До пораза, без образа

 

 

До пораза, без образа

 

Александар Б. Ђикић

понедељак, 12. август 2013.

Ништа не боли више у некој држави,  него кад се лукави људи издају за мудраце.  Франсис Бекон Мора ли политички неуспех наших политичких елита баш увек бити запечаћен моралним посрнућем читаве нације? То је вечита дилема, а потврдни одговор на њу полако постаје правило. Некако ми се чини нормалним да политички неуспех власти буде запечаћен политичким падом исте, а да живот настави својим током. Код нас то није тако. Код нас апокалиптична предвиђања која власти пласирају, неминовно изазивају политичку пасивизацију обичног човека, и доводе до тога да се владајуће елите осећају као „бубрези у лоју", јер се шта год урадиле, ништа лоше не може десити по њих и њихову владавину. На тај начин ушушкавају се у народну равнодушност, за коју се  једва може пронаћи минимум моралног оправдања.   Налазимо се усред дугог топлог лета, које обележава фарса око реконструкције владе, а иза које следи још дужа али врела јесен, током које се мора испунити обећање дато Бриселу, везано за одрицање од Косова и тамошњег српског народа, било прогнаног или и даље на Косову и у Метохији настањеног. Притисци на Београд ће се појачавати, Београд ће појачавати притисак на српски народ на Косову, а што ће коначно кулминирати изборима за не знам већ шта (а није ни битно), које ће Приштина расписати за 3. новембар.   Срби се данас налазе у врло тешком, незахвалном и надасве чудном положају. Након што су се вековима морали бранити од разних непријатеља, дошли су у позицију да се морају бранити од сопствене државе, која барем поводом овог историјског подухвата по први пут након више деценија ужива неподељене симпатије западних сила. Могу ли се одбранити?  Нисам сигуран да могу,али сам сигуран да морају.   Нисам сигуран да могу, јер се из Београда најављују страховити и застрашујући притисци, а да морају то је сигурно јер на основу историјског искуства, показало се да никакав заједнички живот у Великој Албанији није могућ осим асимилације у албански национални корпус. У тој одбрани једини прави, али велики савезник им је снажно развијена национална свест; развијенија и активнија него у већине Срба. Та национална свест је такође појачана страхом, или боље речено опрезом према  будућности.   И док је наша елита уз шампањац славила амерички Дан независности 4. јула, и то на пријему у новом здању америчке амбасаде на Дедињу, у Звечану је у нарученој медијској тишини формирана Скупштина АП Косова и Метохије. То што је формирана у тишини, не значи да је остала незапажена. Премијер Дачић је на пример одмах похитао да громогласно изјави да је то противуставни чин!? Нешто се не сећам да се ико о уставности бриселског споразума изјашњавао, али о овом чину самоодбране, ни мање ни више, него премијер - лично. Да ли формирање скупштине АП Косова и Метохије има страначки карактер? И има и нема. Како се узме. Најпре би се рекло да има карактер политичког снега по коме политичке зверке остављају трагове. Наиме, сами чин формирања Скупштине каснио је неколико недеља због тога што су кадрови СНС-а били страначки дисциплиновани.   Ипак, Скупштина је формирана, њено председништво је састављено од чланова странака и власти и опозиције. Штавише за потпредседника скупштине изабран је уважени професор универзитета, из редова СНС, што може бити значајно из три разлога. Прво, да је партијска дисциплина СНС по први пут за годину дана на сву срећу прекршена; друго, да су се национални интерес и тежња за опстанком показали јачим од партијске дисциплине; и треће, да ће се убудуће било каква иницијатива локалних партијских функционера, било за или против бриселских решења, сматрати индивидуалним чином.   Ако још увек не политичку, а оно моралну победу је новоформирана Скупштина сигурно постигла. Међутим, та Скупштина, иако легитимна се још „није примила". Још увек је нема у активном политичком животу Срба. Штавише, ни представници Срба који комуницирају са владом Србије, оличени углавном у демократски изабраним представницима општина, нису се сетили да представнике Скупштине укључе у ту комуникацију. Но, како било, Скупштина КиМ постоји, и представља једно освежење у суморној политичкој стварности.      Насупрот ње која је, да ништа не кријемо, формирана ради отпора најављеном предавању Великој Албанији, стоји један снажни фронт састављен од три ешалона. Први чини трио „Ла кампанела", на челу Лепим Цанетом и Рајком, којима басира Бурдуш. Њима се и нећемо бавити. Они су своје урадили, или боље речено одрадили. Из Брисела су нам донели Решење које се зове: „Ево ти једно јаје па бирај. Јес` да је покварено и смрдљиво, и вероватно опасно по здравље, али је бриселско" . Нико оне који тако нешто морају прогутати није ништа питао. Они само треба да запуше нос и то прогутају, па ће се Србији отворити невиђене ЕУ могућности, па чак и да је потапшу по рамену: Филе, Ештон и Рикер. Други ешалон, састављен од правих бојовника, јесте врло интересантан. Они од „Ла кампанеле" преузимају дужност запушавања носа и укљукавања те смрдљиве бриселске твари у већ рањени српски организам, а све успут хвалећи је како је укусна, хранљива и лековита.   Говорећи о овом ешалону би било неправедно заобићи личност (а и дело) директора тзв. канцеларије за Косово, Александра Вулина (коју црнохуморно на Косову зову канцеларијом за Војводину, јер је сада чине углавном директорови пајташи из Новог Сада и околине, њих шездесетак. Дружељубив неки човек). Елем, за њега се не може рећи да је лажов. Не. Он је класични манипулант. На пример, када друг Вулин каже усред ректората УПКМ[1]да ће Универзитет „остати овде", то је заиста тако. „Остаће овде", тј. на Косову, али под чијом управом? По Бриселу он је тзв. паралелна институција и  мора се превести у нормалну, тј. институцију Републике Косово. Када друг Вулин каже у Зубином Потоку у очи људима да „треба да буду тамо где се одлучује", он их ништа није слагао. Он је само „заборавио" да каже да је то у парламенту у Приштини. Није само јасно шта је хтео у Дневнику РТС да каже овиме: "Албанци су нас научили томе да јединствени народ може све, па и да учини нешто против права и правде". Ваљда је хтео да каже да треба да бојкотујемо институције Косова, јер су нас таквој врсти борбе Албанци учили и научили 80-их и 90-их година прошлога века. Или можда није хтео баш то да каже, него му се омакло? „Заборавио" је да подсети да се њихове вође нису супротстављале народу, него су напротив увек биле за корак испред.   У сваком случају врло вешт манипулант, достојан министарске фотеље. Министарска фотеља чека још једног бојовника из овог ешалона Милована Дрецуна, али је како злобници кажу тренутно презаузет радом на новом пројекту „Рај Кошара".  Па кад се то заврши; кад се поберу ловорике, Златни медведи, Палме и Оскари, доћи ће и фотеље на ред. Оне – министарске, а можда и дипломатске. Али у паузи снимања, Милован не пропушта прилику да позове Србе да гласају за тзв. јединствену листу, ма шта то значило. У министарску можда не, али у дипломатску фотељу је већ засео трећи јахач апокалипсе, извесни Дејан Павићевић. Дипломата који за себе тврди да то није, кадар ДС док му је странка у дубокој опозицији; укратко - и баба и девојка, и мршав и деб`о. Е, тај се дипломата који то није, похвалио да је 17. Србин у Приштини, и да је одмах почео да учи албански. Само још неко да га на српском обавести да ту, баш у том граду, фали цирка 39.983 Срба. Мислим, док још разуме српски. А ту је и нова звезда на небу,  такође Дејан, али овога пута Раденковић, мој друг и некадашњи истомишљеник, који ничим изазван ономад извали: „Свако ко је против изласка Срба на локалне изборе је и против опстанка Срба на својим огњиштима. Срби треба да изађу, јер по први пут се из Београда шаље порука да ће се кроз форму тог изласка и формирања Заједнице српских општина Срби борити за опстанак и бољи живот ".   И, да будем искрен, одушевих се да и даље мислимо исто. Па ко је против бољег живота? Али посумњах да је као и један од јунака ове песме - Вулин из претходне строфе нешто „заборавио". „Заборавља" се нешто пречесто да се до краја објасни која ће бити државна капа тих избора? „Ћулаф" или „шајкача"? Млади људи а већ заборавни. Но, након изјаве Раденковића: "Први пут постоји консензус у влади и државном руководству по питању мудре политике у циљу опстанка Срба", све је много јасније, а вероватно је подршком овој „храброј" и „мудрој" политици испословао барем једну министарску фотељу у конструкцији реконструкције. Трећи ешалон, погађате, чини тзв. невладин сектор. Они су се нешто размилели „по терену", ваљда им и газде одобриле додатне буџете како би лакше мисионарили међу Србима, и убеђивали их да ће им бити много лепше у Великој Албанији него у својој Србији, ма каква да је. Најсвежији су неки семинари код којих су млади људи циљна група. Деца, коју мисле да могу да брлате како им се хоће. На пример, Душан Јањић и Шкељзен Малићи треба ових дана, уз још неке „еминентне" стручњаке да држе семинаре са младима у Приштини, Косовској Митровици и Крагујевцу. Што баш Крагујевцу? Да га не спремају за српски Кумровец? Куриозитет је што у Косовској Митровици то не може да се одржи, јер нико не жели да им изда простор за семинар. Не желе људи да им буде боље. Чудни неки људи. По свему судећи, одржаће га само у Приштини и Крагујевцу, или још евентуално у некој од енклава где сила Бога не моли. Али све демократски, културно и „еуропски". Коначно, шта значи инсистирање да Срби изађу на изборе под „ћулафом", и то са једном тзв. јединственом листом? Ја на пример хоћу да гласам за СНС, нећу за Раду Трајковић. `Оће ми се! Зашто ми СНС то не омогући? Неко можда хоће за СПС. Па ћемо се после сложити око националних питања. Откуд сад да су владајуће странке тако великодушне, па хоће да буду равноправне са малима? Јединствена листа је у ствари кукавичје јаје. У политичком смислу то би било гласање и за Тита и за Дражу, у исто време. Дакле, смешно. Терамо народ да испада смешан. Зашто?   Па зато што је изборе расписала Атифете Јахјага, а не Томислав Николић. Да би СНС или СПС изашле на изборе, оне морају да се региструју код Државне изборне комисије Косова. А тиме би јавно, фактички и формално владајуће странке у Србији оберучке подигле белу заставу, и не би имале чиме да придржавају смоквин лист. Зато ће се оне маскирати у тзв. Јединствену листу, „да се Власи не досете". Јединствена листа звучи безазлено код просечног грађанина Србије, намученог и притиснутог свим и свачим, и медијски изманипулисаног.     У сваком случају локални избори у организацији Републике Косова ће се одржати 3. новембра. Ту нема назад. Ту смо обавезу преузели у Бриселу. На њима ће неко у име Срба бити изабран, или наметнут – свеједно. То је мање важно. Срби су доведени (баш тако –доведени) пред врата тамног вилајета. Кајаће се шта год урадили, или не урадили.      Ако изађу на те изборе, свако ће појединачно оверити издају земље. Нема ту колективне одговорности. Свако ће се лично препознати у Кнежевој клетви. Ако не изађу, ризикују да им се наметну они који не маре много за Кнежеву клетву. И овде смо дужни да дамо одговор са самог почетка ове приче:   Мора ли политички неуспех наших политичких елита, баш увек бити запечаћен моралним посрнућем читаве нације ? У овом случају не мора, али може. Потпуни бојкот је мало вероватан. Пораз је неизбежан. Да ли ће у том поразу бити морално укаљана само шачица људи, малобројна без обзира како висок положај у држави заузимала? Да ли ће је обичан мали човек следити у том моралном суноврату? Одлука је на малом човеку. Вероватно се ови први питају зашто је морал толико битан? Битан је зато што је то једино оружје које нам је остало. То је семе које ће кад тад изнићи. Ако у овом поразу изгубимо и морал, нећемо имати образа да икада убудуће тражимо разумевање и подршку оних који нам их могу пружити. Непријатно ће нам бити да станемо пред огледало. У души ће нам бити празнина. Ми смо ове године исувише били сконцентрисани на некакве историјске датуме. Овога пута не само што добијамо тачан историјски датум, него добијамо и тачан сат и минут. Наиме, 3. новембра 2013. у 20.00, када се затворе гласачка места на Косову и у Метохији, затвара се и круг Велике Албаније према Србији. Хоће ли Срби у том кругу остати чистог образа или не, то зависи од њих самих. Уосталом, Косово и јесте место где се најбоље види „ко је вера а ко је невера". [1] Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици

 

Пристигли коментари (45)

Top of Form

Пошаљите коментар

Bottom of Form

 

 

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/do-poraza-bez-obraza.html

 

 

Dijaspora sa 10.000 strucnjaka

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:448404-Dijaspora-sa-10000-strucnjaka

 

Dijaspora sa 10.000 stručnjaka

Ivana Mićević Marko Lopušina | 10. avgust 2013. 21:21 | Komentara: 27

Povratak naših „stranaca" školovanih na najboljim univerzitetima i zaposlenih u prestižnim kompanijama mogao bi da bude šansa za brži razvoj Srbije

 

UPRAŽNjENA ministarska mesta počeće da se popunjavaju za deset dana, a već se spekuliše i koji stranci bi mogli da dobiju fotelju u kabinetu Ivice Dačića. Premijer odbija da licitira imenima, a Siniša Mali, savetnik prvog potpredsednika Vlade Srbije, dao je kroki portret najozbiljnijeg kandidata za useljavanje u Dinkićev kabinet. On je Srbin iz dijaspore, ima 30 godina, diplomirao je na Jejlu, radi u prestižnoj konsultantskoj kući Mekenzi...

 

Za posao ministara i savetnika, osim naših stručnjaka u inostranstvu, u obzir dolaze i stranci. Nije se odustalo od Dominika Stros-Kana, a pominju se i britanski političari - Stiven Bajers, bivši ministar, i Piter Ili, dugogodišnji parlamentarac.

Pregovori Aleksandra Vučića sa potencijalnim kandidatima intenzivni su ovih dana, a neki su se i sami ponudili, ne čekajući poziv. Stručnjaci procenjuju da u inostranstvu imamo više nego dovoljno kadrova svih profila, koji su na najvišim pozicijama u kompanijama i na univerzitetima, ali da je problem motivisati ih da se vrate.

- Ceo svet podmirili smo stručnjacima. Ima ih od Amerike do Australije, a na njihovo školovanje država je potrošila između 12 i 13 milijardi evra. Ako uračunamo i to koliko bi oni, sa tim potencijalom zaradili, investirali i platili porez državi, gubitak se penje na stotine milijardi dolara - kaže prof. dr Branko Kovačević, dekan Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu. - Jejl, Stenford, Berkli, Kembridž, Oksford, Prinston, Majkrosoft, Gugl ili Sisko - samo su neki od najprestižnijih univerziteta i kompanija u kojima rade naši ljudi. Ima ih i u Evropi, u svim važnim institucijama. Procenjuje se da oko 100.000 bivših studenata Univerziteta u Beogradu radi u inostranstvu. Naš alumni vodi Vladeta Marjanović, jedan od naših najuspešnijih ljudi u Americi, i u bazi ima oko 70.000 mejl adresa ljudi koji žive u SAD, a diplomirali su na Univerzitetu u Beogradu.

Da bi se oni vratili, smatra prof. Kovačević, potrebno je mnogo truda. Oni žele da vide političku i ekonomsku stabilnost, da znaju da njihove kompanije ovde mogu da zarade isto koliko i da posluju u bilo kojoj drugoj državi. Traže jasna pravila igre i garanciju kapitala.

- Reč je o ljudima koji zarađuju milione, a naša privreda im to ne može dozvoliti. Ona posrće, jedna je od najgorih na svetu. Kažu neki od njih da je lakše postati marinac u Americi, nego dobiti građevinsku dozvolu u Srbiji. Zato je teško ubediti nekoga da dođe i igra svetsku utakmicu u državi koja ima afrički standard - smatra prof. Kovačević. - Ali nije nemoguće. To pre svega mogu političari, koji će obezbediti bolji poslovni ambijent. Čak i velike firme, poput „Simensa", „HP", „Majkrosofta" ili „Intela", imaju svoja predstavništva ovde, ali zapošljavaju mali broj ljudi i čekaju da li će stvari u našoj državi da se promene nabolje.

A od svih koji su otišli, kaže naš sagovornik, vratilo se i započelo uspešne biznise njih nekoliko desetina. On zna za tridesetak i sve može da ih nabroji. Firme su im u povoju, zapošljavaju ukupno 200 do 300 ljudi i zarađuju nekoliko desetina miliona dolara godišnje.

Upravo povratak dijaspore recept je po kome je Kina krenula u vrtoglav razvoj i koji bi Srbija morala da primeni.

 

- Njihova država investirala je u povratak eksperata iz Amerike. Neke je angažovala država, a drugima su stvoreni dobri poslovni uslovi, tako da im se više isplatilo da otvaraju firme u Kini, nego u Americi - objašnjava Srđan Ognjanović, direktor Matematičke gimnazije, čiji đaci svake godine upisuju najprestižnije svetske univerzitete. - To što deca odlaze nije loše. Čak je odlično što imamo ljude koji su školovani na najboljim fakultetima, zaposlili se u prestižnim kompanijama, jer je sve to neprocenjivo iskustvo koje steknu samo odabrani. Ali kada su već profesionalno formirani, naša država treba da odigra ulogu i da im da ponudu koja se ne odbija, kako bi ih vratila u zemlju.

Upravo srpska dijaspora, procenjuje se, najveći je kapital koji imamo, jer je u njoj najmanje 100.000 visokoobrazovanih i nekoliko hiljada doktora nauka. U Kancelariji za dijasporu i Srbe u regionu, koja prati rad naših stručnjaka i poslovnih ljudi u rasejanju, smatraju da je mogućnost njihovog povratka vrlo realna i ostvarljiva. I da dijaspora može da Srbiji da svog ministra.

Vukman Krivokuća, koji je u Kancelariji nadležan za srpske privrednike u rasejanju, kaže:

- U dijaspori postoji veliki broj uspešnih biznismena, koji bi mogli da doprinesu poboljšanju ekonomske situacije u Srbiji. Od najveće koristi za Srbiju su njihovo privredno iskustvo i veze u poslovnom svetu razvijenih država. Problem je, međutim, njihov nedostatak političkog iskustva za obavljanje važnih funkcija u vlasti, što mogu brzo da prevaziđu, jer u vođenju ekonomije Srbije političko iskustvo nije neophodno.

Među eksperte iz dijaspore ubrajaju se Milan Mandarić iz Velike Britanije, član mnogih uprava svetskih banaka, dr Dejan Ilić, profesor u SAD i Nemačkoj, fabrikant i naučnik sa najmanje 360 patenata, Bane Knežević, direktor firme „Mekdonals" i jedan od najuspešnijih generalnih menadžera u Nemačkoj, kao i Branko Terzić, savetnik u američkoj vladi. Dr Bane Simić Glavaški, profesor i pronalazač, koji sarađuje sa firmom „Metalac" iz Gornjeg Milanovca, nudi nova imena:

- Dijaspora može da ponudi svoje ljude za ministre, jer ima stručnjake i kao što je dr Vojin Joksimović, ekspert za atomsku tehnologiju i politiku...

Najuspešniji Srbi u rasejanju danas raspolažu kapitalom od najmanje 30 milijardi dolara. I potencijal srpske naučne dijaspore, prema tvrdnji profesora za migracije dr Vladimira Grečića, ogroman je.

- Naučnu srpsku dijasporu čini 10.000 stručnih ljudi, čije sposobnosti danas premašuju razmere obrazovanja u Srbiji. Zemlju je u protekle dve decenije napustio naš naučni vrh. Čak 2.000 eksperata i doktora nauka živi i radi u u SAD - objašnjava Vladimir Grečić, autor knjige „Srpska naučna dijaspora".

U SAD, na primer, troje Srba radi u Agenciji za svemirska istraživanja. Profesor Dragoslav Šiljak je naučnik krunisan nizom priznanja u Americi i svetu. Nikola Čabraja iz Gere u Indijani je na 185. mestu Forbsove liste najuspešnijih i najbogatijih. Čabraja je kao direktor kompanije u vojnoj industriji došao na listu najboljih menadžera Amerike, jer je imao promet od 29 milijardi dolara. Takav stručnjak bi zaista bio potreban Srbiji, smatraju naši sagovornici.

Zoran Kalabić, direktor u bečkoj kompaniji „ERA" i jedan od najboljih trgovaca nekretninama u Evropi, smatra da vlast u Srbiji treba da pozove naše stručnjake da budu ministri:

- U svetu ima mnogo sposobnih Srba na vodećim mestima u velikim korporacijama i institucijama. Imamo naše ljude u MMF-u, u Svetskoj banci, u američkom Kongresu i u parlamentima zapadnih zemalja. u Beču imamo Srbina koji je poslanik u gradskoj skupštini. U političkim vrhu SAD, Slovenije, Hrvatske, Mađarske i Rumunije ima Srba. Pitanje je da li bi neko od njih prihvatio izazov da bude ministar u Srbiji. Lično, mislim da ne bi, jer naša zemlja nije sistemski sređena da se postižu dobri rezultati, kakvi se, na primer, ostvaruju u državama EU - smatra Kalabić.

Podsetimo se da su u vlast iz dijaspore devedesetih ušli dr Radmila Milentijević iz Njujorka, kao ministarka za emigraciju, i Milan Panić iz Kalifornije, kao premijer Jugoslavije. Pamti se slučaj Milana Jankovića (alijas Filip Cepter), vlasnika kompanije „Cepter internacional", sa 140.000 uposlenih u 44 države sveta, koji je bio predsednik Olimpijskog komiteta Srbije. Janković je brzo smenjen jer je otkrio finansijske manipulacije u poslovanju OK. Za Jankovića je politička igra stranaka tada na vlasti bila zamka koja ga je sputavala da se dokaže kao najbolji biznismen i organizator iz dijaspore u državnoj vlasti.

I pored svih problema u zemlji, prema rečima dr Vladimira Grečića, naši ljudi iz dijaspore su spremni da se vrate i rade u Srbiju.

- Od 253 naših ljudi koji su doktorirali na univerzitetima u Americi, u otadžbinu se vratilo njih tridesetak. U anketi među 450 srpskih diplomaca u SAD i Kanadi čak 70 odsto reklo je da bi se vratilo u maticu pod određenim uslovima. To pokazuje da oni nisu otišli iz Srbije zbog novca, već zbog boljih uslova za naučni rad i žele da se dokažu kao stručnjaci - zaklju čuje dr Vladimir Grečić.

 

DIPLOME I ŠANSE

IZ perspektive mladih stvari izgledaju još složenije, a problemi se umnožavaju. Jedan od njih, Milan Krstić, bivši student prorektor Univerziteta u Beogradu, a danas student master studija u Londonu, kaže da mnoge stvari treba da se poprave, ali da on ipak nema dilemu i sigurno se vraća u Srbiju. Plan je da posle mastera na londonskom LSE-u, doktorske studije upiše na Univerzitetu u Beogradu.

 

Država, napominje, ne čini ništa ni za stvari koje su tehničke i zahtevaju vrlo malo novca i truda.

- Nostrifikacija diploma traje predugo, a i skupa je, što demotiviše potencijalne povratnike. Dok se taj proces ne završi, ljudi zvanično imaju samo srednju školu - objašnjava Krstić. - Drugi problem je politička nestabilnost zboj koje je najveći broj ljudi i otišao devedesetih godina. Što je manji politički rizik, rizik od velikih kriza, radikalnih prestrojavanja ili novih konflikata, tle je pogodnije za povratak.

On napominje da mlade, kada se vrate, osim manjka posla, „nagriza" i partokratija i nepostojanje jednakih šansi.

- Onog trenutka kada bude siguran da će njegova diploma, uspeh i rad biti vrednovani jednako sa drugima, nezavisno od toga da li je član partije, srpskom stručnjaku biće neuporedivo lakše da se vrati u svoju zemlju. Isto važi i za suzbijanje korupcije prilikom zapošljavanja - napominje Krstić.

 

SRBIN NAJBOLjI SA ČIPOVIMA

I dr Jasmina Vujić, šef katedre za nuklearni inženjering na Univerzitetu Berkli, u Kaliforniji, tvrdi da u dijaspori ima izuzetnih stručnjaka u svakoj oblasti od interesa za Srbiju, ali skoro nijedna vlada nije zaista bila zainteresovana da to istraži. A tako se radi i danas, jer se u Srbiji, na primer, ne zna ko je dr Borivoje Nikolić, sa univerziteta u Berkliju, najveći stručnjak za čipove na svetu.

- Učestvovala sam na savetovanju o fabrici čipova, koje je održano u Petnici. Jasna Matić je zadužena za pregovore sa UAE oko ove fabrike. Kada sam je pitala da li zna da je jedan od najvećih stručnjaka u bežičnoj telefoniji i dizajniranju čipova naš čovek, ona, naravno, nije čula za njega, niti ga je uključila u tim. Bila sam šokirana - kaže dr Jasmina Vujić.

Lazar Krstić mogući prvi čovek finansija Srbije

http://papers.ssrn.com/sol3/papers.cfm?abstract_id=959174

http://www.yatedo.com/s/tags%3A(Junior+Associate+at+McKinsey+%26+Co)

http://vesti.samo-opusteno.info/lazar-krstic-moguci-prvi-covek-finansija-srbije/

http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=6724

 

Jedini dosadasnji uspeh Lazara Krstica je sto se upisao na Jejl. On cak nije bio ni u Srpskom timu mladih matematicara. Buduci da sam i sam matematicar, znam gomilu talentovanijih klinaca u Srbiji, osvajaca medalja na matematickim olimpijadama, koji su dobili stipendije. Lazar nije bio medju najboljima. Stipendije idu najboljima.Kao sto sam rekao, jedini dosadasnji uspeh "genija" Lazara Krstica je sto je primljen na Jejl. To moze svako ko plati. Mogu da zamerim autoru ovog teksta sto nije kontaktirao Drustvo matematicara Srbije, ili da je bar pogledao spiskove najtalentovanijih mladih matematicara u Srbiji, da vidimo ko je genije, a ko je "genije" koji trazi pare. Recimo, Lazarov sugradjan, Aleksandar Ilic, je dobitnik vise medalja sa internacionalnih olimpijada iz Matematike i kompjutera, i on se nije zalio da ga je Srbija "odbila i razocarala".

---

Lazar Krstić mogući prvi čovek finansija Srbije

I.M. - M.L. | 10. avgust 2013. 20:30 | Komentara: 10

Krstić je rodom Nišlija, diplomac Jejla, zaposlen u konsultantskoj kući „Mekinzi" i živi u Njujorku

 

NjEGOVO ime se nigde zvanično ne pominje, ali vrh države najverovatnije sa Lazarom Krstićem (29) pregovara o imenovanju za novog ministra finansija. Krstić je rodom Nišlija, diplomac Jejla, zaposlen u konsultantskoj kući „Mekinzi" i živi u Njujorku.

Biografija mu je briljantna još od đačkih dana, kada je nizao samo petice i medalje sa matematičkih takmičenja. Nakon što je kao đak generacije maturirao u gimnaziji „Bora Stanković", primljen je na prestižni američki univerzitet Jejl i tamo dobio stipendiju za školovanje koje je godišnje koštalo 42.500 dolara.

 

Već od prve godine studija izdvojio se kao jedan od najboljih akademaca, u trećoj godini proglašen najperspektivnijim, a 2007. je i diplomirao u oblasti matematike, etike, politike i ekonomije. Tada počinje karijeru u konsultantskoj kući „Mekinzi", gde kao finansijski ekspert radi i danas.

Kao đak u Srbiji, bio je i polaznik naučne stanice „Petnica", gde je i saznao od starijih kako bi mogao da konkuriše za strane fakultete. Probao je na više njih, ali kada je shvatio da je primljen na najbolji, nije imao dilemu.

Na Jejlu je bio jedan od osnivača Društva evropskih studenata, a primljen je i u bratstvo „Delta Kapa Epsilon", čiji su članovi bili i američki predsednici - sin i otac Džordž Buš. Osim njih, tu su se školovali i Džerald Ford i Bil Klinton. Krstić je takođe i član srpske „Mense", koja okuplja ljude natprosečne inteligencije. Dobitnik je i jednog od prvih 200 novih pasoša, koji su pripali samo zaslužnima.

Lazar je i ranije govorio da bi se rado vratio u Srbiju, čak i za mnogo manju platu nego što je ima u Americi. Govorio je da bi pre u Srbiji radio za 6.000 evra nego u Americi za 60.000. Nije bežao ni od pomena javnog angažmana.

U intervjuu našem novinaru 2006. godine, dok je još studirao, mladi Nišlija rekao je:

- Ljudi u Srbiji na nas studente u inostranstvu gledaju kao na ljude koji ne žele nikada da se vrate kući. Zameraju nam što nas je država besplatno obrazovala u Srbiji, a mi „otišli u strane zemlje i ne želimo da se vratimo". To nije tačno, barem za većinu ljudi koje ja znam u SAD. Većina diplomaca želi da se vrati u Srbiju, ali ovde uopšte nema sredstava, ne samo finansijskih, nego i tehničkih da se ovde neko od njih bavi ozbiljnom naukom. Dakle, problem je u tome što mi nemamo gde da se vratimo, jer nemamo gde da radimo. Čim nam Srbija stvori te uslove, evo nas kod vas...

- Promene kod nas, i kod pojedinca i u društvu, treba da idu odozdo. Suština je da verujemo da se mora raditi da bi se stvorile promene. Da svako misli šta može da uradi na ispravan način. Verujem da je to moguće, mada mnogi moji prijatelji, čak i roditelji, misle da sam malo blesav. Za to je potrebna prava revolucija, jer 5. oktobar je bio zezanje samo zato jer nam se ništa nije dogodilo od promena u glavama.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:448406-Lazar-Krstic-moguci-prvi-covek-finansija-Srbije

 

SRBI SA SEVERA KOSOVA NE VERUJU BEOGRADU

SRBI SA SEVERA KOSOVA NE VERUJU BEOGRADU

ponedeljak, 05 avgust 2013 08:44

Jakšić: Biti deo Skupštine Kosova znači raditi na stvaranju nezavisnog Kosova, a to je pre svega u interesu stvaranja velike Albanije

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa vođena je polemika o tome da li Srbi sa Kosova treba da izađu na lokalne izbore zakazane za 3. novembar.

Učesnici polemike bili su lideri kosovskih Srba - Marko Jakšić iz Mitrovice sa severa Kosova, koji je za bojkot izbora, i Ranđel Nojkić iz Gračanice, opštine na centralnom Kosovu, koji je za izlazak na izbore. Marko Jakšić je funkcioner Srpske demokratske stranke, a Ranđel Nojkić Srpskog pokreta obnove.

Polemisalo se o tome da li izlazak na kosovske lokalne izbore znači priznanje države Kosovo, da li prisustvo srpskih predstavnika u kosovskom parlamentu i drugim insitucijama donosi boljitak Srbima, da li će oni biti bolje zaštićeni ako imaju svoje poslanike i odbornike, zašto je većina Srba koji žive u centralnom delu Kosova za izbore, dok su oni koji žive na severu za bojkot, kao i o tome da li će Srbi sa severa Kosova izgubiti podršku Beograda, ako ne poslušaju poziv Vlade Srbije da izađu na izbore.

Omer Karabeg: Gospodine Jakšiću zašto se Vi zalažete za bojkot izbora?

Marko Jakšić: Za to postoje mnogobrojni razlozi. Izlazak Srba na izbore, koji se održavaju po zakonima samoproglašene države Kosovo, znači priznanje nezavisnog Kosova. Srbi bi izgubili svoju slobodu, priznali bi tu državu i, što naš narod kaže, napravili bi od gotovog veresiju. S druge strane, izlazak Srba na lokalne izbore u režiji još jedne albanske države na Balkanu je nešto što je suprotno ustavu države Srbije, to je nešto što ruši celovitost te države. Srbi bi na taj način priznali tuđu državu i zamenili Beograd za Prištinu, a svi dobro znamo da je po Rezoluciji 1244. i po ustavu Srbije Kosovo deo Srbije. Uostalom, naši sunarodnici južno od Ibra nisu se mnogo ovajdili izlazeći na ove izbore, postali su građani drugog reda. Njih je svakim danom sve manje, iseljavanje se nastavlja. Prema tome, izlazak na izbore značio bi za nas Srbe, koji živimo na severu Kosova, kolektivno političko samoubistvo. Imajući sve ovo u vidu, ja pretpostavljam da se najveći deo Srba koji žive u četiri opštine na severu, neće odazvati pozivu Beograda da izađu na ove izbore, jer bismo time izgubili slobodu koju smo gradili 14 godina.

Omer Karabeg: Gospodine Nojkiću, gospodin Jakšić tvrdi da bi Srbi izlaskom na lokalne izbore priznali kosovsku državu.

Ranđel Nojkić: Nije tačno da bi izlaskom na izbore Srbi priznali kosovsku državu. Oni koji su u Briselu vodili pregovore između Beograda i Prištine i najveće svetske sile ni na koji način ne traže od Beograda da prizna nezavisnost Kosova. To su insinuacije. Ali, ako već govorim o nekom priznavanju nezavisnoti, ja bih se vratio u 2001. godinu, kada je predsednik SR Jugoslavije bio gospodin Koštunica, lider Demokratske stranke Srbije, čiji je funkcioner gospodin Jakšić. Tada je Koštunica potpisivao neke zakone koji su Kosovo gurali u nezavisnost na isti način kao i Crnu Goru. Recimo, 27. Marta 2001. godine on je potpisao ukaz o proglašenju zakona o privremenom obavljanju platnog prometa na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije u kome se kaže da se promet roba, isplata plata, penzija i drugih davanja na teritoriji Kosova i Metohije može obavljati i u devizama - tada su to bile marke - i to preko banke ovlašćene za inostranstvo. Ja ga zbog toga ne osuđujem zato što je, možda, tako nešto u tom trenutku bilo potrebno za Srbiju, ali ne može njegova stranka, kada to isto radi neko drugi, govoriti da je to veleizdaja. Mislim da Srbi treba da izađu na ove lokalne izbore u što većem broju i da naprave zajednički front. Ukoliko bi se to dogodilo, siguran sam da bi to uticalo na poboljšanje položaja Srba na Kosovu. Ja se slažem da možda u prošlosti nije bilo velikog uspeha naših predstavnika u kosovskim institucijama. Mislim da bi ga bilo više da ih je Beograd priznavao i da neki od njih nisu zastupali svoje lične interese. Sada zvanični Beograd, ne samo što podržava izbore, nego im daje i logističku podršku. Ovi izbori su podjednako važni kako za opštine u kojima su Srbi većina, a to su četiri opštine na severu Kosova, tako i za Srbe koji žive u takozvanim enklavama i koji su manjina u svojim opštinama. Oni očekuju zaštitu od predstavnika Srba u institucijama Kosova koji će imati povlašćeni položaj.

Marko Jakšić: Ja mislim da je to igra gluvih telefona. Zašto to kažem? Pa, srpski predstavnici koji treba da budu u centralnoj vlasti polažu zakletvu da će čuvati nezavisnost i suverenitet samoproglašene države Kosovo. Ne možemo govoriti da to nije ništa. Zapad trenutno ne traži od Srbije da prizna Kosova, ali oni žele da Srbi izlaskom na ove izbore de facto priznaju nezavisnost Kosova, a de iure - može, ali i ne more. Uostalom, ako Srbija želi da postane članica Evropske unije, čini mi se da će taj uslov doći na dnevni red. Uostalom, i sam predsednik vlade Srbije je nagovestio da je on spreman da, tako da kažem, Albancima da stolicu u Ujedinjenim nacijama. Ja lično sam bio protiv toga da Srbi i 2002. godine izađu na izbore u okviru Koalicije Povratak i da budu prisutni u Skupštini Kosova. Oni su tamo bili i - šta su napravili za dve godine. Imali smo progon Srba 17. marta 2004. godine. Rekao bih da što je više Srba u institucijama samoproglašene države Kosovo - njih je sve manje na Kosovu i Metohiji. Nakon 2002. godine, kada su Srbi izašli na izbore, ne samo da nisu živeli bolje, nego se desio takav egzodus Srba da je najveći deo onih koji su živeli u okolini Prištine morao da napusti svoj zavičaj.

Ranđel Nojkić: Kakvi su bili rezultati učesća Srba u insiticijama Kosova nije zavisilo samo od njih, nego i od Beograda koji ih nije priznavao. Beograd je ponekad i svađao te Srbe. Rezultati nisu bili zadovoljavajući, ali ne može da se kaže da apsolutno ništa nije urađeno. To što se govori samo o neuspesima, a kriju se uspesi, je u stvari politika Demokratske stranke Srbije kojoj pripada gospodin Jakšić. U vreme Koalicije Povratak imali smo 22 poslanika u Skupštini Kosova. Najveći broj poslanika bio je iz Demokratske stranke Srbije, ali oni su bili i najpasivniji. I tada se pričalo, kao i danas, da Srbi ne mogu ništa da učine u institucijama Kosova. Tačno je da se tamo vrlo teško funkcioniše, ali - da je bilo podrške Beograda - rezultati bi bili daleko bolji. Ne bih se složio da je Koalicija Povratak proizvela 17. mart, ne znam na koji je to način mogla da ga proizvede. Isto tako, nije tačno da se broj Srba u centralnom delu, i uopšte na celom prostoru Kosova, smanjuje. On se je vrlo malo menjao od 1999. godine do današnjih dana.

Marko Jakšić: Gospodin Nojkić kaže da se od 1999. godine broj Srba u centralnom delu Kosova nije menjao. To apsolutno ne stoji. U Kosovu Polju je bilo oko 90 posto Srba, u Obiliću skoro 60 posto, a bilo ih je i u Gračanici, Lapljem Selu, selima oko Prištine. Ti Srbi su jednostavno morali da odu. Zašto su morali da odu? Plan takozvanog Zapada je bio da se Priština oslobodi Srba. Deviza je bila - što manje Srba, lakše se pravi još jedna albanska država na Balkanu. Iz tog razloga se i desio 17. mart, a prisustvo srpskih poslanika u Skupštini Kosova nije sprečilo egzodus Srba. Naredba za 17. mart stigla je iz zapadnih prestonica. Srbi su morali da odu da bi, tako da kažem, Priština mogla da prodiše. Ceo taj zapadni projekt, koji i dan danas imamo prilike da vidimo, otprilike liči na hrvatski recept. Mi i dan danas imamo srpske predstavnike u Skupštini Kosova, a dešavaju se hapšenja Srba i pored toga što je Skupština Kosova proglasila amnestiju. Ispada da je amnestija samo za saobraćajne prekršaje, kako to ovde kažu. Zato i hoću da kažem da se stvaranje nezavisnog Kosova odvija po diktatu Zapada, da ne kažem Amerike. Cilj je da se zaokruži albanska državnost, da se pokaže da je politika Slobodana Miloševića bila loša i da se od Srbije napravi poslušna satelitska država, koja će da ispunjava naloge Zapada.

Ranđel Nojkić: Gospodin Jakšić mi pripisuje nešto što nisam rekao. Ja sam govorio o situaciji nakon egzodusa Srba 1999. godine. Tačno je da je pre 1999. godine Kosovo Polje bilo 90 posto srpsko, tačno je da je preko 250.000 Srba bilo u Prištini, a da ih danas ima jedva nekoliko desetina, tačno je da su u Obiliću većinom živeli Srbi. Ali broj Srba, koji su nakon egzodusa ostali, do danas se nije smanjio. Ja sam to tvrdio, a gospodin Jakšić nije to demantovao. Da je to tako najbolje pokazuju podaci o broju onih koji primaju pomoć od vlade Srbije. Njihov broj se nije menjao.

Marko Jakšić: Bitno je da Srbi polako ali sigurno nestaju. Gospodin Nojkić sigurno zna da je Bresje nekad bilo veliko selo, a danas u njemu nema, možda, ni desetak kuća u kojima žive Srbi. Ne možete tamo da prođete, a da ne vidite tablu "Kuća na prodaju". Isto se dešava i sa Ugljarem i sa brojnim drugim srpskim selima. Prema tome, dobar deo Srba ne vidi svoju budućnost na Kosmetu, bez obzira što su njihovi predstavnici u Skupštini Kosova. To su činjenice. I gospodin Nojkić je 1999. napustio prostor Kosmeta. Njegova porodica skoro 14 godina živi u Beogradu. Da bi mogli da se borite za prava Srba morate zajedno sa porodicom da živite ovde i da delite sudbinu svoga naroda. Ja tako radim. Ja ne mogu sebi da dozvolim da ovde pričam srpsku priču, da se borim za prava Srba, a da decu i suprugu pošaljem u Beograd. To bi značilo da sam ja ovde, da tako kažem, na privremenom radu.

Ranđel Nojkić: Tačno je da sam živeo u Prištini do 1999. godine. Međutim, Priština nije Mitrovica, Zvečan, Leposavić ili Zubin Potok. Situacija je bila takva da je Priština praktično ispražnjena, da tamo nema Srba. Očekivati da neko žrtvuje porodicu da bi dokazao koliko je privržen Kosovu i koliko brani interese Srba - mislim da je suludo. Što se mene lično tiče, ja se od 1999. godine, znači od egzodusa Srba, nisam pomerao sa Kosova, ja sam sve vreme tu. Tačno je da u nekim selima ljudi prodaju svoja imanja i kuće i odlaze u centralni deo Srbije. Ali, ima i mesta u koja se ljudi vraćaju, kao što su Osojane, Novake i neka druga sela. I kada govorim da se broj Srba nakon egzodusa 1999. godine nije menjao, upravo sam na to mislio - da postoji balans između broja koji odlazi i broja koji se vraća na prostor Kosova i Metohije.

Omer Karabeg: Beograd je pozvao kosovske Srbe da na lokalne izbore izađu sa jedinstvenom listom. Da li je, možda, ta jedinstvena lista rešenje?

Marko Jakšić: Mislim da to apsolutno nije rešenje. Ako su političke stranke, pre svega Socijalistička partija Srbije i Srpska napredna stranka, pristale da Srbi idu na lokalne izbore u duhu Briselskog sporazuma, neka onda te dve stranke prijave svoju listu u Prištini i neka dođu ovde da vode predizbornu kampanju. Neka i predsednik vlade dođe i glasa, s obzirom da je rođen u Prizrenu. Jedinstvena srpska lista nama ovde ne treba. Mi se spremamo da krenemo u antiizbornu kampanju. A oni koji hoće da izađu na izbore - neka izađu, neka naprave takozvanu Zajednicu srpskih opština, neka ta zajednica počne da živi, pa da se uverimo u sve te blagodeti koje će im Hašim Tači dati, mada je, usput budi rečeno, ta zajednica samo jedna šarena laža, jer je nema u ustavu Kosova. Ali dobro, neka oni to odrade, pa ako nakon tri godine vidimo da je sve to dobro i lepo, onda ćemo i mi da se priključimo. Možda nećemo čekati ni tri godine, pohrlićemo i mi da dođemo do meda i mleka koji će, kako se nagoveštava, tamo poteći. Ovako, zašto bismo od gotovog pravili veresiju, iz slobode išli u ropstvo i žrtvovali ono za šta smo se borili 14 godina. Srbi na severu Kosova su se za ovu svoju slobodu izborili, mi smo od 1999. do danas imali više od 60 ubijenih Srba u severnom delu Mitrovice, a više od 400 ih je ranjeno. Zašto bismo mi sve to sada žrtvovali zbog nekog datuma za početak pregovora o ulasku Srbije u Evropsku uniju? Na žalost, naši sunarodnici južno od Ibra nisu prihvatili takav način borbe i zato ih je sada manje.

Ranđel Nojkić: Gospodin Jakšić hoće da pokaže da Srbi južno od Ibra nisu bili borbeni, da zapravo nisu želeli slobodu, nego su želeli da se što pre integrišu u kosovsko društvo. To nije tačno. Moram da kažem da su uslovi života Srba koji žive južno od Ibra i onih koji žive na severu Kosova potpuno različiti. Bilo je pokušaja da se Srbima južno od Ibra nametne takav način borbe o kome govori gospodin Jakšić, ali to nije prihvaćeno, jer bi značilo egzodus svih Srba sa celog područja južno od Ibra. To je nešto što je apsolutno neprihvatljivo. Inače, mislim da je jedinstvena srpska lista u ovom trenutku jedini spas, da je to način da se zajedničkim snagama zaštite prava svih Srba na celom prostoru Kosova - kako onih koji žive severno, tako i onih koji žive južno od Ibra. Takav poduhvat, podržan od strane Beogradu, itekako bi dao rezultate. Time bi se sprečila i hapšenja o kojima govori gospodin Jakšić, a Srbi koji učestvuju u institucijama ne bi bili ikebane, nego bi se u njima borili za svoja prava, jer nijedna važnija odluka u institucijama Kosova ne bi mogla da se donese bez dvotrećinske većine Srba. Da je ta jedinstvena lista loša za Srbe, ne bi zvaničnici iz Prištine bili protiv nje, jer im je jasno kakve će imati probleme ako Srbi jedinstveno nastupe. Samo ako nastupimo jedinstveni možemo da postignemo rezultate. Ne treba da stvaramo jaz između Srba južno od Ibra i onih sa severa. Nekima na severu to odgovara, jer učvršćuju svoju poziciju, ali to je na teret Srba južno od Ibra, koji onda gube sve i nestaće sa ovih prostora.

Marko Jakšić: Ponavljam, srpski predstavnici, koji uđu u Skupštinu Kosova, polažu zakletvu da će braniti i štititi celovitost države Kosovo kao zenicu oka svoga. Oni ne samo što to izgovaraju naglas nego i potpisuju to što su rekli. Ne možete da budete u Skupštini Kosova, a da namigujete ka Beogradu, jer glasate po zakonima i ustavu samoproglašene države Kosovo i dužni ste da štitite interese te novonastale države na Balkanu koja je, na žalost, nastala na srpskoj nesreći. Podsetiću vas da Albanci deset godina nisu izlazili na srpske izbore. Bojkotovali su ih, čekajuću da uz pomoć Zapada, bombardovanja i svega ostalog, dođu do svoje države. Prema tome, ako ništa drugo, mi treba da radimo ono što su radili Albanci. Treba da bojkotujemo institucije koje su nastale na našoj nesreći. Ne mogu se Srbi na severu Kosova optuživati što neće da izađu na izbore jer će, zaboga, nestati Srbi južno od Ibra. Mislim da je to loša logika -mi živimo loše, hajde da i vi živite loše. Mislim da to nije korektno, jer su Srbi na severu Kosova svetionik i luč slobode svih Srba. Najveći broj Srba koji žive južno od Ibra gledaju u ovaj luč slobode sa željom da i njih obasja. A što se tiče hapšenja Srba ovde, na severu Kosova, mi imamo Srbina potpredsednika Vlade Kosova, Srbin je i potpredsednik Skupštine Kosova, imamo i dva-tri ministra, pa hapse ne samo Srbe na severu Kosova, nego i Srbe iz Gračanice.

Ranđel Nojkić: Moram da kažem nešto o zakletvi, koju gospodin Jakšić već dva puta pominje u ovom razgovoru. Upravo je ta zakletva predmet razgovora u Briselu, gde se razgovara o uslovim pod kojima Srbi treba da izađu na izbore, a koji treba da budu takvi da se izbegne svako nametanje priznavanja nezavisnosti Kosova. Dalje, potpuno je nerazumno pričati o tome da mi sada treba da se ponašamo kao Albanci ranijih godina, pa da bojkotujemo izbore, jer su Albanci u Miloševićevo vreme imali saveznike u međunarodnoj zajednici, a Srbi ih danas nemaju čak ni u Rusiji, niti u onim zemljama koje nisu priznale Kosovo. Mislim da je licemerna i ta priča da Srbi sa severa ne bi trebalo da se žrtvuju da bi Srbi na centralnom Kosovu živeli bolje. Znači li to da dve trećine kosovskih Srba, a toliko ih živi južno od Ibra, treba da se žrtvuje zarad pozicije koju danas imaju Srbi na severu. Mislim da je to aposlutno nemoguće, kao što je nemoguće da taj luč, o kome govori gospodin Jakšić, obasja Srbe južno od Ibra. Ne znam na koji način bi to moglo da se desi, samo znam da, kada su se strašne stvari dešavale u centralnom delu Kosovu, a bilo je i ubistava , Srbi sa severa nisu pokazivali solidarnost, nisu došli da protestuju, da blokiraju ulice i puteve, onako kako su to radili na severu. Ja ih zbog toga ne osuđujem, samo želim da kažem istinu. A zaista sam uveren da samo zajedničkim snagama i zajedničkim učešćem u institucijama Kosova možemo da branimo i odbranimo svoje interese. Podele, ovakve kakve su sada, zapravo guraju Srbe u propast, pre svega Srba južno od Ibra.

Omer Karabeg: Gospodine Jakšiću, Beograd veoma insistira, čak vrši pritisak na Srbe sa severa Kosova, da ne bojkotuju izbore. Ako ne izađu na glasanje može se desiti da izgube podršku Beograda.

Marko Jakšić: Sve vlasti su prolazne, samo je država večita. Znači, država Srbija je večita, a ova sadašnja vlast će, možda, trajati negde do septembra, možda i do onog narednog. I da vam kažem još nešto. Ne daju Vučić i Dačić platu Marku Jakšiću ili Ranđelu Nojkiću što ih mnogo vole. Oni su po zakonima države Srbije dužni da Srbima na Kosmetu daju platu. Kao što je daju onome u Subotici, tako je moraju dati i ovome u Gračanici, Mitrovici ili Leposaviću. Ako ne budu tako radili, prekršiće ustav Srbije.

Omer Karabeg: Čuli smo argumente i jedne i druge strane. Saglasnosti očigledno nema. Gospodine Jakšiću, vaš zaključak?

Marko Jakšić: Jasno je da izlaskom na izbore Srbi priznaju samoproglašenu državu Kosovo. Izbori se održavaju po zakonima te države i možemo mi da žmurimo koliko god hoćemo, ali to u praksi znači priznanje albanske države. Danas, nažalost, imamo Srbe koji se bore, da tako kažem, za stvaranje još jedne albanske države na Balkanu time što učestvuju u institucijama i forumima te države. Prema tome, Srbi ništa neće dobiti izlaskom na ove izbore, kao što nisu dobili u proteklih jedanaest godina, otkako su prvi put izašli na izbore, biće samo puki politički dekor sa kojim će da mašu oni na Zapadu. Samo će pljunuti na sve što su naši preci vekovima stvarali. Biti deo Skupštine Kosova znači faktički raditi na stvaranju nezavisnog Kosova. Koliko god mi pričali da je to u interesu Srba, to je, pre svega, u interesu stvaranja velike Albanije.

Omer Karabeg: Vaš zaključak, gospodine Nojkiću?

Ranđel Nojkić: Moj zaključak je da Srbi izlaskom na izbore ne priznaju i ne stvaraju još jednu nezavisnu državu. To je apsolutno netačno iz prostog razloga što ne poznajem nijednog Srbina koji bi se odrekao svog državljanstva, lične karte, srpskog pasoša i prihvatio kosovsku dokumentaciju. A upravo mnogi Srbi sa severa imaju kosovska dokumenta, koriste ih za razne beneficija i niko ih od njihovih sugrađana ne smatra izdajicama. Mislim da Beograd mora da nastavi ovu kampanju, da vrlo jasno poruči Srbima da treba da izađu na izbore, da podrži stvaranje jedinstvene srpske liste i da garanciju da će i nakon izbora aktivno učestvovati u odbrani interesa Srba na Kosovu. Ja sam uveren, bez obzira na kampanju za bojkot izbora koja se sada vodi na severu, da će Srbi na severu izići na izbore. Možda neće biti procenat izlaska onakav kakav će biti na centralnom Kosovu, ali na kraju krajeva ni Srbi južno od Ibra nisu u početku izašli na izbore u značajnijem broju, kasnije se taj broj menjao. I ja sam uveren da će i gospodin Jakšić, kada vidi kako njegovi sunarodnici u kosovskim insitucijama brane interese Srba, učestovati na sledećim izborima i uključiti se u odbranu interesa svih Srba na Kosovu i Metohiji.

Marko Jakšić: Ne lipši magarče do zelene trave.

Autor Omer Karabeg
Izvor RSE, 04. 08. 2013.

 

Саво Штрбац: „Олуја" је злочин без казне, Срби у Хрватској данас грађани последњег реда

Вести | 04.08.2013 | 15:22

Срби у Хрватској су грађани последњег реда. Они који су тамо остали приморани су да се похрваћују и прелазе на католичанство. Крсте се, венчавају и сахрањују у католичким црквама. И усташе су биле поштеније, они су имали законе којима су ограничавана права Срба, а ови сада све раде перфидно и испод жита.   Овим речима положај Срба у Хрватској оцењује Саво Штрбац, директор Документационог центра "Веритас". Подсећа да је прогон Срба почео деведесетих година, а да су дефинитивно отерани током "Олује". - По подацима УНХЦР које је радила Хрватска, од 130.000 повратника само трећина је остала да живи тамо. Затим, по попису из 2011. године Срба у Хрватској има 185.000 или 4,36 одсто. А 1991. било их је око 600.000 или 12,2 одсто. Ако се настави са оваквом политиком, достићи ће Туђманов идеал по коме Срба у Хрватској не сме бити више од три одсто - каже Штрбац. * Зашто нико због тога није одговарао и какве последице има ослобађајућа пресуда Готовини и Маркачу? - Хрвати овакву пресуду тумаче као да је акција "Олуја" без мрље. Они се радују томе и тумаче да је она амнестирала све злочине који су над Србима почињени, да "Олуја" остаје најсветлија, најчистија, најблиставија битка у историји хрватског народа. "Олуја" је злочин без казне, а један од највећих проблема је што нема правоснажних пресуда за злочине у војним акцијама. Хрвати имају моћне заштитнике - Немачку, Ватикан и САД. Слушали су их и тако је до дана данашњег. Због тога је и могуће да овако велики злочин остане некажњен. Ипак, очекујемо да Хаг покрене ревизију овог процеса. Верујем да ће то урадити јер су се појавиле нове чињенице. * Ни улазак Хрватске у ЕУ није допринео да се ствари побољшају, а непосредно после пријема ухпашени су Срби код Вуковара... - И сами Хрвати су зачуђени да су затворили сва преговарачка поглавља, а да од њих није ништа тражено по питању Срба. А само је ЕУ могла натерати Хрватску да проблеме Срба решава брже, боље и правичније, док су била отворена поглавља неопходна, која су морала да буду затворена да би постала пуноправна чланица ЕУ. Сада више није могуће условљавати Хрватску. Положај избеглих и прогнаних Срба када је у питању остваривање права у Хрватској, неће бити ни много бољи ни лошији, већ ће се кретати уходаним темпом као у последњих неколико година. * Да ли би се ситуација поправила када би се званична Србија више укључила у те проблеме? - Србија ћути јер је притиснута својим проблемима. И када проговори, ућуткају је. Када неко и подигне главу кажу му: шта је с Косовом, шта је с Војводином? А улазак Хрватске у ЕУ још ће више ућуткати Србију. Сваки корак на путу Србије ка Бриселу мораће бити "оверен" и у Хрватској као чланици ЕУ. Ту постоје велике могућности за уцене, па ће однос Србије морати да буде још понизнији. Јер, како тражити скоро 40.000 станова или милијарде српског новца од некога ко треба да гласа за вас. (Вечерње новости) http://www.nspm.rs/hronika/savo-strbac-oluja-je-zlocin-bez-kazne-srbi-u-hrvatskoj-danas-gradjani-poslednjeg-reda.html

 

Komentar: Deževa i Tucović

 

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:447160-Komentar-Dezeva-i-Tucovic

 

Komentar: Deževa i Tucović

Ratko Dmitrović | 02. avgust 2013. 22:45 | Komentara: 4

Imaju li Srbi pravo da zamere ikome išta, antisrpsko delovanje, na primer, pre nego što sami sebe upitaju šta su učinili i šta čine da im sećanje na sopstvenu istoriju ne izbledi

IMAJU li Srbi pravo da zamere ikome išta, antisrpsko delovanje, na primer, pre nego što sami sebe upitaju šta su učinili i šta čine da im sećanje na sopstvenu istoriju ne izbledi, da im deca, uz savršeno poznavanje biografskih podataka raznih jeca, ceca, goca, saznaju ko su bile Jefimija i Olivera? Kako zameriti jednom Francuzu ili Britancu što pojma nema da su Srbi, u dvadesetom veku, uz Jevreje, jedini narod u Evropi koji je bio izložen planskom i sistematskom uništavanju, istrebljenju, kad sami Srbi ništa ne čine da tu istinu iznesu u svet.

 

Koliko je Srba do pre mesec, dva znalo za selo Deževa, u duhovnom, državotvornom, nacionalnom smislu svakako najvažnije mesto u Srbiji. Nije moguć ozbiljan razgovor o Stefanu Nemanji, Nemanjićima uopšte, srpskoj državi, Svetom Savi, Srpskoj pravoslavnoj crkvi... bez spominjanja mesta Deževa. „Novosti" su nedavno, u nekoliko navrata, učinile da Deževa izađe pred oči bar pola miliona Srba i građana Srbije; poslale su tamo pre dvadesetak dana svoje reportere i pokazale Srbiji na šta je zaboravila. U Deževi je kršten Stefan Nemanja, u crkvi Svetog Petra, iz šestog veka, očuvanoj do danas; u Deževi, zaselak Miščići, rođen je Rastko Nemanjić (Sveti Sava), tamo su stolovali srpski kraljevi Dragutin i Milutin... Da smo onakvi kakvi nismo, Deževu bismo uzdizali i poštovali kao Hilandar, i više od toga, odlazili tamo na hodočašća, Deževu bi predsednik Srbije pohodio makar jedanput godišnje, članovi Vlade mnogo češće, ali...

Na samo 65 kilometara od Beograda, u crkvi manastira Krušedol, na jednom od najlepših mesta Fruške gore, nalazi se grob kralja Milana, prvog monarha Srbije od vremena rastakanja srpske države kojom je vladao car Dušan Silni. Ako vas put nanese starim drumom od Beograda ka Novom Sadu, i obrnuto, gore, na Banstolu, skrenite ka Krušedolu i tamo, na Milanovom grobu, nećete zateći nikoga. Prazno. Srbima to mesto ništa ne znači.

Posmrtni ostaci cara Dušana počivaju u crkvi Svetog Marka u Beogradu. Dušan je vladao ogromnim prostorom, razapeo granice svoje države od Egejskog mora pa gore, do Krbavskog polja, doneo Zakonik koji je umnogome odredio buduće evropsko zakonodavstvo, ali ni to Srbima, u globalu, ništa ne znači. Više Srba zna za Robina Huda nego za cara Dušana.

Da neki drugi narod sa ovih prostora ima istoriju kakvu imaju Srbi, da zna gde su mu sahranjeni carevi i kraljevi, ta mesta nedeljom bi posećivale ako ne hiljade, stotine ljudi svakako. Nad srpskim svetinjama treperi paučina. Kod Srba je sve drugačije; nekada velik i moćan narod Srbi i danas, kad su malobrojni i nemoćni, imaju gotovo neobjašnjiv odnos prema sopstevnoj prošlosti i velikanima iz te prošlosti.

Zašto je to tako? Odgovor podrazumeva objašnjenja strašne, pogubne potrebe Srba da se žrtvuju za druge narode (i narode u pokušaju), da se zarad tuđeg interesa odriču svoje istorije i, što je najstrašnije, svoje države. I još nešto; postoji u srpskom biću, posebno od početka dvadesetog veka, virus koji se modelira, menja predzanke i pojavne oblike, prilagođava se, ponire i vraća se, ali traje. U pitanju je borba protiv sopstvenog naroda. Samoponištavanje. To je tema za neuporedivo veći prostor od ovog, a dok se nje ne prihvatimo hajde bar da razmislimo zbog čega najveći trg u Beogradu, onaj na Slaviji, i dalje nosi ime Dimitrija Tucovića, čoveka koji je udario temelje antisrpske propagande na Balkanu i u Evropi, koji Srbima ni najmanje dobro nije doneo, naprotiv, optužio je sopstevi narod da je u Balkanskim ratovima, čineći strašne zločine, imao nameru da potpuno uništi jedan drugi narod, Albance.

 

Zvuči poznato, zar ne.

 

SAVO ŠTRBAC: SRBI I „OLUJA”

SAVO ŠTRBAC: SRBI I „OLUJA"

četvrtak, 01 avgust 2013 08:43

O jednoj sednici skupštinskog odbora za dijasporu i još ponečemu

Najvrelijeg dana ove godine, u zdanju Skupštine Srbije održana je sednica Odbora za dijasporu i Srbe iz regiona. Na dnevnom redu: „Aktuelni položaj Srba u Republici Hrvatskoj i ostvarivanje njihovih manjinskih prava u skladu sa standardima Evropske unije". Pristigli skoro svi pozvani Srbi iz Hrvatske: Milorad Pupovac, predsednik Srpskog narodnog vijeća, Veljko Džakula, predsednik Srpskog demokratskog foruma, Vojislav Stanimirović, predsednik SDSS-a, Jovan Ajduković, predsednik Naše stranke… Sednici odbora odazvali smo se i Milojko Budimir, sekretar Udruženja Srba iz Hrvatske, i ja, ispred „Veritasa".

Predsednik odbora Aleksandar Čotrić, kao pravi domaćin, prvo je dao reč gostima iz Hrvatske: Pupovcu, Džakuli, Ajdukoviću... koji su izneli dosta različitih ali i netačnih podataka o procesuiranim Srbima pred hrvatskim pravosuđem. Pošto se tom temom mi u „Veritasu" bavimo poslednjih dvadesetak godina, malo sam bučnije reagovao na iznošenje netačnih podataka, što je Budimir, koji je sedeo pored mene, shvatio da se i ja želim uključiti u diskusiju, pa je predsedavajućem, na ceduljici, prijavio mene, ali i sebe, uz put mi objašnjavajući da će nam, na osnovu njegovih iskustava, reč dati na kraju, pod uslovom da bude vremena.

Govorili su gosti iz Hrvatske, neki i po dva puta, onda su na red došli članovi odbora, koji su takođe pominjali veoma različite podatke o procesuiranima. Posle njih na red su došli predstavnici ministarstava pravde i spoljnih poslova, pa direktorka vladine Kancelarije za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu, komesar za izbeglice i migracije i na kraju predstavnici tužilaštva za ratne zločine.

Vreme je već odmaklo, pa je predsedavajući sugerisao da se diskusija privodi kraju. Nakon toga sam i ja dobio reč. Uglavnom sam iznosio službene hrvatske podatke o procesuiranim osobama za ratne zločine i rezultate „Veritasovih" analiza istih, ispravljajući prethodno iznesene netačne navode mnogih govornika.

Sugerisao sam i nekoliko zaključaka u vezi sa procesuiranima, koje sam i do sada javno iznosio. Na kraju sam se osvrnuo i na skorašnje obeležavanje godišnjice „Oluje", jedne od najvećih tragedija srpskog naroda, sugerišući zaključak da se ubuduće na sednice skupštinskog odbora ne pozivaju oni Srbi koji budu prisustvovali proslavi „Oluje", pri tom ne imenujući nikoga. Usledila je, na moje iznenađenje, reakcija predsedavajućeg u smislu da nije korektno da se vređamo i da nije ni mesto ni vreme za to.

Pošto se sastanak uskoro završio, ova moja sugestija i reakcija predsedavajućeg među prisutnima je izazvala najviše polemike. Interesantno je da su svi mislili da se moja sugestija odnosila samo na prisutnog Veljka Džakulu, koji je prošle godine, na poziv predsednika Hrvatske Ive Josipovića, prisustvovao proslavi „Oluje" u Kninu, a ove godine je to ponovio i na proslavi godišnjice „Bljeska" u Okučanima, u kojoj akciji je i sam bio zarobljen.

Istina je da mi je gospodin Džakula bio povod za sugestiju, ali ja sam mislio na sve Srbe koji bi ubuduće prisustvovali proslavi „Oluje". Smatram da je moja sugestija bila opravdana zato što je država Srbija pred Međunarodnim sudom pravde podnela (kontra)tužbu za genocid nad Srbima počinjen u toj akciji i što se jedan od tužbenih zahteva odnosi na naredbu Hrvatskoj da sa liste državnih praznika izbaci „Dan pobjede i domovinske zahvalnosti" i „Dan hrvatskih branitelja" koji se slave 5. avgusta. Ovaj spor je daleko odmakao i već je zakazan glavni pretres za početak proleća iduće godine. Inicijative o eventualnom uzajamnom povlačenju tužbi između Hrvatske i Srbije, barem dok do toga ne dođe, ne menjaju ništa na stvari.

Zar nije apsurdna situacija da bilo ko vodi neku političku, odnosno vladinu ili nevladinu organizaciju sa srpskim predznakom, a prisustvuje proslavama akcije za koju Srbija pred najvećom pravosudnom ustanovom na svetu tvrdi i dokazuje da je genocidna a potom, kao da se ništa nije desilo, bude pozivan na sednice skupštinskog odbora?

Da je odbor usvojio sugerisani zaključak, da li bi predstavljao diskriminišuću, omalovažavajuću, odnosno uvređujuću meru protiv onih koji bi, uprkos takvom zaključku, odlazili, prvi, drugi, svejedno koji put, na proslavu „Oluje"? Po mom mišljenju, ne bi, ili bi onoliko koliko je diskriminišuća bilo koja mera propisana za bilo koje drugo kršenje unapred propisanih (dogovorenih) pravila ponašanja. Uveren sam da neka sankcija za ovakav vid ponašanja („mimo interesa svog naroda") mora postojati. I ovaj skupštinski odbor, po mom shvatanju, ima pravo (i obavezu), da kroz svoje zaključke uvede malo reda među Srbe u dijaspori i regionu, kao što mu i sam naziv sugeriše.

Informaciono-dokumentacioni centar „Veritas"

Izvor Politika, 01. 08. 2013.