Za završetak Hrama Svetog Save Rusi donirali 30 miliona evra

Za završetak Hrama Svetog Save Rusi donirali 30 miliona evra

V. N. | 29. april 2014. 21:35 | Komentara: 13

Donacija najavljena na početku 12. skupštine Društva za podizanje Hrama Svetog Save na Vračaru, kojoj je prisustvovao i predsednik Srbije Tomislav Nikolić

Tomislav Nikolić prisustvpovao skupštini

Patrijarh je na početku 12. skupštine Društva za podizanje Hrama Svetog Save na Vračaru, kojoj je prisustvovao i predsednik Srbije Tomislav Nikolić, koji je i predsednik Glavnog odbora Društva, rekao i da očekuje donaciju 30 miliona evra iz Rusije.

- Ovo je veliki crkveni i nacionalni poduhvat koji je započet u teško vreme. Međutim, hram se ipak gradi - rekao je patrijarh dodajući da su u toku pripreme za izvođenje radova u unutrašnjosti hrama, živopisa. Ukazujući da se hram gradi iako je velika kriza, on je istakao da su ministarstva spoljnih poslova Srbije i Rusije potpisala sporazum o donaciji 30 miliona evra.

- Radovi se izvode, možda malo sporo i skuplje. Možda nedostaje i bolja organizacija - rekao je patrijarh Irinej dodajući da je to hram našeg naroda, kako u otadžbini tako i u celom svetu.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:489534-Za-zavrsetak-Hrama-Svetog-Save-Rusi-donirali-30-miliona-evra

Преминуо Тимоти Џон Бајфорд

Na vest o smrti Timoti Džon Bajforda: Uzaludno čekanje na povratak autora "Nevena"

Branka Mihajlović

05.05.2014

Timoti Džon Bajford (Timothy John Byford), režiser, scenarista i glumac, koji je veći deo svog radnog veka proveo u Srbiji, preminuo je u ponedeljak u 73. godini. Ostaće upamćen kao Englez koji je napravio najbolje domaće TV serije za decu - "Neven", "Poletarac", "Babino unuče"...U 90-im godinama nije više bio poželjan na  državnoj televiziji koja je svoj "patriotski" zadatak prepoznala u Miloševićevoj ratnoj politici.

Bajford se godinama borio sa teškom bolešću. O ovom stvaraocu uz čije emisije su odrastale generacije  na celoj teritoriji bivše Jugoslavije za RSE govorio je beogradski filmski kritičar i Bajfortov prijatelj Milan Vlajčić:

„Timoti Džon Bajford je bio legendarna ličnost jugoslovenske medijske kulture, čovek koji je došao na beogradsku televiziju početkom 70-ih godina i napravio neverovatne stvari. Napravio Nevena, radio po Zmaju, ostavio veliki trag i bio velika škola za sve one koji su hteli nešto da nauče od njega. On je došao iz Londona već kao pečen profesionalac i uneo veliku novinu. Mi smo godinama čekali njegov come back, ali on se nije dogodio. Beogradska TV zbog svega onog što se događalo 90-ih godina nikada mu nije dala priliku da nastavi ono što je radio. On je ostao zaljubljen u Beograd i bio je ponos ovog grada.

Uticao je na tadašnje mlade autore, na Borisa i Tucka koji su krenuli sa Ruskim avangardnim eksperimentom i na druge mlade autore koji su tada počeli da rade u video produkciji, u njima je on dobio dostojne nastavljače, hteli to oni da priznaju ili ne. Tako da njegov trag nije samo u onome što mi nostalgično osećamo kad TV reprizira njegove neverovatne, nadrealne priče o Nevenu, nego se to nastavlja. I ja sam od njega mnogo toga naučio.

Bio je neverovatno skroman čovek i po tome je potpuno odudarao od ove sredine koja boluje od mnogih umišljenih genija i narcisoidnih ljudi. Primao je kao blagodet to što je živeo u Beogradu. Bio je strastven maratonac, sve dok je mogao. Međutim, teška bolest ga je skolala pre nekoliko godina. Ja sam ga video pre dva tri meseca i pričali smo, nije dozvoljavao da se govori o bolesti. Govorio je da se bori, bio je nasmešen, bio je čovek velike energije. Takvog ćemo ga i zapamtiti.

Javnost je nedavno čula za velike nevolje koje je imao sa nabavkom lekova za ublažavanje tegoba. Međutim, imao je i mnoge druge nevolje o kojima javnost ne zna. On je više od 30 godina pokušavao da dokaže da je Beograđanin, da je Jugosloven, da je Srbin po državljanstvu. I tek pre dve godine on je, milošću naših političara (Kakve li ironije! Kakvog li cinizma!) dobio srpski pasoš. Imao je velike nevolje sa stanovanjem, pa i sa penzijom. Nije mogao da dobije nacionalnu penziju, premda je tako mnogo uradio za nacionalnu, da ne govorim o jugoslovenskoj kulturi. Ali on to nije držao u sebi kao neko gorko osećanje. Odudarao je od svih onih koji mile ovim gradom sa osećanjem da im svi  mi nešto mnogo više dugujemo nego što su oni nama pružali."

 

https://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=qdfZ-EkReRk

 

http://www.slobodnaevropa.org/content/na-vest-o-smrti-timoti-dzon-bajforda-uzaludno-cekanje-na-povratak-autora-nevena/25373771.html

Nikolić bogatiji za šest hektara zemlje

N. Latković | 03. 05. 2014. - 21:26h | Foto: M. Jošida | Komentara: 27

Predsednik Tomislav Nikolić je dobio na poklon dva hektara zemlje i kupio još oko četiri hektara pašnjaka i voćnjaka, čime je značajno dopunio imovinsku kartu.

Domaćin: Nikolić ispred rodne kuće u Bajčetini, blizu Kragujevca

Predsednik Nikolić na putu je da postane ozbiljan zemljoposednik. Poznato je da u rodnoj Bajčetini poseduje više od osam hektara zemlje, vinograda, šume i voćnjaka, a odnedavno je znatno uvećao svoj posed. Kako je navedeno u njegovoj imovinskoj karti, Nikolić je pre mesec dana na poklon dobio oko dva hektara i 14 ari zemlje, a onda je kupio još dve njive, dva pašnjaka i voćnjak, ukupne površine od blizu četiri hektara.

"Blic" je pokušao da sazna od koga je predsednik Srbije na poklon dobio zemlju i gde je kupio njive i voćnjake, ali u Predsedništvu nisu odgovarali na naše pozive.

 

Imovinska karta Plata 150.000 dinara Polovina petosobnog stana od 194 kvadrata Njiva, vinograd,voćnjak, šuma 8 hektara 21 ara i  4 m2 Njiva 2 ha 13 ari 70 m2 Njiva, voćnjak 2 ha 66 ari 22 m2 Pašnjak 18 ari Pašnjak 55 ari 24 m2 Njiva 35 ari 2 m2 Automobil "lada niva" Automobil "audi A6" Ušteđevina u banci

To je drugi put u kratkom periodu da Nikoliću poklanjaju. On je pre nešto više od godinu dana dobio automobil marke "audi". Ni predsednik ni njegovi saradnici u početku nisu želeli da odgovore od koga je Nikolić dobio tako vredan automobil, da bi kasnije navodili da je "audi" dobio od sina Radomira. Osim poklonjenog vozila, srpski šef države u svom vlasništvu ima još jedan auto - "ladu nivu" koju je sam kupio.

Osim zemlje i automobila, Nikolić poseduje i polovinu petosobnog stana u Novom Beogradu, a ima i ušteđevinu u banci. Kao predsednik Srbije mesečno zarađuje 150.000 dinara.

Deo zarađenog novca potrošiće na zidanje hrama Svetog velikomučenika Dimitrija, čija je izgradnja počela pre nekoliko meseci i to upravo na imanju Nikolića u Bajčetini.

 

Srpski predsednik položio je kamen temeljac, a kako je rečeno u SPC, hram će biti izgrađen njegovim sredstvima.

http://www.blic.rs/Vesti/Politika/462250/Nikolic-bogatiji-za-sest--hektara-zemlje

Не чуди политичка коректност Карла фон Хабсбурга

Не чуди политичка коректност Карла фон Хабсбурга

Ажурирано пре 2 дана 4 часа

– Аутори књиге "Србија у Великом рату 1914–1918", Мира Радојевић и Љубодраг Димић, у сажетој форми изнели су врло сложену историју Првог светског рата, без нових и опширних архивистичких истраживања, али су обухваћене најважније публикације и проблеми.

Ово штиво има све одлике доброг научног рада, оно је прегледна и лако читљива историја која се тиче рата – истакао је у својој беседи академик Василије Крестић, на промоцији поменуте књиге у Матици српској крајем прошле недеље, а у оквиру Матичиног програма обележавања 100. годишњице Првог светског рата.

Једног од аутора књиге, нашег угледног историчара проф. др Љубодрага Димића, дописног члана САНУ, замолили смо да прокоментарише изјаве унука последњег аустроугарског цара о улози своје породице у Првом светском рату, које су се чуле приликом његове недавне посете Србији.

- Људи који носе терет презимена једне такве династије на својим плећима морају да воде рачуна о томе шта је политичка коректност и у том контексту тумачим и изјаве наследника Хабсбуршке лозе, Карла фон Хабсбурга – каже за "Дневник" др Димић. – Али оно што морам уз то да кажем, када ме питате као историчара, јесте свакако да је повод за тај рат пажљиво изабран. Могућност да дође до неког сукоба постојала је и пре тога: од 1906, када је започео Царински рат, 1908, кад је дошло до Анексионе кризе, незадовољство Хабсбуршке монархије Балканским ратовима, као што постоје и индиције да је већ откуп стоке за 1914. иницирао да се просто ишчекује нешто.

Димић указује да је Велики рат Немачка планирала дуго и да је то био покушај да она постане хегемон у Европи, да њене елите посегну за светском моћи. Политика Немачке, такође почетком 20. века, утврдила је да, кад је отворена Мароканска криза, Беч није заинтересован да у томе учествује у мери у којој је Берлин то очекивао. То се десило 1905, па 1911.

– Али, несумњиво је било примећено у Берлину да ће Беч реаговати и испунити неке своје савезничке обавезе ако се криза отвори на Балкану. И на тај начин, улазећи у један велики рат, велику кризу, која се могла избећи када су у питању Беч и Берлин, али не и Београд, напросто прорачунало се да атентат на Франца Фединанда може бити тај повод који ће омогућити да узроци рата, који постоје одавно, буду реализовани кроз ратни окршај. Међутим, тада се веровало да ће рат бити кратак, да ће Немачка добити један велики и кратки рат у Европи, а Хабсбуршка монархија један мали рат на Балкану и да врати самодостојанство велике европске силе. Балкан је био једини простор где је она то могла да уради; њен противник је била Србија, земља, која је изгледала мала, имала 4,5 милиона становника и могла да регрутује 450.000 војника. Наспрам је стајала монархија са 51 милионом становника и са потенцијалних шест милиона војника! – каже Димић.

Србија је, подсећа наш саговорник, пре тога изашла из Балканских ратова с тешким губицима: 21.000 погинулих, 22.000 тешких инвалида, војно девастирана у наоружању, опреми… А, требало је интегрисати простор, те нове крајеве од 39.000 квадратних километара, где је живело 1.470.000 становника, од којих је половина различите вере и језика. У том тренутку Србија је и веома економски задужена, с дуговима између 920 милиона швајцарских франака и отприлике 43 милиона златних динара и није кредибилно финансијски способна земља. Те дугове, Србија, а касније Југославија ће враћати све до 1974. Димић се осврнуо и на ондашње стање на унутрашњем плану у Србији, где је постојала парламентарна криза, Скупштина распуштена, ескалирао је сукоб војних и цивилних власти, када се Петар Карађорђевић повукао с власти, уступивши престо, у функцији регента, свом сину Александру…

– Све то говори у прилог тезе да Србија тај рат није могла да води. Друго је питање да ли га је желела, да ли је сматрала да југословенско уједињење треба да се деси на такав начин. Сва истраживања показују да је и сам Никола Пашић просто желео да Хабсбуршка монархија остане или опстане бар још 20-30 година, док Србија у том свом великом успону не дође у ситуацију да обједини српски простор – каже саговорник "Дневника".

В. Чекић

 

Подвучена црта око Украјине

На питање о актуелној украјинској кризи, др Димић одговара да би "историчар би могао да помисли, без да смо социјални прогностичари, да је ово корекција поретка који је успостављен падом Берлинског зида, распадима Совјетског Савеза и Југославије, поништавањем свих оних тековина ратова у 20. веку" и да је "сада напросто повучена једна црта".

- Да ли ће она прерасти у фронт, да ли ће тај фронт бити једна сива зона у којој ће гинути људи, у којој мери ће то донети несрећу држави каква је Украјина и њеним становницима, независно које су вероисповести и националности, видеће се. Чини ми се чак да је ово један рат за Европу. Јер, можда, у некој констелацији, Европа већ за неколико година или деценија стратешки изгледа сасвим другачије од оне Европе Хладног рата у којој смо живели претходних деценија – навео је Димић. 

http://www.dnevnik.rs/drustvo/ne-cudi-politicka-korektnost-karla-fon-habsburga

ML: Pozdrav

 

           Još nije jasno ko će pored A. Vučića biti vlast u Srbiji. Sigurni su Ljajić i Krstić, Dačić se gura na marginu bez SPS-a, pominje se Kori Udovički. Rasplet je iduće nedelje. U međuvremenu poslanici DS i URS su u Evropskom parlamentu junači glasali da se uvedu sankcije Rusiji, iako je Srbija protiv toga. Tako je to sa našim ljudima, lako se prodaju Zapadnjacima. Što bi rekao mog prijatelj iz CIA-a:  - Srbi su ljudi alavi na malo!

 

          Postali smo prvaci Evrope po broju tv stanica – 285. I sve one se bore za 90 miliona evra, koliko vredi tržište tv reklama u Srbiji.  A u reklamama samo zapadna roba, hemija za kućnu higijenu da Srbi ne smrde i bankarski krediti, džabe, ali da platiš kućom ili stanom, ako ih ne vratiš.  Što je najgore sem RTS-a sve ostale nacionalne televizije nemaju srpske nacionalne emisije već samo američke.

 

         U Beogradu se pripremalo maturansko veslanje, po ugledu na Engleze, umesto da naši đaci imaju matursko takmičenje u vožnji srpskih biciklova ili "jugića", mi imitiramo Britance. I pade kiša i priredba propade. Oni veslaju po kiši, jer nemaju sunce i leto, a mi se kiše uplašili, kao da ćemo se istopiti. A možda ih hoćemo jer nemamo kućicu iznad glave?

 

         Pričaju koza i puž: - Pužu, znaš šta, ja bih se udala za tebe?!
A puž joj hitro odgovori:  - Priznaj kozo da je zbog kućice.

 

       Srećno Marko Lopušina

       www.lopusina.com

 

Србија, Русија и економија

Србија, Русија и економија

Избегавајући опасне крајности, Србија је изабрала средњи пут. Тиме се, барем за неко време, избегава конфронтација која једној малој и сиромашној земљи никако није потребна

Прошли четвртак је медијски обележен наступом амбасадора Русије Александра Чепурина на округлом столу „Косово–Крим: сличности и разлике", који је организовао Центар за развој међународне сарадње. Аутор овог текста је учествовао на том скупу.

Руски амбасадор је рекао да је Косово отргнуто од Србије, а да се Крим ујединио са Русијом у складу с међународним правом. Навео је и то да је Србија рекла, мислећи на изјаву Александра Вучића, да „неће ништа урадити што би могло да наруши наше односе и нанесе нам штету", истакавши да су они тиме „задовољни". С друге стране, из ЕУ, а пре свега из Немачке, долазе поруке да су и они задовољни позицијом Србије поводом украјинске кризе.

Нажалост, многим земљама у региону се под притиском ЕУ придружила и Црна Гора у осуди Русије и увођењу санкција највећој држави на свету. Санкције Подгорице сигурно нису нешто што ће забринути Москву,али су јасна порука од каквог су материјала направљени балкански и европски политичари. У овом делу Европе Србија је вероватно једина земља (уз Босну, то јест Републику Српску) која није осудила Русију и која јој није увела санкције.

Зашто је овакво балансирање између истока и запада позитивно постигнуће? Зато што је Србија као и друге државе била под жестоким притиском да осуди Русију,што би било и срамотно и штетно за нашу земљу. Наравно да овом одлуком нису задовољни ни НАТО лобисти који су желели да Србија поклекне под притиском, али ни русофили који би волели да је из Београда стигла отворена подршка Русији за присаједињење Крима. Што,наравно,у оваквим геополитичким односима снага није реално. Избегавајући опасне крајности, Србија је изабрала средњи пут који у овом тренутку и јесте најмудрији. Тиме се, барем за неко време, избегава конфронтација која једној малој и сиромашној земљи на брдовитом Балкану никако није потребна. Ескалација сукоба у Украјини и могућа подела ове државе могла би да обнови талас притисака из САД и ЕУ да Србија осуди Русију, што би отежало спољнополитичку позицију земље.

Очигледно је да треба одржати неутралну или несврстану спољнополитичку позицију колико је то могуће. Барем гледано ситуационо – то јест у одређеном контексту и међународној ситуацији градити такву позицију која би ојачала и нашу спољнополитичку позицију. Србија је осуђена својом историјом и геополитичким положајем да буде „исток западу и запад истоку". То је и слабост,али и снага наше позиције. Стога треба максимално искористити ту позицију „између истока и запада" зарад добра и напретка земље и привреде. „Јужни ток" је један од таквих пројеката којим се преко наше територије повезују исток и запад, а од кога бисмо ми имали огромне користи. Други елемент у трансферу геополитичке позиције у економску стратешку предност јестеповлашћен царински статус Србије на руском тржишту. Тако би се агресивном стратегијом привлачења капитала, домаћег и страног, у производњу која би била пласирана на руско тржиште српској привреди дао значајан замајац. Комбинација западног капитала и нових технологија с могућношћу пласирања робе на руско тржиште са нижом царином шанса је која до сада није искоришћена.

Исто тако није редак став који се може чути од руских званичника да они немају ништа против процеса српских евроинтеграција (осим ако не би тиме кочили развој српско-руских односа). Мотив за неке руске инвеститоре у Србији је и српски статус потенцијалног члана ЕУ, што би значило да се овде за руски бизнис отварају још једна европска врата. Иако припадамо евроскептицима који не верују у спремност ЕУ на проширење на Балкану, као ни у корист коју од проширења данас могу имати нове чланице (за разлику од оних који су ушли деценију раније), не треба потценити ни овакво резоновање руског или неког другог пословног света који долази ван ЕУ. Но ради очувања оне већ поменуте неутралне или несврстане позиције,чини се да је најреалнији статус специјалних односа са ЕУ, а без формалног чланства. Таква позиција би нам отварала врата и на истоку и на западу на начин да од тога имамо неке користи. А не као у протеклих десет и више година да радимо и са истоком и са западом у корист сопствене штете.

Политички аналитичар

Бранко Радун

објављено: 09.04.2014.

http://www.politika.rs/pogledi/Branko-Radun/Srbija-Rusija-i-ekonomija.sr.html

ИНТЕРВЈУ: МИЛОШ ЗЕМАН, председник Чешке Републике

ИНТЕРВЈУ: МИЛОШ ЗЕМАН, председник Чешке Републике

С Косовом почео опасан процес прекрајања граница

Пример косовске самосталности је добар аргумент у рукама оних који подржавају придруживање Крима Русији

(Фото Раде Крстинић)

Посета чешког председника Милоша Земана Србији се готово преклопила са обележавањем 15. годишњице НАТО бомбардовања СР Југославије. Трагични јубилеј га је, међутим, подстакао да у неколико наврата истакне како је Чешка била последња земља која се сагласила са таквом интервенцијом. У интервјуу „Политици" објашњава како данас доживљава такву одлуку.

„Систем Слободана Милошевића јесте био аутократски, али то ипак није исто као тоталитарни. Осим тога, бомбардовање СРЈ је било против резолуције Уједињених нација и нису биле исцрпљене све могућности за мировно решење. Јавно сам рекао да је Чешка била последња земља која је прихватила бомбардовање, а истовремено је била једина земља која је поставила услов – да не сме да буде бомбардовања цивилних циљева. Обећано нам је да ће тај услов бити испуњен, али, као што знате, обећање није испуњено. Касније је председник препоручио да Веслију Кларку, који је руководио акцијом бомбардовања Југославије, доделимо највиши орден Чешке – Орден белог лава, али ја сам у то време био премијер и одбио сам да потпишем такву одлуку. Сматрао сам да бомбардовање није било разуман потез. Замислите ситуацију у којој се у НАТО спрема опсежна интервенција, а Чешка је у том тренутку тек три недеље чланица алијансе. Све друге чланице су „за", а само се у Чешкој целу ноћ дискутује о томе шта треба да урадимо. То је била једна од најтежих политичких одлука у мојој каријери.

Колико је бомбардовање Југославије без одобрења СБ УН представљало преседан за отварање врата сличним интервенцијама широм света?

Након целокупног искуства са бомбардовањима, увођењем санкција и блокадама различитих земаља могу да кажем да су све такве мере контрапродуктивне. Често се сетим сусрета са кубанским имигрантима у Мајамију пре 15 година. Тада сам им рекао: „Пријатељи, ви се залажете за санкције и блокаду Кубе, али Фидел Кастро је председник земље већ 40 година." Дакле, ако нека стратегија не даје резултате четири деценије, онда мора да се мења. Због тога је мој садашњи став према борби против аутократских режима, који не морају нужно да буду диктаторски, нешто што се у комунистичкој терминологији звало – идеолошка диверзија.

Таква стратегија би подразумевала размену младих, студената, туриста, привредника и, нарочито, размену информација коју је у ери интернета готово немогуће зауставити.

Када говорим о санкцијама против Русије, намеће се питање какве ће то последице произвести. Све су прилике да ће се формирати такав систем где ће Русија бити попут неког утврђења окруженог непријатељима. Али таква слика није тачна, наравно, јер су пријатељи и унутар тврђаве и напољу. У таквом опкољеном утврђењу се провоцира настанак система налик тоталитарном, долази до политичких процеса и политичких затвореника... Понављам да је ипак најбољи метод комунистичка идеолошка диверзија, која у ствари подразумева и оно што заговара ЕУ, то јест слободан проток информација, људи, добара и капитала. То је једини начин за демократизацију неке аутократске или недемократске власти.

Недавно сте изјавили да случај Крима не би био ни изблиза тако компликован да нема „косовског преседана"...

Независност Косова је противна резолуцији Савета безбедности УН која говори о територијалном интегритету Југославије. И још важније, ако сте већ прихватили независност Косова, а уопште није било референдума о том питању, зашто не прихватате независност Крима? Наравно да ми је јасно да је то противно Уставу Украјине, али немојте да губите из вида да је и тренутна влада у Кијеву такође у супротности са Уставом Украјине. Нису одржани слободни избори, па немамо праве политичке представнике. Због тога Косово представља почетак опасног процеса прекрајања граница, мењања територијалног интегритета и са те тачке гледишта пример Косова је добар аргумент за оне који подржавају придруживање Крима Русији.

Такође сте рекли и да Косовом влада мафијашки режим који се финансира од трговине наркотицима...

Тако нешто је рекла и Карла дел Понте, бивша главна тужитељка Хашког трибунала, која у својој књизи не говори само о нарко-мафији на Косову него и о трговини људским органима. Узмите за пример Авганистан, јер је ситуација веома слична. Производња опијума у Авганистану је порасла десет пута за последњих неколико година на територији коју контролишу Талибани. До тога долази јер је терористима потребан новац, а неки лидери косовских Албанаца су такође били вође мафијашких организација које су повезане са трговином наркотицима.

Ако је већ тако, зашто је онда Чешка признала независност Косова?

Подсећам вас да је чешки парламент најпре усвојио резолуцију којом од владе тражи да не прихвата косовску независност. На неколико седница Владе Чешке, коју је тада предводио премијер Мирек Тополанек, а шеф дипломатије је био Карел Шварценберг, одлучено је да се ипак призна независност Косова. Такве одлуке, нажалост, доноси влада, а не парламент, и молим вас да не заборавите да је скупштинска резолуција била против признавања независности. Због тога смо мој претходник на положају председника републике Вацлав Клаус и ја одлучили да не шаљемо амбасадора у Приштину, него само отправника послова. То је наш начин исказивања става према независности Косова.

У светлу најновијих дешавања у Украјини и на Криму све чешће чујемо да ће Брисел очекивати од Србије да усклади своју спољну политику са дипломатијом ЕУ...

То је најбоље објаснио председник Николић када је пре неколико дана рекао: „Имамо пријатеље на обе стране." И наравно да је боље имати пријатеље на свим странама него непријатеље.

Европска унија, нажалост, нема заједничку спољну политику. Свакако да постоји заједнички став европске дипломатије о томе да је припајање Крима Русији кршење територијалног интегритета Украјине. Али нико не зна какав ће бити следећи корак. Не заборавите да су три министра спољних послова – Пољске, Немачке и Француске – потписали споразум са Виктором Јануковичем и Виталијем Кличком. А само неколико сати касније све је било потпуно другачије. Како онда можемо да говоримо о заједничкој европској политици када тројица дипломата из ЕУ потпишу неки документ који накнадно буде погажен на једном тргу. А Мајдан није једини трг у Украјини.

Али баш су та тројица министара, чланови Вајмарског троугла, пре неколико дана поручили да ипак неће бити захтевано од земаља чланица ЕУ, као ни од земаља кандидата, да се експлицитно изјасне о томе да ли подржавају Брисел или Москву. Можемо ли рећи да је осећај за бизнис преовладао над политичким принципима?

Политика је такође врста бизниса јер функционише на тржишту које одређују гласачи. Политичари у таквом амбијенту покушавају да што боље „послују". Што се тиче позиције између Брисела и Москве, залажем се за преговоре у којима ће учествовати, наглашавам – нова украјинска влада, која ће бити изабрана на фер изборима, и то не само председничким него и парламентарним. У преговоре такође треба да буду укључени представници САД, ЕУ и Руске Федерације. Само у том формату можемо доћи до решења проблема.

Како коментаришете оцене појединих америчких политичара који тврде да би ради заштите од Руса било потребно инсталирати ракетни штит у Чешкој и Пољској?

О том програму се пре четири-пет година дискутовало као о мери против Ирана, а не Русије. Мислим да треба да подржимо процес демократизације у Русији, а став који износе ти политичари није добар метод за спровођење демократије. Потребне су нам дебате и преговори, а уколико распоредите ракете у централној Европи, одговор који ћете добити јесте постављање нових ракета са друге стране, у Русији.

Ипак, идеји су прилично склони утицајни сенатори Ренд Пол и Џон Мекејн. Пропагирају је у јавним наступима и ауторским текстовима у најутицајнијим светским медијима...

Наравно да разумем поступке таквих сенатора ако су повезани са војном индустријом. То ни у ком случају није добро решење, од њега ће имати користи само војна индустрија. С друге стране, ако желите да испровоцирате трећи светски рат, само изволите. Али уколико желите мир, онда су вам неопходни преговори који ће заговарати интегритет Украјине, највероватније у федералном облику. И мислим да је веома важно да Украјина буде неутрална, да се спроведе такозвана финландизација земље.

Дакле, подржавате руску идеју о федерализацији Украјине?

То није само руска идеја. То је идеја заснована на здравом разуму. А шта конкретно подразумева федерализација? То је у ствари децентрализација и пренос дела надлежности на локалне самоуправе. И САД, Швајцарска и Немачка су федерације, па зашто не би могла и Украјина?

То није руска идеја, него америчка, швајцарска, немачка.

-----------------------------------------------------------------------------

Чланство у ЕУ не значи чланство у НАТО-у

Да ли придруживање ЕУ значи и улазак у НАТО?

Не. Постоје земље попут Аустрије које нису чланице НАТО-а и нико их не притиска да се прикључе Северноатлантском пакту. Због тога је битно да се каже да можете бити у ЕУ и да вас нико неће присиљавати да уђете у НАТО, што је поткрепљено с много примера кроз историју.

 -----------------------------------------------------------------------------

Пријатељство према Србији

На питање о благонаклоном односу према Србији, о којем се ових дана у медијима доста извештавало, Милош Земан каже:

„Да бих исказао своје однос према Србији, поделићу са вама једно искуство. Председник Чешке Републике по протоколу прима само новоименоване амбасадоре, али када амбасадори заврше службовање у Прагу, и одлазе назад у своје земље, председник их не прима. У току прве године мог председниковања направио сам само један изузетак. Примио сам одлазећу амбасадорку Србије, што је мали гест, али у дипломатији говори речито о мом пријатељству према Србији."

Драган Вукотић

објављено: 04.04.2014.

http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Na-Kosovu-poceo-opasan-proces-prekrajanja-granica.sr.html