EVO ŠTA EVROPA TRAŽI OD SRBIJE: Deset spornih tačaka poglavlja 35

kurir.rs

EVO ŠTA EVROPA TRAŽI OD SRBIJE: Deset spornih tačaka poglavlja 35

Autor: Agencija TANJUG

 

BRISEL, BEOGRAD - Srbija ima brojne primedbe na nacrt platforme o zajedničkoj pregovaračkoj platformi za poglavlje 35, a najvažnije, u koje je Tanjug imao uvid, su sledeće:

 

1) U nacrtu nema standardnog dela koji se odnosi na usklađivanje sadržaja sa zajedničkim pravilima i propisima EU (aquis communitaire), što inače sadrže platforme za sva ostala poglavlja.

2) Govori se o "Napretku u procesu normalizacije odnosa sa Kosovom (umesto sa Prištinom).

3) Zahteva se prestanak finansiranja srpskih struktura, uključujući privremene opštinske organe, čime bi bez posla ostalo oko 5.000 ljudi, a dovelo bi i do narušavanja utoriteta države Srbije na Kosovu i Metohiji.

4) Uspostavljanje kosovskog pravnog poretka na severu Kosova, bez preciziranja da je to izvodljivo tek nakon formiranja Zajednice srpskih opština (ZSO).

5) Podnošenje kvartalnih izveštaja Ministarstvu unutrašnjih poslova Kosova i Ministarstvu pravde Kosova o isplatama penzija penzionisanim pripadnicima MUP-a i radnika u pravosuđu, što izlazi iz okvira Briselskog sporazuma i za šta u srpskom zakonodavstvu nema osnova.

6) Donošenje posebnog zakona o sedištima i teritorijalnoj jurisdikciji sudova i tužilaštva u Srbiji, što bi bilo suprotno Ustavu i postojećim zakonima.

7) Prihvatanje kosovskih pečata i zaglavlja u službenoj korespondenciji, što je problematično zbog termina "Republika Kosovo" na tim obeležjima.

8) Rešavanje problema upravljanja nad hidrocentralom Gazivode, bez naglašavanja da se o tome prethodno mora postići saglasnost obe strane.

9) Omogućavanje džavljanima trećih država prelazak sa Kosova u Srbiju, što je neprihvatljivo zbog termina "treća država", čime se implicira da je KiM država.

10) Primedbe srpske strane na prethodni Nacrt izveštaja o skriningu za poglavlje 35 nisu ozbiljno razmatrane niti uvažene.

 

Tih deset tačaka Srbija vidi kao stvaranje prostora za indirektno priznavanje Kosova, nezavisno od dijaloga Beograda i Prištine.

Posle oštrih reakcija iz Beograda, u Briselu tvrde da u platformi nema ničega što izlazi iz okvira briselskog dijaloga. Diplomata iz članice EU, koji je ipak žželeo da ostane anoniman kaže da tokom diskusije o platformi, koja je na ambasadorskom nivou održana prošle nedelje, nije bilo ničeg što bi odudaralo od stavova koji su se i ranije čuli u Savetu. "Bila je to neformalna diskusija, prva od mnogih koje će uslediti", rekao je taj diplomata za Tanjug.

Tanjugov izvor kaže da je na pomenutom sastanku Nemačka predložila da se u platformu uključi stavka u kojoj se naglašva da od napretka u poglavlju 35 treba da zavisi napredak u ukupnom procesu evropskih integracija Srbije, sa čim su se složile Velika Britanija i Hrvatska.

"To nije ništa novo, jer je već objavljeno u zaključcima Evropskog saveta od 16. decembra 2014.", naveo je on i dodao da su se tokom diskusije čuli i stavovi da je, upravo s obzirom na to da je reč o ranije usvojenom tekstu, nepotrebno ugrađivati ga u zajedničku platformu .

 

"U konacan tekst rezolucije ući će samo ono što prihvate sve zemlje članice, a mnoge smatraju da mišljenje Srbije, kao zainteresovane stranke, takođe treba uzeti u obzir", kaže ovaj diplomata.

 

U Evropskom savetu su iznenađeni žestokim reakcijama Srbije na nacrt platforme.

 

Funkcioner Saveta koji je takođe tražio da ostanje anoniman kaže da ni formulacija o tome da se proces normalizacije vodi između Srbije i Kosova (umesto između Beograda i Prištine, na čemu insistira Srbija) nije nova u zvaničnim dokumentima Saveta. "Ako pogledate bilo koje zaključke Evropskog Saveta o Srbiji u poslednje dve godine, naći ćete da se tamo govori o procesu normalizacije između Srbije i Kosova, koje je redovno označeno zvezdicom kao što je dogovoreno", rekao je on.

Pratite KURIR na VIBERU: http://chats.viber.com/kurir

 

KAKO ZAŠTITI VODU

 

KAKO ZAŠTITI VODU   Više ljudi na našoj planeti umire od bolesti izazvanih prljavom vodom nego što umiru od svih ratova i nasilja širom sveta zajedno. U Srbiji je sve manje i manje zdrave izvorske vode. Stručnjaci smatraju da je glavni razlog nekontrolisana seča šuma, a da se spas nalazi u planskom pošumljavanju, površinskim akumulacijama, malim branama i zaštiti izvorišta reka   Autor: Miloš Zdravković   Ne postoji prirodni resurs na Zemlji kao što je voda. Osnovna komponenta svakog živog bića - voda je nešto bez čega nema života na našoj planeti. Zbog toga je potrebno i na lokalnom i na globalnom nivou imati strategiju kako sačuvati ovaj ograničeni, deficitarni resurs. Kao posledica globalnog zagrevanja, opšte suše i sve zagađenijih vodenih sistema, nasuprot rastućoj globalnoj populaciji, dostupnost čiste pijaće vode predstavljaće prvorazredni izazov u godinama koje dolaze. Po američkom „Stratforu",  do 2015. predviđen je porast od 17% u globalnoj tražnji vode samo za povećanje poljoprivredne proizvodnje…   Čitajte više...     Odjavite se - Izmenite svoju pretplatu VREME JE! - www.vremeje.rs

--

ВИЛИ ВИМЕР: ПУТИН ANTE PORTAS

standard.rs

 

ПУТИН ANTE PORTAS

 

• уторак, 06 октобар 2015 15:35

ВИЛИ ВИМЕР

 

Москва нам даје наду, коју више не можемо очекивати од Вашингтона

Заиста, брзо је ишчилео утисак супер-састанака на врху у Уједињеним нацијама у Њујорку. То није ни чудо када нам се сваке вечери на екранима емитују „ексцеси културе добродошлице". У таквим околностома сасвим је могуће да нам се одређене слике не урезују у сећање мада то заслужују. А било је таквих слика у Њујорку и било би нам боље да смо их запамтили. То су слике руског председника Путина, које су утолико јасније што се амерички председник више појављивао на екранима. Разлика између њих двојице није могла бити видљивија, тако да чак ни немачка све диригованија штампа није моглa да сакрије колико покуњено је наступао председник Обама. Његов руски колега био је сушта супротност. Путину је, сва је прилика, пријало то што је га је Г8 у свом нападу избацила кроз врата. Слике у данашњем медијском околишу још увек више говоре од хиљаду речи. Путин је изгледа добро искористио слободно време од америчког туторства. Био је опуштен и није имао ништа против да таква слика оде у читав свет.

РУСИЈА ПОНОВО НА ПОЗОРНИЦИ
Више је него јасно да контра западном понашању према Русији после западног пуча у Украјини није ни могла да испадне другачије. Нарочито не онда кад се узме у обзир улога руског председника на конференцији о Украјини у Паризу, одржаној само неколико дана после супер-сусрета на врху у Њујорку. Очигледно су карте након састанка Г7 у Баварској поново промешане. Г7/8 била је, поред НАТО, највидљивија у функцији тегљача у интересу САД као „једине преостале суперсиле" и „незаобилазне нације". Избацивањем Руске Федерације Запад је сам окончао овaj противприродни бал утвара. Свет је отад постао видно другачији.

РУСИЈA СИЛА МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА
Ма колико било тужaн повод, треба рећи да су убилачки напади америчких бомбардера на болницу у северноавганистанском граду Кундузу, која је уживала међународну заштиту, били сасвим излишни. Довољно добро знамо – а и скоро две деценије то је стварност светске политике – да су у нашем окружењу САД оне које стоје иза убијања. Оне су сила гарант глобалне несреће. Чути говор америчког председника пред УН о Асадовим неделима изазвао је скоро буру негодовања. Аршин који је применио том приликом морао је због егзекуција дроновима да примени и на самог себе. Не би такође било наодмет да се позабавио својим претходницима не би ли снабдео Међународни кривични суд у Хагу будућим пословима. Стални вашингтонски позиви савезној канцеларки због миграција буде утисак да се у Берлину далеко више уважавају упутства из Вашингтона него брига о сопственој земљи, где је влада проузроковала стање безакоња.

ДЕФИНИСАНА ПОЛИТИКА РУСКЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ
Можемо ствари да окрећемо и обрћемо како год хоћемо, али оне стоје овако: од недовољно јасних резултата истраге под холандским вођством о егзекуције путника у авиону у ваздушном простору Украјине до акција руских војних снага у Сирији, Москва се придржава правила која су успоствљена после једног злочиначког рата у Европи и свету да би се спречио нови рат. Када ово, као посматрач догађаја, неко из Европе пореди са оним што види у Вашингтону, згрозиће се. У земљи која се чврсто држи само још застрашујућег потенцијала своје оружане силе, зависећи једино од њега, републикански председнички кандидати се труде да нам најаве Трећи светски рат. Кад погледамо њихов избор речи, доћи ћемо до тога да је некад поносна и одговорна Америка на издисају. Ако реч буду имали Бушови васпитачи Чејни и Мекејн, перспектива Вашингтона гласиће: убијање и егзекуције. Утеху не пружају ни њихови демократски противници. Све је и почело пре 16 година са Билом и Медлин. Додуше, пре њих смо имали Кисинџеров глобални покушај да се међународно право не само укине у оној форми у којој је прихваћено већ да се замени новим, које би било у америчком интересу.

ШТА НАМ ГОВОРИ СВЕ О НЕМАЧКОЈ
Итекако има смисла да, неколико дана после прославе јубилеја уједињења Немачке, подсетимо на улогу међународног права као носећег стуба поновног уједињења. Од Хелсиншке конференције 1975, све до Париске повеље из новембра 1990. године, мађународни правни оквир био је тај који нам је то омогућио. Имали смо разлога да се поносимо многим стварима. Ту убрајамо и „крунски драгуљ" немачког Министарства спољних послова – Одељење за међународно право. У сарадњи са аустријским експертима за међународно право, Бон је показао шта има и имао је успеха. Данас вероватно нико не зна да ово Одељење више не постоји, што је илустрација стања у целој земљи. Овде је у међувремену завладало скоро царистичко схватање права. Попут невоље библијских размера, нашу земљу погодио је талас миграција, који се руга нашем уставу. Јер тамо где нема граница нема ни државе. Баварска је требало да се нађе пред сломом не би ли уследила некаква акција државе која би уоште могла да оправда појам државе. А било је времена када смо били поносни на своју „правну државу". Вероватно смо сви преспавали процес замене нашег правног система „заносима културе добродошлице". Ово ће нас докрајчити на плану унутрашње политике, а спољно-политички остаћемо без државног разума.

КАКО ОДРЖАТИ КОРАК СА МОСКВОМ
Москва сa својом политиком стоји на политичкој бини света, на којој се поново појављује чежња за предвидивошћу догађаја. Вашингтон је симбол разарања света који познајемо и девизе „несрећа за све!" Москва нам даје наду, коју више не можемо да очекујемо од Вашингтона. Ако не желимо да се нађемо међу зупчаницима, морамо се, хтели не хтели, прилагодити овом антагонизму сензацоналих форми. На плану унутрашње политике морамо поново да схватимо шта значи демократска правна држава и да се удаљимо од суштине личних уредби савезне канцеларке, која је још увек на свом положају. На плану спољне политике нема другог пута до да постанемо поново способни да испуњавамо норме међународног права и да своју политику одвагамо и прилагодимо новим околностима. У овом тренутку код нас влада хаос и на плану унутрашње и спољне политике. Због тога немамо шта ни да понудимо наспрам руске политике. Ми смо у прошлости били ти који су могли да се похвале културом права. Москва, за разлику од нас, није преспавала изазове времена.

Превод са немачког БРАНКА ЈОВАНОВИЋ

Београдски форум за свет равноправних

 

Vučić Unesku: Nemoralan zahtev Kosova

rts.rs

Vučić Unesku: Nemoralan zahtev Kosova

 

RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of Serbia

 

Predsednik Vlade Republike Srbije Aleksandar Vučić naveo je, povodom zahteva Prištine za prijem Kosova u Unesko, da je to pitanje od najvećeg značaja za Srbiju, ali i povod za ozbiljnu zabrinutost.

25651638

Aleksandar Vučić (arhivska fotografija)

 

"Ovaj zahtev je neutemeljen sa stanovišta međunarodnog prava i zbog toga, kao i sa političkog i moralnog aspekta, za Republiku Srbiju, apsolutno neprihvatljiv", naveo je Vučić u pismu članicama Uneska.

Ističe da je shodno rezoluciji SB UN 1244 i Ustavnom okviru za privremenu samoupravu na Kosovu, Kosovo i Metohija teritorija u sastavu Republike Srbije pod upravom Ujedinjenih nacija.

"Rezolucija SB UN 1244 (1999) reafirmiše 'suverenitet i teritorijalni integritet Savezne Republike Jugoslavije (sada Republike Srbije) i drugih država regiona' i predviđa 'političko rešenje za kosovsku krizu' zasnovano na ovim principima. Pitanje Kosova i Metohije je i dalje na dnevnom redu SB UN, što potvrđuju redovne, kvartalne sednice SB UN na ovu temu. Takođe, na Kosovu i Metohiji i dalje deluje UN Privremena administracija na čelu sa specijalnim predstavnikom generalnog sekretara UN (Unmik)", navodi se u pismu.

Premijer naglašava da, budući da se Kosovo ne može smatrati državom kao subjektom međunarodnog prava, nisu ispunjeni osnovni uslovi za razmatranje bilo kog pitanja u vezi sa prijemom Kosova u punopravno članstvo Uneska.

"To je defakto priznala i sama Priština pokušavajući da izdejstvuje dostavljanje zahteva Unesku posredstvom Unimka, što je od strane ove Misije UN odbijeno s obzirom na njeno dosledno poštovanje rezolucije SB UN 1244 (1999)", ističe Vučić.

Navodi da Unesko, kao specijalizovana agencija UN, ima obavezu da se pridržava međunarodnog prava, posebno rezolucija SB UN pod Glavom VII Povelje UN, što uključuje i rezoluciju 1244.

"U tom kontekstu, razmatranje zahteva za prijem Kosova u Unesko bi predstavljalo grubo kršenje pravnih pravila nastalih pod okriljem UN radi očuvanja međunarodnog mira i bezbednosti i bilo bi u suprotnosti sa članom 25 Povelje UN, u kome se navodi da su 'članovi UN saglasni da prihvate i izvršavaju odluke SB u saglasnosti sa ovom Poveljom'. Time bi se stvorio opasan presedan", rekao je Vučić.

Vlada posvećena dijalogu

Ukazuje da je Vlada Srbije u punoj meri posvećena dijalogu Beograda i Prištine koji se vodi pod pokroviteljstvom EU, kao i da su u tom procesu rešena mnoga kompleksna pitanja, od izuzetnog značaja za stabilizaciju prilika u regionu i normalizaciju odnosa.

"Neretko, samo zahvaljujući dobroj volji srpske vlade postizani su sporazumi koji su predstavljali temelj racionalnijih i normalnijih odnosa između Srba i Albanaca na Kosovu i Metohiji, iako su ti politički potezi nailazili na veoma negativne reakcije javnosti u Srbiji. Bez obzira na to, ostali smo i i dalje smo čvrsto opredeljeni za dijalog sa kosovskim Albancima i pronalaženje rešenja koja će stabilizovati i normalizovati naše međusobne odnose", navodi Vučić.

Napominje da se, ipak, o zaštiti spomenika kulture i imovini Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji do sada u Briselu nije razgovaralo.

"U tom smislu, jednostrani pokušaji poput zahteva za članstvo tzv. Kosova u Unesko nas vraćaju u prošlost i narušavaju atmosferu podsticajnu za dijalog koji se nalazi u vrlo delikatnoj fazi. Time bi se faktički onemogućilo da se i po ovom pitanju postigne obostrano prihvatljivo rešenje za ovo, za našu stranu, jedno od najosetljivijih pitanja", upozorio je Vučić.

"Licemerni navodi o boljoj zaštiti kulturne baštine" 

Kaže da Priština nema ni moralno pravo da traži članstvo u Unesku, jer je svojim činjenjem u prethodnom periodu nedvosmisleno demonstrirala da nema ni sposobnost ni volju da ispuni obaveze koje proizlaze iz članstva u ovoj organizaciji.

Sa ciljevima Uneska nesumnjivo su, kaže, nespojivi namerno, sistematsko, vandalsko uništavanje kulturnih i istorijskih spomenika svojih sugrađana, koji datiraju još iz 11. veka.

"Od završetka sukoba 1999. i raspoređivanja međunarodnih snaga, u miru, ukupno 141 srpski pravoslavni hrišćanski objekat potpuno je uništen ili značajno oštećen, a sam Unesko je četiri bisera svetske baštine: manastir Dečane, Pećku patrijaršiju, Gračanicu i Crkvu bogorodice Ljeviške stavio na Listu svetske baštine u opasnosti. Na mnogim uništenim objektima još se mogu videti parole tzv. Oslobodilačke vojske Kosova i pretnje Srbima, a u novije vreme i grafiti u slavu organizacije Islamske države, čiji su metodi rušenja kulturnih i verskih objekata, nažalost, odavno na delu na prostoru Kosova i Metohije", naveo je Vučić u pismu.

Iz Prištine se ni danas ne mogu čuti reči osude ovakvih zločina nedostojnih 21. veka, niti ima spremnosti da se njihovi počinioci pronađu i kazne, ukazuje premijer.

"Uništavanje srpskog hrišćanskog i kulturnog nasleđa nikada nije podrobno istraženo, niti je iko za ove zločine izveden pred lice pravde", rekao je Vučić.

Ističe da naročito zbog toga, "licemerno zvuči objašnjenje svih koji kažu da će prijemom Kosova u Unesko, srpska kulturna baština biti bolje zaštićena", jer niko ni iz jedne od srpskih crkava ili manastira, nije tražio ni takvu zaštitu, ni takvu podršku. Naprotiv.

Teški uslovi za SPC na Kosovu 

"Delovanje Srpske pravoslavna crkve u Pokrajini se odvija u izuzetno teškim uslovima, a pored organizovanog, etnički i verski motivisanog nasilja i uništavanja srpskog pravoslavnog nasleđa, bez presedana u novijoj istoriji Evrope, brojni su i primeri drastičnog ugrožavanja ljudskih i verskih prava, slobode kretanja i rada pravoslavnog sveštenstva i pravoslavnog stanovništva na Kosovu i Metohiji", napomenuo je premijer.

Vučić je istakao da bi članstvo Kosova u Unesku, u uslovima kontinuiranih pokušaja da se uništi i ukrade identitet i kulturna baština srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, predstavljalo nagradu i "davanje uloge lažnog zaštitnika srpskog i hrišćanskog kulturnog nasleđa onim političkim strukturama u Prištini koje u periodu od 1999. do danas, nisu učinile ništa da spreče uništavanje hrišćanskog duhovnog i kulturnog identiteta jednog evropskog naroda i nasilnog brisanja tragova vekova njegovog postojanja na prostoru Kosova i Metohije".

Premijer je rekao da je Srbija svojim dosadašnjim postavljanjem pokazala svoju punu posvećenost rešavanju svih otvorenih pitanja sa Prištinom mirnim putem i kroz dijalog.

"Srbija je protiv svake politizacije rada Uneska kao organizacije čija bi misija trebalo da bude promovisanje saradnje među državama kroz obrazovanje, nauku i kulturu", kaže Vučić.

"Na kraju, mi jesmo mala zemlja, i teritorijalno i po broju stanovnika, nemamo političku moć kojom možemo da se suprotstavima onima koji sponzorišu ulazak Kosova u Unesko, ali je naša obaveza da celokupno čovečanstvo upoznamo sa protivpravnim i nemoralnim merama koje se protiv naše zemlje preduzimaju i time, ako ništa drugo, odbranimo istinu i ponos svih pravdoljubivih naroda u svetu", navodi se u pismu premijera Vučića.

 

Mirin oktobar

politika.rs

 

Mirin oktobar

 

http://www.politika.rs

 

Petnaestogodišnjica dana kad su Slobodan Milošević i Mirjana Marković pali sa vlasti zasenjena je memoarskom prozom drugarice za koju se smatra da je uništila ne samo Srbiju, već i svog muža

„Bilo je to ovako" naslov je obimne knjige Mirjane Marković, udovice Slobodana Miloševića. Uoči 5. oktobra, dogodio se svojevrsni politički i istorijski apsurd. Petnaestogodišnjica datuma koji se smatra demokratskom revolucijom, kada su Slobodan Milošević i Mirjana Marković pali s vlasti, zasenjena je memoarskom prozom drugarice koju su njeni neprijatelji smatrali ženom koja je uništila ne samo Srbiju, već i svog muža.

Mira je imala i brojne prijatelje koji su je se odrekli onog časa kada je svrgnuta sa srpskog prestola. Zaboravili su je istom onom brzinom i žestinom kojom su pokušavali da joj se uvuku pod skute dok je smatrana najmoćnijom ženom Srbije.

Ko je zaista bila Mira Marković? Voljena supruga neshvaćena od svog naroda, s ambicijom da čitavu Srbiju pretvori u Prvu proletersku, a da se to očekivanje ipak završilo njenim lirskim, đačkim tekstovima? Ili je ona bila požarevačka ledi Magbet koja je proizvela u lidera ne samo Slobodana Miloševića, nego i čitavu hobotnicu s pipcima raširenim u politici, na univerzitetu, u tajnim službama, mafiji i među tajkunima?

Čitanje ove knjige, u izdanju „Večernjih novosti", navodi na zaključak da je Mira bila ipak ovo prvo. Da li je sve počelo Osmom sednicom? Upravo tako nazvanu glavu knjige Mirjana Marković započinje rečenicom: „U Srbiji je počelo kao u šumskom požaru". Potom se osvrće na automobilsku nesreću koju je Slobodan Milošević doživeo u službenom automobilu kao predsednik CK SK Srbije, nakon što je inaugurisan u srpskog vožda. Nekoliko kilometara pre Beograda, kada su se ona, Sloba i sin Marko vraćali sa proslave Nove godine u blizini Iloka, iznenada su eksplodirale obe zadnje gume na službenom vozilu. Iz prevrnutog automobila koji je sleteo s puta izvučeno je njih troje i prebačeno u bolnicu na Bežanijskoj kosi.

Markovićeva u knjizi nedvosmisleno aludira da je neko „intervenisao" na kolima, ali i izražava čuđenje što Sloba tome gotovo da nije pridavao značaj.

Govorio je: „Ko god da je, sramota, ali nije uspeo. Živi smo i zdravi."

Da li je, posle te nesreće, Mira bila suviše oprezna, za njih oboje zajedno? Priznaje da se već tada, posle Osme sednice, govorilo da ima veliki uticaj na kadrovsku politiku. Ona to i potvrđuje. Da, imala je – izvestan uticaj.

Za Dobricu Ćosića je, recimo, smatrala da nije dobro kadrovsko rešenje, opisavši da se u ekonomiju razume kao u – nebesku mehaniku. Ali, izbor Dobrice Ćosića bio je isključivo Slobin, piše Mira. I, potom je Dobrica izabran.

„Pregazilo ga je vreme", opisala je Mira klasika srpske književnosti i prvog predsednika SRJ.

Ništa bolje mišljenje nije imala ni o Milanu Paniću, koga je Dušan Mitević predložio za saveznog premijera. Mitević je bio jedan od ljudi najbližih vladajućem bračnom paru koji je, zapravo, iz Mirinog pisanija, bio jedan od ključnih, ne samo porodičnih, već i političkih savetnika. Razgovori o Panićevom postavljenju vođeni su u domu Mire i Slobe, ali, iako je Mira Milana Panića opisala kao šarlatana koji se našao u nekoj provinciji i našao priliku da se tamo malo igra vlasti i izrazila skepsu prema njegovom patriotizmu, Milošević je ipak poslušao Mitevića.

Posle izvesnog zahlađenja s Mitevićem, Mira i Sloba su obnovili odnose, ali su saznali za njegov tajni put u SAD i navodnu saradnju sa CIA…

U krug porodičnih prijatelja koji su je izdali Mira je svrstala i Aleksandra Tijanića. Zapravo, predstavila ga je kao najvećeg jugoslovenskog novinara, koji je najpre s njom uradio prvi intervju, kao saradnik zagrebačkog „Starta". Potom je Tijanić predstavio Miru u „Slobodnoj Dalmaciji". Tako su Srbi, preko Tijanića i Hrvatske, zaobilaznim putem, saznali za Mirine moći.

Ali, „udovica slobizma" naglašava u knjizi da su je prijatelji upozoravali da je njeno druženje s Tijanićem greška. Zapravo, opisivanje odnosa s Tijanićem je dokaz njenih kontroverznih i često pogrešnih kadrovskih procena. Ukoliko, podrazumeva se, njeni memoari nisu pisani radi pranja sopstvene savesti. Iako je Tijanića, posle političkog razlaza, opisala kao „nikada većeg čoveka, sa nikada manjim srcem", ona ga je postavljala na vodeća kadrovska mesta tadašnjih uticajnih medija, kao što su direktor Televizije Politika i direktor Televizije BK. Potom je Tijanić postao i ministar informisanja.

Tako je društvo u sastavu Mira, Mitević i Bogoljub Karić, nadahnuto Tijanićevim kritikama vlade i merama koje treba preduzeti za njen bolji rad, predložilo Miloševiću da ga postavi za ministra informisanja! Interesantan je Mirin opis Miloševićevog lica kada je čuo taj predlog. Naime, Sloba je bio zgranut. Ali, Tijanić je ipak postao ministar. Međutim, tokom demonstracija u Beogradu, povodom izborne krađe za koju je optužen tadašnji režim, Tijanić je dao ostavku. Otišao je iz Karićeve televizije, piše Mira i dodaje: „Kasnije sam čula da je otišao iz Srbije".

Nije, međutim, dodala da je Tijanić otišao u Bosnu, uplašen za svoj život. Uočljivo je da Mira Marković nije pisala o Slavku Ćuruviji s kojim se takođe družila. Mnogi je dovode u vezu s njegovim ubistvom.

Svakako će u analizama Mirine memoarske proze zapaženo proći njena tvrdnja da je Borka Vučić bila veoma bliska s Vilijemom Montgomerijem, američkim diplomatom ključnim za svrgavanje Miloševića s vlasti. U knjizi Mira Marković pokazuje i otvorenu netrpeljivost prema bivšem šefu Državne bezbednosti Jovici Stanišiću, kome su zamereni sumnjivi kontakti sa stranim službama, a deo knjige koji odudara od osnovnog pokušaja da se poetski opiše ljubav dvoje supružnika odnosi se na iznenadni poziv Jovice Stanišića da poseti Miru i upozori je da će, iako smenjen, na silu sprečiti ulazak u službene prostorije tada novog ministra policije Vlajka Stojiljkovića.

Zapravo je, pored svih političkih pikanterija i spiska zvanica na Miloševićevom dvoru, Mirina memoarska proza posvećena njenoj ljubavi prema Slobodanu Miloševiću. U jednom od svojih najpoznatijih kolumni, Tijanić je konstatovao upravo da je Sloba umro od ljubavi. To je bila ljubav prema Miri. Bila je to politička i klinička smrt.

Tijanić je bio u pravu. Sloba je Mirjani Marković poklonio uticaj, potom i političku partiju, iako je znao da će stvaranje Jugoslovenske levice izazvati veliko uznemirenje među socijalistima. Dozvolio je i to da se u zemlji mačizma i predstave o njegovoj svemoći isprede legenda da je Milošević taj koji je nosio suknju. I tokom pregovora o njegovom povlačenju s vlasti, jedan od uslova je bio da se zbrinu Mira i deca, dok je Milošević odlučio da ostane u Srbiji, svestan da će njegovo poslednje mesto prebivališta biti haška ćelija.

Otuda je, kad svedoči o sadržaju pisma koje je uputila Borisu Tadiću, protestujući što je tadašnji predsednik Srbije uslovio njen dolazak na sahranu Slobodana Miloševića plaćanjem 15.000 evra, oduzimanjem njenog pasoša i ostankom u zemlji tri meseca zbog sudskog procesa, Mirjana Marković zaboravila da doda jednu stvar. Ona je, ipak, morala da dođe na sahranu čoveku koji joj je dao sve: od ljubavi, do vlasti i sigurnog života u Moskvi. Ali, kao što je bilo logično očekivati da Mira dođe na njegovu sahranu, pa makar skupo platila zbog toga, pa makar i bila zatočena zbog toga, sada je isto tako nemoralno obračunavati se sa ženom za koju su mnogi verovali da je vladala Srbijom. To je, zapravo, iluzija. Mira je bila samo supruga istinskog gospodara koja je, i pored tragedije svoje porodice i svog naroda, doživela ono što mnoge žene mogu da sanjaju. Njen muž je iskreno voleo.

 

Годишњица 5. октобра: 15 година које су појеле Србију

rs.sputniknews.com

Годишњица 5. октобра: 15 година које су појеле Србију

Sputnik

Има ли разлога за славље? Да ли је Србија 15 година од револуције 5. октобра остварила домете који су тада очекивани? 

Зависи кога питате.

Ако питате политичаре, они ће одговорити сходно тренутном свом и положају своје партије, пребациваће одговорност на друге партије, заклињати се у Зорана Ђинђића, неки ће и даље за све кривити Слободана Милошевића, а поједини ће упирати прстом и у грађане јер, забога, ти грађани нису променили свест.
Ако пак питате грађане, већина њих ће вам речи да је држава, стање јавних али и личних финансија, степен медијске слободе, могућност лакшег запошљавања, ниво корупције, квалитет здравствене заштите… далеко од свега онога што су желели 5. октобра 2000. године. И због чега су протестовали читавих 10 година раније.

Кад је горео парламент

Подсетимо, тадашња Савезна изборна комисија саопштила је да би требало да буде одржан други круг избора за председника Савезне Републике Југославије, иако је кандидат Демократске опозиције Србије (ДОС) Војислав Коштуница у првом изборном кругу 24. септембра освојио 50,24 одсто гласова, а тадашњи председник Слободан Милошевић 37,15 одсто гласова.

Грађани из целе Србије су тог 5. октобра пре 15 година дошли на протест испред Скупштине СР Југославије, око 17 часова су упали у Скупштину, а нешто касније и у РТС, зграду државне телевизије. Вође опозиције су потом саопштиле да је ДОС успео да прогласи победу на председничким изборима, а потом је и Слободан Милошевић у телевизијском обраћању признао пораз и рекао да ће се посветити свом унуку Марку.

Социолог Слободан Антонић пре неки дан, тачно, рече да је 5. октобар срећна револуција, јер и поред толиког оружја није било људских страдања. Међутим, никако не треба заборавити да је Јасмина Јовановић погинула када је пала под багер, а да је Момчило Стакић преминуо од срчаног удара. У сукобу с полицијом повређено је око 65 грађана.

Кабинет на кабинет

Одмах на почетку Србију је задесила стара бољка странчарења и сукоба двеју главних партија у коалицији — Демократске странке на челу са Зораном Ђинђићем, првим постмилошевићевским премијером и Демократске странке Србије са Војиславом Коштуницом, новим председником Савезне Републике Југославије. Чинило се као да је једино што раде — да траже или монтирају прљавштину једни о другима.

Оптуживања за проневере, богаћења, па и сарадњу са страним или домаћим службама била су готово свакодневна. Афере о узајамним прислушкивањима, водама у коаксијалним кабловима, гласању у парламенту иако је дотична посланица била на летовању у Бодруму… Пуниле су странице таблоида који су тада никли, а који 15 година касније представљају мејнстрим српског новинарства.

Први већи сукоб било је хапшење а затим испоручивање Слободана Милошевића суду у Хагу, затим је уследио драстичнији раскол после убиства припадника ресора Државне безбедности Момира Гавриловића, онда одузимање мандата у републичкој скупштини, а потом и побуна Црвених беретки.

Три године после промена, 12. марта 2003. убијен је испред Владе Србије премијер Србије Зоран Ђинђић, а у држави је уведено ванредно стање.

Лидери Демократске опозиције Србије и представник Отпора на митингу у Београду

За разлику од Милошевићевог периода, тада се први пут јављају и незванични центри моћи којима, доиста, и медији приписују већу снагу него што су је реално имали. Али су је и имали. Кабинетско вођење државе и ванинституционални задаци правдани су неопходношћу брзог реаговања и решавања проблема. Суштински, све то је довело до тога да ни дан-данас Србија нема изграђене институције. Поједини из тих кабинета се и данас, и то у ТВ студијима, хвале како су штошта сазнали о свима са политичке сцене, па то спорадично користе.

Корупција, на коју су сви пре револуције били кивни, као да је под утицајем оваквих радњи узела још више маха. Несметано је пустила нове пипке и фактички само заменила главне играче. Грађани су гледали. И чекали.

Да се врати 2008.

Социјалистичка партија Србије вратила се у власт подршком мањинској влади Војислава Коштунице. Пуним учешћем у влади Мирка Цветковића показала је да је можда 5. октобар једино њој добро донео јер су њени људи видели где су и шта су, а свима осталима дочарала неспособност или превелику сујету некадашњих лидера ДОС-а.

У годинама после 5. октобра 2000. настављена су условљавања са Запада и константно померање циљева које и даље траје, расписан је референдум, а потом и проглашена самосталност Црне Горе, уследило је једнострано проглашење независности Косова и Метохије, и најзад светска економска криза, која је, иако су је неки тадашњи министри видели као српску шансу, захватила и Србију.

Врхунац економије мерен стањем БДП-а и јавног дуга била је 2008. година, последња предкризна година. БДП је достигао 33,7 милијарди евра, док је јавни дуг био на нивоу од око 28 одсто БДП-а. После удара светске економске кризе кренуло је масовно задуживање, па је сада јавни дуг достигао 72-73 одсто БДП-а. Прошле године је БДП достигао износ од 33 милијарде евра. Иако је јасно да је најјачи економски раст био у периоду 2004-2008, остаје чињеница да је индустријска производња падала у неким од тих година.

Путујте, ако имате пара

Што се тиче придруживања Европској унији, Србија је пред отварањем првих преговарачких поглавља која само што нису отворена, а опет се не зна кад ће бити отворена.

Можда је једина стварна корист коју су грађани осетили од процеса придруживања укидање визног режима за грађане који желе да путују у земље ЕУ.

Мада, има аналитичара који визни режим упоређују са канализационим системом. Наиме, ако се канализација излије, онда не ваља, просто смета. Али ако функционише, онда је то сасвим нормална ствар. А, да се не лажемо, они који су имали новца за путовање путовали су и кад је било виза. Они који га немају — не путују ни данас.

Јавни сектор, на који су пре 5. октобра 2000. сви кукали и замерали да је Милошевић позапошљавао своје гласаче, увећан је неупоредиво. Свака партија која је преузимала неки део државне администрације доводила је своје људе на чиновничка места, а оне постојеће није отпуштала.

Некритицизам на велико

Направљена је формална медијска стратегија и РТС је неколико година после промена проглашен за јавни сервис, а држава је поделила још пет националних фреквенција емитерима. Основан је већи број радио-станица и дневних листова.

Међутим, све то није упристојило медијско извештавање, нити је поспешило слободу говора и омогућило критику власти. У медијима више нема (финансијске) полиције, али зато главну реч воде агенције за оглашавање које послују према буразерском, а не према тржишном моделу.

Наиме, највећи део новца за рад и одрживост медија долази од огласа, а за протеклих 15 година агенције за оглашавање биле су или блиске властима или је свака власт била блиска са њима.

Процес је упрошћен — ако иоле критички пишеш или извештаваш, нема огласа и новца. Тако су медији и уредници за ових 15 година постали више него кооперативни са свим политичким гарнитурама које су се мењале. А нема ниједног политичара на српској политичкој сцени који није био на власти или у власти од 2000.

Владан Батић, Зоран Ђинђић и Весна Пешић са мајицама Отпора на једном од протестних скупова 2000. године

Напомињемо да све ово никако не треба тумачити као да је за време Слободана Милошевића било боље — јер напросто није било боље. Али, то никако не значи ни да је данас боље или да је за протеклих 15 година било боље. Свакако да се не смеју пренебрегнути чињенице које неупитно говоре да је урађено веома мало. Да је сав онај полет, жеља, нада и хтење већине грађана насилно спласнуо већ у првих неколико година после револуције. А како је време пролазило, они су били све утученији, све безвољнији и апатичнији. Основни епитет за просечног грађанина Србије постао је — немоћ.

Једна од одлика како интелектуалаца, а још више медијских кућа и уредника, за све ове године било је бирање мањег зла и некритички, односно благонаклон однос према немару, нехату и свакојаким брљотинама некадашњих опозиционих партија и лидера.

Свима њима је због таквог чињења било боље, а грађанима, па и новинарима, све горе.

Тај некритицизам један је од највећих узрока премалих домета 5. октобра. Дакако, небројено пута је поновљено да се 6. октобар није десио.

И то је, ево 15 година доцније, стварно и тачно. Јер, оно што нам је сигурно појело време од „петог до петог" јесте да нема одговорности и да политичар једино што може да доживи после лошег управљања јесте пад са власти. Па је некако небројено пута потврђена народна да „што у добру прође, у злу се не враћа".

Револуција није, дакле, појела своју децу. Није појела ни оне због којих се десила. Али је, нажалост, појела Србију, чија будућност је једнака магли на Повлену.

 

Prodaja 10 srpskih banja

novosti.rs

 

Prodaja 10 srpskih banja

V. N.

| 02. oktobar 2015. 22:00 |

Komentara: 27

 

Do sredine decembra privatizacioni savetnik daje predlog za specijalne bolnice. Konsultantska kuća "Beokoneks" priprema modele za promenu vlasništva

NA tenderu za prodaju uskoro bi se moglo naći 10 srpskih banjskih lečilišta. Agencija za privatizaciju je angažovala konsultantsku kuću "Beokoneks", koja bi trebalo do polovine decembra da proceni kakva je trenutna situacija u specijalnim bolnicama i da predloži modele za njihovu prodaju.

U dokumentu koji izradi savetnik videće se šta je tačno to što se investitorima nudi, ali i koja je cena ispod koje se banje na tržištu ne smeju ponuditi. Konsultantska kuća kojoj je poveren ovaj zadatak napraviće procenu u specijalnim bolnicama Bujanovac, Banja Koviljača, Niška Banja, Zlatibor, Sokobanja, Ribarska Banja u Kruševcu, "Merkur" u Vrnjačkoj Banji, "Gejzer" u Sijarinskoj Banji, kao i u Institutu za lečenje i rehabilitaciju u Niškoj Banji i u "Termalu" u Vrdniku. U ovim lečilištima zaposleno je oko 2.400 radnika.

- Privatizacioni savetnik za 10 banja izabran je polovinom jula, a trenutno je u toku postupak prikupljanja dokumentacije i podataka o specijalnim bolnicama - objašnjavaju u Agenciji za privatizaciju. - Angažovana konsultantska kuća radi na izradi privatizacione dokumentacije, a dalji tok postupka privatizacije navedenih specijalnih bolnica i instituta, koji se nalaze u našem portfoliju, sprovešće se u skladu sa odredbama Zakona o privatizaciji.

Vladan Vešković, sekretar Udruženja banja Srbije, kaže da ova organizacija nije apsolutni protivnik prodaje, ali da se od 2007. godine bori protiv brzoplete privatizacije.

- Neophodno je da se dobro razmisli šta ponuditi na prodaju, a šta ne - ističe Vešković. - Mi smo protiv kompletne prodaje specijalnih bolnica i smatramo da bi država trebalo da ostane većinski partner. Pre tog procesa neophodno je napraviti strategiju razvoja banjskog turizma. Koliko je nama poznato, zasad država nema nijednog ozbiljnog investitora za ova lečilišta. Ukazivali smo na to da polovina banja radi veoma dobro i naš stav je da u njih država treba da ulaže.

Sekretar Udruženja banja Srbije napominje da u većini ovih objekata treba poboljšati smeštaj, ali da mnoge specijalne bolnice od većeg broja gostiju dele i loši putevi, koje bi država trebalo da uredi.

 

PROTIV SPA-CENTARA

 

SEKRETAR Udruženja banja Srbije napominje da bi trebalo dobro razmisliti kako će biti sproveden postupak privatizacije banja, jer ne bi bilo dobro da sve one postanu spa-centri.

- Srbija ima dugu istoriju zdravstvenog turizma i ne bi valjalo da banje izgube tu funkciju - smatra Vladan Vešković. - Mađari i Slovenci su od svojih banja napravili spa-centre, a sada nastoje da im vrate i funkciju lečenja.