Сви у буну! Овако даље више не може!

---

Мила Алечковић Николић

Изађимо сви 6. априла и покажимо, као и наши преци, да се Србија, ни лажима, ни преварама, ни батинама, нити крађама, умирити не може!

Београд, 17.03.2013

Древна руска пословица каже: стид је осећај који ће спасти човечанство, а Французи имају изреку која каже: "Не постоје диктатори, нити постоје диктатуре, постоје само робови".

Бити роб то не значи бити окован ланцима или укљештен тешким камењем, него то значи имати свест која пристаје на ропство , мири се с њим, идентификује се с њим, или га се просто плаши и - не види га. Али, основно људско право јесте право на бунт у насиљу и неправди. Политика није статистичка рачуница угојених "депутата" који су се од народа отуђили у конформистичком и корумпираном парламенту, у који се улази на црвеном тепиху, политика није договор олигарха и плутократа, политика је од антике била, јесте и остаје - велико море људске слободе чији таласи увек изнова могу да уздрмају слепе и подмукле пирате.

Зато, као некада Виктор Иго који је говорио: "убијају један народ", или Емил Зола, и ја данас оптужујем:
Оптужујем банке у Србији за бескрупулозну пљачку све беднијих презадужених грађана и у сиромаштву разорених породица које грцају у отплаћивању наметнутих дугова и трпе самовољу и затезне камате , на годишњем нивоу, скоро десет пута веће него у Европи , док ове банке капитал износе ван Србије !

Оптужујем јавна предузећа у Србији међу којима предњачи власти увек удворички, тзв. "Инфостан", за бескрупулозну пљачку недопустивим каматама на камате (као да је реч о банци!, што не постоји нигде у Европи), народа и грађана Србије !

Оптужујем све пљачкаше који кроз сваки обични српски рачун, односно за сваку трансакцију промета и плаћања било ког смртниковог рачуна узимају по два евра (за које сиромашни могу да купе две литре млека), што такође не постоји нигде у Европи!

Оптужујем "Паркинг сервис", који није никакав сервис, јер не нуди никакве услуге грађанима, него само наплате и казне, за бескрупулозну пљачку становника свих градова Србије!

Оптужујем оне који су уништили железнице и саобраћај Србије својим крађама и довели дотле да Србија у 21. веку нема ни путеве, ни возове, ни аутобусе , а да ови последњи буду прљави, поцепани , смрдљиви, трули и да личе на гасне коморе!

Оптужујем оне који се баве енергетиком да подмукло саботирају руски "Јужни ток" и немилосрдно одлучују о повећањима цене струје у Србији у којој је струја могла да буде најјефтинија у Европи!

Оптужујем све оне који су чистом политиком монопола из партијских интереса довели Србију дотле да је храна у њој три пута скупља него у другим европским земљама, уз плате које су и до десет пута мање!

Оптужујем све лажне "левичаре" који одбијају пензиону помоћ инвалидима и све социјалне службе које гледају само како да се дочепају станова и кућа старих изнемоглих и преминулих лица !

Оптужујем сва тзв. јавна гласила , а посебно тзв. јавни сервис који се данас свео на "тајни сервис", да не заступају никакав општи интерес нити представљају икакву Јавност у Србији! Докле год они буду имали спискове забрањених јавних личности за њихове клониране политичке емисије, народ не треба да плаћа ове телевизије !

Оптужујем све оне који су некажњено допустили сађење отрова по пољима Србије са таблама фирме Монсанто, у виду генетски модификованог семена у Француској забрањеног и кажњивог строгим дугогодишњим затвором, за геноцид са предумишљајем над свим грађанима ове земље!

Оптужујем оне који нису хтели да ухапсе ниједног доказаног лопова (у око 20 "неразјашњених" финансијских афера само од 2000. године) који је џепарио српски народ у протеклих , најмање тринаест година , и који такве лопове постављају на места ректора или својих саветника!

Оптужујем све оне који за тринаест година номиналне демократије нису хтели да обуздају гурање похлепних и неуких креатура у тзв. државну дипломатију и њихово срамно "разгаћивање" по светским метрополама на рачун пропалог српског буџета!

Оптужујем све корумпиране судије које у радним споровима нису пресудиле у корист са посла избачених радника зато што их је неки државни тајкун позвао телефоном и понудио им измет златног телета!

Оптужујем све оне који су криви за НАТО окупацију српске територије и који су дозволили да НАТО трупе на мала врата, са својим "јужним напуљским крилом", продру у Србију!

Оптужујем оне који су оставили или се спремају да оставе Србе на Косову и Метохији, у окупацији, немаштини, беди, загађењу и прљавштини у којој живе, јер им ови више нису битно бирачко тело!

Најзад, оптужујем политички и економски систем који је омогућио да само 3 посто незаслужних људи у Србији живи одлично, док се огромна "нема већина" народа и заслужних научника и интелектуалаца мучи у глади и дуговима!

Позивам српски народ и све грађане Србије да се дигну на буну против пљачке, корупције, сиромаштва , против напуштања Срба на Косову и Метохији, и против времена у коме опет, по ко зна који пут у историји, добро живе једино банкарске газде и партијске улизице!

Позивам српски народ и све грађане Србије да достојанствено устану против унакаженог српског школства које се свело на скупу финансијску проституцију и које више не омогућава оно што је Жан Жак Русо звао нужним условом без кога нема никакве демократије - обавезним и бесплатним, или барем јевтиним образовањем за све!

Позивам српски народ и све грађане Србије да се 6. априла са великом архетипском снагом отпора нацистичком бомбардеру, дигну против беде у Србији и кажу: Овако даље више не може!

Позивам их да на следећим изборима не гласају више ни за кога ко је двадесет година уназад био у било каквој структури власти, већ само за потпуно нове и неиспрљане људе који још нису имали прилику да помогну својој земљи!

Позивам српски народ и грађане Србије, да сада, када гора зелени, буду спремни на снажно, искрено и храбро "српско пролеће", односно на нову велику народну буну!

Изађимо сви 6. априла и покажимо, као и наши преци, да се Србија, ни лажима, ни преварама, ни батинама, нити крађама, ни ове 2013. године лета господњег, умирити не може!


У име Покрета савести српских жена Женес

Проф. др Мила Алечковић

 

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/dveri-na-delu/2013/mart/ovako-vise-ne-moze.php

LEON KOJEN: KAPITULACIJA UZ ŠAMPANJAC

 

http://www.standard.rs/leon-kojen-kapitulacija-uz-sampanjac.html

LEON KOJEN: KAPITULACIJA UZ ŠAMPANJAC

petak, 15 mart 2013 14:25

Napad NATO na Srbiju 1999. godine nije se završio potpunom pobedom
zapadnih sila ni na teritorijalnom, ni na političkom, ni na diplomatskom
planu. Upros brutalnom proterivanju Srba sa najvećeg dela teritorije
Kosova i Metohije, u četiri opštine severno od Ibra Srbi su faktički
nastavili da žive pod sopstvenom lokalnom vlašću (sa sopstvenim
sudstvom, zdravstvom, obrazovanjem itd.) i da tako bar u delu pokrajine
održavaju kontinuitet legitimnih institucija Republike Srbije.

Na političkom planu, napad NATO na Srbiju izvan Zapada i zemalja pod
njegovim neposrednim uticajem ni 1999. ni kasnije nije primljen sa
odobravanjem, pa ni u samoj zapadnoj javnosti ideja vojne intervencije
„radi odbrane ljudskih prava" nikada nije prihvaćena onako kako su se
nadali njeni tvorci. Najzad, na međunarodnom i diplomatskom planu,
samoproglašena albanska država na Kosovu i Metohiji ni iz daleka nije
uspela onoliko koliko su to priželjkivali njeni američki i evropski
sponzori: pritisci na Srbiju da ovako ili onako prizna secesionističku
vlast u Prišini to najbolje pokazuju.

NE BI SE DESILO NIŠTA Zašto su onda ovih dana predsednik i vlada Srbije
politički i diplomatski potpuno kapitulirali, pristajući da, protiv
volje tamošnjeg srpskog stanovništva, Srbija sama ukine svoje legitimne
institucije na severu pokrajine i sarađuje sa prištinskim vlastima u
uspostavljanju kosovskih institucija tamo gde one nikada nisu postojale?
Srbija je 2006. i 2007. godine odbila da prihvati Ahtisarijev plan,
štiteći svoje elementarne interese, i ništa joj se strašno nije
dogodilo: nije zbog toga bila izložena ni vojnim pretnjama, ni
ekonomskim sankcijama, ni kulturnom ostrakizmu, jer čak ni Buš i Bler ne
bi pred svojom javnošću mogli da opravdaju takve mere.

U tom pogledu ništa se nije promenilo. Ni Obama, ni Angela Merkel, ni
briselska birokratija ne bi uradili ništa više da je Srbija odbila
nastavak dijaloga u Briselu (kako je to jednog trenutka predlagao
Tomislav Nikolić) nego što su zapadne sile uradile kada je Srbija
odbacila Ahtisarijev plan – izrazili bi svoje nezadovoljstvo, i na tome
bi se sve završilo. Odgovor na pitanje zašto Srbija od 2008. godine prvo
stidljivo, a onda sve otvorenije ide ka kapitulaciji u pitanju Kosova i
Metohije, da bi se ona danas i dogodila, mora se, dakle, potražiti na
drugoj strani.

Posle poslednjih izbora na kojima je SNS zamenila DS kao stožer režima,
u srpskoj političkoj eliti očigledno je dovršen proces koji je počeo još
sredinom devedesetih godina prošlog veka. Danas u Srbiji, sa izuzetkom
DSS (čija su načelna opredeljenja jasnija kada je u opoziciji nego kada
je na vlasti), nema nijedne veće stranke koja bi pod bilo kojim uslovima
bila spremna da se u nekoj važnijoj stvari suprotstavi Zapadu. U
predizbornim kampanjama ta se okolnost sa više ili manje uspeha
prikriva, i postojeća vlast se oštro kritikuje, kao što su prošle godine
SNS i SPS kritikovali Borisa Tadića i Borka Stefanovića, da bi danas
njihova sopstvena vlast svesno razgrađivala ustavno-pravni poredak
zemlje samo zato što joj se to traži iz Vašingtona, Berlina i Brisela.

JAZ PREMA NARODU Između naroda, koji je s mnogo razloga sve skeptičniji
prema „evropskom putu" Srbije, i političke elite slepo poslušne Zapadu
tako se stvara opasan jaz. Taj jaz će biti sve vidljiviji kako sledećih
nedelja i meseci kapitulacija Beograda bude sve očiglednija, da na kraju
najverovatnije dobije konačan pečat ispunjavanjem nemačkog zahteva da se
potpiše sporazum o dobrosusedskim odnosima između Srbije i Kosova. Tim
sporazumom bi se, kako se ovih dana može pročitati u verodostojnim
izvorima, Srbija obavezala da u svemu tretira Kosovo kao ravnopravnog
partnera i prijateljsku državu, osim u tome što je ne bi formalno priznala.

Kažu da je Dragiša Cvetković u vozu plakao putujući u Berlin da potpiše
pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu. Gledajući nasmešena lica srpskih
pregovarača u Briselu, jasno je da nema te opasnosti: politička predaja
Kosova Albancima obaviće se uz šampanjac.

Možda najbolji srpski diplomata posle Jovana Ristića, Milovan
Milovanović, napisao je kao mlad čovek u svojoj doktorskoj disertaciji:
„Samo narodi koji hoće da se brane naći će u konačnom času sukoba
branioce svoje stvari". Sve što je Srbija činila ili, bolje reći, nije
činila od 2008. godine do danas potvrđuje ovu samo naoko paradoksalnu
istinu. Umesto da traži prijatelje i saveznike tamo gde ih je lako mogla
naći, Srbija danas sama dovršava na Kosovu ono što NATO nije dospeo da
uradi 1999. godine.

Taj bezrazložni poraz današnji režim će na sve načine pokušati da
prikrije, ali teško je verovati da će u tome uspeti: pred Srbijom stoje
godine neizvesnosti, u kojima će narod – danas potpuno isključen iz
svakog važnijeg političkog odlučivanja – nastojati da novim putevima
izbori za sebe pravo da odlučuje o svojoj sudbini.

Izlaganje na skupu „Srbija i kosovsko pitanje", održanom 14. marta 2013.
u Beogradu

--

Kusturica: Amerika Dodiku sprema Miloševićev scenario

Kusturica: Amerika Dodiku sprema Miloševićev scenario

Srna - 27.02.2013 16:28

BEOGRAD - Predsjedniku Republike Srpske Miloradu Dodiku Amerika sprema "Miloševićev scenario" želeći da ga kazni zbog izgradnje gasovoda "Južni tok" u Srpskoj, rekao je proslavljeni režiser i idejni tvorac Andrićgrada Emir Kusturica.

"Veliki brat ne prašta onima koji se usude da misle svojom glavom i za dobrobit svojih država, manipulišući pojedincima iz tog istog naroda kao pogonskim gorivom za stvaranje čopora željnog hajke!

Sada Dodik ne valja, jer ne da Republiku Srpsku ni po koju cenu, pa mu kuvaju 5. oktobar, mada, ubijeđen sam, udariće glavom o zid. Srbi su čudan narod, vječito željan promjena, iako nas istina uči da nam je gore poslije svake nove promjene... Otkako nas je Amerika naučila da se za `prava` borimo na ulici, načinili su od nas čopor i u psihu pojedinca usadili psihologiju mase!", istakao je Kusturica za sutrašnje izdanje beogradskog lista "Nedeljnik".

Govoreći o Andrićgradu, Kusturica je rekao da grad od kamena jednima smeta jer tamo neki Emir veliča Andrića, njegovo djelo, srpsku duhovnost i vjeru, a drugima jer na taj način hoće da sruše Dodika, koji će ovome narodu ostaviti više nego malo ko prije njega.

"Pri tom, ti isti koji preko mene žele da udare na Dodika su od Andrića i grada koji ima ćupriju napravili kasabu, daleku proviciju u svakom smislu te riječi! Nećemo ni on ni ja ponijeti ovo za sobom u grob! Andrićgrad je bedem i spomenik slovenstvu, najzapadnija vizantijska kula", konstatovao je Kusturica.

U zvonima replike Visokih Dečana, koja će biti podignuta u gradu od kamena, kaže Kusturica, jednako prijetnju vide i Srbi i Bošnjaci.

"Kad kažem Srbi, mislim na višegradske vlasti koji udarajući na Kusturicu zapravo udaraju na Dodika, koji je nešto najbolje što je Republici Srpskoj moglo da se dogodi, a ovi drugi, iz Federacije, zato što u tome vide nekakvo navodno Kusturičino velikosrbovanje.

A pri tom, kada se kaže `velika Albanija` to je sasvim u redu, prihvata se kao aksiom, dok pomen velike Srbije asocira na sva zla ovog svijeta, mada nije ništa više od simbolike, jer Srbija jeste velika - u kulturi, duhovnosti, tradiciji... Može li narod koji ima Andrića da bude išta drugo do - veliki?! Može li država u čiju su slavu podignuti ti isti Visoki Dečani da bude mala...", istakao je Kusturica.

Dogodine će, najavio je on, u Ulici Mlade Bosne, u Andrićgradu biti obilježena godišnjica Prvog svjetskog rata, a ne u Sarajevu, kako neki planiraju i gdje, kao kaže, pozivaju na centralnu proslavu nudeći bogatu refundaciju za to.

"Čemu proslava u Sarajevu i šta će Srbija tamo, kada se zna da je iz rata izašla kao jedna od najvećih i najčasnijih pobjednica?! Na proslavi u Sarajevu je mjesto onima koji su bili s druge strane rova, ali Srbiji ne! Zato ćemo u centralnoj ulici Andrićgrada proslaviti taj značajan i veliki dio srpske istorije, s kojom, nažalost, nije naučila da se nosi i da ga prihvati na pravi način", zaključio je Kusturica.

http://www.nezavisne.com/novosti/bih/Kusturica-Amerika-Dodiku-sprema-Milosevicev-scenario-181883.html

стали коментари

Џулијан Харстон

Неуспех мегафон дипломатије

Иритирајуће коришћење „европских", или, још горе, „цивилизованих стандарда" као прута за јавно шибање Србије и Срба

На површини, Србија и Сирија немају ничег заједничког. Једино што деле су сећања на поносно место у Покрету несврстаних када је он у прошлости нешто значио.

Али, када се пре неколико недеља немачки амбасадор у Београду извинио због нељубазне изјаве коју је дао о Србији, веза између Србије и Сирије постала је јасна.

Та веза је неуспех западне „мегафон дипломатије" да утиче набоље. Неуспех јавне дипломатије САД, Велике Британије, Француске и Немачке да служе интересима стабилности и у Србији и у Сирији, па тако и неуспех да се ојачају и „западни" интереси и интереси сиромашних људи Сирије или Србије.

У случају Сирије, јавно и гласно морално згражавање западних лидера на почетку грађанског рата није ништа допринело да се проблем реши, колико год је то згражавање било оправдано, а и даље јесте.

Било је изнад свега неопходно разумети да проблем могу да реше они који су му најближи. Турска, државе залива, Египат, чак и Иран. Било је неопходно схватити да су решење отежавале самоправедне декларације за домаћу употребу лидера Запада – чији су морални ауторитет ратови у Авганистану и Ираку свели на најниже нивое у новијој историји, док је Либија по мишљењу многих, укључујући Русију и Кину, показала недостатак поштених намера.

Упркос напорима Кофија Анана и Лахдара Брахимија невини на обе стране настављају да умиру на страшне начине. Три стална члана Савета безбедности УН су, захтевајући акцију, схватили да су укопали позиције Русије и Кине олакшавајући им отпор. Колико би за ове две сталне чланице било теже да кажу „не" да су катализатори акције били Арапи, Иранци, или глас НАТО савезника, Турске.

У Србији је „извињење" немачког амбасадора било важно. Можда су то извињење и недавна мирнија и пажљивија саопштења САД наговештај да су прошли дани преувеличаних експлозија оправданог незадовољства јавности и дипломатије понижавања.

Србија и Срби постали су увећано иритирани обичајем важних западних, европских или НАТО амбасадора и других гостију који користе „европске стандарде", или, још горе, „цивилизоване стандарде" као прут за јавно шибање Србије и Срба .

Неодржавање геј параде пре две године и тренутне изјаве британског амбасадора и других да је Србија „поново" показала да није у стању да се придружи цивилизованом делу Европе. Нема везе што су Бугари своју прву геј параду одржали тек по уласку у ЕУ.

Трагична смрт француског фудбалског навијача навела је француског амбасадора да преко ТВ с правом осуђује убиство, али не и да се придружи хору који је тврдио да је то још један разлог да се Србија искључи из „цивилизованог" друштва. Можда гa његови саветници нису подсетили да се последња слична смрт у Француској догодила само две године раније.

Срби по својој природи и искуству верују у завере, а имају обичај да због њих слежу раменима. Чињеница да је „шенген" младе Србе оставио да сатима пред конзулатима у Београду чекају на визе, годинама после већине њихових балканских суседа, доживљена је као још једна неправда од стране оних који су одабрали да забораве да је Србија била чврст савезник у два светска рата и да њени млади људи не сносе никакву одговорност за скорашње догађаје.

Политику западних влада према Србији последњих десетак година воде они који су средином деведесетих догађаје на Балкану посматрали са осредњих позиција у одељењима за Балкан министарстава иностраних послова или у Бриселу. Они нису имали никакве сумње да су Срби зликовци.

У Лондону је постојало додатно оптерећујуће сећање на оно што се у остатку Европе доживљавало као подршка Србији. Резултат је био да се дуго после Дејтона, бомбардовања Београда и догађаја на Косову задржао обичај јавних напада на Србију уз снисходљив закључак како се Срби никада неће променити. Био је то и обичај амбасадорaу Београду, како приватно тако и јавно. Обичај који би се у мање толерантним престоницама завршио са захтевима да неки од тих амбасадора напусте земљу.

И, попут Сирије, резултати су били сасвим друкчији од очекиваних. Србија остаје кључ стабилности и успеха Балкана из разлога које овде не треба понављати. Ипак, контрадикторне дневне изјаве које долазе из Брисела и других адреса поводом српског приближавања ЕУ само дестабилизују, не подучавају.

Уколико је немачко извињење, такво какво је, вододелница, онда хвала богу. Коначно ће се мегафони вратити у радње са опремом за ванредне ситуације. Можда ће око Косова бити схваћено да обе стране треба охрабрити да преговарају уколико се жели прогрес и уколико се разоткрије и промени ендемско непоштење оних који кажу да су статусно неутрални.

Можда Србија и Срби, посебно њена добро образована младост, треба заиста да осете да је прошлост иза њих и да су они цењени чланови Европе којима је допуштено да сањају, без гласног узнемиравања.

Бивши помоћник генералног секретара УН и његов представник у Београду

Џулијан Харстон

објављено: 22.02.2013.

http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Neuspeh-megafon-diplomatije.sr.html

ТОМ ХЕНКС БРАНИ СРБЕ: Косово је српско!

ТОМ ХЕНКС БРАНИ СРБЕ: Косово је српско!

С. М.

ЛОС АНЂЕЛЕС-Чувена холивудска звезда, двотруки добитник Оскара, глумац Том Хенкс, неочекивано је стао на страну Срба и у емисији кабловске станице „Е" рекао да је Косово одувек било српско и да ће бити једног дана поново!

 

Хенкс је наиме, говорећи о скорашњем почетку снимања холивудског спектакла о историјату настанка Израелске државе у продукцији Стивена Спилберга а где ће играти једну од главних улога, упоредио голготу Јевреја са страдањем и патњом косовских Срба.
-Јевреји су током Другог светског рата претрпели погром холокауста а да не говорим шта им се све дешавало стотинама годинама раније. И поред свега тога никада нису губили веру у своје корене и да ће вратити своју земљу па су се цео један миленијум поздрављали са „Догодине у Јерусалиму". Сличан случај имамо и данас када је реч о Косову. Тамо су некада живели Срби, подизали манастире и имали своје краљеве а онда су дошли Албанци и протерали Србе. Крајем 20 века на Србе су падале и НАТО бомбе али они и даље не желе да признају да је Косово самостална држава и говоре „Косово је Србија", попут Јевреја некада који су се на крају ипак вратили у своју земљу, па можда то буде случај и са Србима, рекао је Хенкс.
Том Хенкс је иначе познат у Холивуду по свом интересовању за историјске теме, учествовао је заједно са Спилбргом и у документарно-историјском филму о Другом светском рату а важи за једног од не само најбољих већ и најобразованијих холивудских глумаца.

 

 

 

http://www.pravda.rs/2013/02/17/tom-henks-brani-srbe-kosovo-je-srpsko/

Milovan Danojlić - Škola na popravnom ispitu

 

Извор : недељник „ПЕЧАТ" бр.252 25.01.2013.

 

ШКОЛЕ НА ПОПРАВНОМ ИСПИТУ

Колумне | Милован Данојлић | januar 25, 2013 00:30

---

 

Пише Милован Данојлић

Образовни ниво нашег света је изнад америчког просека – па шта? Ко ће нам, за то, дати одговарајућу материјалну надокнаду? Општа култура и широки духовни видици ни у прошлости нису имали утврђену тржишну вредност, али су, као самосврховити циљеви, прећутно уважавани

Пита Циганче оца у чему је разлика између бесплатно и џабе. Са висине животног искуства родитељ одговара:
„Школовање ти је, на пример, бесплатно, а школујеш се џабе."

Овај духовити парадокс, настао из померене употребе синонима, изражава једно широко распрострањено разочарање. Од образовања се премного очекивало, а премало добило. На први поглед, ништа. Са знањем стеченим у основној школи, колико год било неопходно, ништа се озбиљно не да започети. Од њега ни сујета нема вајде. А тек је гимназија, реална и неусмерена, у безваздушном простору. Обученост у читању, писању и рачунању, олакшава општење у државним установама, у трговинама и банкама, омогућава читање новина и упутстава за коришћење беле технике. За уживање у великим делима класичне и модерне књижевности хоће се друга врста духовне радозналости и интелектуалне предспреме. Оно што нам утуве у детињству и у раној младости, и напабирчени отпаци опште културе, не обезбеђују пристојно запослење. Отуда горчина у процени да се школујемо џабе. Сасвим џабе? Описмењени дечак из ромске заједнице је, ипак, у нешто бољем положају од свог скроз неписменог рођака: постао је равноправан припадник милионске армије незапослених у којој ће се борити за преживљавање.

*

Пред нашим очима замиру једна мала, и једна велика нада. Малу су донедавно гајили појединци очекујући да ће им школа, без обзира на ниво и усмерење, помоћи у друштвеном напредовању. Она друга, велика нада, гајена је на широком, историјском плану. Она је рачунала да ће се, освајањем како практичних, тако и непрактичних знања, народне заједнице и потлачене друштвене класе извући из неразвијености, односно заосталости. Обе наде су се изјаловиле. Образовни ниво нашег света је изнад америчког просека – па шта? Ко ће нам, за то, дати одговарајућу материјалну надокнаду? Општа култура и широки духовни видици ни у прошлости нису имали утврђену тржишну вредност, али су, као самосврховити циљеви, прећутно уважавани. Незапослени лингвиста, песник или филозоф наћи ће утеху у достојанству духовности, што је незапосленом инжењеру ускраћено. Не живи се само од хлеба: ову узвишену мисао свакако није изрекао човек празна стомака.

Идолатрија образовања, негована од ренесансе и века просвећености, крунисана увођењем   обавезног школовања, дала је лепе резултате на које смо огуглали; у индустријској епохи, она је открила ограничења која се не дају превазићи. Визија је ишла у висину, и у ширину, да се расплине у бескрају. Наше време тражи сужавање фокуса, усредсређивање,  специјализацију.  Универзалност је експлодирала, распала се на основне састојке, на дисциплине и струке. Преовлађујући тип зналца је фах-идиот. Са укидањем бесплатног режима у делу виших просветних завода одбацује се замисао о школи као сигурносном вентилу који би требало да ублажи оштрину друштвене неједнакости. Свако је, по тој замисли, уз одређени труд и вољу имао изгледа да савлада ограничења наметнута рођењем у нижој класи. Прилику сv искористили изразито даровити; осталима је дато да се теше некорисним дипломама и привидном успешношћу. Способни ђаци из сељачких и радничких породица би се,  завршетку студија, придруживали владајућој класи, учвршћујући поредак неједнакост. Покушај јачања друштвене кохезије прошао је и на теоријском, и на практичном плану. Почетком 20. века распон између највиших и најнижих примања у индустријској призводњи износио је, отприлике, 30:1; данас иде и до 300:1.

Верна својој хуманистичкој традицији, Европа је дуго одбијала да се помири са чињеницом да школа није за свакога. Демократизација образовања даје многе нежељене учинке: снижен је квалитет наставе, уводи се описно оцењивање, већ се истављају захтеви да разред могу понављати само они ђаци чији родитељи на то пристану. Срозавањем наставе лоши ђаци, сем мале варке, ништа не добијају, а добри много губе. У делу виших школа одавно је заведена хијерархија: зна се који факултети вреде, а који служе за самообмањивање и одлагање суочавања са животном збиљом. У Америци, која не пати од егалитаристичких искушења, ова раслојеност је чак извор поноса. Склона хипокризији, Европа одвраћа очи од истине, а у пракси следи прагматизам Новог света.

Два века напредовања, да би се стигло у тачку из које се пошло... Шта све Доситеј, у Животу и прикљученијима, није очекивао од просвете, а шта би видео кад би данас пропешачио Европом! Калуђери, против којих је онолико грмео, на лествици друштвених зала заузимају неважно и невидљиво место; Црква иде у ред ретких установа којих се не стидимо. Велики просветитељ се надао збраћењу јужнословенских народа, држећи да је незналаштво узрок верских подела и међунационалне мржње. Тамо, у мрачној прошлости, није било толико братоубилаштва и крвопролића колико их је, на југу Европе, донео просвећени 20. век. Варвари, који су у том веку два пута прегазили наш континент, нису изаврли из балканских гудура, ни из афричких џунгли, него са простора који је дао Баха, Шопенхауера и Гетеа. Култура је једно, цивилизација друго, а технички прогрес нешто треће.

*

Кад већ поменух културу, цивилизацију, и творца Фауста... Прочитавши, године 1827. Бановић Страхињу, Гете се нашао, у недоумици: зар је могућно да се, у једној варварској средини, испева песма такве истанчаности? Није ли разрешење драме предложио немачки преводилац, да би угодио укусу просвећене домаће публике? Или се опроштај љуби неверници даде објаснити варварском својеглавошћу (barbarishen Willkuhr)? У писму пријатељу Гете вели да би волео провирити у збирку „доброг Вука" (in des guten Wuks Gedichten), да упореди превод ca изворником.

Варварин из малене Бањске покрај Ибра поседовао је, такође, извесну културу, то јест вековима нагомилавану мудрост свог племена, као што се, на другој страни, цивилизовани аријевци - што видесмо у прошлом веку - нису ослободили тевтонског дивљаштва и расне ароганције.

Школа нам помаже да развијемо и артикулишемо оно што већ носимо у себи; она не бира ни појединачне могућности, ни заједничке приоритете. Уметност, лепе вештине, морално и религиозно васпитање, класични језици, филозофија, оно што се некад звало humanitates, на чему смо градили свој културни идентитет, изгубили су повлашћено место у образовном систему. У Бриселском уставу се не помињу хришћанске основе европске цивилизације. Сам појам идентитета је у немилости. У либералном капитализму идеални грађанин је створење без завичаја, без памћења, без националне припадности. Северноамерички meltingpot би да сједини и поништи све те посебности. Филозофија, грчки и латински су препуштени маргиналцима и чудацима. Професори обучавају професоре, да се сачува семе.

Школство се престројава, за њ ће се неко место увек наћи. Висока култура је у деликатнијем положају, она се лакше жртвује, поготово у раздобљима кризе. Па опет, утисак да се врхови освојени у бољим временима обрушавају и снижавају вероватно је у вези са ширењем опште културне базе. Врхови се теже уочавају, масовна култура је замаглила видике. Деветнаести век је дао Доситеја. Вука, Стерију, Даничића, Бранка, Његоша. и још понеког. Око њих се ширила пустиња крепке неписмености. Великана је, и у нашем времену, отприлике толико - десетак. Они су се уздигли у плићаку полуписмености.

Faraoni i fukare

IZ DIPLOMATSKOG UGLA

 

Faraoni i fukare

 

Smjenjuju se naši faraoni na vlasti. Hoće i treće mandate. Tako bi sa Miloševićem, Tadićem, a sada bi i Vujanović da faraoniše. Valjda će i on proći, kao i prva dvojica. Bilo je prije njih i većih faraona: kralj Aleksandar Ujedinitelj, Broz. Zarad njihove faraonske vladavine ginule su naše patriote, a potom su ponižavane, jer Crnogorci i Srbi su imali, a i danas imaju, na vlasti one koji se izruguju sopstvenoj istoriji na osnovu Džordž Orvelove misli: „Najbolji način da uništite jedan narod je da poričete i uništite njegovo razumijevanje sopstvene istorije". Oko toga se zdušno trude Tadić, Gospodar, Filip, Dačić, a to je činila i dinastija Karađorđevića. Broza nema među nabrojanima, jer oni su još gori od njega, pošto on nije uništavao svoj narod, kao ovi, već Srbe i Crnogorce, tjerajući ih na golootočki kamen i pucajući na njih sa Bežanijske kose, kao austrougarski domobran. Svaka ideologija i dinastija brisala je sve prethodne da bi uzdigla sebe na nedostojan način, te su svi oni isti, što se raje tiče.

Karađorđevići su maltretirali genijalnog vojskovođu, vojvodu Živojina Mišića. Dva puta ga penzionisali, natjerali ga da živi i u bijedi, a potom ga vadili iz naftalina, kada god bi zagrmjelo. No, on i nije prošao tako loše, kao vojvoda Petar Bojović iz roda Vasojevića. Njega je posluga podbrozičkog đenerala Kapidžića pretukla u devetoj deceniji života, 20. januara 1945, prilikom prinudnog iseljenja iz njegove kuće u Beogradu, pošto je išutirala njegovu šapku srpskog vojvode. Zbog toga je umro, a podbrozice su na Radio Beogradu objavile da će svako ko dođe na sahranu biti uhapšen.
Doživio je poniženja i major Dragutin Gavrilović, koji je, u odbrani Beograda, 7. oktobra 1915, od iste ove napasti koja bi danas da nas evropeizuje, naredio srpskim vojnicima: „Junaci! Tačno u 15 časova neprijatelja treba razbiti vašim silnim jurišem, raznijeti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, mora da bude svetao. Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i otadžbine. Vi nemate, dakle, da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje. Zato napred u slavu! Za kralja i otadžbinu! Živio kralj! Živio Beograd!" Međutim, dok je major Gavrilović bio u nacističkom logoru u Nirnbergu,
podbrozičke vlasti kažnjavale su njegovu porodicu. Kćerke nijesu mogle da dobiju posao, jer se otac „nije vratio iz emigracije". Na povratku iz logora pretučen je na ulici, u Beogradu, i umro 19. jula 1945, u krajnjoj bijedi, a žena i djeca nijesu dobijali njegovu vojnu penziju punih deset godina.

Karađorđevići su se sramno ponijeli, poslije Prvog rata, prema ratnim vojnim invalidima (baš kao i današnje vlasti prema ratnim invalidima naših boraca iz zadnjih ratova), a ugušili su u krvi bunu srpskih ratnih veterana, koja je izbila zato što im je Aleksandar Ujedinitelj nametnuo za komandante dojučerašnje poražene neprijatelje, austrougarske oficire, koji su ih ponižavali u službi.

Dačić i Gospodar se rukuju sa Hašiš Zmijom, specijalistom za vađenje srca živim Srbima, dok časni general Vladimir Lazarević čami u haškom kazamatu, čiji se predsjednik Teodor Meron cinično smije na pitanje srpskog ministra pravde Nikole Selakovića: „Ko je ubijao Srbe?"

Boris i Gospodar poslaše u Hag srpske generale koji su branili zemlju zadnjih dvadeset godina, jer kod nas uvijek najgore prođu junaci sa prvih linija fronta, a poslije rata isplivaju budale i fukare. Baš kao što reče Ivo Andrić: „Dođu tako ponekad vremena, kada pamet zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati".

 

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Povodi&datum=2013-01-30&clanak=365261&naslov=%20Faraoni%20i%20fukare