio Karl Manhajm, a što znači da je intelektualac onaj koji je strukturalno nezavisan da može formulisati kritički odnos prema svom ambijentu. U svetu, a u Srbiji pogotovo, teško se može biti 'strukturalno nezavisan' i od države i od tržišta. Tek nema one Gramšijeve 'organske inteligencije' koja bi formulisala 'interes klase', posebno jer je danas teško odrediti 'alternativni interes'. Lazić je naveo raspadanje Filozofskog fakulteta u Beogradu kao sliku Srbije, a tonovi sa skupa su generalno bili depresivni jer se iza srpske 'državocentričnosti' krije težnja ka samodestrukciji i suženje javnog prostora. Ocena je da tabloidi preuzimaju ždanovljevsku matricu, da smo razoreno društvo saznajnog deficita, da dominira model poluintelektualca - najamnika, da se sistemski izbegava raspava o devedesetim i genezi srpskog debakla.

Učesnici skupa su se složili s mojom opaskom da se u Srbiji često brkaju kritička javnost i politička opozicija, a što pravi veliku konfuziju. Iako se ove dve kategorije često podudaraju, one strukturalno nisu isto. Vlast ne može da preuzme 'kritička javnost'. U to čak ni 'praksisovci' nisu verovali. Kamoli Vučić.

 

Varoufakis: Slavimo fašiste, dekonstrukcija Europe na visokoj je razini i ubrzava se

lider.media

Varoufakis: Slavimo fašiste, dekonstrukcija Europe na visokoj je razini i ubrzava se - Lider Media

Autor Gordana Gelenčer

Čak ni Thomas Piketty i njegov ‘Kapital u 21. stoljeću’ nije tako brzo uspio rasprodati karte za HNK-ov ‘Filozofski teatar’. Godinu i pol nakon ostavke na mjesto grčkog ministra financija Janis Varufakis plijeni pozornost svojim istupima jednako kao u vrijeme dok je otporom kreditorima živcirao njemačkoga kolegu Wolfganga Schäublea. I ne samo njega. Pokušavajući Grčkoj kupiti vrijeme i nagoditi se za normalniju otplatu duga, Varufakis je u ekonomiju uveo pomalo zaboravljenu teoriju igara. Igru je, znamo, na kraju izgubio. Njegovoj su popularnosti zasigurno pridonijele i knjige u kojima beskompromisno otkriva što ne valja s modernom ekonomijom i zašto ona rastače Europsku uniju. Tvorevinu koja bi na kraju priče mogla postati najvećim gubitnikom globalne financijske krize.

• S obzirom na rezultate austrijskih izbora i talijanskoga referenduma postoji li sada malo više nade za Europsku uniju ili se raspad samo ubrzao?

– Dekonstrukcija Europe na visokoj je razini i ubrzava se, dakle s ovim se događajima ništa nije promijenilo kako bi se stanje stvari bolje razumjelo. Već to da slavimo i talijansko i austrijsko ‘ne’, ali takvo na kojemu su fašisti dobili 48 posto glasova, pokazuje koliko su stvari postale očajne.

Kapitalizam je uvijek u sukobu sâm sa sobom i s društvom. On je poput morskoga psa: što je uspješniji, što više jede oko sebe, to će uskoro više gladovati. Kapitalizam jede društveno tkivo; ako ga pojede previše, onda umire.

• Nije li s obzirom na predugu krizu iz koje Europa ne zna pronaći izlaz očekivan uspon radikalne desnice?

– Očekivan i prirodan možda jest, ali normalan sigurno nije. No logično je očekivati takav razvoj situacije kad je financijski sektor kolabirao jednakom snagom kao i 1929. Upravo nam se to dogodilo 2008., no Europa je sve te godine ostala u fazi poricanja, pretvarajući se da može funkcionirati na temelju ‘business as usual’. Zbog toga se realna ekonomija fragmentirala i samo je pitanje vremena kad će je deflacija potpuno uništiti. A deflacija sa svim svojim posljedicama, vidjeli smo 30-ih godina, rađa monstrume.

• Rejtinške agencije Italiji već prijete, to je već viđeni scenarij…

– Nestabilnost će se samo pojačavati. A primjera iz povijesti ima napretek, pogledajte primjer Sovjetskoga Saveza. Svaki ekonomski sustav koji na životu drži autoritarnost i poricanje stvarnosti održava se neko vrijeme, ali kad počne pucati, slom stiže brzo i s velikom cijenom.

• Govorite o komunističkom sustavu, ali mi ipak živimo u ‘najboljem od mogućih svjetova’?

– Možete živjeti u iluziji stvarnosti, ako baš želite. Velika ekonomska kriza 30-ih godina prošloga stoljeća nije se dogodila ni socijalizmu ni komunizmu, nego upravo kapitalističkom sustavu. Nemojmo zaboraviti, deseci milijuna ljudi posljedice krize platili su svojim životom. Nismo daleko od takva scenarija.

 

• Možda se tračak nekog drugog puta može iščitati iz talijanskoga ‘ne’ reformi Ustava, to više ako znamo da je reformu pisao J. P. Morgan?

– Političari su svoju vlast predali u ruke financijera. U trenutku kad su zakone počele pisati financijske tvrtke, političari su počeli provoditi toksičnu politiku, toksičnu za pojedine zemlje članice, za njihova gospodarstva, toksičnu za EU kao zajedničku tvorevinu. U cijeloj Europi ne vidim nijednog političara koji razumije dubinu problema ili takvog koji nije dopustio da stvari preuzme financijski establišment. Iz sadašnje perspektive zlokobno zvuči Rooseveltovo upozorenje 1944. u Bretton Woodsu kad je dao jedan jedini ultimatum – bankarima pristup zabranjen!

• Sada je prekasno. Štoviše, ako neka banka u Italiji sada kihne, treba li strahovati od domino-efekta?

– Apsolutno. No osim po domino efektu zajedništva nigdje nema. Koliko smo se udaljili od osnovne ideje zajedništva, pokazuje način na koji je Europa rješavala krizu. Od početka su političari inzistirali na grčkoj krizi, na talijanskoj krizi, na španjolskoj krizi. Nikada, ni u jednom trenutku, nitko nije pomislio da je riječ o europskoj ekonomskoj krizi. Nikad nismo imali koherentnu politiku koja bi rješavala našu, europsku krizu. Zašto nismo kao Europljani odgovorili na krizu racionalnim paketom politika? Odgovor je u temeljima Unije. Ona nije stvorena kao transnacionalna vlada, nego kao kartel. I to kartel koji se zvao Europska zajednica za ugljen i čelik, na načelima sličnim poput OPEC-a. Bruxelles je stvoren kao administrativni centar kartela. A problem je s kartelima što ih je nemoguće demokratizirati i pretvoriti u funkcionalnu vladu koja će odluke donositi na korist svih članica.

• Je li i euro jedan od razloga propadanja EU? Euro podrazumijeva jednaku razinu produktivnosti u Njemačkoj kao i u industrijski manje razvijenima Grčkoj, Italiji, Španjolskoj, Hrvatskoj…?

– Euro je, vjerojatno, najgori monetarni eksperiment u povijesti. No za njega je postojao itekakav razlog. EU je kartel, a kartel traži stabilnost, jednake cijene, poput OPEC-a koji ima dolar. Europa je trebala zajedničku valutu i stvorila ju je. No ako već stvaramo zajedničku valutu mehanizmom kružnoga gospodarstva,višak novca, odnosno profita, trebao je stići do zemalja kojima manjka kapitala. Ako toga nema, stvar puca. To nam se upravo događa iako svi uporno zatvaraju oči.

• Ali ništa od toga ne može amnestirati Grčku i njezin golemi javni sektor, napuhana prava, potrošnju i nabujali javni dug. Kritičari se pitaju ne bi li, da je u neku drugu zemlju ‘upumpano’ toliko novca, ta zemlja već bila Njemačka?

Osim po domino efektu zajedništva nigdje nema. Koliko smo se udaljili od osnovne ideje zajedništva, pokazuje način na koji je Europa rješavala krizu.

– Ništa od tog novca koji spominjete nije stigao u Grčku, u njezin javni sektor, u prava zaposlenih ili u bilo što drugo. Taj je novac u cijelosti otišao bankama. Dopustite mi analogiju: prije nekoliko stoljeća, kad je Europom harala crna smrt, Crkva i vlast uvjeravali su narod da je razlog haranja smrti njegov grješni život. Preporučili su ljudima da puštaju krv jer će tako sprati grijehe i izbjeći smrt. Kad to nije uspijevalo, uvjeravali su ih da su pustili premalo krvi i preslabo okajavali grijehe. Točno taj stupanj racionalnosti imamo i danas.

• Mislite da ste racionalni ako se nadate da će Diem 25 ili bilo koji slični pokret u svijetu donijeti promjene? Živimo u svijetu kapitala, ekonomskih jednadžbi, ne u svijetu u kojemu ljudi nešto znače.

– Kapitalizam je uvijek u sukobu sâm sa sobom i s društvom. On je poput morskoga psa: što je uspješniji, što više jede oko sebe, to će uskoro više gladovati. Kapitalizam jede društveno tkivo; ako ga pojede previše, onda umire. Kad se društvo oporavi, ponovno oživljava. Ako demokracija sada pobijedi i ako financijskoga duha vrati u bocu, kapitalizam u ovakvom obliku neće preživjeti.

• Dakle, rješenje je…?

– Demokratski pokret koji neoliberalnu iluziju i financijsku hobotnicu vraća onamo gdje i pripada, u prašinu povijesti.

Komentari

 

fakti.org

Да ли је Србија суочена са ултиматумом или власт за ултиматум продаје оно на шта је пристала?

ГДЕ ЈЕ ИЗЛАЗ: У НАСТАВЉАЊУ „ВУЧИЋЕВИМ ПУТЕМ" ИЛИ У „НАСЛОНУ НА РУСИЈУ"?

 

• Славко СТЕВАНОВИЋ: Наши преговарачи су се из Брисела „враћали са победом од 5:0", а то су све били погрешни потези - не српска победа, како су они то представљали у јавности. На крају ће нам тражити и формално признање. Плашим се да је све ово још раније договорено. Поручујем влади и премијеру да не чине тај срамни чин, који ће у историји остати забележен
• Ђорђе ВУКАДИНОВИЋ: Није ултиматум у питању. Све произлази из Бриселских споразума и све је то власт врло добро знала и тада. За разлику од неких бољих времена из наше историје, сада се пред ултиматумима повијамо и прихватамо чак и оне за које немамо разлога да прихватамо. Србија је некада одбијала стварно тешке ултиматуме и трагичне, а сада се све прихвата под „страшном претњом" прекида ЕУ-интеграција
• Бранко ПАВЛОВИЋ: Вучић ће сигурно пристати на постављени захтев. Уступак који ће му се учинити, биће нека додатна формулација која „може, али и не мора" да се тумачи као правило које ће се, ето тобоже, применити само на Телеком и његову имовину, али не и као генерални принцип. А кад дођу на ред имовине и остала права других правних лица на КиМ, онда ће неки нови Ђурић да нас обавештава о новом ултиматуму и како су нас из ЕУ опет преварили
• Жељко ЦВИЈАНОВИЋ: Могу да разумем да Вучићева одлука неће бити лака јер, и ако прихвати ултиматум и ако га одбије, доћи ће тешки дани за нашу земљу. Али, иако одлука неће бити лака, избор је једноставан. Одбијањем ултиматума добијамо западни и регионални притисак на неизвесним исходом. Сва овдашња пета колона и западне агентуре биће подигнуте, и то се заиста може завршити ратом. Али, ако прихватимо, то се већ на средњи рок не може завршити другачије него снажним унутрашњим тензијама и у влади, и Вучићевој странци, и у друштву
• Рајко ПЕТРОВ НОГО: Ко је и на шта пристајао када се одлучивало без ока јавности, о томе ће се читати, ваљда, у мемоарима. Али сада, када ваља предати, како кажу, 200 милијарди долара вредности и толики варани народ, ту се просто човек скамени. Не знам за даље путеве и беспућа - стојим разрогачених очију

        СЕВНУ из Брисела оно што се одавно очекивало. Заправо, оно што су су одавно очекивали сви трезвени у Србији и опомињали власт у Београду да ће се све тако завршити. А и још тужније и ружније.

        Вучићев бриселски преговарач Марко Ђурић објавио је да и Приштина и Брисел траже имовину Телекома у јужној покрајини. Да је, у суштини смарају приштинском, шиптарском.

        Ђурић је објавио да је „изненађен и увређен" и да он на то не би пристао, али да одлуку препушта великом и мудром премијеру којем он, наравно, безгранично верује.

        Али, да ли је ово ултиматум или Приштина и Брисел само траже од Београда оно на шта је пристајао још од времена владавине Бориса Тадића?

        Не продаје ли власт Србији за ултиматум оно на шта је (још у Борисово време) сама пристала, па то сада Србији мора представити као ултиматум (јер, сила Бога на моли!)?

        Ко је већи проблем за Србију и њену будућност - Београд или Брисел?

        Где је излаз? У настављању Вучићевог пута или у „наслону на Русију", као што су говорили неки српски државници?

Стижу плодови онога што је власт сејала последњих неколико година

Славко СТЕВАНОВИЋ, председник Скупштине АП Косова и Метохије

 

• Решење је да се прекину бриселски преговори, да се окренемо Русији и вратимо преговоре у УН. И да додам: када смо ми предводили блокаде, долазило је по 20.000 људи, а сада је на протестима пред Трепчом - шачица. Народ је видео да је преварен

 

        ПРВО, говорим са позиције председника Скупштине АП Косово и Метохија.

        Сваком грађанину, а мислим и влади и овом премијеру, јасно је да сада само убирају плодове чије су семе сејали пре неколико година. Ми смо им указивали на грешке, а они су тражили да им верујемо. Ми им нисмо поверовали!

        Онда су поставили привремена већа.

        Од оног момента кад смо им дали царину, укинули институције, суд и цивилну заштиту, шта смо могли друго да очекујемо него да ће да нам траже имовину. А и чија је то имовина? Ако не можемо да користимо нашу имовину и да уђемо на Косово и Метохију, како је то онда наша имовина? А то су потписали.

        Укинуте су нам институције, а сада, видим, упућен је позив да четири општине направе заједничку седницу. И питам: на чијим изборима су изгласане, ко је те изборе расписао, по чијим законима су спроведени?

        Подсетићу да су се наши преговарачи из Брисела „враћали са победом од 5:0", а то су све били погрешни потези - не српска победа, како су они то представљали у јавности.

        На крају ће нам тражити и формално признање. Плашим се да је све ово још раније договорено. Поручујем влади и премијеру да не чине тај срамни чин, који ће у историји остати забележен. Али, заиста страхујем да је то раније договорено и да се сада тражи начин да се то оправда.

        У име грађана Косова и Метохије и покрајинске Скупштине им поручујем: нека то не раде. Решење је да се прекину бриселски преговори, да се окренемо Русији и вратимо преговоре у УН.

        И да додам: када смо ми предводили блокаде, долазило је по 20.000 људи, а сада је на протестима пред Трепчом - шачица. Народ је видео да је преварен.

Приштина нас и понижава, неће позивни број из наше руке, хоће га од Албаније или директно

Ђорђе ВУКАДИНОВИЋ, уредник НСПМ

 

• Одговорност за ову ситуацију је апсолутно на Вучићу и срамном потписивању Бриселског споразума - како оног из 2013, тако и оног из 2015. и сада сви рачуни долазе на наплату. Сад му не вреди да глумата и плаче и пренемаже се, када му траже да реализује оно што је олако обећао и потписао

 

        НИСМО сада пред ултиматум, већ смо то одавно и што је најгоре, а за разлику од неких бољих времена из наше историје, сада се пред ултиматумима повијамо и прихватамо чак и оне за које немамо разлога да прихватамо.

        Србија је некада одбијала стварно тешке ултиматуме и трагичне, а сада се све прихвата под „страшном претњом" прекида ЕУ-интеграција.

        Другим речима, одговорност за ову ситуацију је апсолутно на Вучићу и срамном потписивању Бриселског споразума - како оног из 2013, тако и оног из 2015. и сада сви рачуни долазе на наплату. Сад му не вреди да глумата и плаче и пренемаже се, када му траже да реализује оно што је олако обећао и потписао.

        Наравно да треба одбити и прекинути бриселске преговоре и одустати од њихове примене. Али, ако пажљиво слушате о чему се овде ради, видећете да смо већ прихватили међународни телефонски број за Косово, а сад се само цењкамо да ли ћемо ишта добити за узврат или не. Приштина нас још додатно понижава и одбија да добије тај број из наше руке, него од Албаније или директно.

        Ако ми дозволите: прво бих да констатујем да стварно није ултиматум у питању. Све то произлази из Бриселских споразума и све је то власт врло добро знала и тада.

Од наводних фантастичних погодности Бриселског споразума и даље нема ничега

Бранко ПАВЛОВИЋ, адвокат

 

        ДАНАС све већи број Вучићевих пратилаца није спреман да се саможртвује за великог вођу, па последице Бриселских споразума испливавају у јавности као „ултиматуми".

        Вучић ће сигурно пристати на постављени захтев.

        Уступак који ће му се учинити, биће нека додатна формулација која „може, али и не мора" да се тумачи као правило које ће се, ето тобоже, применити само на Телеком и његову имовину, али не и као генерални принцип. А кад дођу на ред имовине и остала права других правних лица на КиМ, онда ће неки нови Ђурић да нас обавештава о новом ултиматуму и како су нас из ЕУ опет преварили, а били су нам "обећали" да када жртвујемо имовину Телекома, онда смо тиме заштитили осталу имовину.

        А никад ништа слично нити пише у Бриселским споразумима нити би нам са Запада икада тако нешто обећали.

        Укратко, од наводних фантастичних погодности Бриселског споразума и даље нема ничега, а све, од судова и полиције до имовине, иде у корист Приштине.

Прави циљ бриселског ултиматума је - забијање клина између Београда и Москве

Жељко ЦВИЈАНОВИЋ, уредник Новог Стандарда

 

• Избор је једноставан јер - да парафразирам Черчила - ако пружи отпор, Вучић можда неће нацији спасити мир, али ће јој спасити образ. Ако пристане на ултиматум, изгубићемо најпре образ и пред собом и пред нашим пријатељима, а потом, наравно, и мир

 

        СМИСАО бриселског ултиматума, као и оног који ће тек да уследи - да Београд уведе санкције Додику и окрене леђа Српској - има више циљева и више нивоа значења. Основни је забијање клина између Москве и Београда.

        Наиме, ако се Србија одрекне своје имовине на Косову и Метохији и права да она да позивни телефонски број Приштини, а не да јој га да нека друга земља (Аустрија), још више, ако се одрекне својих права и обавеза у Српској - она више неће бити ни кредибилан партнер ни неко ко може да чини простор руског утицаја на Централном Балкану.

        Далеко од тога да би тада Русија окренула леђа Србији, али своје активности овде свела би на минимум, док би агенти западног утицаја ликовали како нам Русија никад, па ни сад, није помогла. Таква тактика свакако је много ефектнија од притиска да Београд Русији уведе санкције, јер, кад би се то догодило, Русија би у очима Срба остала велика, док, у случају да смањи присуство у Србији, постаје темом сумњичења.

 

        То значи да, ако се одрекнемо имовине на Косову, не само да остајемо без баснословних економских ресурса већ и без шансе да одбранимо остатак своје независности. Речју, тада Србија упада у дуго ропство, и искључује се из европских и светских процеса ресуверенизације земаља, какав видимо широм света.

        Могу да разумем да Вучићева одлука неће бити лака јер, и ако прихвати ултиматум и ако га одбије, доћи ће тешки дани за нашу земљу. Али, иако одлука неће бити лака, избор је једноставан.

        Одбијањем ултиматума добијамо западни и регионални притисак на неизвесним исходом. Сва овдашња пета колона и западне агентуре биће подигнуте, и то се заиста може завршити ратом. Али, ако прихватимо, то се већ на средњи рок не може завршити другачије него снажним унутрашњим тензијама и у влади, и Вучићевој странци, и у друштву. Уверен сам да је управо на тако нешто мислио некадашњи амерички функционер Роберт Гелбард, који је 90-тих година предвидео да ће последњи чин распада Југославије бити грађански рат у Србији.                            

        Избор је једноставан јер - да парафразирам Черчила - ако пружи отпор, Вучић можда неће нацији спасити мир, али ће јој спасити образ. Ако пристане на ултиматум, изгубићемо најпре образ и пред собом и пред нашим пријатељима, а потом, наравно, и мир.

Од првих преговора и уступака се очекивало да ће рачун доћи на наплату

Рајко ПЕТРОВ НОГО, песник и академик

 

        ТАЈ пут је одавно беспуће.

        Већ од првих преговора и уступака очекивало се да ће једанпут рачун бити испоручен.

        Ко је и на шта пристајао када се одлучивало без ока јавности, о томе ће се читати, ваљда, у мемоарима. Али сада, када ваља предати, како кажу, 200 милијарди долара вредности и толики варани народ, ту се просто човек скамени.

        Не знам за даље путеве и беспућа - стојим разрогачених очију, као и ви.

        Диана Милошевић

 

Пад Алепа – опрезно до истине

Сви ми поуздано знамо да је реч о изворима који непрекидно све лажу када су у питању војне интервенције САД

Аутор: Бранко Павловић

субота, 08.10.2016. у 09:10

 

Алеп ових дана (Фото La–croix.com)

Поводом текста „Пад Алепа - упозорење за Москву", „Политика" од 4. октобра

У „Политици" 4. октобра, на трећој страни, у рубрици „Свет", новинар Владимир Вукасовић у тексту „Пад Алепа – упозорење за Москву", између осталог, пише:

„Може се, опреза ради, половина навода о ратним злочинима отписати као 'западњачка пропаганда'", али, наставља аутор „и тада би остало довољно грозота о сведочењима и снимцима из опкољеног дела Алепа да би тамошња ситуација уливала језу", уз позивање и на УН по којима напади „...руских авиона и трупа сиријског председника Башара ел Асада, као и савезничких групација из Либана и Ирана, представљају систематско уништавање медицинских установа у Алепу, те изнуривање цивила глађу и жеђу..."

Питања која желим да отворим на страницама „Политике" су:

1. Коју „половину" пропагандних тврдњи о „грозотама" које чине руске снаге су избацили из анализе? Који су то догађаји за које новинар сматра да су просто речено лаж коју пласира САД? Питам ово аутора због тога што из наставка текста имам утисак да је управо он прихватио највеће пропагандне лажи Запада као истините.

2. О ком извештају УН Вукасовић говори као о крунском доказу за тврдње које износи? Осим ако не мисли на изјаве Бан Ки Муна. Али онда би могао да се ослони и на изјаве папе Франциска. Где је то непристрасно утврђено чињенично стање о коме Вукасовић говори? Мени изјаве и Бан Ки Муна и папе Франциска, као и дипломатски потези САД, говоре само о томе да је слом терориста у источном Алепу известан, а онда насилна промена режима у Сирији више није могућа. Дакле, сведоче о пропасти политике САД у Сирији и хистерији која их због тога хвата.

3. У последњем западном извештавању о бомбардовању болнице у делу Алепа под контролом терориста наведено је да је погинуло једно дете. Кад би заиста за то била одговорна авијација Русије, онда би од последица експлозије авионске ракете или бомбе погинуло скоро све медицинско особље и скоро сви затечени болесници у том објекту. Већ из саме тврдње се види да је немогуће да се ради о удару руске авијације. Ако погледамо снимке, на које се Вукасовић такође позива, онда ћемо уочити да цивили на око 50 метара од експлозије беже да би ухватили неки заклон. Код удара из ваздуха, сви ти цивили на брисаном простору у таквој близини експлозије би били убијени.

4. Одакле „Политикином" новинару идеја да је Русија одговорна за уништење хуманитарног конвоја? На сајту Министарства одбране Руске Федерације скоро сваког другог дана објављују билтене из Сирије са извештајима о томе колико и чега је од хуманитарне помоћи достављено. Шта од тога није тачно? Дакле, Русија убедљиво највише утиче на обезбеђивање хуманитарне помоћи у Сирији, у континуитету, па зашто би онда уништавала те шлепере? И на основу којих утврђених чињеница Вукасовић мисли да је то пример који треба приписати Русији?

5. Како је аутор дошао до тога да, опреза ради, треба отписати половину оптужујућих тврдњи? Па сви ми поуздано знамо да је реч о изворима који непрекидно све лажу када су у питању војне интервенције САД. Колин Пауел, као највише рангирани генерал САД, пред Конгресом и пред камерама лагао је цео свет да Ирак поседује средства за масовно уништење. Последица тог лагања је смрт сада већ скоро милион људи у Ираку, више милиона тешко рањених, настанак Даеша (ИД или ИСИЛ), хаос у Сирији, итд. Како онда медијима у САД, када су у питању војне интервенције те велике силе, треба уопште веровати, кад су то доказани лажови највећих замисливих размера? И то баш ми, који смо на својој кожи искусили лаж о наводном убијању цивила у Рачку, која је искоришћена као повод за бомбардовање 1999. године.

6. Да ли новинар мисли да је ослобађање дела града од терориста могуће без цивилних жртава? И да ли мисли да када терористи држе део Алепа и делове Сирије, док их нико не напада, цивилних жртава нема? Обрнуто, одсуство борбе против тероризма проузрокује неупоредиво више цивилних жртава него током борбе против њих. Погледајмо само колико цивила су они убили и колико цивила се удавило у Средоземном мору, бежећи од тероризма, па ћемо одмах лако израчунати да све те „грозоте" у вези са ослобођењем источног Алепа нису ни стоти део погинулих цивила због дивљања терориста.

Одлучио сам се да ово напишем зато што сам стекао утисак да аутор текста о којем је реч уопште није злонамеран, него да, по мом мишљењу, нема довољно изграђен механизам разоткривања система обмане којима се Запад служи и зато сам помислио да би отварање овакве полемике било корисно за читаоце „Политике", а и за ширу јавност. Моја предност је вероватно у томе што се „Политика" у мојој породици чита од 1904. године и такорећи „генетски" смо имуни на пропаганду било које врсте.

Адвокат

http://www.politika.rs/scc/clanak/365162/Pogledi/Pad-Alepa-oprezno-do-istine

novosti.rs

Dragomir Anđelković: Pritisak Zapada zbog Moskve

Dragomir Anđelković, politički analitičar

| 01. oktobar 2016. 16:22 |

Komentara: 2

Nadam se da se službeni Beograd nije preplašio evroatlantskih pretnji. Logika zapadnih središta moći je: sprečiti da se ostvari ono što je Srbija sa Rusijom iza kulisa već dogovorila, čime bi Beograd naljutio Ruse

Stav Beograda prema Moskvi predstavlja test odnosa prema srpskim interesima. Rusija nam je ključni saveznik u odbrani državnosti Srpske i preostalih pozicija na KiM. Ako se udaljavamo od Rusije ili nju teramo od sebe, to znači da smo već uskočili ili se spremamo da uskočimo, u ponor potpunog nacionalnog samozatiranja. Uz sve crne slutnje, nadam se da nije baš tako. Kako god bilo - stvari će uskoro biti jasnije.

Zapad od nas arogantno zahteva da - (1) budemo pasivni (osim na rečima) u vezi sa nastojanjem da eliminiše Dodika i nametne centralizaciju BiH; (2) prihvatimo jednostranu interpretaciju Briselskog sporazuma i damo sve što Albanci od nas traže, a dobijemo "šarenu lažu" za javnost; (3) prekinemo dalji razvoj odnosa sa Rusijom. Nominalno se traži više ali se zasada ne insistira. Pragmatični Zapad računa da će kasnije i to dobiti. Srbija se sa Rusijom dogovorila nekoliko stvari, od dobijanja velike donacije za naše vazduhoplovstvo do davanja Rusima - u simboličkim razmerama kako bi očuvali kakav-takav balans sa NATO (koji je dobio mnogo više) -"diplomatskog statusa" za neke službenike u niškom humanitarnom centru.

Beograd - stiče se utisak da Kremlj to već pomišlja - izbegava ili oteže realizaciju onoga što je dogovorio. Tako celu stvar na "tehničkom nivou" obesmišljava. To može da bude plod strašne ucene Zapada u okolnostima kada je shvatio da vlast namerava da povuče produktivne poteze u domenu unapređenja rusko-srpskih veza i naših odbrambenih kapaciteta. Logika zapadnih središta moći je: sprečiti da se ostvari ono što je Srbija sa Rusijom iza kulisa već dogovorila, čime bi Beograd naljutio Ruse. Potka svega je nada da će Moskva prestati da aktivno asistira u vezi sa odbranom KiM i RS, što bi bio osnov za potpuno slamanje naših tamošnjih odbrambenih pozicija ili izgovor za dizanje ruku službenog Beograda od njih. Kapitulirali bismo, a neki bi vikali da su za to krivi Rusi koji su nas, navodno, izdali.

Druga varijanta se svodi na to da vladajući budu prisiljeni da na aktivan način, na srpsku štetu, sami urade sve pomenuto. Prema tom scenariju, rusko-srpski odnosi principijelno se, površinski gledano, zamrzavaju na sadašnjem nivou, odnosno bez obzira na to što se dubinski kvare (što se krije od javnosti), veze formalno ostaju kakve su sada (bez realizacije dogovorenog). Uporedo, Beograd obavlja svoj destruktivni domaći zadatak: prepušta RS samoj sebi, a na KiM okončava primenu modifikovanog Briselskog sporazuma. Pravi se da ne vidi juriš na RS, a Prištini daje sve što želi u domenu telekomunikacija i energetike, kao što je dobila kada se radi o tablicama i još mnogo čemu drugom, dok Srbi dobijaju totalno sterilnu Zajednicu opština.

Ako i tada Rusija ne bi dala bilo kakav izgovor da se optuži za zahlađenje odnosa, ono što ide u tom smeru krivicom Beograda - kao i sve negativno u vezi RS i KiM - bilo bi dok je moguće prikrivano, kako srpska većinski patriotska javnost ne bi bila revoltirana. Štaviše, kako bi bilo dovoljno vremena da ona, po principu postepenog ispiranja mozgova, bude amortizovana. Stvarala bi se nejasna i komplikovana situacija u kojoj se manipulativno simulira nacionalna borba Beograda i rušilačka akcija Zapada protiv vlasti, da bi se iz svega izrodila totalna kapitulacija Srbije. Naravno, umotana u neku ambalažu koja omogućava da se drsko tvrdi da nije to.

U tim planovima Zapada kako da prisili službenu Srbiju da radi protiv srpskih interesa, za njega i one koji bi pristali da igraju na toliko antisrpsku muziku - postoji veliki faktor rizika. A to je da Rusija ne upadne u zamku te da umesto da ljutito okrene glavu od Srba, samostalno a još energičnije počne da deluje u prilog naših interesa. Vlast je jedno i ona se menja, a nacija je nešto drugo. U tom svetlu Rusija bi verovatno od Srbije potpuno preuzela podršku RS i nastavila da principijelno vodi, koliko to može, kosovsko-metohijsku bitku. Podrazumeva se i medijsko i svako drugo aktiviranje u Srbiji. Čak i bez fokusiranja na vlast sa ciljem njenog rušenja (što neki ruski faktori - što me raduje - danas u Crnoj Gori pokazuju da znaju da rade), a samo na osnovu insistiranja na istini o opisanoj (nadam se tek hipotetički) politici Beograda, vlastodršci bi osetili drastične posledice po svoj rejting. Može da prođe defetizam u vezi sa Kosovom ali ne i na svim poljima!

Sadašnja vlast, ma koliko koketirala sa nekim drugosrbijanskim krugovima, ipak se oslanja na nacionalno orijentisan (dominantan) deo biračkog tela. Ono je svesno da se nalazimo u zoni prevlasti onih koji su na nas izvršili niz agresija i otimaju nam Kosovo, pa nevoljno toleriše određene kompromise na našu štetu. Shvata ih kao plaćanje reketa NATO nasilniku ali ako bi se u tome otišlo predaleko (i javnost to shvatila) posledice po režim bile bi drastične. On i Zapad to znaju, pa se u skladu sa tim stilizuje politika. Međutim, nadam se (a nada umire poslednja) da to nije presudno tj. da se službeni Beograd nije preplašio evroatlantskih pretnji i da zbog sebe ne žrtvuje nas. Tekućim manevrima pokušava da prevari zapadne postmoderne okupatore a ne Ruse i većinsku Srbiju. Sledstveno, da će iz raznih, naizgled konfuznih cik cak poteza, proizaći okončanje aranžmana sa Moskvom i na tim osnovama jačanje Srbije. Odlučna podrška RS se u toj varijanti podrazumeva. Da li je tako ili ne - brzo ćemo znati. Mnogo će nam reći karakter najavljene posete Medvedeva ili pak njeno odlaganje, odnosno čak i otkazivanje. Na raznim stupnjevima tog (geo)političkog stepeništa kriju se modaliteti odgovora na pitanje - kuda aktuelna vlast vodi Srbiju?