SAVA ROSIĆ: SAN O HRASTU SAVINAČKOM

 

SAVA ROSIĆ: SAN O HRASTU SAVINAČKOM

četvrtak, 18 jul 2013 14:06

 

Zašto je drevno stablo toliko važno da autoput mora upravo tuda da prođe? Možda zato što je živi svedok tolikih zbivanja

Sanjala sam noćas čestitu starinu Hrasta Savinačkog. Obogaljenog korenja, veštački zalivanog, izolovanog betonskim armiranim nosačem, stabla okovanog čeličnom oblogom, okruženog debelom staklenom pločom, uklještenog pasarelom i trasama autoputa, kako u oblaku izduvnih gasova podrhtava... Nešto mi govori – od buke ne čujem šta.

Od jutros pokušavam da iz gomile protivrečnih vesti bilo šta shvatim. Isprva je kanda pokušano da se „smetnja" silom ukloni (jer začudo u „fizibiliti studiji" nije ni spomenuta), a narod samo neka se buni – šta ćete, demokratija je. Štono vele: psi laju, karavani prolaze. Sve dok se nije oglasila Evropska zelena partija, te je „palanački duh" usceptao, pošto „Evropa Nema Alternativu"! E, onda započe grozničavo traženje izlaza. Zapljuštaše predlozi i „vađenja".

Čega tu sve nema: te nisu znali za problem, te su znali ali Zavod za zaštitu prirode veli da drvo ne uživa nikakvu zaštitu, te svakodnevno se gine na Ibarskoj magistrali i ljudi jedva čekaju autoput, te hidraulično ćemo da podignemo hrast i na niskonosećim prikolicama prevezemo, te urađeni su svi stubovi i mostovi, ali ostaće pa koliko košta da košta, te biće opasan zemljanim zidom, te vlasnik hrasta dobio velike pare, te ipak nije, te zasadićemo novo drvo, te da je sreće, građevinac koji ima onu stvar isekao bi to očas posla, te... A na kraju saznajem i to da radove izvodi firma iz Azerbejdžana!? Očito su već ispunjena sva predizborna obećanja o otvaranju novih radnih mesta i u zemlji Srbiji nema više nezaposlenih.

Potom čujem da je u obližnjem selu Semedražu zarad autoputa već srušena i škola stara preko 200 godina, a nalazila se 20-30 metara od trase

Prisetim se i drame od pre tri godine oko starih platana iz beogradske Ulice kralja Aleksandra – završene sečom, posle čega su nove sadnice uvezene iz Belgije!

Pa sad – da li je sve to „dramljenje", ili prava pravcata drama? I šta je jedno drvo spram progresa (ma šta to značilo)? Čitava ta zbrka ima neku svrhu, ali je važno da se vlasi ne dosete. Možda se sve namerno čini kako bi se pažnja javnosti skrenula sa nečeg drugog što se u tišini lakše izvodi? Možda još neko treba da se „ugradi" u posao? A možda je i to deo velikog projekta manipulacije svešću, kako bi se nedokazana stoka privela rudi?

Zašto je jedno drevno stablo toliko važno da autoput mora upravo tuda da prođe? Možda zato što je živi svedok tolikih zbivanja: negdašnjeg sjaja srednjovekovne Srbije, posledica nesloge i gramzivosti velikaša, odlaska junaka u Boj na Kosovu, agarjanskih hordi, turskog zemana i njegovih „divota", hajdučkog nepristajanja na tavorenje, tolikih buna, austrougarskih i germanskih zavojevača, sve do „humanitarnog bombardovanja". A koliko je tokom vekova preko krošnje preturilo oluja, suša, gromova... i evo ga i dan-danas stameno stoji. Pamti drevni Hrast okupljanja naših predaka, njihova lica i dodir žuljevitih ruku, u šumoru njegovog lišća još se mogu čuti njihovi glasovi.

Istoriju su nam već prekrojili, svima se u naše ime izvinili, samo još da nam i svest promene, i onda nam, tako prepariranim, mogu raditi šta god hoće. A sve u cilju da, na kraju krajeva, ushićeno gledamo Velikog Brata, poput onog nesrećnika iz Orvelove 1984. Zato je potrebno ovoliko istrajno nipodaštavanje svega što je narodu sveto: istorije, vojske, Crkve, običaja, pesama, čak i drveća. Kada ćemo se više opasuljiti?

Nema ko da nas okupi i povede? Eno nam Hrasta Savinačkog – vršnjaka Hrastka Nemanjića! On nikada nije izdao, preverio, prevario, prodao! Niti će! Svrstajmo se uz njega! Ne ostavljajmo ga samog! Krenimo Hrastu Savinačkom u pohode! Oduprimo se skupa rušiocima – zajedno smo jači! Neka preživi i ovo nedoba da našim potomcima posvedoči kako smo bili vredni postojanja!

 http://srb.fondsk.ru/news/2013/07/19/sava-rosic-san-o-hrastu-savinackom.html

ZAŠTO SMO ZABORAVILI DEVET VEKOVA STEFANA NEMANJE

ŽARKO MARKOVIĆ: ZAŠTO SMO ZABORAVILI DEVET VEKOVA STEFANA NEMANJE

sreda, 17 jul 2013 08:46

Nove generacije srpske dece, posredno podržane od njihovih majki i očeva danas više znaju o istoriji Osmanlija, nego Nemanjića

Gotovo bez odjeka u srpskoj javnosti sa obe strane Drine prošla je novinska priča o tome kako je beogradska vlast zaboravila ili jednostavno nije htela da obeleži devet vekova od rođenja Stefana Nemanje, utemeljivača dinastije Nemanjića i srpske državnosti. Niko od srpskih zvaničnika nije, na Petrovdan, došao u Novi Pazar na slavu najstarije crkve u Srbiji, niti obišao Deževu, selo u kojem su bili Nemanjini dvori i gde je rođen prvi srpski arhiepiskop Sveti Sava.

Nema potrebe trošiti papir i reči na potez srpske vladajuće vrhuške, zabavljene raznim datumima i rekonstrukcijama jer, doduše, nisu prvi kojima je svojstveno da se ponašaju po principu da država počinje da postoji sa njihovim dolaskom na vlast. U ovoj priči, dakle, oni nisu previše ni bitni.

Ono što je mnogo gore je mlaka, ili gotovo nikakva, reakcija javnosti. Srbe, koji su poznati kao narod koji voli da se busa u prsa, hvali svojom slavnom istorijom i peva borbene pesme u višim stepenima pijanstva, ne zanima činjenica da je vlast zaboravila da obeleži 900 godina od Nemanjinog rođenja, i oda počast rodonačelniku države koja nije morala nikoga u Evropi da moli, već se širila koliko je htela.

A zašto nema reakcije? Zato što nove generacije srpske dece, posredno podržane od strane njihovih majki i očeva danas više znaju o istoriji Osmanlija, nego Nemanjića. U prosečnom srpskom domaćinstvu danas se više zna o alkoholičarskim sklonostima sultana Selima Drugog, sina Sulejmana Veličanstvenog, nego o kurvarskim pohodima slavnog srpskog kralja Milutina.

Više se zna koju je džamiju izgradio Bali-beg Malkočević, nego čija je zadužbina Žiča ili Ravanica. Oni koji znaju i više nego što treba o poreklu sultanije Rokselane, nemaju pojma o rodu Jelene, žene prvog srpskog cara Dušana. I da stvar bude gora, svi koji znaju više o turskoj, nego o srpskoj istoriji, ne mogu, kroz to znanje, da ih povežu, niti im pada na pamet da to rade.

Narod koji zaboravlja svoju prošlost, nema bogzna kakvu budućnost. Da se Srbi danas lako odriču svoje prošlosti, lako su prepoznali magnati komercijalnih televizija koji su im na tacni servirali tuđu istoriju da se njome zaluđuju i o njoj pričaju na slavama i krštenjima. Ne treba te magnate previše ni osuđivati, jer oni su samo vešti menadžeri koji su prepoznali trendove na tržištu. Ubeđen sam da, recimo, Bajićeva "Ravna gora", grandiozni projekat koji za cilj ima razbijanje fame o četnicima i ispravljanje istorijskih grešaka, koliko god se na RTS-u trudili, neće biti ni izbliza gledan kao "Sulejman Veličanstveni".

Televizijski menadžeri su proteklih godina prepoznali i fakt da programi poput Farme i sličnih rijalitija odlično mogu da donose novac kroz gledanost, ali i da posluže u neke druge, pre svega, političke svrhe. Jer, prosečan besposleni i nezaposleni Srbin, u četiri meseca praćenja sudbina raznih nikogovića, uspeo je da zaboravi i da ima platu od 300 evra, i da je gladan, i da ove godine neće na more, i da neće ni sledeće.

Za svaki slučaj, da ne bi slučajno patio zbog toga što neće na zimovanje, na jesen će mu biti servirana nova, još spektakularnija Farma. I dobro svima, narod se zabavlja, nekoliko ljudi uzima pare, a političari mirni, jer narod koji zaboravlja istoriju, a u sadašnjosti gubi vreme na različite sadržaje za ispiranje mozga, nema ni snage, ni volje, ni pameti za bilo kakav bunt, revolt i građansku reakciju. Naš prosečan političar voli glupog i neobrazovanog glasača koji četiri godine, baveći se Farmom, neće pratiti ono što on (ne) radi. Sve dok ne dođe kampanja. Tih mesec ili dva dana farmeri će na zasluženi odmor, a "Sulejman" na redovnu pauzu. A posle izbora, sve ispočetka, sve do potpunog samouništenja.

Izvor Vesti, 16. 07. 2013.

 

Косовo и Метохијa : Екстракт рођених

Екстракт рођених

Како се осећа отац када у породилишту у Грачаници за свог новорођеног сина добије екстракт рођених, с личним бројем бебе која је неожењена

http://static.politika.co.rs/uploads/rubrike/263735/i/1/ekstrakt.gif

 

Новој реалности на Косову и Метохији потребан је нови српски језик, нова косовска наука, нов идентитет, као би свакодневни живот био лакши.

Ђ. Р., као и све новорођене бебе у Грачаници, добио је „екстракт рођених", а издала му га је Канцеларија за цивилно стање, коју заступа Душица Поповић, на „основу података из Централног регистра за цивилни статус".

Уз податак из екстраката под рубриком „Брачно стање", који би требало да посведочи да је Ђ. Р. неожењен, што је чудно јер се мушке бебе обично рађају ожењене, овај новопридошли грађанин Грачанице добио је „Лични број" што, вероватно, значи да се ради о јединственом матичном броју грађанина (ЈМБГ).

Овај скуп речи без значења и смисла на српском језику требало би да буде један обични извод рођених. Да, „документ" се издаје у косовској општини са српском већином. Отац једне неожењене бебе добио је екстракт рођених и уз њега нови идентитет за свог сина и прво понижење које му је поклонио и које ће га пратити целог живота.

Шта Београд може да задржи као посебан и сигуран механизам и њиме од овакве администрације заштити Србе на Косову и Метохији? Да ли су уступци Београда једини облик одобровљавања Албанаца? Колико траје њихова „добра воља" и од чега она зависи?

Матичне књиге Републике Србије и АП КиМ, уз посредничку улогу Еулекса, лагано прелазе у руке садашњих косовских власти. То је, природно, део процеса који је договорен, то је део сервиса потребног понајвише Албанцима, па се с друге стране могао очекивати благотворни утицај примене овог договора.

Свеједно, то није утицало да личне карте, возачке дозволе и остали папири које издају српске институције, чије је седиште било на КиМ, буду признати или макар толерисани.

„Косовска документа су неминовност, о њима је за нас преговарао Београд, имамо ли ми неко друго решење…" Ове чињенице, с којима се суочио просечан Срби јужно од Ибра, само су детаљи широког оквира у ком је из њихових живота нестајала Србија, а уместо ње, на силу, пристизало Косово.

Елем, на шалтеру „Републике Косова", што је, најчешћи превод на српски језик албанског назива „Republika e Kosovës" (енглеска верзија је Republic of Kosovo), дочекао је гетоизирани, обесправљени, често из свог града протерани Србин и затражио основна документа неопходна за његов опстанак и какво-такво функционисање на КиМ.

„Ако хоћете да платите порез у Косову Пољу не постоји никакво упутство на српском језику како то да урадите, а службеник који је јуче нормално причао српски језик, данас одбија да комуницира на српском", каже један Србин у извештају с дебате „Српско-српски дијалог".

У складу с међународним начелима и југословенском праксом формалне мултиетничности, која искључиво служи подршци државности и лепој слици о „нашем пројекту", тог човека је на шалтеру дочекало „све што му је потребно, по највишим међународним стандардима".

Дочекала га је нова администрација, направљена онако како Албанци замишљају „добре Србе", неки од њих већ годинама статирају у тој администрацији и немају никаквих проблема. Дочекала га је туђа етничка слобода и бахатост победника, у њу он мора да се уклопи, јер цео свет – укључујући и Београд – говори да мора „прихватити нову реалност".

Дочекао га је нови образац и нови српски језик и то српски језик који знају Албанци и њихов и полуписмени статисти. Језик који је њима прихватљив и разумљив никоме ништа не значи јер га већина не разуме.

Прогон и дуга, систематска елиминација научних институција Републике Србије јер оне „раде по другом систему" и свест да тај „паралелни свет" не може да постоји и да је непријатељски само су део процеса у ком ће Срби добијати нови неразумљиви језик и узимати документа која ће им наметати администрација и нова етничка власт.

Равноправна употреба језика прокламована је и гарантована свим страним и међународним законима, а формиране су и комисије за заштиту и чување српског језика на Косову, одржавани су семинари и штампане публикације које су, готово без изузетка, биле пример неписмености и дискриминације.

„Извршење у односима с јавним органима" био је наслов студије која је требало да укаже, заштити, сачува и подстакне свест и науку о значају употребе српског језика у јавном животу и администрацији, затим је формирана Канцеларија повереника за језике која директно одговара премијеру Хашиму Тачију.

Њен шеф, повереник за језике Славиша Младеновић, сматра да би чак и Закон о употреби језика требало поново превести јер је постојећи превод лош и неразумљив.

Он је, учествујући на округлом столу Пројекта „Српско-српски дијалог" у организацији Медија центра из Чаглавице и Фонда за отворено друштво (КФОС), разговарао с дванаесторо Срба и указао да је „проблем сложен и да не може да се реши само активностима Канцеларије као дежурног полицајца, него системским мерама целокупног друштвеног механизма".

„Нова реалност" потребује нови српски језик, нову косовску науку, нови идентитет, она мора да направи раскид између сина Ђ. Р. и његовог оца, она ће ломити сваки отпор, посебност и слободу, без обзира на договоре, добру вољу и намеру.

Живојин Ракочевић

објављено: 14/07/2013

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Ekstrakt-rodjenih.sr.html?fb_action_ids=547192038649784&fb_action_types=og.recommends&fb_source=other_multiline&action_object_map={%22547192038649784%22%3A163941323793517}&action_type_map={%22547192038649784%22%3A%22og.recommends%22}&action_ref_map=[]

Antić: Haški tribunal instrument rata, a ne ustanova pravde

Antić: Haški tribunal instrument rata, a ne ustanova pravde

 

Srna - 26.05.2013 16:17

BEOGRAD - Istoričar iz Naprednog kluba Čedomir Antić izjavio je Srni da je Haški tribunal svojom nepravednošću i dubokom mržnjom koju su pojedine sudije i tužioci pokazali prema srpskom narodu, pokazao da je instrument rata, a ne ustanova pravde.

"Time su, nažalost, u očima mnogih građana, čak i dokazane ubice i zločinci dobili neku vrstu amnestije i to je tragično. Posebno je tragično zbog žrtava i tragično je zbog svih onih u Srbiji kojima ja pripadam, a koji su potrošili godine braneći taj tribunal", istakao je Antić.

On je ukazao i na činjenicu da je ubistvo jednog francuskog navijača u Beogradu kažnjeno sa četiri puta više godina robije nego osuđeni za sve srpske civilne žrtve u prethodnim godinama odlukom Haškog tribunala.

Povodom 20 godina rada Tribunala, Antić je podsjetio da je ovaj sud osnovan u vrijeme "surovog, nepravednog, krvavog građanskog rata". "Znamo da je opravdanje bila činjenica da nacionalna pravosuđa, nažalost, nisu sudila za zločine koji su bili vršeni u ratu", dodao je Antić.

On je naveo da je Haški tribunal od početka pratila sumnja zato što nije imao univerzalni karakter, odnosno zato što je stvaran za jednu ili dvije zemlje, bivšu Jugoslaviju i Ruandu, i potom sumnja zato što su ga promovisali oni koji su bili učesnici u ratu, a to su SR Njemačka i SAD.

Antić, koji je i predsjednik Naprednog kluba, rekao da je sud u Hagu tokom proteklih 20 godina proveo veliki broj suđenja i da su "postojale sudije, tužioci, intelektualci koji su željeli da sudi svim zločincima, a ne samo zločincima iz jednog naroda".

"Nažalost, sud je do danas, a bilans njegovog rada je poznat, posebno poslije sramotnog, kriminalnog oslobađanja hrvatskih generala i albanskog teroriste Ramuša Haradinaja, napravljen za srpski narod i on nije napravljen čak ni za zločince iz srpskog naroda, jer je svojom nepravednošću i dubokom mržnjom koju su pojedine sudije i tužioci pokazali prema srpskom narodu, pokazao da je instrument rata, a ne ustanova pravde", naglasio je Antić.

U Haškom tribunalu sutra će biti održana svečanost povodom 20 godina od osnivanja ovog suda, usvajanjem Rezolucije 827 /1993/ Savjeta bezbjednosti UN 25. maja 1993. godine.

Tribunal je u dvodecenijskom mandatu optužio 161 lice, i to 110 Srba, 34 Hrvata, devet Bošnjaka, sedam Albanaca i jednog Makedonca.

Čak 68 odsto optuženih su Srbi, koji čine i 76 procenata osuđenih. Na Srbe se odnosi i 80 procenata svih izrečenih kazni i svih pet izrečenih doživotnih robija.

Pravosnažno ili nepravosnažno, dosad su osuđena 82 optuženika, na ukupnu kaznu od 1.215 godina zatvora: 62 Srbina - 974,5 godine zatvora, plus pet doživotnih, 12 Hrvata - 166 godina zatvora, pet Bošnjaka - 43,5 godina, dva Albanaca na 19 i Makedonac na 12 godina zatvora. Za 12 optuženika - po šest Hrvata i Srba - u toku je suđenje pred prvostepenim vijećem ili čekaju prvostepenu presudu.

http://www.nezavisne.com/novosti/ex-yu/Antic-Haski-tribunal-instrument-rata-a-ne-ustanova-pravde-193660.html

Pogledajte svaku rec i svaku sliku iz teksta:  Covek je sve rekao umesto svih nas.

 

Ампутација без анестезије

 

Зоран Ћирјаковић

уторак, 21. мај 2013.

(Напредни клуб, 19.5.2013) Зоран Ђинђић је сматрао да у демократској Србији питање Косова треба да буде демократско питање. Запад то није хтео ни да чује. Ивица Дачић је веровао да ће Србија у замену за (цело) Косово добити нешто опипљиво, вредно или трајно, нешто што не испарава као чаша воде на пустињском сунцу. Запад му даје само један кваздатум, паре за пензије и плате на кредит (са грејс периодом по принципу „после мене потоп") и мало мрвица са стола арапских аутократа који пливају у нафти и доларима захваљујући Петој флоти и момцима из Ленглија који воле јефтина одела и скупе наочаре. Зашто косовско питање није решавано као демократско питање, како је то желео Ђинђић? Зашто су на компромис спремном Дачићу дали толико понижавајуће мало? Из западног угла је и то превише. И Ђинђић и Дачић су разговарали са моћницима који, у суштини, верују да смо контаминирана нација добровољних егзекутора, легло тешко излечиве патологије од које се здрави народи и државе-пупољци морају спасавати одсецањем, било само територијалним (независно Косово, још увек са нешто Срба) или и територијалним и етничким (Хрватска, практично без Срба). У темељу веровања да представљамо ружан и опасан европски изузетак није само класични расизам – релативно су малобројни они који верују да су Срби генетски фатални и лоши. Али доминатно, културално и социолошко објашњење узрока српске патологије која, наводно, стално производи нове нападе убилачког беса само је привидно бенигно. Оно обезбеђује да један старовременски, данас дискредитовани расизам буде препакован у наизглед сасвим рационалну и оправдану бригу за људска и мањинска права „других". Оно омогућава и да се ампутација Косова обави на најјефтинији начин, без анестезије. Не треба губити из вида да се из северноатлантске визуре ту, у суштини, ради о ампутацији Србије а не Косова. Ми смо, не само у Бриселу и Вашингтону, перцепирани као канцерогено и гангренозно европско ткиво, цивилизацијски гној о коме треба бринути само у мери која обезбеђује да не загадимо или не отрујемо „добре" народе, „праве" Европљане осуђене да живе у нашем комшилуку. Наш бол се не рачуна. Неорасистичка равнодушност је подупрта научним радовима који „доказују" да Срби нису људски отпад, звери или болесници по себи, већ да су их из европске цивилизације, људскости и нормалности изопштиле српска жртвено-митотворачка историографија, српске клерофашистичке елите, српска некрофилно-педофилска црква и „смртоносни сјај" српске популарне културе. Другим речима, ми нисмо оковани нашим лошим генима, већ смо озверени, контаминирани и балванизовани нашом лошом културом. Иако су последице у суштини идентичне, мислим да је важно истаћи ову разлику. Она помаже да разумемо цинизам, моралисање и увредљиву ароганцију северноатлантских „посредника" и изасланика, као и честе критике за недовољно проалбанску политику којима су изложени од јавних интелектуалаца, активиста и новинара на Западу. Сви они верују да је Србија заслужила да се на њој примењују двоструки стандарди и да, када се о ради о нама, ни једно питање не може бити а приори демократско. Бојан Пајтић је само последњи у дугом низу западнобалканских политичара који рачунају на политички капитал који „неконтаминираним" актерима обезбеђује овакво схватање. Али неорасистичком аргументацијом легитимисан косовски недемократски преседан који, поврх свега, подразумева кршење устава, не може остати без последица по политички живот у Србији. Он отвара Пандорину кутију безакоња и, практично, различитим актерима обезбеђује изговор не само за недемократске већ и за нелегалне, па и насилне поступке. У његовој сенци деловаће и власт и, практично једина стварна, националистичка опозиција. Које су могуће последице? Најодговорније личности у држави биће суочене са директним претњама и оптужбама за велеиздају. Они имају разлога да страхују за сопствене животе. Штавише, данас је улог за владајући тријумвират много већи него што је био за Милошевића 1989. године. После пада Берлинског зида радило се искључиво о опстанку на власти. Непријатељи су тада желели да Милошевића „упокоје" само политички. Не треба губити из вида да су сви кључни људи новог режима политички занат испекли уз Милошевићеве скуте. Зато, с једне стране, не чуди да смо већ постали сведоци реактивирања неких кључних механизама Милошевићеве аутократске владавине. С друге стране, фаталистичко „спиновање" тезе о неопходности експресног одустајања од Косова неодољиво подсећа на „олако обећану брзину" и судбинску одбрану Косова крајем осамдесетих и током деведесетих. Постоје директне паралеле. Идеолошку матрицу данас не обезбеђује илузија о борби за „велику Србију" већ помама за ушећереном утопијом о „европској Србији". Забринутост за судбину „остатака закланог народа" заменила је брига за грађане Србије који степен поштовања својих људских права мере раздаљином до најближе радње IKEA-е или H&M-а („ха унд ем", по Веберу). Уместо пребројавања издајника и страних плаћеника жигосани су националисти и припадници „вампирске Србије", како је Александар Вучић описао ноћну мору свог садашњег, денацификованог аватара.   Наравно, и данас важно место имају медији. После пар месеци значајно већих медијских слобода, сведоци смо контроле над медијима која превазилази чак и монопол који је изузетно ефикасно спроводио Тадићев кабинет. Али Вучићу у поново уштројеним „независним" медијима нису били потребни нови кербери. Наиме, кључни Тадићеви уредници су својим неолибералним срцем одувек били много више у еврофундаменталистичком (мада шкртом) ЛДП-у него у идеолошки збрканом (и неупоредиво издашнијем) ДС-у. Штавише, нова платформа европеизованих Шешељевих војвода савршено одговара њиховом политичком укусу. Зато Вучић за политику која представља складну синтезу Латинкине србофобичне идеологије и (још увек) разблажене верзије милошевићевске псеудодемократије тешко да је могао да нађе боље послушнике од дојучерашњих медијских пулена „Микија" Ракића и „Сркија" Шапера. Ипак, када неко мрзи из срца а не из новчаника, то народ осећа. Искреност нема цену. Како су то, између осталих, раније открили Слободан Милошевић и Џорџ Буш, један заводљиви „корисни идиот" је понекад много вреднији од скупе армије медијских послушника и плаћеника. Бранкица Станковић нам је косовске Србе огадила са истом оном вером у истину и правдољубивим жаром са којим је Милијана Балетић десетак година раније сатанизовала Хрвате. Зато су Бранкицини Косовци, као и Милијанине „усташе", у свести многих грађана Србије остали урезани као људи чије помињање аутоматски изазива савршену мешавину страха и гађења, што је велика препрека за емпатију и разумевање. Ипак, страсна склоност према црно-белим сликама, посвећеност великом циљу и мисионарски жар нису довољни. Били они „национални" или „европски", прљавији медијски послови се морају поверити професионалцима обдареним хладном главом и ослобођеним од етичких обзира.   „Блиц" из 2013. представља римејк „Политике" из 1989. године. У новој верзији, рађеној у швајцарско-немачкој копродукцији, улогу римског папе добио је митрополит Амфилохије, а Туђман се сада презива Коштуница. У новој подели, метросексуалног негативца Ивана Ђурића заменио је мужевни негативац Слободан Самарџић. Уместо Азема Власија ухапшен је Мирослав Мишковић. Ваљда зато да би деловали уверљиво у земљи у којој важи максима „судим се, дакле постојим", и стари макадамски пут до Добричиног великосрпског сна и нова аутострада до Латинкине микросрбијанске јаве захтевају „свог" робијаша. Добили смо и нове „јаднике" и самоуверене хероине. Слике босоногог Холбрука у штабу ОВК заменио је видео „Патике за Србије" у коме наступају две „јаднице" из Батајнице. Улогу аскетске Смиље Аврамов, хероине Вучићеве младости, добила је продорна Борка Павићевић, „Доместос" српске (не)културе и умилни први глас згађеног хора београдских НВО девојчица. Бошко Јакшић је остао незамењив. Штавише, нови сценаристи су његову улогу толико расписали да се стиче утисак да је фабрички уграђен у телевизоре који се производе за тржиште ампутиране Србије. Да човек има талента показује и чињеница да је у стању да фашизам и (нео)нацизам у Србији препозна тамо где га не назире чак ни Соња Бисерко.   Нажалост, не можемо рачунати с тим да ће се све завршити на привилеговању старих и нових сабораца и удбашко-медијској сатанизацији противника и критичара. Овако велику промену не само политике већ, у стварности, и државне границе, потребно је посматрати у контексту упоредивих ситуација у новијој европској историји. На пример, давање независности северном, плодном делу Алжира – који није био колонија, већ део Француске – подразумевало је покољ политичких противника режима у самом центру Паризу (Сена је послужила као масовна гробница, што је учинило немогућим да се установи тачан број убијених), ванредно стање и строгу цензуру. Председник који је одобрио ампутацију је само чудом остао жив. Да парафразирам познатог песника, (афрички) Алжир је за Французе био неупоредиво „скупља" реч него (европско) Косово за Србе. Да ли ће тако и остати? Ако је садашња српска власт стварно одлучила да пређе косовски државотворни Рубикон – у шта мало ко сумња, онда можемо очекивати да ће прибећи свим мерама које сматра примереним сопственом осећају угрожености. Не треба губити из вида ни да има пуну подршку Запада и да „наше" невладине организације углавном представљају приручне алатке западних спонзора. Људска права овде имају и националност и идеологију и бојим се да се углавном не односе на „звери српске" и осталу културно недеконтаминирану православну менажерију. У ову медијски сатанизовану групу људи спадају и сви они за које би и „најбоља цена" за Косово била премала и патриоте које би бол осећале и под најмоћнијом анестезијом. Чини се да међу њима има и оних који су на све спремни. Нажалост, чињеница да је пут до Бриселског споразума утабан суспендовањем демократских принципа и дехуманизацијом практично даје различитим актерима за право да сами, у складу са сопственим моралом и погледом на свет, с једне стране, одреде границе суспендовања демократских и других права неистомишљеника и политичких противника и, с друге стране, дефинишу меру њихове човечности, њиховог права да буду третирани као (неозверени) људи.   То је огромно бреме. Под њим ћемо клецати у предвечерје сваких избора, велике фудбалске утакмице, геј параде… Али њега на плећа нејаке српске демократије и још крхкије толеранције нису ставили српски ултранационалисти, чак ни они који су, не само на Косову, деловали срамно и злочиначки. Њега су Србији натоварили они западни и „проевропски" актери који већ двадесетак година доказују да у сваком српском владару, од саможивог и бруталног Милошевића до прагматичног и проевропског Ђинђића, чучи недемократа, српском културом контаминирани злотвор коме се, као и народу из кога долази, не може веровати. Под овим теретом се за живота саплитао Зоран Ђинђић и под њим, шта год неко мислио о њиховим мотивима и одлукама, данас грцају Ивица Дачић и Александар Вучић. Не треба заборавити да је са леђа Зорана Ђинђића, клеветаног и вређаног и из „Европе" и из „друге Србије", овај баласт скинуо тек метак Звездана Јовановића. Штавише, верујем да не постоји бољи начин да се илуструје и тежина и права природа букагија које везују руке српских политичара од чињенице да је било потребно да један Милошевићев зликовац убије Зорана Ђинђића да би са имена српског премијера могла да буде спрана љага нацификованог српског национализма, оптужба да представља улепшаног, резервног Милошевића. Србија ће овај терет тешко скинути јер он у себи садржи самоиспуњавајуће пророчанство. Наиме, не само сваки покушај казне или освете за „велеиздају", већ и свако јавно изражавање сумњичавости, отпора или непристајања може бити узето као нови „доказ" да му је било место на српским леђима и да га не треба олакшавати.   Зато нас, чак и без Косова, иста она (европска) логика која је довела до бриселске ампутације без анестезије, наводно у име „европске будућности", може удаљити и од демократије и од замишљене Европе и од бољег живота. Недемократска и дехуманизујућа, она је већ на делу и у строго контролисаним медијима и у позивима на „упокојење" вођа које ти медији свакодневно величају. Будућност Србије ће у великој мери зависити од одговора на три питања: колико дуго ће ова логика наставити да „влада" нашим медијима, да ли ће се „уселити" и у изборни процес и колико ће насиља произвести.

 

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/amputacija-bez-anestezije.html

Nije Josip Broz pobedio Dražu, ni Haradinaj generala Lazarevića, već laž, prevara i moć velikih sila

Nije Josip Broz pobedio Dražu, ni Haradinaj generala Lazarevića, već laž, prevara i moć velikih sila

Piše: Dragan Krsmanović

Devedesete godine su razorile srpsko društva do temelja. Mada su ekonomske posledice sankcija i ratova bile ogromne, još razornije je bilo rušenje tradicionalnog sistema vrednosti. Ono što je bilo dobro, postalo je loše a ono što je bilo zlo i nemoralno postalo je poželjno i cenjeno. Lopovi su se presvukli u „kontraverzne biznismene" , za krađu se govorilo „snašao se", a ko se zbog nečega „nije snašao", a bio je u prilici postao je nesposobnjaković dostojan prezira.

Priča se da se dvehiljadite desila neka promena. Možda u politici i ekonomiji, ali ne i u moralu. Biti pošten i plemenit i nadalje je vredno prezira, a i dalje se veličaju tirani i otimači.

Povodom 9.maja –Dana pobede državna televizija je upriličila emisiju u kojoj su „pravi" i „kvaziistoričari" pokušali da osvetle neke kontraverze, kojima naša prošlost obiluje. I opet su se, nažalost, ubrali truli plodovi dva naopaka procesa. Na stablo višedecenijskog iskrivljavanja činjenica, falsifikovanja i podmetanja nakalemljena je grana zlobe i nemorala.

Tako, pošto su i „slepi" videli da general Mihailović ne može biti izdajica, pokrenuta je druga matrica. Matrica po kojoj se general Mihailović mora prikazati kao nesposoban i nesnalažljiv, skoro pa priglup. Jer kako je austrougarski narednik „nadmudrio" srpskog pukovnika?

Lako! Kao što kvaran trgovac može prevariti akademika mereći na kantaru, ili kao što će vas zakletvom u decu i najveći pokvarenjak odvratiti od traganjem za pravdom. Jednostavno gde se sretnu pošten i nepošten, iskren i neiskren, dobrodušan i zao, svakome je jasno ko će toga dana biti prevaren.

Na navodnim pregovorima u selu Brajići, kada su se sastali Mihailović i Broz, sa jedne strane je stajao pukovnik Jugoslovenske vojske za koga se znalo ko je i odakle, ko su mu roditelji i gde su mu žena i deca, gde je bio u prošlom ratu i kome se zakleo u ovom. Sa druge strane sedeo je čovek kome sem nadimka ništa nije bilo tačno. Ko je, odakle i zbog čega? Čija naređenja prima i koji su mu ciljevi? Ko mu je žena i gde su mu deca?

Zar zaista verujete da bi ga srpski seljaci sledili da je stao pred njih i rekao: „Ja sam austrougarski narednik iz 25.zagrebačke pukovnije koja je u Jadru i Mačvi počinila brojne zločine i došao sam da vas povedem u borbu protiv Nemaca mada znam da će vas streljati po receptu 100 za jednog, pa dokle izdržite. Posle rata imam nameru da uvedem komunistički režim, vas postreljam ili pošaljem na robiju jer ste kulaci a od Srbije da otrgnem Crnu Goru i Makedoniju,a kasnije i Kosovo i Metohiju i Vojvodinu".

Broz je isplivao na talasu podudaranja interesa Moskve i Londona da se ograniči uticaj Srba i Srbije na buduću jugoslovensku državu i učini ustupak Moskvi za širenje komunističkog poretka na zemlje balkanskog poluostrva.

Sve ostalo je samo vređanje istorijske istine i zdrave logike. Bilo bi to kao kad bi danas neko tvrdio kako je Ramuš Haradinaj bolji i sposobniji vojnik od generala Lazarevića. Jer činjenica je da se Vojska Srbije povukla sa Kosova i Metohije i da je Haradinaj „glavna faca" na KiM. I Broz i Haradinaj su se pojavili kao marginalci na krilima tuđih aviona, tuđeg oružja, obuke i logističke i propagandne podrške. Za njih su ratove vodili drugi, moćniji, koji su ih iz vlastitog interesa ustoličili „na kraju priče".

Ukoliko je Srbija propustila priliku da diplomatijom spreči neki od ratova to sigurno ne može ići na dušu ni generalu Mihailoviću ni generalu Lazareviću i to ih ne čini manje sposobnim.

A možda je došlo vreme da se Srbi konačno odluče čije tradicije baštine i koja je njihova „duhovna vertikala". Da li su naši uzori Sveti Sava, Karađorđe i Miloš, Kralj Petar i Živoin Mišić, generali Mihailović i Lazarević ili pak Marks, Engels, Lenjin, Staljin,Tito…

A onima koji se uzdaju u milost i podršku „lažnih saveznika" neka pogledaju u dokumenta. Oktobra 1940. godine u času kada je Britanija bila sama i izolovana na svom ostrvu a cela Evropa pod nemačkom čizmom pukovnik Mihailović je prkosno u svojoj uniformi posetio prijem u britanskoj ambasadi demonstrirajući svoju privrženost borbi koju ona vodi protiv Hitlera, zbog čega je bio kažnjen. Nepune četiri godine kasnije britanci su razmatrali varijante za uklanjanja generala Mihailovića stidljivno uvodeći u kombinacije i njegovu fizičku likvidaciju. Ako su to vaši saveznici nama je jasna i vaša sudbina. Za nekoliko godina dok vam niz lice budu tekle pokajničke suze jer ste prevareni i izdani od svojih „saveznika" nemojte reći da niste bili upozoreni.

Autor je član Srpskog Liberalnog saveta

(Srpski kulturni klub)

 

BEOGRAD NIJE SPREMAN DA PRIZNA KOSOVO, ALI JESTE DA ALBANCIMA PREPUSTI SRBE

NIKITA BONDARJEV: BEOGRAD NIJE SPREMAN DA PRIZNA KOSOVO, ALI JESTE DA ALBANCIMA PREPUSTI SRBE

utorak, 14 maj 2013 01:48

Pitanje je zato sledeće: koliko dugo se može održati na vlasti koalicija koja ignoriše sopstveni narod?

 

 U Briselu je 19. aprila potpisan Sporazum o normalizaciji odnosa između predstavnika Srbije i kosovskih Albanaca, koji je obeležio prelazak tromesečnih pregovora na kvalitativno nov nivo. Beograd, koji je ranije kategorično odbijao da bilo šta potpisuje, ispoljio je na kraju ono što zapadni kreatori pregovora nazivaju „dobrom voljom".

Zapadni mediji su požurili da taj sporazum izjednače s tim da je Srbija priznala albansku Republiku Kosovo. U oduševljenju je najdalje otišao francuski list „Figaro", koji u redakcijskom tekstu nedvosmisleno tvrdi da je pitanje Kosova „konačno rešeno", pa da se Albancima može čestitati nezavisnost, a Srbima „evropski izbor".

Zbog nečega su zapadni „prijatelji" Srbije svi i odmah zaboravili reči Tomislava Nikolića koje je izrekao na samom početku briselskih pregovora – Srbija i albanska vlada se ne mogu posmatrati kao ravnopravni subjekti međunarodnog prava i ravnopravni učesnici pregovora. Nikakvi sporazumi o zajedničkim namerama, koji su potpisani u Briselu, ne mogu se posmatrati kao priznanje nezavisnosti Kosova od Srbije sve dok u Ustavu Srbije postoji paragraf o teritorijalnoj celovitosti zemlje, koji uključuje i autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohiju.

Tako pokušaji nekih političkih komentatora, uključujući i ruske, da Sporazum predstave kao priznavanje kosovske nezavisnosti od Beograda – mada ne de iure, ali u svakom slučaju de facto – ne izgledaju sasvim opravdanim.

Kod neprofesionalaca je posebno „popularno" čitanje između redova 14. tačke sporazuma, u kojoj je napisano da Srbija i Kosovo neće jedni drugima ometati ulazak u EU i da neće podsticati treće zemlje na opstrukciju tog procesa.

Logika rezonovanja autora koji svakako žele da tumače Sporazum kao priznavanje nezavisnosti Kosova otprilike je sledeća: u normativnim dokumentima Evropske unije jasno je navedeno da članice EU mogu biti samo države sa potpunim pravnim legitimitetom, dakle, neometanje evrointegracija Kosova od Srbije automatski znači i priznavanje njegove potpune legitimnosti.

OPŠTINE I STRANKE Ova teza u najmanju ruku izgleda neprirodno. Ovu odredbu vlasti Srbije uvek mogu da okrenu u svoju korist, izjavljujući da će tek onda, kad Republika Kosovo bude potpuno legitimna, odnosno priznata od svih članica UN, biti moguće govoriti o ulasku Kosova u Evropsku uniju.

Znatno manje pažnje skrenule su na sebe tačke Sporazuma od druge do sedme, u kojima se govori o budućnosti srpskih opština na Kosovu.

Ako u potpisanom Sporazumu negde postoji izdaja svog naroda od rukovodstva Srbije, onda se ona sadrži upravo u tim tačkama posvećenim funkcionisanju policije, sudske vlasti, struktura obrazovanja i zdravstvene zaštite u srpskim opštinama.

Faktički se može govoriti o tome da se paralelne strukture Srba na Kosovu ukidaju, ili preciznije – postaju deo opštekosovskih institucija kojima se upravlja iz Prištine.

Istorijat pitanja ukratko je sledeći. Početkom 2013. godine u četiri srpske opštine na severu Kosova za vladajuću stranku naprednjaka nastala je izuzetno teška situacija (pregovori u Briselu su odlučili o sudbini upravo tog dela pokrajine pošto su Srbi na jugu još u vreme vlade Bprisa Tadića shvatili da je besmisleno nadati se u Beograd).

U Kosovskoj Mitrovici i okolnim područjima vladala je koalicija naprednjaka i Demokratske stranke Srbije (DSS), pri čemu su vodeće uloge u koaliciji pripadale upravo DSS. Naprednjaci su 28. februara ove godine prekinuli savez sa strankom Vojislava Koštunice i napravili novu koaliciju sa pristalicama Ivice Dačića (SPS) i Mlađana Dinkića (G17) uz podršku grupe građana „Srbija, demokratija, pravednost" Olivera Ivanovića, državnog sekretara Ministarstva za Kosovo i Metohiju u prethodnoj vladajućoj koaliciji.

Ukoliko bude neophodno, isti takav model promena može se pokrenuti na području Leposavića, gde je još uvek na vlasti koalicija koja je u Kosovskoj Mitrovici rasterana.

Na području Zubinog Potoka i Zvečana vlast u potpunosti pripada Koštuničinom DSS, dok se stranke koje su ušle u sadašnju vladajuću strukturu u ime naprednjaka i socijalista nalaze na periferiji političkog života.

Srpske enklave u centralnom delu Kosova i Metohije delimično se takođe nalaze pod kontrolom DSS, a delimično se kontrolišu iz Prištine kao naprimer opština Gračanica, gde se nalazi istoimeni srpski manastir iz perioda ranog srednjeg veka, koji je na spisku svetske baštine UNESKO.

Već pomenuti Oliver Ivanović poznat je kao pragmatičar, da ne kažemo cinik. Objašnjavajući smisao promena, on je 1. marta izjavio da lokalna vlast ne treba da se bavi visokom politikom, već lokalnim problemima – kanalizacijom i odnošenjem smeća. Naravno, to je bio samo figurativan govor, ali on je ubrzo počeo da aktivno i sa odobravanjem komentariše rezultate pregovora u Briselu i već 21. marta je izrazio nadu da je između Dačića i Tačija već postignut osnovni sporazum i da će se on ubuduće samo dopunjavati, što će i učiniti da susret na najvišem nivou u aprilu u Briselu bude poslednji.

To što je kabinet naprednjaka i socijalista dopustio da probleme Srba na Kosovu rešava takav čovek kao što je Ivanović, bio je prvi signal da kosovske Srbe čeka nezavidna budućnost.

Istovremeno sa rasterivanjem vlasti u opštinama Severnog Kosova, koje su se nalazile izvan kontrole vladajuće koalicije, kao i sa povratkom u politiku „likvidatora" Ivanovića, u prestonici Srbije dešava se još jedan događaj, izuzetno značajan za budućnost Kosova.

GRAČANICA NA SAJMU Na međunarodni turistički sajam, koji je održan od 21-25. februara u glavnom gradu Srbije, došli su kao ravnopravni učesnici predstavnici srpske opštine Gračanica, koja je pod kontrolom Prištine, i energično reklamirali manastire na Kosovu, a pre svega Gračanicu kao turistički objekat. Učešće na sajmu predstavnika te opštine finansiralo je ministarstvo turizma albanske Republike Kosovo.

Iz vladine Kancelarije za Kosovo i Metohiju nije usledila koherentna reakcija. Prvi put u Beogradu u Izložbenom centru koji je pod kontrolom vlasti pojavili su se zvanični predstavnici srpskih vlasti pod kontrolom Prištine. Činjenica da su pokazivali biser srpske arhitekture morala im je pružiti psihološku zaštitu. Prezentacija mirnog i harmoničnog života Srba pod albanskom vlašću može se smatrati za veoma održivu.

Da li se posle takvih signala treba čuditi što je Beograd lako krenuo u ukidanje srpskih institucija na severu Kosova? Sve u svemu, radi se o tome da albanske vlasti Kosova garantuju da će sudovi, policija, bolnice i škole srpskih opština na Kosovu biti popunjavani etničkim Srbima ako oni budu ugrađeni u sistem opštekosovskih ministarstava i resora. Odnosno, svi Srbi na Kosovu živeće na istim načelima kao i opština Gračanica.

Uzgred rečeno, od svih područja naseljenih Srbima na Kosovu, u Gračanici je najniži nivo kriminala, u poslednjih godinu i po-dve nisu zabeleženi slučajevi vandalizma i terorističkih akcija protiv Srba. Albanci uistinu nastoje da od te opštine naprave „izlog" uspešnog zajedničkog suživota sa Srbima, „izlog" koji je pre svega sračunat za zapadne pobornike kosovske nezavisnosti, ali koji u potpunosti deluje i na vlasti Srbije.

Ako pokušamo da sumiramo sve navedene informacije, dolazimo do razočaravajućih zaključaka. Vlasti Srbije ne mogu de iure da priznaju nezavisnost Kosova, jer, prvo, to je teško čisto tehnički ostvariti; drugo, takav korak bi zauvek uništio političke karijere svih koji su na ovaj ili onaj način povezani sa vladajućom koalicijom. U stvari, Beograd praktično ne interesuje položaj kosovskih Srba, tim pre što veći deo srpskih opština na Kosovu i Metohiji ne kontrolišu vladajuće stranke, nego stranke opozicije.

Otuda i oksimoron koji se događa – Beograd nije spreman da prizna nezavisnost Kosova, ali je potpuno spreman da vlastima nepriznate republike poveri kontrolu nad kosovskim Srbima. Ispostavlja se da su za vlasti unutarsrpski stranački sukobi važniji i relevantniji od budućnosti Kosova.

Pitanje je zato u ovome: koliko dugo se može održati na vlasti koalicija koja ignoriše sopstveni narod?

Autor je stariji naučni saradnik za evroatlantske studije Ruskog instituta za strteška istraživanja (RISI) u Moskvi

Fakti

 

 

http://www.standard.rs/nikita-bondarjev-beograd-nije-spreman-da-prizna-kosovo-ali-jeste-da-albancima-prepusti-srbe.html