Подржали смо наше - Крим је неизоставни део руске историје, књижевности и културе

Подржали смо наше - Крим је неизоставни део руске историје, књижевности и културе

 

Владимир Путин

понедељак, 16. март 2015.

Била је ноћ између 22. и 23. фебруара. Завршили смо састанак око 7 ујутру, и рекао сам колегама: „Ситуација се тако развила у Украјини да смо принуђени да почнемо радити како би се Крим вратио у састав Русије". Шта се даље десило? Како су се развијали догађаји на полуострву? Како се спасавао живот бившег председника Украјине Виктора Јануковича? Ко су „љубазни људи", и како су разоружали украјинске снаге? Председник Русије Владимир Путин, који је лично руководио операцијом, годину дана касније одговорио је на сва ова питања. Lenta.ru је погледала филм ТВ канала Россия-1 „Крим. Повратак у Отаџбину" (Крым. Возвращение на Родину) и издвојила најзначајније реплике председника. Ко је и како организовао „Мајдан"? - Фокус ситуације састојао се у томе да су опозицију формално пре свега подржали Европљани. Али ми смо савршено добро знали – нисмо просто имали представу, него смо знали – да су стварни „луткари" били наши амерички партнери и пријатељи. Они су помагали да се обуче националисти, они су помагали да се припреме борбени одреди, како на западу Украјине, тако и у Пољској и Литванији. Како су поступили наши партнери? Они су организовали државни удар. То јест, деловали су са позиције силе. Пре него што се уради то што је учињено у Кијеву 22. фебруара, потребно је да се замисли над последицама за земљу. Лако је окренути све наглавачке. Али је потребно узети у обзир законите интересе својих партнера. Како се спасавао Јанукович?  - Позвао сам у Кремљ руководиоце наших специјалних служби и Министарства одбране и дао сам им задатак да спасу живот председника Украјине.   Оне ме је звао телефоном 21. фебруара навече. Рекао је да се спрема да пође у Харков, како би учествовао у регионалној конференцији. И отишао је. И са њим су град напустиле све снаге правног поретка. Опозиција је истог дана заузела председничку администрацију и владу. После тога, већ је био 22., Виктор Фјодорович је опет звао и рекао да се налази у Харкову. Ми смо све време пратили где се он налази. Када су ми показали карту, било је јасно да ће ускоро пасти у заседу. Не само то, према  информацијама којима смо располагали, тамо су били постављени великокалибарски митраљези, како не би било никакве непотребне приче. Ми смо се спремили да га извучемо из Доњецка, било копном, било морем. Или ваздухом. Послали смо хеликоптерску групу са одредом специјалаца. Међутим, прича се ту није завршила, будући да Виктор Фјодорович није хтео да пређе у Русију и прво је тражио да га пошаљемо на Крим. Док се у Кијеву догађао преврат, он се налазио на територији Украјине. Истини за вољу, кроз неколико дана, када је постало јасно да се у Кијеву више нема с ким преговарати, она је затражио, и ми смо га пребацили на територију Русије. Ја бих рекао да је то био племенит чин, благородан. Нећу овде да дајем оцене његових поступака и његовог рада. Рекао је: „Нисам могао да потпишем наређење о примени оружја. Нисам руку могао да подигнем." Треба ли га због тога осуђивати, не знам. Не сматрам да имам право да то радим. Било то добро или лоше, последице пасивности биле су тешке. И то је очигледно. Како сте дошли до одлуке о припајању Крима? - Никада нисмо размишљали о одвајању Крима од Украјине. Никада! А када су кренули да се одвијају догађаји везано за преврат, ти људи су се нашли у опасности. Требало је да их шиканирају националисти, одмах сам на то помислио.   И прво што сам учинио било је да наложим председничкој администрацији да спроведе затворену анкету јавног мњења у вези са расположењем на Криму и односу према могућем припајању Русији. Испоставило се да се Русији жели припојити 75% становништва. Понављам: коначни циљ није био да се освоји Крим, нити спроведе некаква анексија. Коначни циљ је био да се људима да могућност да искажу свој став о томе како желе да живе убудуће. Све моје инструкције биле су усмерене на то да се поступа пажљиво, ослањајући се на људе које данас већ можемо назвати патриотама Русије. Ослањајући на њих, на њихове ресурсе, и помажући им, стојећи иза њих са знатно већом силом и средствима. На Криму се налазило више од 20 хиљада украјинских војника, и то добро наоружаних. Ко је управљао операцијом припајања Крима? - Знате у чему се састојала наша предност? У томе што сам се ја тиме бавио лично. Не зато што сам ја све радио исправно, него зато што, када то раде први људи државе, онда је извршиоцима лакше да раде. Они то осете, разумеју и знају да испуњавају наређење, и да не раде ништа самовољно.   На Крим смо пребацили одбрамбени комплекс „Бастион" – ефикасно савремено оружје велике прецизности. Такво оружје за сада нико нема. Ми смо од Крима направили тврђаву,  и са мора, и са копна. Тамо су се налазила 43 лансирна оруђа С-300, око 20 система „БУК" и друго тешко оружје, укључујући оклопну технику. То је била изузетно озбиљна песница. Понављам још једном, и говорим сасвим искрено, ми никада нисмо правили планове за ове операције. Све се то организовало практично у ходу. Ми смо деловали на основу ситуације на терену у том тренутку. Ко су били „љубазни људи"? - Да би се блокирало и разоружало 20 хиљада добро наоружаних људи, потребно је на терену имати одређени број персонала. И то не у смислу количине, него квалитета. Потребни су били стручњаци који знају како се то ради. Нема разлога да то кријемо, зато сам наложио и указао Министарству одбране да се под изговором појачања заштите наших војних објеката на Криму тамо пребаце специјалне снаге Главне обавештајне управе (ГРУ) и снаге морске пешадије, десантници.   То је био сложен задатак, зато што ни у ком случају није смело да дође до крвопролића. И неопходно је било да се људима да могућност да изразе своју вољу. Русија је у стање борбене готовости довела чак и нуклеарне снаге? - Било смо спремни да то учинимо. Ја сам разговарао са колегама, и говорио сам им директно, као што сада говорим, и сасвим отворено – то је наша историјска територија, тамо живе Руси, и они се налазе у опасности. И ми не можемо да их напустимо. Нисмо ми извршили државни удар. То су учинили националисти и људи са екстремним идејама. Ми смо подржали наше. То је поштена и отворена позиција. Нисмо се спремали да легнемо на оштрицу ножа. Они су нас приморали да тако реагујемо, и били смо спремни и за најнеповољнији развој ситуације. Али ја сам лично био убеђен да до тога неће доћи, и није било потребно да се без разлога подиже притисак. Како су разоружани украјински војници? - Искрено, ми смо учинили све да прекинемо специјалне линије везе које су они имали на располагању. Зато и постоје специјалци и ГРУ. Они знају шта треба да се ради и како то да ураде. И зато су они користили искључиво отворену везу и, наравно, ми смо контролисали те преговоре и добро знали како се осећају и војници на терену, и њихове старешине у престоници. Сви су покушавали да скину са себе одговорност. Један од команданата је одбио да пређе на страну кримских власти, условно говорећи. Ја сам затражио да на њему пораде ветерани. Предлагала се употреба нешто снажнијих метода убеђивања. Ја сам једноставно одмах рекао: „Пошаљите ветеране!" И ти прекаљени борци су дошли и са њим до седам ујутру водили један васпитни разговор. Било како било, у седам ујутру он је узео оловку и папир и написао рапорт о разрешењу од дужности. Морам рећи да су се ти момци – украјински војници – понашали сасвим достојанствено. Они су настојали да остану верни својој заклетви. Али није било јасно коме су се заклели. Државе нема. Председника су свргнули. А он је, између осталог, у том тренутку био врховни командант оружаних снага. А ко даје наређења? Некакви узурпатори власти? Апсолутно нелегитимни људи? Која је била улога локалних устаника? - Огромна улога. Рекао бих чак – једна од најважнијих. Јер, понављам још једном, испрва, када смо се разилазили тог дана у седам ујутру, ја сам колегама рекао да ћемо све то урадити само ако схватимо да је то оно што људи желе. И наравно, било је неопходно да се ослонимо на локалне чете устаника. И знате, у одређеним тренуцима ми смо морали чак да их задржавамо. Они су, у ствари, скоро све време били у првим редовима. Како се појавио Сергеј Аксјонов, данашњи председник Републике Крим? - Не знам. То је човек кога ја раније уопште нисам знао. Никада га нисам видео, нити сам га познавао. Искрено, мени је скренута пажња на његово презиме. Рекли су ми да посланици и кримска скупштина, тј. Кримска рада хоће тог-и-тог човека. Устаници су изузетно инсистирали на томе, да је њихов стварни вођа био управо Аксјонов. Један од њих, конкретно председник скупштине Крима, када сам га питао како се односи према Аксјонову, рекао ми је: „Он је Че Гевара, такав нам сад и треба." Како сте решавали национално питање на Криму? Како сте се договарали са кримским Татарима? - Део кримских Татара био је подложан утицају својих вођа. Неки од њих су, хоћу то да нагласим,  професионални борци за права кримских Татара, за људска права. За неке од њих та ситуација није била нарочито комфорна, јер су они одједном постали непотребни. Кримски Татари нису једнородна маса. Тамо има различитих људи. Локални устаници деловали су веома енергично. Они су нашли подршку у делу кримско-татарског становништва, и убедили су их да им се придруже. Међу устаницима су били и кримски Татари. Али ми и нећемо да се огрешимо ни о кога. Ни о кримске Татаре, ни Немце, који тамо живе, ни Грке, Јермене, Русе, нити Украјинце. Ми желимо да то буде једна породица. Ако се имају у виду проблеми, историјски проблеми, са којима живи кримско-татарски народ, сматрамо да је наша обавеза да те проблеме решавамо заједно са свим људима који тамо живе. Ми уопште не делимо људе по етничком принципу. То су данас све грађани Руске Федерације. Како су реаговали западни лидери? - Било је много телефонских позива. Наше америчке колеге су нас директно оптуживале да блокирамо украјинске војне снаге. Ја сам им рекао да војних снага већ нема, постоје групе људи, војника, али они су без оружја, и они нису ни у каквој опасности. И учинићемо све како не би било никаквих испада везаних за примену оружја. Али то више нису оружане снаге, то је нешто сасвим друго.   Они су пре свега полазили од тога да се ми нећемо усудити. Затим, када су схватили да се нећемо зауставити, већ су почели да предлажу различите варијанте. Односно, настојали су из петних жила да не допусте уједињење Крима са Русијом – свим средствима, на било који начин, у складу са било каквом шемом. Настојали су, очигледно, да још једном Русију одвуку што даље од њених интереса. А то је изузетно тешко учинити. Ако ћемо искрено, то је немогуће. Како Путин оцењује целу операцију? - У целини је све прошло глатко. Након што сам издао наређење, једно двадесетак сати нисам био на вези са Министарством одбране, јер сам се бавио другим питањима – правним, политичким, међународним. И могао се стећи утисак да сам се предомислио, и да можда не желим да узмем на себе такву одговорност. То је тешка прича. Али ни један пропуст није био дозвољен. Ако би се вратио годину дана уназад, Путин би исто поступио? - Наравно, а шта мислите? Како би било могуће поступити другачије? Ја никада не бих то ни учино, да нисам сматрао да смо у обавези да поступимо баш тако. И када нам говоре о санкцијама… Санкције –  то је лоше. Санкције треба уводити против оних који спроводе државне ударе и који им у томе помажу, пучистима. А ми смо деловали у интересу руског народа и државе. Мењати то за паре, мењати људе за некакву корист, мењати људе за могућност некаквих уговора и банкарских трансфера – то је апсолутно недопустиво. Ако дозволимо себи да делујемо према таквој логици, изгубићемо све. Изгубићемо целу земљу. То не значи да не треба да уважавамо, рецимо, међународно право и интересе наших партнера. Али то такође значи да сви наши партнери морају да уважавају Русију и њене интересе.   Ако говоримо о историјској неправди, ми одувек зовемо и увек смо звали Севастопољ градом руске поморске ратне славе. И где је био Севастопољ? И где је била руска поморска ратна слава? Све се преокренуло. Крим се у свести грађанина Русије и руског човека асоцира са херојским страницама наше историје. То је поготово период освајања тих територија од стране Русије. То је и њихова херојска одбрана. И одбрана Крима и Севастопоља у Другом светском рату. Крим је везан за руску историју, руску књижевност, уметност, царску породицу. Уопште узев, цело платно историје Русије је на овај или онај начин проткано Кримом. Интервју Путина за портал Lenta.ru приредила Татјана Мелкијан. За НСПМ са руског превео Никола Танасић.

 

 

Ако Британац Карвер с разлогом тврди да ЕУ од Србије прави колонију – зашто Вучић о томе ћути?

Aко Британац Карвер с разлогом тврди да ЕУ од Србије прави колонију – зашто Вучић о томе ћути?

од satelit на 15. март 2015.

Србија

37

3926?

 

• LOMPAR: Имамо колонијално окупационо стање. Окупационо у директном виду на КиМ, а у остатку Србије је тиха окупација која подразумева комплетну контролу економског, политичког, друштвеног и културног подручја и тоталну медијску доминацију идеологије европеизма. Они који критикују власт из националне перспективе – сатанизовани су и изоловани чак и на друштвеним мрежама
• ЧВОРОВИЋ: ССП је крунски доказ да је Србија макар једна од несуверених територија. Све док се ССП не прогласи неуставним и не елиминише из правног поретка Србије, он ће бити основ за лишавање Србије атрибута државности у све три гране власти и за њено свођење на статус колоније
• МАЏАР: Не знам зашто европски парламентарци кажу да је Србија у колонијалном статусу, јер он подразумева експлоатацију, а Србија има бесцарински приступ ЕУ и добија 200 милиона евра донација годишње од ЕУ        
• РАДИШИЋ: Сваки наш човек – и без посебног политичког знања – зна да смо окупирани. А где је окупација, ту је и експлоатација, што нас свакако чини колонијом. Уосталом, да нисмо окупирани – и у српском парламенту би се оворило о претварању Србије у колонију ЕУ!

         БРИТАНСКИ посланик у Европском парламенту – Џејмс Карвер – изговорио је у Стразбуру нешто што се ни један српски посланик ни у Скупштини Србије не усуђује.

         Карвер је врхушки Европске уније, а и онима који владају преко ње, отворено рекао  да су „на прагу империјалистичког ширења на простору бивше Југославије". При том је директно позвао Европску комисију да Србију не претвара „у још једну колонију", већ да јој дозволи да буде „посредник између Запада и Русије".

         Дакле: Британац види да Брисел од Србије прави колонију. Да то, у најмању руку, покушава.

         Очито сматра и да ће у томе успети. Зато и говори: не правите „још једну колонију".

         А београдска власт жубори о „европском путу" и прикључивању „европским вредностима", о „реформама" и „модернизацији"…

         Је ли Вучићева Србија само на путу да постане ЕУ-колонија или је на том путу отишла много даље него што Карвер подозрева или неће да каже?

         Ако је „процесс" одмакао, значи ли то да Александар Вучић Србију свесно води ка том статусу, убеђујући је да је води данас једино могућим српским путем, да јача њену економију, суверенитет и међународни утицај (наводно никад није био већи откад је Србија поново самостална држава)?

         Ако је Карверова опомена тачна и заснована – због чега у Србији нема побуне против колонијалности ни међу интелектуалцима, ни у народу?

————————————————————————

Проф. др Мило ЛОМПАР, Филолошки факултет у Београду

Намеће нам се и Хрватска

као локални старатељ

• Од 2000. до 2008. Смо водили политиику пораза, а од 2008. све убрзаније водимо политику издаје. На тој политици није могуће осмислити никакав делотворан опоравак

НЕМА сумње да је најпрецизнији опис нашег стања оно што сам 2010. године описао у књизи „Дух самопорцања" –  а то је колонијално окупационо стање.

Окупационо у директном виду на КиМ, а у остатку Србије је тиха окупација која подразумева комплетну контролу економског, политичког, друштвеног и културног подручја и тоталну медијску доминацију идеологије европеизма, па су у јавности присутни само они критичари власти који критику врше само у корист ЕУ-интереса, док су они критичари који критикују власт из националне перспективе  сатанизовани и изоловани чак и на друштвеним мрежама.

Дакле, ближе смо колонијалном статусу јер се одвија непрестана експлоатација материјалних добара и финансијских средтава у име идеологије европејства, али је и специфично колонијалан јер нам се намеће локални старатељ у виду доминације хрватске политике која поприма улогу филтера за наше приступање ЕУ.

Сви ти чиниоци показују да смо од 2000. до 2008. водили политиику пораза, а од 2008. све убрзаније водимо политику издаје. На тој политици није могуће осмислити никакав делотворан опоравак.

         Не чуди ме што се о Србији као о колонији говори у ЕП, а код нас се ћути. У ЕП постоје посланици који долазе из земаља у којима су бирани да би бранили националне интересе својих земаља. У нашем парламену су практично без изузетка посланици бирани да раде против националних интереса своје земље.

————————————————————————

Проф. др Зоран ЧВОРОВИЋ, правни историчар

ССП лишава Србију државности

и своди је на статус колоније

• ССП је целим низом својих одредби противан важећем Уставу Србије. Примера ради: АП КиМ третира као независну територију са којом ће по обавези из члана 15 ССП Србија морати да закључи уговор о добросуседству оног тренутка када тзв. република Косово буде закључила уговор о ССП са ЕУ. Друго, ССП предвиђа и обавезну регионализацију Србије иако важећи Устав не предвиђа постојање региона као јединица територијалне аутономије. Зато је захтев Ненада Чанка да се у Србији уведе пет изборних јединица заправо увођење региона на мала врата

ПРАВНИЧКИ гледано, крунски доказ да се Србија налази у положају колоније или једном од статуса несуверених територија  (какви су , примера ради, доминиони) јесте садржај и позиција ССП-а у уставноправном поретку Србије, који је Србија закључила са ЕУ и потом ратификовала.

Правну и политичку анализу садашњег положаја Србије морамо да почнемо анализом ССП-а, јер је то акт који служи – не само у случају Србије већ и других приступница ЕУ – као инструмент за разарање суверенитета државе.

Суверенитет је оно својство без кога државе нема. Сувереност као највиша власт се на унутрашњем плану изражава кроз способност једне државе да сама себе правно уређује, тј. кроз уставотворство. ССП нарушава управо овај елемент суверености државе. Прво, јер је у погледу низа одредби противан важећем Уставу зато што АП КиМ третира као независну територију са којом ће по обавези из члана 15 ССП-а, Србија морати да закључи уговор о добросуседству оног тренутка када тзв. република Косово буде закључила уговор о ССП са ЕУ. Друго, ССП предвиђа и обавезну регионализацију Србије иако важећи Устав не предвиђа постојање региона као јединица територијалне аутономије.

         У светлу одредбе ССП-а о регионализацији треба тумачити захтев Ненада Чанка да се у Србији уведе пет изборних јединица, што је заправо увођење региона на мала врата. Уосталом, Чанков став хронолошки коинцидира са захтевима словеначких посланика у ЕП да се од Србије захтева заштита аутономије Војводине. 

         ССП је ратификован и по основу члана 16 устава Србије и мора да буде у складу са Уставом.

         Уставни суд је морао да у поступку претходне оцене уставности, пре ратификације овог акта, оцени његову уставност. Уставни суд то није урадио и ССП данас у утавноправном поретку Србије егзистира као вишеструки убица овог поретка, посебно имајући на уму да ратификовани међународни уговори према Уставу Србије имају већу правну снагу од домаћих закона и подзаконских аката.

         Такође, морамо имати у виду да се прихваћени међународни уговори у правном поретку Републике Србије непосредно примењују, тј за њихову примену није потребно доношење посебног закона.

         Тумачећи принцип непосредне примене ССП, све до евентуалне оцене уставности од стране УС, стоји изнад Устава Србије и урушава њен правни поредак! Ово – да стоји изнад Устава, произилази из члана 72 ССП којим се Србија обавезала да ће своје важеће законодавство правилно примењивати и ведити у духу европских вредности.

         Ако све ово имамо у виду, онда можемо да закључимо да је одлука Уставног суда да заћути (тиме што Бриселски споразум оцењује као политички акт), у складу са обавезом преузетом из ССП- а да се домаће норме тумаче у духу европских вредности.

         То још значи да се Србија обавезала не само да се одрекне суверености у законодавству, већ и да ће судови и управни органи примењивати право домаћег законодавца, не по слову норме, него по духу европских вредности. Можемо да закључимо да све док се ССП не прогласи неуставним и не елиминише из правног поретка Србије, он ће бити основ за лишавање Србије атрибута државности у све три гране власти и за њено свођење на статус колоније.

         Само се поставља питање: зашто би порески обвезници то плаћали?!

————————————————————————

Др Љубомир МАЏАР, професор Економског факултета у Београду 

Истина је: Европска унија нам ради отварања

„поглавља" понешто намеће, али…

КОЛОНИЈА је подручје над којим неко други има контролу и ту контролу користи да за себе оствари користи на рачун онога кога контролише.

ЕУ нам кроз отварање разних поглавља намеће нешто што због политичких ограничења не бисмо могли да изведемо.

Ипак, не знам зашто европски парламентарци кажу да је Србија у колонијалном статусу, јер он подразумева експлоатацију, а Србија има бесцарински приступ ЕУ и добија 200 милиона евра донација годишње од ЕУ. 

————————————————————————

         Проф. др Светозар РАДИШИЋ, експерт за војне доктрине и стратегије

          Окупација ће престати када америчка

•                    амбасада не буде на Дедињу Све симболе окупираности треба да уклонимо. Амбасада САД на Дедињу је највећи и најопаснији симбол окупације

СРБИЈА је окупирана земља, окупација ће престати када америчку амбасаду изместимо са Дедиња. Да ли ће то бити за нашег живота, не знам.

Све симболе окупираности треба да уклонимо. Амбасада САД на Дедињу је највећи и најопаснији симбол окупације. Затим, имамо Трг Николе Пашића, човека који је све време радио против Срба, а ми не смемо да кажемо ни које је био националности, али као колац имамо његов трг, споменик и кућу. Па, имамо и највећу европску депонију којом је затрпана Винча, односно најстарија Винчанска култура!

Вечна ватра, која је упаљена после НАТО бомбардовања, не сме да се поново упали, иако вечну ватру свака земља има.

Да не говорим о чињеници да је на Косову и Метохији протекторат, иамо годинама стране трупе на нашој територији.

Дакле: сваки човек – и без посебног политичког знања – зна да смо окупирани. А где је окупација, ту је и експлоатација, што нас свакако чини колонијом.

Уосталом, да нисмо окупирани – и у српском парламенту би се оворило о претварању Србије у колонију ЕУ!

         Диана Милошевић

 

http://www.srbijadanas.net/ako-britanac-karver-s-razlogom-tvrdi-da-eu-od-srbije-pravi-koloniju-zasto-vucic-o-tome-cuti/#

 

Миленковић: Премијер да покаже како може да се живи са 25.000 месечно

Миленковић: Премијер да покаже како може да се живи са 25.000 месечно

НОВИ САД -

Позоришни редитељ и глумац Радослав Миленковић оценио је да је премијер Александар Вучић суштински у криву кад тражи подршку елите, јер је његов посао да подржава елиту а не обрнуто.

"Није наш посао да ми подржавамо њега, већ је његов посао да подржава елиту, јер без елите нема државу", казао је Миленковић у емисији "Један на један" Радио-телевизије Војводине.

Он је позвао председника Владе Србије, као и остале политичке функционере да покажу и елити и свим грађанима Србије како може да се живи са платом од 20 или 25 хиљада динара.

http://www.rtv.rs/sr_ci/zivot/kultura/slike/2015/03/10/radoslav-milenkovic_660x330.jpg

"Запослени у Српско народном позоришту, које је старије и од мене и од њега, имају плату од 19 или 20 хиљада динара. Било би боље да премијер подржава СНП... Од тих хиљаде и хиљаде климоглаваца нема ништа. Ја не знам где премијер живи. Он би нас који нешто знамо почистио... Хајде нека он узме 25 хиљада месечно и свима нам покаже како се с тим живи", истакао је Миленковић.

Он је казао да је то фер понуда која се односи на све политичке функционере.

"Не знам шта политичари замишљају како људи живе. А елита, елита је социјална категорија, сви кубуримо на рубу егзистенције...", казао је он.

Додао је и да Вучић треба да каже која га елита не подржава, јер, како је навео "елити" данас припадају и "естрада, и менаџери, и примитивци..." Себе, како каже, не сматра елитом која је премијеру потребна.

"Он не зна шта је позориште. Не долази у позориште. Видео бих га да је долазио, ваљда би нас поздравио...", рекао је Миленковић, који је и универзитетски професор.

За себе каже да припада симболичкој елити, што, како је навео, подразумева више одговорности и озбиљне критеријуме у васпитању деце "како би разумела свет, а не били увлакачи" .

"Сад је та одговорност, нажалост, питање личног приступа, јер није уграђена у систем вредности, а пошто није извесно да ли то води добру, јер истовремено сведочимо да се корист постиже нечасним методима и да итекако можеш да будеш директор иако о нечему ништа не знаш", указао је он.

Према његовим речима, представници елите данас нису ни заступљени у јавности, јер неки не желе да "тупе зубе у празно", али и због тога што немају ни прилике да јавно иступају, "јер се и то мало вентила који смо имали гаси, или се брутално угасе целе емисије, као Утисак недеље".

"Нека елита је и због тога протествовала, али је проблем што премијер мисли да та елита треба њега да подржава", истакао је.

Радослав Миленковић је оценио да порука о потреби подршке елите процесу евроинтеграција не значи ништа и да је то само кич, већ да је суштинско питање какви идемо у Европу.

"Није спорно да бисмо сви у Европу, јер тамо има хлеба, посла, лепих излога. Није спорно ни да бисмо и европски систем вредности. Али, значи ли то да треба да кажем: нема везе што ови гладују, идемо ми у Европу. Или, да неки архитеката каже: нема везе што ће Београд на води тако да се гради, идемо ми у Европу", запитао је.

Миленковић је казао да су људи у Србији јако уплашени од недостатка алтернативе, те да због тога у друштву владају депресија и безвољност. С друге стране, како је указао, постоји немогућност да се реагује и да та реакција има шири одјек.

Миленковић је казао да су му зато страшне и лицемерне оцене појединих европских званичника да у Србији нема проблема са медијима.

"Освајање слободе је тест личне снаге. И преостаје нам једино да се усавршавамо. Знање те чини јачим од твоје беде. И то је једино што нам преостаје", оценио је.

За њега би једина политичка алтернатива била политичка опција која би обезбедила да сваки човек у овој земљи живи пристојно од свог рада, јер све друго види као властохлепље.

"Ја кризу не препознајем на лицима политичке елите, на тим лицима без професија, која су се сама прогласила експертима...", казао је он, додајући да и суноврат система вредности долази са таквим политичарима који иду са старлетама на вечеру, који не граде библиотеке, ни музеје, већ нуде мађионичарске опсене и обећања да ћемо за две-три године нешто остварити а само да би неко трајао на власти.

"Ако за годину дана ниси у стању да решиш ни један принципијелни проблем, онда не треба да мењаш прозоре на позоришту, или школи. Школе си добиле ПВЦ прозоре, али нису постале боље. Да би то постале, морају учитељи да буду учитељи, да се врати достајанство...", оценио је Радослав Миленковић.

http://www.rtv.rs/sr_ci/zivot/kultura/milenkovic-premijer-da-pokaze-kako-moze-da-se-zivi-sa-25.000-mesecno_576519.html

Сећање на председника Слободана Милошевића

Сећање на председника Слободана Милошевића

10.03.2015. - Власт у Србији се чак није ни удостојила да председника сахрани уз све припадајуће државне почасти

http://www.vostok.rs/sajt/doc/Image/novosti_sr/kolumne/72165_vest_milosevic.jpg

У среду, 11. марта, навршава се девет година од смрти бившег председника Србије и Југославије, Слободана Милошевића.

Председник Слободан Милошевић је водио Србију, а потом Југославију од 1990. до 2000. године. Период његове владавине је био изузетно тежак, те је усљед сепаратизма република у Југославији дошло и до распада земље, а потом је избио грађански рат. Србија је у то време примила стотине хиљада Срба из бивших југословенских република, а у време тешке међународне изолације.

Недуго после завршетка грађанског рата западне силе условљавају Србију "капитулацијом" у Рамбујеу, односно увођењу НАТО снага на Косово. Србија није пристала на условљавање и окупацију земље и усљед тога је наступило безкрупулозно бомбардовање НАТО сила, неосврћући се на чињење злочина над становништвом Југославије, бомбардовањем насеља и градова касетним бомбама за које до данас нико није одговарао. 

Шест месеци касније, крајем 1999. године Међународни кривични суд за бившу Југославију је подигао оптужницу против председника Милошевића за наводне ратне злочине и геноцид.

28. јуна 2001.  године тадашња прозападна власт кршећи сопствени Устав се потчинила западним земљама и испоручила председника Милошевића Хашком трибуналу и да буде још апсурдније за Видовдан, свети српски празник.

Суђење председнику Милошевићу је почело у фебруару 2002. године. Председник Милошевић је умро у 65. години живота од срчаног удара 11. марта 2006. године у затворској ћелији Хашког трибунала, где је скоро пет година бранио достојанство Југославије и раскринкавао западне сплетке. Околности његове смрти још нису разјашњене.

Занимљиво је да се тадашња прозападна власт није чак ни удостојила да председника сахрани уз све припадајуће државне почасти, вероватно плашећи се прекора са запада и налогодаваца, а наравно и због недостатка морала.

Сахрани председника Милошевића је присуствовало хиљаде грађана.

http://www.vostok.rs/sajt/doc/milosevic1.jpg

Председник Слободан Милошевић се последњи пут обратио јавности Србије 2. октобра 2000. године пред други круг гласања за председника Југославије и пре дешавања 5. октобра. Са ове временске дистанце овај говор је веома интересантан и реалан.


"Поштовани грађани,

Пред други круг избора желим да вас на овај начин упознам са својим виђењем изборних и политичких прилика у нашој земљи, посебно у Србији.

Као што и сами знате пуну деценију трају напори да се цело Балканско полуострво стави под контролу неких западних сила. Велики део посла је обављен успостављањем марионетских влада у неким земљама, претварањем тих земаља у земље ограниченог суверенитета или лишене сваког суверенитета.

Због нашег отпора таквој судбини за нашу земљу, ми смо били изложени свим притисцима којима у савремненом свету људи могу бити изложени. Број и интезитет тих притисака умножавао се како је време пролазило. Своје искуство у другој половини двадесетог века које велике силе имају у рушењу влада, изазивању немира, подстицању грађанских ратова, компромитовању и ликвидирању бораца за националну слободу, довођења држава и народа на руб сиромаштва – све је то примењено на нашу земљу и наш народ.

Догађаји који су организовани за наше изборе су, такође, део организоване хајке на земљу и народ, зато што су наша земља и народ баријера успостављању потпуне доминације на Балканском полуострву.

У нашој јавности је већ дуго присутна групација која, под именом опозиционе политичке партије демократске оријентације, заступа интересе влада које су носиоци притисака на Југославију, а посебно на Србију. Та групација се на овим изборима појавила као Демократска опозиција Србије. Њен стварни шеф није њихов кандидат за председника државе. Њен дугогодишњи шеф је председник Демократске странке и сарадник војне алијансе која је ратовала против наше земље. Он своју сарадњу са том алијансом није могао ни да сакрије. Уосталом, читавој нашој јавности је познат његов апел НАТО-у да се Србија бомбардује онолико недеља колико је неопходно да би се њен отпор сломио. На челу тако организоване групације на овим изборима налази се, дакле, заступник војске и влада које су недавно ратовале против Југославије.

Заступајући те интересе, из ове групације су нашој јавности послате поруке – да ће са њима на челу Југославија бити изван сваке опасности од рата и насиља, да ће доћи до економског просперитета, видно и брзо оствареног вишег стандарда, такозваног повратка Југославије у међународне институције, и тако даље.

Поштовани грађани,

Моја је дужност да вас јавно и на време упозорим да су та обећања лажна. И да ствари стоје обратно, јер управо наша политика гарантује мир – а њихова само трајне сукобе и насиље. А ево зашто.

Успостављањем власти коју подржава, односно коју инсталира заједница земаља окупљених у НАТО алијанси, Југославија би неизбежно постала земља чија би се територија брзо распарчала (што се убрзо и десило, одвојено је Косово и одвојена је Црна Гора). То нису само намере НАТО, то су и предизборна обећања Демократске опозиције Србије. Од њихових представника смо чули да ће Санџак добити аутономију за коју се као члан њихове коалиције Сулејман Угљанин, вођа сепаратистичке муслиманске организације, залаже већ десет година и која фактички дефинитивно издваја Санџак из Србије. Њихова су обећања такође везана за давање аутономије Војводини која је таква да је не само издваја из Србије и Југославије, већ је, по свему, чини саставним делом суседне Мађарске. На сличан начин би се одвојила од Србије и друга подручја, нарочито њена рубна подручја, њихово припајање суседним државама одавно је врућа тема тих држава, а које стално подстичу припаднике мањина тих држава у Југославији да дају свој допринос присједињењу делова наше земље суседним државама.

 

У склопу те политике за распарчавање Југославије, Косово би била прва жртва. Његов садашњи статус би се прогласио за легалан и дефинитиван. То је први део Србије са којим би се она морала да опрости, не изражавајући, при том, чак ни наду да ће јој тај део њене земље једном моћи да буде враћен.

Територија која би престала да носи име Србије била би окупирана од стране међународних, америчких или неких трећих војних снага које би ту територију третирале као војни полигон и као власништво којим се располаже у складу са интересима силе чија се војска на њој налази.

Слику тог располагања и последице тога располагања, гледали смо већ деценијама, а нарочито, у овој деценији у многим земљама широм света, нажалост последњих година у Европи, на пример на Косову, Републици Српској, Македонији, у нашем непосредном окружењу. Српски народ би снашла судбина Курда, са перспективом да буду истребљени брже јер их је мање од Курда и јер би им кретање било ограничено на мањи простор него што је онај на коме се Курди већ деценијама налазе.

Што се Црне Горе тиче њена судбина би била препуштена мафији чија би правила игре грађани требало добро да знају. Свака недисциплина, а поготово свако противљење интересима мафије ставља вас на листу за одстрел која искључује право на свако помиловање. Дао сам овај приказ судбине Југославије у случају да прихвати избор НАТО-а за нашу земљу, са циљем да упозорим на то да би у том случају осим губитка земље и понижења њених грађана, сви живели под непрекидним насиљем.

Нови власници државне територије некадашње Југославије као и окупатори преостале српске територије вршили би, по природи ствари, терор над становништвом, чију су територију окупирали. Сам српски народ би истовремено водио непрекидну борбу за поновно успостављање српске државе и за своје поновно окупљање у њој. Они не желе мир и благостање на Балкану, они желе да ово буде зона њихових сукоба и ратова који би им пружили алиби за трајно присуство.

Марионетска власт, дакле гарантује насиље, могући дугогодишњи рат, све само не мир. А само наша сопствена власт, гарантује мир.

Затим, све земље које су се нашле у статусу ограниченог суверенитета, са владама под утицајем страних сила, вртоглавом су брзином постајале сиромашне. И то на начин који искључује наду у праведније и хуманије социјалне односе. Велика подела на већину сиромашних и мањину богатих – то је слика Источне Европе већ неколико година и њу сви можемо да видимо. Та слика не би мимоишла ни нас. И ми бисмо, под командом и контролом власника наше земље, брзо стекли огромну већину веома сиромашних чија је перспектива да из тог сиромаштва изађу веома, веома неизвесна и далека. Мањина богатих била би састављена од шверцерске елите, којој би било допуштено да буде богата само под условом да буде у сваком погледу лојална команди која одлучује о судбини њихове земље.

Јавна и друштвена својина би се брзо трансформисала у приватну, али власници те својине, из досадашњег искуства наших суседа, би по правилу били странци.

Мали изузеци би били искључиво они који би право на власништво куповали лојалношћу и покорношћу која их измешта из сфере елементарног, и националног, и људског достојанства. Највећа национална добра у тим приликама постају власништвом странаца, а они који су до сада њима управљали, чинили би то, у овоим измењеним приликама, као службеници страних фирми у сопственој држави.

Уз национално понижење, растурање државе и социјалну беду нужно би морало да дође до многих облика социјалне патологије, међу којима би криминал био први. То није пука претпоставка већ искуство свих земаља које су прошле тај пут који ми избегавамо по сваку цену. Престонице европског криминала већ деценијама нису на Западу, као што је некад било, већ на истоку Европе. Нашем народу и овај садашњи криминал тешко пада, јер смо дуго, од Другог светског рата до 90-тих година, живели у друштву које за криминал тако рећи није знало. А неки већи криминал који се не може избећи у друштву које бисмо постали, губљењем суверенитета и великог дела територије, тај већи криминал био би за наш мали и на криминал ненавикнут народ, опасан као што је за друштво и његове грађане опасан рат.

Један од битних задатака марионетске власти у свакој земљи, па и у нашој, ако бисмо је имали, јесте губљење идентитета. Земље којима се командује споља, релативно се брзо растају са својом историјом, са својом прошлошћу, са својом традицијом, са својим националним симболима, са својим навикама, често и са сопственим књижевним језиком. Невидљива на први поглед, али веома ефикасна и немилосрдна, селекција националног идентитета, свела би га на нешто националних јела, понеку песму и коло, имена националних хероја наденута прехрамбениним производима и козметичким средствима.

Једна од заиста несумњивих последица запоседања територије неке земље од стране великих сила у двадесетом веку је поништавање идентитета народа који у тој земљи живи. Из искуства других земаља види се да народ једва да је у стању да прати брзину којом почиње да употребљава туђи језик као свој, да се идентификује са туђим историјским личностима заборављајући своје, да познаје боље књижевност свог окупатора од своје књижевности, да глорификује туђу историју често се ругајући својој, да личи на друге уместо на себе. Губљење националног идентитета је највећи пораз једне нације, а то се не може избећи у савременом облику колонизације. Осим тога, тај нови облик колонизације искључује, већ по својој природи, сваки услов за изражавање мишљења, испољавање воље, а поготово искључује за стваралаштво било које врсте. Неслободне земље укидају право грађана који у њима живе да слободно изразе своје мишљење, јер би се то мишљење, пре свега, сукобило са неслободом. Отуда је тортура над мишљењем најдоследнији и најнеопходнији облик тортуре у земљи која је изгубила слободу. А о испољавању воље, разуме се, тек о томе нема ни говора. Манифесотовање воље је допуштено само у виду фарсе, испољавају га само скутоноше страних газда. А њихова симулација слободне воље служи као покриће окупатору да је успоставио демократију у чије име је запосео територију туђе земље. Нарочито желим да нагласим, због младих људи, интелектуалаца, научних радника, да су земље лишене суверенитета по правилу лишене и права на стваралаштво, а нарочито на стваралаштво у области науке. Велики центри, велике моћи, финасирају научно стваралаштво, контролишу домашаје и одлучују о примени његових резултата. Зависне државе, уколико имају научне лабораторије и научне институте немају их као самосталне субјекте, већ као испоставе централе које им контролишу све, а нарочито домашаје у стваралачком мишљењу и раду. Ти домашаји се морају кретати у границама које у окупирану земљу и окупирани народ неће унети семе побуне или еманципације.

У овом тренутку, пред други круг избора, због сумње Демократске опозиције да може да оствари резултат који им је потребан, припадници врха ДОС-а, новцем унесеним у земљу поткупљују, уцењују и застрашују грађане и организују штрајкове, немире и насиља, не би ли зауставили производњу, сваки рад и сваку активност. Све, разуме се, са циљем да у Србији стане живот и са образложењем да тај живот може поново да почне и да се одвија успешно и добро, када почну да га организују они који овде заступају окупаторске идеје, планове и интересе. Наша земља је суверена држава, има своје законе, свој Устав, своје институције.

Србија је дужна, а и заслужила је да се одбрани од инвазије која јој је припремљена кроз разне облике субверзије.

А грађани су дужни да знају да учешћем у субверзији којој је циљ спољна доминација над њиховом земљом, односно окупација њихове земље, сносе историјску одговорност за укидање права својој земљи да постоји, али сносе одговорност и за губљење контроле над сопственим животом.

Препуштајући своју земљу другима, туђој вољи, препуштајући исто тако туђој вољи и сопствени живот и живот своје деце. И многе друге људе.

Сматрао сам као своју дужност да упозорим грађане наше земље на последице активности које финансирају и подржавају владе земаља НАТО алијансе. Грађани могу да ми верују и не морају да ми верују. Моја је жеља да се у моја упозорења не увере касно, да се не увере тек онда када буде тешко да се исправе грешке које су грађани у својој наивности, површности или заблуди сами учинили. Па ће се те грешке тешко отклањати, а неке можда неће никада да се отклоне.

Мој мотив да изразим своје мишљење на овај начин није уопште личне природе. Два пута сам биран за председника Србије и једном за председника Југославије. Ваљда би сваком после ових десет година требало да буде јасно да они не нападају Србију због Милошевића, него Милошевића због Србије. Моја савест је у том погледу савршено мирна. Моја савест, међутим, не би била ни најмање мирна ако свом народу не бих, после свих ових година, на његовом челу, рекао шта мислим о његовој судбини ако би му ту судбину наметнуо неко други, макар и тако што би народу објашњавао како је такву судбину изабрао сам.

Та заблуда да бира сам оно што за њега бира неко други најопаснија је заблуда и главни разлог моје одлуке да се јавно обратим грађанима Југославије.

Хвала."

Вања Савићевић,

http://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&idnovost=72165&Secanje-na-predsednika-Slobodana-Milosevica#.VP75cOGHgfE

Срби, „ИЗГНАНИЦИ У ОТАЏБИНИ“

Фјоренца Личитра: Срби, „ИЗГНАНИЦИ У ОТАЏБИНИ"

Фјоренца Личитра, италијанска новинарка, специјално за Геополитику објављује своју потресну репортажу са Косова и Метохије, коју је писала са таквом искреношћу и емоцијом која може све да нас постиди

 

Приредио и превео: Драган Мраовић

 У свету има људи, новинара, медија који говоре истину о Србији и о страдању српскога народа. Они често износе оно што и наши такозвани „велики медији" прећуткују. Оно што је написала млада италијанска новинарка и књижевница Фјоренца Личитра из Катаније, на Сицилији, после свог путовања на Косово и Метохију, нећете читати у „великим медијима", нити чути од наших политичара, чак ни оних који живе на Косову и Метохији.

Фјоренца Личитра је рођена 1982, у Рагузи на Сицилији. Живи и ради у Катанији. Бави се књижевношћу, публицистиком и новинарством. Пише уводнике у једном римском онлајн издању, сарађује са дневним листовима. Воли да пише репортаже и бајке. Ово што је написала за Геополитику, нажалост, није бајка. Питамо је како јој је уопште пало на памет да дође на Космет. „Изабрала сам Косово и Метохију јер се о томе у Италији уопште не говори, осим у неком веома ретком случају, а већина људи верује у мафијашко ћутање пронатовских медија. После мог путовања, у мени се учврстила идеја да би улазак у Европску унију представљао несрећу за српски народ. То би значило губитак суверенитета, најдрагоценијег добра." Повела је са собом, о свом трошку, фоторепортера Емануела Окипинтија и ангажовала водича Бранислава Перовића. Није било никакве институционалне подршке, нити заштите. Никоме не одговара оно због чега је она дошла, што је видела и написала. Српским властима јер се виде катастрофалне последице тзв. Бриселског споразума. Шиптарским властима, такође, јер је за њих и то мало Срба у том стању превише. Још мање корумпираном Еулексу који шаље само лажне ружичасте извештаје о „великом напретку"! „Даћу вам и фотографије, али, молим да разумете да негде неће бити презимена, негде ни имена. Обећала сам тим особама да им нећу откривати идентитет. Боје се да ће их онда пронаћи, а ја не могу да изневерим њихово поверење. Видећете и Србе у Митровици који чекају пензију пред банком. Није их мало, види се, али нико није хтео да ми дâ неку изјаву. Страх је огроман. Не могу да их заштите ни полицајци Срби у косовској полицији." Додаје утиске о свом путовању међу Србе, „изгнанике у својој отаџбини": „То је била горка и прелепа лекција, кажем то без реторике!"

Ево њене приче какву ретко можемо чути о косовској истини. Реч имају Фјоренцини саговорници, српски страдалници.

Драган Мраовић

[ANTIC.org-SNN]      NASTAVAK…..

http://www.geopolitika.rs/index.php/sr/reportaa/818-2015-02-19-10-12-24

 

 

Слободан Антонић: „Агент окупације“

„Агент окупације"

 

Слободан Антонић

недеља, 08. март 2015.

Изјаве актуелног премијера о стању у Србији некако су све чудније. Пошто је раније већ устврдио „да је и поред смањења плата, просечна плата у Србији порасла", да је Влада постигла „неочекивано добре резултате, и то толико да му је чак и непријатно да прочита неке од њих колико су добри", да ће његова влада „угасити предузећа која не постоје" и „задужити се не више од 1,2 до 1,3 милиjарде евра", сада нас је пак обавестио „да је наша земља први пут у модерној историји остварила суфицит" и „да је највећи проблем Србије то што нема пројекте на које може да потроши новац" (?!). На овакве изјаве, које су толико супротне читавој нашој стварности да се човек мора упитати – „ко је овде луд?", могуће су две тактике одговора. Прва је да се премијерова иступања озбиљно схвате и демантују бројкама. Ту тактику спроводи Ђорђе Вукадиновић, а од странака, у последње време, ДСС. Ова странка у саопштењима непрестано иде за премијером и објашњава да је „реална зарада мања за 3 одсто", да је „бруто национални доходак пао за 2,5 одсто", а „индустријска производња 7 одсто", да је „јавни дуг Србије повећан са 59,6 на 72,2 одсто БДП".   Друга тактика која се примењује јесте да се овако чудне изјаве окрену на шалу. Тако је Владимир Димитријевић нашег премијера духовито упоредио са Остапом Бендером, ликом из хумористичког романа Дванаест столица, Иљфа и Петрова. Бендер, подсећа Димитријевић, обећава локалним шахистима у провинцијској варошици по имену Васјуки, да ће им организовати „светски турнир" и „довести Капабланку и Аљехина". То ће препородити Васјуке, најваљује даље Бендер забленутим шахистима: прво ће им се изградити железничка пруга Москва–Васјуки, па хотели за смештај гостију, па „подићи пољопривреда у пречнику од хиљаду километара", па „радио-станица џиновске снаге", па аеродром „Велики Васјуки"; такав развој довешће до „премештања престонице из Москве у Васјуки", затим „Васјуки аутоматски мењају име у Њу–Москву", „Њу–Москва постаје најотменији центар Европе, а убрзо и целог света, а касније и целог свемира. Из Васјука ће хитати сигнали, на Марс, Јупитер и Нептун. А после ће се у Васјукима, први пут откако је настала васиона, одржати међупланетарни шаховски конгрес"! А све ће то Васјуки добити само да се Бендеру исплати „сто рубаља за телеграме" које ће он слати Капабланки и осталима. Али шахисти Васјука „имају само 21 рубљу"? „Може и 21 рубља, давај"!   Али, уместо да се смејем, у премијеровим наступима има једно место због којег се увек изнервирам. Реч је о његовој омиљеној теми – како морамо да се одучимо од ленствовања („морамо се излечити од самоуправљања"), односно како треба да свикнемо „да много више радимо". Та врста ружења народа – како смо ми, ваљда, некакав лењив и размажен свет, који се мора натерати на посао – често је место не само код наших политичара без дана стажа, већ и код наших капиталиста без дана стварног тржишног предузетништва (види овде, стр. 23-24). Кад год видим касирку у оближњој самопослузи – која не диже главу за 24.000 месечно, или кад видим свог комшију – који и по највећој зими стоји иза картонске кутије на улици, сетим се тих неподношљивих пренемагања о „нашој лењости" и стварно ми дође да повратим. Но, та прича о лењости – као што је већ одавно примећено – има функцију да се убрза продаја странцима оног последњег што нам је још преостало: Телекома, ЕПС-а, ПКБ-а и другог што има озбиљну вредност. То је посебна тема, али овде ћу да кажем само ово: систематски се ствара атмосфера како „овај лењи народ" могу да спасу једино „стране газде које ће нас натерати да радимо". Наши главни политичари се, заправо, понашају као гаулајтери у окупационој управи – гледају да што пре и што више тога предају у руке странцима. Они не престају да нам причају како не знамо шта да радимо са Телекомом, ЕПС-ом или ПКБ-ом, те да ће једино странци знати шта с тим да чине (умели смо да направимо ЕПС али не умемо да га експлоатишемо?; ма хајде!).   Никада ми се није допадало квалификовање стања у Србији као „окупације". Окупација подразумева улазак стране војске. Чинило ми се да је реалистичнији термин – с обзиром на оно што се код нас дешава –  „(полу)колонијална управа". Али, са другог краја гледано, страна војска већ држи 15% територије Србије, а у остатку је на делу својеврсни  вишијевски режим. И тај режим не само да легализује колонијалну окупацију Косова, већ изгледа да све главне ресурсе, у остатку земље, убрзано предаје или хоће да преда у руке истих тих колонијалних сила. Последица ће бити та да ако се сутра власт и промени, то буде сасвим свеједно: нова власт неће имати ништа чиме би управљала, јер ће све вредно припадати колонизаторима. Неки, попут Слободана Рељића, овакво стање називају „меком окупацијом". Али, и „мека" окупација је такође окупација. А они који су њени носиоци нису ништа друго до „агенти окупације" – ма колико „мекани" били у свом деловању. Консеквенце такве квалификације су веома озбиљне – како по легитимност послова који се обављају под окупацијом, тако и за људе који у њима учествују. Зато та оцена – „окупација" – тражи озбиљну стручну, научну и аналитичку поткрепу, како би могла бити шире прихваћена.   Ово доказивање свакако треба да буде задатак српске критичке интелигенције. Мада је већ сада у основи јасно. А једном када све буде продато – и када се чак и за „Србија шуме" закључи како их „једино странци могу довести у ред" – више никакво покрпељивање неће ни бити потребно. Онда ће свако врло лако моћи да види шта је посреди. Но тад ће вероватно бити доцкан. Зато сада треба отворити очи, разумети оно што се око нас дешава и под хитно покушати – нешто урадити. А за почетак, ма колико нам то тешко падало, најбоље је пажљиво слушати оног ко све више постаје „главни агент окупације".  Морамо слушати његове наступе. Да после нико не може да каже „нисмо знали" и „нико нам није рекао". Он нам говори.

 

Пристигли коментари (131)

 

http://www.nspm.rs/kolumne-slobodana-antonica/agent-okupacije.html

 

Radovan Karadžić: Taj strašni i posebni „ljubavni spektar”na Balkanu

Taj strašni i posebni „ljubavni spektar"na Balkanu

Objavljeno u: Komentar nedelje

6 Mart, 2015 Petak u 10:18

LJUBAV KAO LJUDSKOST: Nad jednom Andrićevom pričom Ivo Andrić nas zapletom priče U musafirhani još jednom podseća da se ljudski poduhvati moraju procenjivati u sveukupnosti, uključujući i krajnju konsekvencu, stanicu u kojoj se moraju zaustaviti, i rezultat koji moraju dati. To se u najvećoj meri odnosi na sve ideološke i masovne poduhvate, koji nas opsene početnom primamljivošću i početnim, prihvatljivim i obećavajućim zelenim plodovima. Ako je na kraju nekog puta moguće zamisliti zlo, poduhvat će najverovatnije završiti u tome zlu, bez obzira na namere…

 

Andrić se može uvek i nanovo čitati, uočavajući u različitim vremenima različite fasete značenja. Veliki majstor stvara slobodnolebdeće slike zbivanja i učesnika, bez ikakvog vrednosnog ili moralnog suda i definisanja, osim minimalnog vremenskog i prostornog određenja. Onako kako je i sam preporučivao, „…da rečima bude tesno, a mislima prostrano". Štedljiv u upotrebi materijala, sa finom merom lokalnog kolorita, Andrić otvara prostor za univerzalna značenja svojih zgusnutih slika, da onaj „ko ima oči…" – iznova, u svakom čitanju vidi još nešto.

KRUG SLOVENSKIH „STARACA" Evo kratkog sižea Andrićeve priče „U musafirhani", za koju je Andrić našao da je vredi napisati i uključiti u svoj opus. Iz skitnje, između nekih borbi i sukoba (za Andrića nema značaja kojih, a bilo ih je toliko, pa može da se odnosi na bilo koje, prošle ili buduće, odavde do Vidina ili Krima, kuda se kreću Andrićevi bosanski junaci) dolaze Turci janjičari i ostavljaju svoga bolesnog saborca Mameledžiju u musafirhani (prostoriji za goste) kreševskog franjevačkog manastira, na brigu fra Marku, koji vodi musafirhanu.
Fra Marko je, što nije bez značaja, priprost i neuk, i služi za podsmeh svojoj učenoj sabraći, školovanoj na visokim školama u Rimu, na kojima je i on uzalud boravio. On je više sa seljacima i više u teškom fizičkom poslu nego u crkvenim zbivanjima, ali Andrić naveštava da u fra Marku postoji bezmerna duša, kojom on, priprost, neuk i nevešt, svojim podsmešljivim sadruzima ume i do samoga Boga da dopre. Srpski patrijarh Pavle je, braneći nekoga siromaška od naših pokuda, znao reći: „Možda on ovako izgleda mali i beznačajan, a možda je on pred Bogom veliki."
Fra Marko po ceo dan mrmlja svoje molitve, blagosilja svaki struk kupusa koji posadi (kao što Starac Zosima Dostojevskog poučava da sve treba blagosiljati, ili Njegošev Iguman Stefan, da „svačemu treba nazdraviti") i meša te svoje molitve sa gorkim prigovorima Bogu, koji zna na sav taj trud poslati gusenice da sve upropaste, kao prošle godine. Fra Marko je manje filozof od Zosime i Igumana Stefana, ali po nečemu je u istom krugu slovenskih „staraca" – po delatnoj ljubavi za sirotu božju tvorevinu, uprkos svakovrsnim gusenicama, koje upropaštavaju svaki čovekov trud, pa i sam njegov život na zemlji.
Kako je, zaboravljen od drugova koji su ga ostavili dok se ne vrate po njega, janjičar sve više slabio, tako je i fra Marko napuštao gunđanje i sve više i istinski brinuo o zdravlju ovoga neželjenog gosta. Fra Marko gunđa na Boga samo kad je prejak za njegova pleća, a kad se suoči sa patnjom božjeg stvora, u njemu se oslobađa ona „delatna ljubav" kakvu Starac Zosima savetuje svojim monasima. Kad već postaje jasno da će zaboravljeni Osmo Mameledžija umreti, fra Marko se neumorno trudi da ga pokrsti pre smrti kako bi na onom svetu našao mir i milost kod Gospoda i Spasitelja. Obuzet svojim bolovima i mislima, Mameledžija o toj temi uglavnom ćuti, a fra Marko sa nadom osmatra svaki pokret na njegovom licu ne bi li uočio makar i najtananiji znak pristanka. Osmo Mameledžija sve to trpi i ne daje znaka od sebe, sve dok mu fra Marko ne prinese krunicu sa raspećem da ih Mameledžija poslednjom snagom poljubi. Mameledžija, međutim, tu poslednju snagu upotrebi da pljune na svetinju. Okrene se ka zidu sa grčem na licu i usnama, i ubrzo umire. Poraženi i „ojađeni" fra Marko nijednom mišlju ili rečju ne baca se na pokojnika, već sebi prebacuje kako nije „mogao ni umio" da spasi tu dušu, za koju se sada, obuzet teškim radom kao pokorom, moli, „pa gdje bila da bila".
MERA NAŠEG BIĆA Cela priča, tako jednostavno ispričana, zvuči tako balkanski, ili ako hoćete, bosanski, i može poslužiti za brzo i pogrešno zaključivanje o našim načinima. Priča se nije mogla ni desiti u prostranim stepama i tajgama, već samo na „drobnom" Balkanu, pretesnom za toliko vera i snažnih uverenja. Zato se ne sme zadržati na njenom manifestnom značenju, jer da je tako jednostavno, Andrić je ne bi ni napisao, ni ostavio u svojim delima.
Andrićev fra Marko je „jedan od nas", običan čovek, i po tome može da bude mera naših postupanja. On nije špiclov sa zadnjim primislima, nije „školovan gad" (R. P. Nogo) niti neki „namazanko", kod koga treba dugo čeprkati dok se u njemu dođe do čoveka. A velikim umetnicima je to prvi zadatak – doći do autentičnog čoveka, neobrađenog i nenamazanog. U detinjstvu smo imali jedan neobrađen i nekultivisan deo bašte, prekriven lopuhom i drugim visokim travama, koje niko nije dirao. Ostatak bašte je bio kultivisan i doveden u red, između ostalog i zato što su zrele šljive otresane i kupljene na tom delu. Nas decu mnogo više je zanimao onaj neobrađeni deo bašte, u kome je bilo nepoznato, tajnovito i opasno zbog zmija, koprive i drugih nepripitomljenih životnih bića. Tako se i u delima velikih, od Dostojevskog, preko Bore Stankovića, Andrića, do ranih filmova Emira Kusturice, nepatvoreni čovek nalazi u tim „neobrađenim" delovima božje bašte,
Fra Marko je jedan od takvih „neobrađenih" primeraka našeg čoveka, i on zaokuplja Andrićevu pažnju, a ne njegova učena sabraća. Svi „učeni" su formirani na sličan, uniforman, konfekcijski način, i u dobrom delu liče jedan na drugoga, a autentični su rođeni takvi i ostali takvi.
Fra Marko se odlučuje na ovaj „poduhvat" pokrštavanja Mameledžije ne radi lične polze, niti radi ovozemaljskih stvari kako bi, na primer, njegova zajednica i crkva imale više članova, ili, ne daj bože, trijumfovale u jednom samrtnom trenutku. On za to ne očekuje pohvalu i nagradu ni od koga; naprotiv, dok je na ovom svetu, fra Marku i njegovom manastiru taj njegov postupak može izazvati velike nevolje, mnogo veće od uobičajene novčane globe nizašta, i on svoje napore da pokrsti Mameledžiju drži u tajnosti od svih. On se na to odlučuje u trenutku kad postaje izvesno da će Mameledžija umreti – ne, dakle, da bi mu Mameledžija bio spasen na ovom, nego na onom svetu – i čini svoje pokušaje u najdubljem uverenju prirođenom njegovom biću da, kako je revnosno spasavao njegovo telo, sada treba da spasi i njegovu dušu.
MNOŠTVO „GORKIH TRAVA" Iako čvornovata i rogobatna, fra Markova ljubav za toga „dženabeta" od Mameledžije, koji i u samrtnom času poseže za ženskim dimijama, nesumnjiva je i duboka, bezgranična i bezobzirna u najdoslovnijem smislu reči: ne obazire se na opasnosti, ne zaustavlja se na nekoj usputnoj stanici, ne zadovoljava se delimičnim postignućem, već se zaputila ka krajnjem svom odredištu – ka svome konačnom delu. Tako nas Andrić još jednom podseća da se ljudski poduhvati moraju procenjivati u sveukupnosti, uključujući i krajnju konsekvencu, stanicu u kojoj se moraju zaustaviti, i rezultat koji moraju dati. To se u najvećoj meri odnosi na sve ideološke i masovne poduhvate, koji nas opsene početnom primamljivošću i početnim, prihvatljivim i obećavajućim zelenim plodovima. Ako je na kraju nekog puta moguće zamisliti zlo, poduhvat će najverovatnije završiti u tome zlu, bez obzira na namere, kako je, istom genijalnošću Dostojevski u „Zlim dusima" video gde će završiti.
To važi i za ljubav, koja mora da bude delotvorna, kaže Starac Zosima Dostojevskog. Ne apstraktna, kao subjektivno osećanje, koje je blagotvorno za „volitelja", a bez koristi za „voljenoga". Ali, ni fra Markova ljubav prema Bogu, ispoljena kao duboka odanost, nije bez čvorova i gunđanja, a nije zbog toga ništa manja. Čak i kad je „negativno rečena" (Krleža) to je ipak ljubav, a nije ni mržnja, čak ni ravnodušnost kakvu bi u tim teškim prilikama nalagao civilizovan razum, već ljubav ispoljena kao ljudskost. Ako je verovati zakletim psihoanalistima, sve se može svrstati ili u libidinozno, ljubavno, ili u agresivno, mrziteljsko, ili još drastičnije, u biofilno ili nekrofilno, a „nešto između" ne postoji, jer nije moguće. Tako ni ravnodušnost ne može ostati između, a po svemu, ona nikako ne može da se svrsta u „ljubavni spektar" – već pre u suprotni, makar se nazvala i „političkom korektnošću" (još jedno jezičko kopile modernog doba). Iz ravnodušnosti se nikad i nikako ne može roditi ni najbljutavija ljubav, pogotovo ne visoka, shvaćena kao ljudskost, kao što ni na vrbi ne može roditi ni najlošije grožđe.
Teški uslovi života će kod autentičnih ljudi uticati samo na formu, ne i na suštinu ljudskosti. „In rebus modus est", sama stvar sadrži i načine ispoljavanja, i samo to je razlika između Starca Zosime, Igumana Stefana i drugih blagorodnih „staraca", i ovoga fra Marka. Njegova ljudskost se može prometati u stotinu vidova, i ispoljavati se kao neka od mnoštva „gorkih trava", ali će krajnji cilj ostati isti.
A naše ljubavi na Balkanu nije lako podneti, a još ih je teže shvatiti, sve dok se ne stave u opšteljudski kontekst. Ne putena, već viša, sveobuhvatna ljubav, koja u našoj kulturi, po modelu po kome autentična kultura rešava čovekove protivrečne težnje, završava u nekim slučajevima kao prijateljstvo, pobratimstvo, posestrimstvo, ali u svim slučajevima kao čovečnost, koja je više od obične dužnosti. A ovom razumevanju Andrića možda je doprineo i užasni kraj dvadesetoga veka kod nas.

http://bigportal.ba/taj-strasni-i-posebni-ljubavni-spektarna-balkanu/