Potpisan Sporazum Srbija-Kanada o socijalnoj sigurnosti (penzijama)

 

http://www.politika.rs/vesti/najnovije-vesti/Potpisan-Sporazum-o-socijalnoj-sigurnosti-sa-Kanadom.sr.html  CIRILICA
http://www.politika.rs/vesti/najnovije-vesti/Potpisan-Sporazum-o-socijalnoj-sigurnosti-sa-Kanadom.lt.html   LATINICA

Најновије вести

"ПОЛИТИКА"

Потписан Споразум о социјалној сигурности са Канадом

БЕОГРАД – Потпредседник Владе Србије и министар рада, запошљавања и социјалне политике др Јован Кркобабић потписао је
данас са амбасадором Канаде у Србији Романом Вашчуком Споразум о социјалној сигурности, као и Административни споразум
за његово спровођење. Реч је о једном од најзначајнијих споразума који је Србија потписала у последњих неколико година и њиме
се непосредно уређује остваривање права из пензијског и инвалидског осигурања за више од 100.000 грађана српског порекла, који
живе и раде у Канади, наводи се у саопштењу.

Споразум регулише права корисника те две земље, као и она за случај повреде на раду и професионалне болести.

Усаглашени Споразум садржи и одредбе које ће омогућити осигураницима и корисницима права потпунију заштиту у области
пензијског осигурања.

Споразум ће пружити могућност сабирања периода осигурања навршених у обе државе уговорнице, ради остваривања права на
пензију и друга давања.

То конретно значи да, примера ради, ако неко има остварених десет година радног стажа у Србији и исто толико у Канади
споразум ће му пружити шансу да сабирањем тих година оствари право на пензију.

Танјуг
објављено: 12/04/2013

 

__._,_.___

Путин понудио Србији да о Космету разговара са Бараком Обамом

Ovo je pametno...

Путин понудио Србији да о Космету разговара са Бараком Обамом

 

Премијер Ивица Дачић рекао је да је у односима Србије и Русије почела ера већег разумевања и искрености, али да званични Београд и даље намерава да постане члан Европске уније. 

И поред ове ничим изазване Дачићеве изјаве, председник Русије Владимир Путин понудио се да о косовском проблему разговара са најважнијим политичарима на Западу, па тако и са председником САД Бараком Обамом.

Путин је Дачићу ставио до знања да разуме и да је одлично упућен у ситуацију на Космету.

Упитан да прокоментарише медијска писања да има оних који су у власти против пројекта Јужни ток Дачић је одговорио:

„Није то никаква тајна, још кад је потписиван споразум било је људи који су били против. И даље има неких који сматрају да не треба тако да се ради, али ја, у име владе Србије, председник Србије и председник СНС смо јасно рекли да стојимо иза споразума који је потписан."

(Србин.инфо)

http://srbin.info/2013/04/putin-ponudio-srbiji-da-o-kosmetu-razgovara-sa-barakom-obamom/

Суд је саодговоран

Суд је саодговоран

Данас, осамнаест, односно четрнаест, година после ратова, Балкан не личи на
Западну Европу из 1959. или из 1963. године

У Уједињеним нацијама је јуче подвучена црта испод двадесет година рада
Трибунала у Хагу.

После две деценије јасна је коначна улога међународног суда који је
народима бивше Југославије требало да донесе правду и помирење. Нема потребе
да се чека затварање суда. Све је већ јасно.

Хашки трибунал је за све ове године казнио свега петорицу злочинаца над
десетином хиљада српских цивила, око тридесет и пет хиљада жртава и више
стотина хиљада прогнаника. Укупне казне досуђене за злочине над Србима једва
да у збиру превазилазе најтежу затворску казну у Републици Србији. Четири
пута су лошије прошле убице и саучесници убиства француског навијача у
Београду, него у Хагу сви заједно – злочинитељи из „Олује", „Бљеска",
Клечке, Старог Градског, отимачи хиљада људи, трговци органима, убице деце,
силоватељи, генерали ратних злочина и оци етнички очишћених држава.

Неделотворност, кад је реч о српским жртвама, и неосетљивост према патњи
једног народа, означила је суд, упркос његовим многим добрим учинцима и
исправним одлукама, не само као неделотворан, већ и као пристрасан и укључен
у постратни конфликт.

Суд није казнио кривце за избијање рата. Гонио је и кажњавао само
политичаре једне стране. Није му било довољно ни када неко призна да је
желео рат и да рата без одлуке његове земље не би било, баш као и када
повери јавности да не би жртвовао суверенитет унитарне државе за мир... Није
било доста ни када један председник каже како је његова држава „чиста" без
Срба – каква је била у дивно, давно, средњовековно доба... Није било превише
ни када једном „генералу", премијеру девет сведока оптужбе погине или страда
под тајанственим околностима.

Трибунал се показао као фасада интереса САД. Судио је тако да амерички
интереси и пријатељи не буду оштећени. Разочарао је националисте из
Хрватске, муслиманске Босне и Косова, својом неспремношћу да се претвори у
ексклузивни Нирнберг за Србе. Држао се авнојевских граница: Србе је учинио
главним кривцима, али је „Србију" (њене политичаре и генерале) осудио само
због Косова.

Вођство Хашког трибунала је у више прилика тврдило да жели помирење у
региону. После двадесет година трибунал личи више на фактор заваде. У Србији
је пре срамотних одлука о ослобађању Готовине, Маркача и Харадинаја постојао
тихи консензус о неповерењу у Хашки трибунал. Многи међу нама настојали су
да из начелних али и прагматичних разлога подрже сарадњу Србије са
трибуналом. Наша држава за време ратова није добро нити довољно гонила и
осуђивала починиоце ратних злочина – то је био начелни разлог. Прагматичне
мотиве наметала је међународна обавеза и велики притисак САД и ЕУ.

Шта смо добили након свега?

Суд никада није спустио заставу УН на својим јарболима на пола копља због
годишњице „Олује". Суд није затражио да се Хрватска не припусти у чланство
ЕУ зато што оглашава неважећим оптужнице за ратне злочине из Србије, чији је
суд у 90 одсто случајева казнио Србе и наше држављане којима је изрицао у
просеку строже казне него судови суседних држава.

Управо зато се, према истраживању које је у Србији извршено за ОЕБС,
неповерење према трибуналу креће изнад 71 одсто. Степен неповерења је сличан
и у другим државама. Данас, осамнаест, односно четрнаест, година после
ратова, Балкан не личи на Западну Европу из 1959. или из 1963. године. Суд
је саодговоран у том великом неуспеху.

Хашки трибунал није донео правду. Штавише, угрозио је кредибилитет и својих
исправних пресуда доказаним злочинцима. Он је потврдио раније неправде,
древне стереотипе и овештале предрасуде. Уместо да одстрани или ублажи старе
мржње он им је дао патину међународне потврде.

Не знам у којој смо мери јуче у Њујорку успели да уверимо међународну
јавност. Несумњив је зид ћутње и бојкота. Сâм председник Трибунала у Хагу
одбио је да дође на расправу у установу која је суду пружила легитимитет и
овлашћења! Ту су и подметања и разне друге непријатности.

Жао ми је што овај достојанствени крај илузија прате невиђени притисци на
Србију и српски народ. После четрнаест година специјалног рата од нас траже
кључан допринос стварању албанске косовске државе. Док већина Србије
беспомоћно шкргуће зубима, елита се дели на оне који безвољно тврде да им је
свега доста (осим да буду власт, директори, службени писци и бајати крем) а
други гледају како да подметну противницима кривицу или макар да са њима
поделе одговорност. Ипак, нису сви такви. Док постоји Србија, постојаће и
нада у боље дане и истинску правду, слободу и демократију.

Сигуран сам да ћемо успети, да ћемо издржати. Ово је био само један корак.
Једнога дана Србија ће победити. Уствари, победиће правда.

Напредни клуб

Чедомир Антић

објављено: 11.04.2013.

http://www.politika.rs/pogledi/Chedomir-Antic/Sud-je-saodgovoran.sr.html

Петер Хандке: Србе је ухапсио свет који нема вредности, ви сте затвореници

Петер Хандке: Србе је ухапсио свет који нема вредности, ви сте затвореници

уторак, 09 април 2013 15:52

 

Срби су трагичан народ. Али ја волим трагичне народе, каже за "Вести" аустријски писац Петер Хандке, кога је јуче одликовао председник Србије Томислав Николић, а уручена му је и награда за књижевност "Момо Капор".

Док су га са свих страна салетали обожаваоци тражећи аутограм на примерку награђене "Моравске ноћи", Хандке за наш лист каже да је "веома захвалан" што је добитник, као и да се нада да ће на јесен посетити Велику Хочу.

Како коментаришете награду и то што је оволико људи дошло?

- Веома сам захвалан.

Колеге новинари са Косова питају када ћете поново тамо?

- Волео бих да одем у Велику Хочу и да останем тамо неколико недеља и да живим са људима. Надам се да ће то бити у време бербе, на јесен, наредног септембра и октобра.

Да ли очекујете да ће оно што ћете тамо затећи бити другачије од онога о чему сте раније писали?

- Не желим да пишем. Можда нешто прибележим о мачкама, лисицама...

Не могу а да вас не питам о политици. Како коментаришете овај избор пред којим се Србија налази?

- Надам се да није трагичан дан за вас. Надам се, заиста. То је све што могу да кажем.

Шта мислите да ће одлучити српска влада?

- Нисам политичар. Не желим да говорим о томе, али се надам да неће бити трагичан дан за вас. Ви сте трагична нација. Али ја волим трагичне нације.

Ви сте писац, а ми живимо овде. Да ли мислите да ће се то у будућности променити? Да ћемо имати мање трагедије?

- Али ви немате слободну вољу. Вас је ухапсио свет који нема вредности. Ви сте затвореници.

Да ли ће се то променити?

- Не знам. Нисам пророк, ја сам писац.

За писце кажу да могу бити и пророци?

- Не. Никада. Писци су пророци птица на небу, садашњости, а не будућности. Ми смо пророци данашњости.

Капор од језика стварао музику

У пуној свечаној сали Скупштине града Београда, Хандкеу, који је 90-их изазвао велике контроверзе есејом "Правда за Србију" када је оптужио западне медије и интелектуалце за необјективан став према ратовима на подручју бивше Југославије, а на уштрб Срба, награду је уручио књижевник Матија Бећковић.

Преузимајући плакету Хандке је прочитао текст посвећен Моми Капору, подсећајући да је реч о човеку који је "стварао од језика музику". (Вести)

http://www.srpskenovinecg.com/srbija/33-srbija/19844-peter-handke

Ђорђе Вукадиновић Експлозија "реализма“

Експлозија "реализма"

 

Ђорђе Вукадиновић

четвртак, 28. март 2013.

Налазимо се негде на половини оних "једанаест дана пакла" које је први потпредседник Александар Вучић најавио својим колегама из владе након последње маратонске рунде бриселских преговора, на којима је, како се из конфузних извештаја да разабрати, од стране домаћина понуђен "радни папир" који је био апсолутно неприхватљив чак и за наше, у принципу, на све спремне преговараче. Узгред, не видим шта је ту "паклено" – сем чињенице да је српска власт у претходним рундама дошла до ситуације да је са свих страна уцењују и да сви рачунају да ће морати да прихвати све што јој се понуди. Па им зато и нису понудили практично ништа, односно, понудили су чак и мање од онога што је фамозни Ахтисаријев план нудио Србима унутар независног Косова. Поента је да не само у Бриселу, Вашингтону и Приштини, него већ готово свуда у свету претпостављају да је власт у Београду спремна да прихвати – дакле, не формално "призна", него фактички прихвати – косовску независност и да се сад само разговара о мало већим или мало мањим правима локалне српске заједнице. Да је тако потврђује и Волфганг Ишингер, немачки дипломата и сарадник Ричарда Холбрука и Мартија Ахтисарија који је, како каже, "сигуран да ће у Београду преовладати реализам и да ће спор око Косова бити остављен по страни, како би врата Европске уније могла да буду широм отворена... Фасциниран сам када видим да из Београда сада долазе нове и узбудљиве експресије реализма", вели Ишингер. И додаје да "добро је што су Срби почели више да мисле о будућности него о прошлости".   Волфганг Ишингер Било је последњих недеља безброј сличних изјава и понижавајућих "охрабрења" из западних политичких кругова. Али се ова Ишингерова издваја по својој језгровитости, бруталности и терминолошком цинизму, са којим се може мерити само недавни захтев (опет!) немачких парламентараца да Београд, у писаној изјави или усмено, пред камерама, искаже "видљиву вољу" за правно обавезујућом нормализацијом односа са Косовом!? Но, шампион цинизма и готово садистичког сладострашћа у понижавању "Београда" ипак остаје Јелко Кацин са својом "похвалом" српској слози и захтевом да се први потпредседник Владе Србије Александар Вучић сретне са "замеником премијера Косова" Слободаном Петровићем.    Јелко Кацин А шта ових дана раде српски политички актери и коментатори? Исто што пре. Уз малу модификацију што сада дојучерашње другосрбијанске перјанице марширају руку под руку са прононсираним СНС агитаторима. И једни и други говоре о "реализму", с тим да нас једни убеђују како је ово што гледамо један нови Вучић (Дачић), док други, пак, настоје да мало ублаже ефекат те "новине" сугеришући да се ради само о новом, модернијем и лукавијем покушају да се остваре стари национални циљеви. Трећи се, пак, баве кремљолошким анализама односа у троуглу Николић-Вучић-Дачић, које можда и нису бесмислене – будући да односи у тзв. "српском политичком врху" заиста нису идилични – али, у крајњој линији такође служе првенствено за узајамно пребацивање одговорности и превентивну пацификацију могућег отпора косовској капитулацији. Но, барем за сада и барем када је Косово у питању, српски политички тројац весла прилично сложно и, нажалост, готово у потпуности у складу са задатим тактом и очекивањима Приштине, Брисела и Вашингтона. Коначно, четврти, резигнирано констатују како је "све пропало", "Косово дефинитивно изгубљено", те да се сад треба окренути другим важнијим и достижним циљевима – евро-интеграције, бољи живот итд. Све је у животу увек теже накнадно поправљати. Овом истином су првих месеци челници нове власти покушавали да оправдају своју политику попуштања по питању Косова. Али треба поштено рећи да је ствар већ поодавно отишла далеко преко имплементације "Боркових споразума" и то види свако сем оних којима су власт и интереси замаглили видик. Идеолошки конвертити су увек најжешћи верници нове идеологије, од бивших удбаша тешко је наћи ревносније и "ортодоксније" Светислав Басара православце – као и обрнуто. Тако је, негде почетком новембра, када је већ свима постало јасно да ће нова власт зарад датума почетка преговора са ЕУ пристајати чак и на оно на шта Борис Тадић није хтео – или није смео – да пристане, Светислав Басара сеирио: "Време је да се поради на побољшању животних услова за косовске Србе и  – уопште  – чемерни косовски живаљ свих народа и народности. Пашће ту и нека координациона тела, такозвани `официри` за везу између двеју страна, који ће (надајмо се) допринети смиривању ситуације. Весна Пешић је то лепо објаснила у Пешчанику. Може им се, брате. Ко ће да им се успротиви? Сила божја: Коштуница, Вукадиновић, Антонић и четрдесет гуслара." Тако је писао и готово ишингеровски нову власт на "храбре" потезе подстицао својевремено љути српски националиста и десничар Басара. И, нажалост, грешио мање него што иначе греши. Из различитих разлога, сила набројаних "реметилачких" фактора заиста није превелика. (Без обзира што нпр. осведочену моћ гусала, односно колективног народног сећања нипошто не бих потцењивао.) Штавише, и ДСС се доскора понашао прилично аутистично и зихерашки, усмеравајући своју критику само на Дачића и СПС, а пажљиво избегавајући да се превише замери напредњацима. Медији су опет у огромној већини под директном или индиректном контролом власти – а и оно мало што није одушевљено владајућим двојцем такође је на истој евро-атлантској линији, тако да, евентуално, може да прозива владу (и поједине "неподобне" министре) због задуживања и млека, али не и због косовске предаје и капитулантског прозападног курса. Дакле, у принципу, сви обожавају Вучића и СНС. А и они који их не обожавају (на пример, демократе и ЛДП-овци) не смеју да их озбиљно критикују све док тако одлучно напредују на "европском путу". Александар Вучић Па, опет, ствар иде тешко. Не зато што је отпор горенаведених и ненаведених "ретроградних" елемената – укључујући и цркву – нарочито снажан (није ни издалека онакав какав би требало да буде), већ зато што су, суочени са преко сваке мере кооперативном српском страном, апетити Берлина, Брисела и Приштине енормно порасли. Па уместо да наставе са тактиком "корак-по-корак" имплементације косовске независности изгледа да су мало пребрзо и превише додали гас у правцу потпуне и очигледне капитулације и тако малчице тргли, уплашили и забринули овдашње "косовске јунаке" који сада своје оклевање да из прве прихвате овај понижавајући, антиуставни и антидржавни споразум покушавају да представе као акт врхунске државотворности и патриотизма. Али ако. Нека га само одбију – па макар наредних месеци морали да слушамо оде њиховој храбрости и жртвовању потенцијално већем и од оног кнеза Лазара и Милоша Обилића. Јер и то је боље, односно мање лоше и мање штетно, него да њихово прихватање – у суштини – незнатно модификованог Ахтисаријевог плана морамо да славимо као врхунац дипломатског и преговарачког умећа.

 

Пристигли коментари (112)

Top of Form

Пошаљите коментар

Bottom of Form

http://www.nspm.rs/kolumne-djordja-vukadinovica/eksplozija-qrealizma.html

ОБРАЋАЊЕ ВОЈИСЛАВА КОШТУНИЦЕ НА ТРИБИНИ ПОВОДОМ ГОДИШЊИЦЕ НАТО АГРЕСИЈЕ

http://dss.rs/obracanje-predsednika-dss-vojislava-kostunice-na-tribini-povodom-godisnjice-nato-agresije/

ОБРАЋАЊЕ ВОЈИСЛАВА КОШТУНИЦЕ НА ТРИБИНИ ПОВОДОМ ГОДИШЊИЦЕ НАТО АГРЕСИЈЕ

23. март 2013.

Београд, 23. марта 2013.

Поштовани пријатељи,

Када је НАТО пакт у Бриселу 24. марта 1999. донео одлуку да изврши
агресију на Србију, готово сам сигуран да нико од натовских заговорника
овог напада није могао до краја да сагледа све последице агресије, као
ни да предвиди шта ће све догађати после те агресије. Понајмање је могао
било ко из НАТО-а да помисли да ће се пуних четрнаест година касније,
поново у Бриселу, водити преговори о Косову и Метохији. Али баш тај лук
од одлуке у Бриселу, престоници НАТО-а, да се изврши агресија на Србију,
до ових садашњих преговора у Бриселу, престоници Европске уније,
сведочи, заправо потврђује да је западни, евроатлантски пројекат
стварања независности Косова започео са војним нападом НАТО-а на Србију.

Другим речима, у самим темељима покушаја отимања Косова од Србије, леже
бомбе НАТО пакта. Не може се уопште замислити да би албански сепаратисти
могли да једнострано и противправно прогласе независност да им то није
омогућило присуство НАТО војске у Покрајини. Заузврат, у косовском
Уставу, односно у Ахтисаријевом плану из кога је произашао косовски
Устав, записано је да је НАТО врховни и коначни орган власти на Косову.
О каквој је независности реч најбоље говори овај уставни положај НАТО
пакта као врховне косовске власти. Нема бољег доказа да је Косово
марионетска творевина која је настала као резултат извршене агресије на
Србију.

Зато када погледамо данашње преговоре који се воде у Бриселу, јасно је
да главни преговарач испред албанске стране заправо заступник врховне
натовске власти на Косову. Шта онда Србија може да очекује од ових
преговора? Шта Европска унија може да стави на преговарачки сто пред
Србију? Па свима мора бити јасно да је то независно Косово. Као што је
једини циљ војне агресије на Србију било независно Косово, тако је и у
данашњим преговорима једини циљ Запада да се дочепа и легализује
независност Косова.

Нема никакве сумње да постоји суштинска разлика између насилног отимања
Косова и прихватања Србије да буде увучена и постане саучесник стварања
независности Косова. Јер тек када Србија пристане да буде саучесник,
онда то више није отимачина и није лажна држава, него постаје легитимна
и нормална држава. Тек са пристанком Србије Косово се доиста уписује у
ред држава

За западне силе пристанак Србије да буде саучесник у свему овоме важан
је из још једног разлога. Тиме ни дивљачки напад на Србију 1999. године
више није нелегитиман акт агресије, већ бива аболиран од саме Србије и
накнадно добија своју легитимност. Другим речима, нераскидива је
повезаност војног напада на Србију и процеса стварања независности
Косова. Или је на Србију извршена агресија са циљем отимања дела њене
територије или је 1999. године изведена хуманитарна интервенција која је
ослободила Косово од угњетавања Србије. Ове две опције се разликују као
живот и смрт, оне се не могу помирити, оне једна другу искључују.

Сада се морамо запитати због чега и због којег то интереса Србија треба
да прихвати отимање своје територије? Због којег интереса треба да
изменимо историју и прихватимо да није било агресије, већ да је реч о
милосрдном чину НАТО-а. Зашто би Србија пристала да прихвати лаж уместо
истине и одрекне се себе саме, своје историје и свог националног идентитета?

Нама је понуђен одговор на сва ова судбоносна питања. Поручено нам је да
Србија треба да прође кроз катарзу. Или да Србија треба да превазиђе
прошлост. Укратко и најјасније поручено нам је да Србија треба да
промени свој национални код. Промена националног кода подразумева
ревизију, редефинисање, односно фалсификовање целокупне српске историје.
То би значило да нас је НАТО бомбардовао зарад нашег добра и да Србија
треба, што пре то боље, да упути замолницу да постане чланица НАТО
пакта. Затим то би значило да сама Србија треба помогне и подржи
независно Косово и од Косова направи најбољег суседа. Да, даље, Србија
треба да Војводини омогући статус државе у држави и промени свој Устав
којим ће се федерализовати Србија. Да, премда је српски народ највећа
жртва у прошлом веку, Србија треба да прихвати изворну и највећу кривицу
за ратове на простору претходне Југославије. И наравно, да следеће 2014.
године прогласи Гаврила Принципа терористом и извини се Хабсбуршкој
монархији. И тако редом од Карађорђа све до Немање и почетка српске
историје, да се да једно ново тумачење српског народа и српске државе у
духу евроатлантског система вредности.

Право питање је ако би се извршила ова промена националног кода да ли би
Србија више уопште постојала. Односно, боље речено, право питање је како
да се заустави падање Србије у ово ништавило и растакање сваке српске
државотворне идеје и националне самосвести. Ми се као народ и држава
налазимо пред великим и тешким искушењима, које захтевају прибраност
свих националних снага како би се одбранила Србија, њена територија, њен
национални идентитет и њена национална историја.

Сви смо свесни да главни удар на Србију иде управо преко Косова, као
темељне и највеће вредности српског народа. Ако Србија може да се
одрекне Косова као саме идеје свог постојања, онда је после тога сваки
наредни корак у разградњи српске државе и промени историјског кода
српског народа много лакши и изгледнији. И заиста, уколико смо спремни
да кажемо да Пећка патријаршија, Грачаница и Дечани нису наши, онда се с
правом поставља питање а шта је онда српско када нису ове светиње. Како
ћемо било шта моћи да бранимо и одбранимо, како ћемо било шта моћи да
докажемо, ако пристанемо да Косово није Србија.

Од Србије Европска унија захтева да нормализује односе са Косовом, што
дословно значи успостављање односа између две државе. Европска унија
нема другог циља када је у питању Косово, него да га отме од Србије и
створи независну државу под НАТО контролом. Заузврат Европска унија
Србији нуди ништа. У правом смислу нуди ништа. Србија треба да се
одрекне дела своје територије која је симбол српске историје и српске
државе, зарад датума за преговоре са Европском унијом. Заправо, морали
би смо и пре него што нам је понуђено да одбацимо овакву погодбу са
Европском унијом. Јер слободним људима, слободним народима и слободним
државама не приличи да разматрају овакве предлоге.

Рекао сам да је додељивање датума као награде за понижење Србије ништа.
Датум је заиста ништа у смислу било којег позитивног одређења. Турска
има датум и ево преговора више се и не зна од када и може тако
деценијама да преговара. Али ако датум није ништа, он истовремено може
итекако бити нови и неограничени резервоар уцењивања Србије. Оног
тренутка када би смо се одрекли Косова зарад датума, уследиле би нове
уцене и нови притисци и даља разградња и растурање српске државе.

Шта нам онда ваља чинити када узмемо у обзир све што је Србији рађено од
бомбардовања до данас. Када саберемо целокупно непосредно искуство које
имамо са НАТО пактом и Европском унијом, какву националну политику треба
да водимо? Најпре, морамо истинито сагледати ствари и јасно саопштити
грађанима да је Србија као држава угрожена. Нама опасност прети од
одлучне намере Европске уније да отме део српске територије. Када је то
тако не може се проглашавати да је државни циљ Србије да уђе у Европску
унију. Ниједној држави не може бити циљ да буде део организације која
непосредно ради на отимању дела њене територије. Све док Србија говори
да је њен циљ да уђе у Европску унију, то ће бити порука Бриселу да још
јаче настави са својим наумом да нам отме Косово.

Државна политика и ЕУ и Косово била је неистинита и доживела је тотални
слом. Од оног тренутка када је уз помоћ Брисела 2008. године Косово
прогласило једнострану независност никаква политика и ЕУ и Косово више
није била могућа. То се сада потпуно разобличило током најновијих
бриселских преговора у папиру који је Европска унија понудила Србији.
Суштина тог папира је независност Косова и у том папиру осим
независности Косова нема ничег другог.

Србија је сада у доброј прилици да одбаци предлог Европске уније са
убедљивим аргументима да је Брисел у правом смислу речи и искључиво
адвокат независности Косова. Европска унија може да учини Србији највећу
услугу ако нам због тога ускрати датум. То је пут који нас води обнови
српске државотворне политике. То је пут који нас води политици која се
више неће заснивати на подређивању наших државних, националних и
економских интереса вољи Европске уније. Као што је Србија само на
добитку од када је прогласила војну неутралност, тако би била само на
добитку ако би вазални однос који има према Европској унији заменила
проглашавањем политичке неутралности. Само политички неутрална Србија
има шансу да се развија као слободна и суверена држава. Тиме би Србија
постала држава која сарађује са свима и води рачуна првенствено и
искључиво о својим интересима. Политичка неутралност би нам омогућила да
скинемо омчу око врата коју нам је натурила Европска унија и да се
српска привреда слободно развија без наметнутог нам Споразума о
стабилизацији и придруживању.

Знам да није лако и једноставно да Србија промени однос према Европској
унији после толике пропаганде која је Европску унију изједначавала са
симболом лаког и удобног живота и благостања које неминовно долази. Али
ово је сада питање самог опстанка Србије и њене будућности. Без
успостављања једног нормалног односа према Европској унији, који потпуно
искључује да нам Европска унија може постављати било какве услове, и
који се заснива на чисто економском рачуну, може се десити да буде
угрожен и сам опстанак Србије.

Морамо се присетити НАТО агресије, морамо се присетити признавања
независности Косова од стране западних сила, морамо се присетити свих
уцена и претњи од стране Европске уније да будемо саучесници у стварању
независног Косова. Када све то знамо онда се морамо окренути животу,
морамо се окренути Србији и њеним интересима и ставити тачку на европске
интеграције. Србија а не Европска унија мора бити једини циљ српског
народа. Јачање и унапређивање Србије, развој српске привреде мора да
буде једина водиља српске политике.

С друге стране, ако Србија настави путем европских интеграција то ће
заправо бити пут даље разградње и урушавање српске државе. Политичка
неутралност води у обнову Србије, као што европске интеграције воде у
њено пропадање. На великој и судбоносној теми Косова биће одређена даља
судбина Србија. Није без разлога једном за увек речено да је Косово
грдно судилиште. На њему ћемо сви показати и ко смо и шта смо. Садашња
власт је добила прилику да за Србију уради много тако што ће одбити
бриселски папир. Најбољи начин за то јесте сазивање Народне скупштине
која је једина власна да Европској унији пошаље достојан одговор. То је
одговор да је Србија слободна и суверена држава која никада неће
трговати својом територијом, својом историјом и својим националним
идентитетом.

Данас када се сећамо свих убијених током НАТО агресије и свих разарања
која су нам нанета, морамо знати који је наш однос према западним
силима. То са стране Србије данас не може и не сме бити однос мржње и
непријатељства, али мора бити однос који је исправно и дубоко утемељен у
вођењу рачуна о нашим националним интересима. Само тако и жртве агресије
неће бити узалудне и разарање земље се неће претворити у представу да је
то урађено зарад добробити Србије. Морамо извући праве поуке из страшне
чињенице да смо били мета агресије. А та поука је да Србије мора да се
окрене себи и да као војно и политички неутрална држава сарађује са
свима, али и да никада не буде ничија марионета и ничији вазал.

Живела Србија.

--

Ноам Чомски: Погодба "Косово за Европу" није добра.

Kome pricas….

Ноам Чомски: Погодба "Косово за Европу" није добра, јер ЕУ не жели да јој приступе Срби

 

четвртак, 21. март 2013.

Београд - Погодба "Косово за Европу" није добра јер Европска унија није одушевљена идејом да јој приступе Срби, каже Ноам Чомски. "Приступање Србије ЕУ је у овом тренутку прилично дубиозан потез. Чак и под условом да ће вас Европа прихватити, што ни у ком случају није извесно. Знате, Европа је веома расистички настројена према идеји да у Унију уђу Срби, тако да то неће бити тако једноставно", каже Чомски. Чак и када би била, наводи Чомски, то не би био исправан потез, јер ЕУ тренутно срља у самоубилачком правцу, посебно због своје економске политике, која урушава сиромашније чланице. "У поређењу с њом, америчка финансијска политика изгледа веома прогресивна. Сама идеја да наметнете мере штедње државама представља економску катастрофу, и сада видимо шта се догађа. Сваки нормалан економиста то види, а чак и Међународни монетарни фонд то види", каже Чомски. Ноам Чомски, најважнији политички мислилац у ексклузивном разговору за нови број Недељника наводи да није изненађен преговорима Београда и Приштине, и да разуме притиске под којима се налази Србија. По њему, било је само питање дана када ће Београд попустити. "Постоји тај шаблон, да ће Запад подржавати власт, каква год да је, док год она испуњава њихове замисли. Исти случај сте имали с Милошевићем током осамдесетих и раних деведесетих", казао је Чомски за Недељник. Највећи живи интелектуалац, у првом интервјуу за српске медије после много година, објашњава да иза америчке подршке независном Косову стоји дуготрајно геополитичко промишљање. "Иницијатива Америке усмерена ка бившој Југославији и посебно Косову, управо је због одржавања и проширења америчке моћи у ономе што се геостратешки посматра као прилично круцијалан регион. Делом због Европе, а делом због Блиског истока ", говори Чомски. Чомски наводи да светом управља сила, не закон, нити сентименталност. "Чињеница да су Срби били толико храбри и толико делотворни у борби против нациста нема апсолутно никакав значај за Британију и Америку после рата. Они прате своје интересе, интересе моћи. Нема осећајности, нема правне одговорности. Тако функционише свет", каже Чомски. Чомски додаје да је Немачка признала независност Хрватске без икаквог обзира према међународном праву и без икакве бриге за српску мањину у Хрватској. "Наравно да је Југословенска народна армија прискочила у помоћ српској мањини. Тако да је немачка иницијатива представљала одлучујући корак који је донео тај огромни сукоб", наводи Чомски. Он упозорава да је Европа суштински расистичко друштво, које не трпи различитост. "Не влада у Европи, како је рекао Добрица Ћосић, само србофобија. Фобије су свуда. Неофашистичке партије све су јаче - посебно у Мађарској и Аустрији, али и у другим државама. Европа је веома расистичко друштво. Они не желе различитост, они желе хомогена друштва", каже Чомски. У великом интервјуу Недељнику, објављеном на десет страна, професор чувеног МИТ-а, почасни дипломац 37 универзитета и аутор више од стотину књига, говорио је и улози Немачке у распаду СФРЈ, о Латинској Америци после смрти Уга Чавеса, Арапском пролећу, ширењу НАТО пакта и оценио да је америчка спољна политика са Обамом направила велики заокрет - и то на горе, јер је постала бруталнија. (Недељник)