За ким звона не звоне

За ким звона не звоне

17. септембар 2012.
pravoslavie.ru

 

Недавно је руски ТВ канал „Култура" приказао документарни филм „За ким звона не звоне" о драматичној судбини манастира и храмова на Косову. Са аутором сценарија Сергејем Барабановом разговарао је јеромонах Игњатије Шестаков.

 

Кадар из филма Сергеја Балабанова „За ким звона не звоне". Извор: pravoslavie.ru.

 Сергеј Барабанов, аутор сценарија за овај филм, први пут је био на Косову још као студент на пракси. Било је то почетком 1970-их.

 „Тада се Југославија сматрала капијом Запада и ми смо горели од жеље да се купамо на плажама Јадранског мора, да играмо у дискотекама које су тада код нас биле забрањене, да купимо фармерке за којима смо толико жудели. Али све је то некако одмах било потиснуто у други план када смо видели величанствене древне манастире и фреске, када смо сазнали историју те покрајине, која је током многих векова била бедем православног света у Јужној Европи. Видели смо и поносну аскетску лепоту монаха и свештеника. Буквално смо се заљубили у ту земљу."

 
РПЦ са болом примила вест о нападу на цркву у Штимљу на Косову
Руска православна црква (РПЦ) изражава забринутост због најновијег скрнављења српских цркава на Косову. Јуче је црква у Штимљу напуњена смећем, док су ликови светитеља у цркви унакажени.

Следећи сусрет са Косовом одиграо се много година касније. Сергеј Барабанов је као ратни дописник федералних ТВ канала провео много недеља на ратом захваћеном Косову.

 „Била је то страшна слика. Гинули су људи, горела села, рушени су манастири који су на тој земљи постојали преко 700 година. Изгледало је да је колевка словенства и православља на Балкану осуђена на пропаст."

 Управо тада је Сергеј и дошао на идеју да сними филм о трагедији косовских манастира. Тада је рођен и назив филма: „За ким звона не звоне". Имао је утисак да историја српског православља на овој земљи одлази у прошлост. Филм је био замишљен као реквијем.

 „Стварност је, на срећу, била друкчија. Јесте да смо видели и снимили срушене храмове и манастире, спаљене српске куће, избеглице, чули смо и приказали десетине трагичних судбина, али пред нама и нашим објективима ипак није била пустиња. Храмови се обнављају, многи су већ освештани. Сестре манастира Соколица сликају иконе и продају их, и тим новцем обнављају обитељ. У јеку су радови у манастиру Девич, који је био готово потпуно уништен. Подигнут је сасвим нови манастир у Ђаковици, у граду где цело српско становништво чине четири православне монахиње. У Србији се данас живи оскудно, а православни верници жртвују и свој последњи динар за ову обнову. Помажу и сестринске Цркве, пре свега Руска православна црква. Одлучено је да се не затвори ниједан једини храм. Ако у селу живи макар један православни хришћанин, значи да тамо постоји православни храм, и свештеник одлази код тог хришћанина. То улива оптимизам и наду."

 „О чему, по вама, говори овај филм?"

 
Сасвим неконтролисано Косово
Још један датум је ушао у историју: 10. септембра 2012. престала је да постоји Међународна цивилна канцеларија, основана 2008. ради надгледања стања на Косову после самопроглашења независности. Нажалост, реакција српских власти није била једнозначна.

„Филм говори о томе да се вера не може убити. Све док на тој земљи живи бар један православни хришћанин, живеће и само православље, јер је вера у нама. Ми смо наш филм снимали као професионалци. Можда звучи отрцано, али људи из наше професије заиста су дужни да говоре народу истину. Оно што се догодило на Косову је страшна истина, и свет мора да зна ту истину."

 

„Кажете 'ми'. Ко је и када са вама радио на том филму? Где је филм сниман?"

 

„Филм је производња компаније 'Миријам Медија', на чему им се најтоплије захваљујемо. Снимљен је по наруџбини Министарства за везе и медије, као и ТВ канала 'Култура'. Радио сам на филму заједно са редитељем Григоријем Илугдином. Снимање је обављено од маја до јуна ове године. Све остало време је утрошено на монтажу слике, монтажу звука, итд. Трудили смо се да искористимо што мање архивских снимака. Сви снимци су лично наши, изузев кадрова који приказују догађаје из 1999-2004. Снимали смо по целом Косову. Снимали смо чувене манастире Грачаницу и Високе Дечане, град Призрен (један од најлепших на Косову), села у српским енклавама, обичне људе са села."

 

„Радећи на филму Ви сте лично контактирали са људима који живе у врло специфичним условима. Њихове тешкоће и њихов бол можда не може ни да схвати већина нас, који живимо безбрижно или у потпуно друкчијим условима. Какав су утисак на вас лично оставили ти људи, и уопште рад на Косову и Метохији?"

 

„Они људи који су остали на Косову (а око 200 хиљада Срба је било принуђено да напусти свој завичај) пре свега уливају осећање најдубљег поштовања и усхићења. То је морални подвиг у име вере и у име свога народа. Ми нисмо имали намеру да уносимо било какав рефрен у текст нашег филма, али сваки саговорник нам је рекао: 'Ја никуд одавде не идем, јер су овде гробови мојих предака и православне светиње српског народа'. Знате шта, ја нисам нарочито сентименталан, али верујте, када човек чује тако нешто, једва се уздржи од суза. Довољно је поменути животну причу монахиње која је пре монашења лепо живела у Немачкој, примала добру пензију, али кад се догодила трагедија, све је оставила, отишла у родни град Ђаковицу и замонашила се."

 

„Какво место у светској и пре свега европској култури, по вашем мишљењу, заузимају споменици и светиње на Косову и Метохији? Шта би значило њихово уништење?"

 

„То је најважнији део светске културе. Четири манастира су на списку највреднијих споменика УНЕСКО-а. Ту су јединствене фреске српске школе 14. века, таквих фресака нема нигде на свету. Кажу да људски живот нема цену. Али и свака икона, сваки зид тих храмова такође нема цену. Њихово уништење било би ненадокнадиво не само за Србе, него и за читаво човечанство. Американци су већ назвали та места 'долином фресака'. Штета што они раније нису били на тим местима, онда можда и не би пре дванаест година њихови авиони бомбардовали ту долину. А овако, те фреске сада морају да се рестауришу."

 

„Имали сте прилике да много разговарате са људима и у тим личним разговорима чујете шта косовски Срби мисле о Русима и Русији, о нашој цркви. По вашем мишљењу, шта конкретно они очекују од нас, ако уопште нешто очекују?"

„

 Имао сам утисак да историја српског православља на овој земљи одлази у прошлост. Филм је био замишљен као реквијем. Стварност је, на срећу, била друкчија.

Сергеј Балабанов

 

„Они су нам захвални за солидарност и сталну помоћ. Криво им је што тада нисмо могли да заштитимо њихову земљу од распада и бомбардовања. Али дипломатија је уметност могућег, а тада није било могуће почети нови рат на Балкану, јер би се ратни пожар пренео на цео свет.

 

Већина Срба од нас очекује топлину и саосећање. Ја не позивам да људи одмах после пројекције филма трче у банку и уплаћују новац. Вероватно то није најважније. Можда ће четири старе монахиње из Ђаковице, које су потпуно изоловане у своме манастиру, бити срећне ако из Русије добију писмо са речима подршке. А пред зиму не би била сувишна ни топла одећа."

 

„Шта бисте ви, као аутор филма, пожелели гледаоцима?"

 

„Обично аутор филма жели гледаоцима да уживају у пројекцији, али овде неће бити уживања. То ће бити горких 40 минута. Потрудите се да не останете равнодушни према несрећи наше браће по крви и вери. Вера је тешко бреме које човек носи, и тешко искушење које подноси. А они часно носе своју веру. Ако то осетите, онда се нисмо узалуд трудили.

 

Овај текст је адаптирана верзија оригиналног материјала са pravoslavie.ru.

http://ruskarec.ru/articles/2012/09/17/za_kim_zvona_ne_zvone_16889.html

Kakvu Srbiju žele SAD i saveznici?

ZIDANJE SKADRA

 

Nedićeva zemlja

 

Kameron Manter, bivši ambasador Sjedinjenih Država u Beogradu, opisao je kako je u bivšem predsjedniku srpske vlade Vojislavu Koštunici vidio odgovornog za paljenje dijela američke ambasade krajem februara 2008. godine. Poslije toga premijerovi dani bili su odbrojani. Genijalni američki diplomata osmislio je strategiju uklanjanja nepokornog vođe Al-Dss-a!

Po nesreći, izvjesni besmisleni obziri, koji iz nekih razloga prave razliku između Azije, Afrike i Južne Amerike na jednoj, te zapadnog svijeta (pa makar bila riječ i o Balanskom poluostrvu) na drugoj strani, onemogućili su da sa jednim takvim bude postupljeno po proceduri koja je, ipak, jedina efikasna i trajna.

Imperija je, ipak, uzvratila udarac! Ambasador je odlučio da pridobije vođu SPS-a Ivicu Dačića za „proevropsku opciju" i tako obori Koštunicu. Zli čitaoci bi možda pomislili da su Dačiću za takvu promjenu (sjetimo se, on je bio na onoj drugoj strani skoro osamnaest godina) dali neki novac. Ali, ne. Ne, ne i ne! Odveli su ga, kaže ambasador, na neki sastanak evropskih socijalista (natuknu onako uzgred da se tamo dobro jelo) gdje su Dačića tadašnji španski i grčki premijer ubijedili da radi stupanja u članstvo Internacionale sklopi savez sa Demokratskom strankom. Sve ostalo je istorija... Ambasador nas je još obavijestio o ponečemu iz tih teških dana napada „bitangi" (prevod našeg novinara) na američku ambasadu. Kaže ostao je zadivljen djelovanjem marinaca koji su imali pravo da pucaju, ali to nijesu učinili. Samo su „upozoravali" i „davali uputstva". Nedovoljno za demonstranta koji se probio u ambasadu i tamo se ugušio. Za njega ambasador tvrdi da je bio pijan. Ne spominje da je taj demonstrant imao dvadeset godina i da su ga „Milosrdni anđeo" i njegova lokalna vojska protjerali sa Kosova i Metohije.
Ali, zašto je jedan američki ambasador, dovoljno uspješan i sa tako značajnom karijerom, odlučio da tako rano napiše ova sjećanja? Kako to da taj veliki politički mag i danas pamti paljevinu ambasade u kojoj nije bilo američkih žrtava? Biće da više razumijevanja zaslužuju Libijci kada zbog nekakvog niskobudžetnog filma rastrgnu i spale američkog ambasadora, nego što Srbi mogu imati za otimanje svoje svete zemlje? A možda ambasadora boli nešto drugo? On je znao da smijeni jednu srpsku vladu, ali da li je predvidio gnijev kome je paljevina amabasade bila samo ventil? Je li riječ o sujeti?

Zašto se ekselencija onda ne prisjeti kako je možda u izvjesnoj mjeri kumovala i padu sledeće srpske vlade? Kada su ono pustili Jeremića da na sve strane popušta, a ventil pronađe u zahtjevu za savjetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde... Tada je na snishodljiva uvjeravanja savjetnice u vladi Srbije da je Kosovo za „nas" samo „psihološko pitanje", Manter odgovorio kako je Sjedinjenim Državama svejedno, da su željele da okrenu novi list u odnosima, a ovako će pred sudom ponovo iznositi srpske zločine i svjedočenja stradalnika...

Šta, u stvari, žele SAD, Britanija, Francuska i Njemačka, četiri sile koje se predstavljaju kao Svijet? Da sve svoje dugove po Aziji i Africi isplate preko Srbije? Kakvu Srbiju žele? Čitam u magazinu namijenjenom za diplomate i njima slične pod nazivom Kord (Diplomatski kor): u intervjuu sa predsjednicom „Republike Kosovo", novinari – sve same perjanice našeg novinarstva, koje čini se ne smiju ni da se potpišu pa veličanstvenu Jahjagu intervjuišu grupno – prenose gospođinu tvrdnju da je ponosna što Albanci nikada nijesu vršili etničko čišćenje... Nema potpitanja, protivargumenta, zanimljivog zapleta... Recimo da dvije trećine Srba sa Kosova i Metohije poslije uspostave albanske vlasti više tamo ne žive. Da su Srbi činili 12 odsto stanovništva i 30 odsto žrtava rata. Da je od juna 1999. na Kosovu i Metohiji ubijeno 940 Srba, što je negdje 90 puta više nego što je u prokaženoj Republici Srpskoj od 2000. do 2008. ubijeno povratnika Bošnjaka/Muslimana i Hrvata. Da je najveći progon druge vjere i nacije u Evropi 21. vijeka izvršen nekažnjeno na Kosovu u martu 2004. godine...

Kakvu Srbiju žele SAD i saveznici? Srbiju koja je u većoj mjeri ponižena nego u vrijeme Nedićeve okupacione uprave? Srbiju neistine i poniženja? Zaboravljaju da je preduslov za stvaranje takvog stanja trajna vojna okupacija Srbije. Za to vrijeme iz Srbije, Srpske, Crne Gore i Krajine, koliko mi je poznato, niti jedan srpski terorista nije otišao u države EU i SAD. Na drugoj strani, ekstremno krilo njihovih saveznika ih je već više puta posjećivalo i tek će to činiti...
Za sada, važno je da je ambasadorov ponos zaliječen, a ovdašnji najamnici namireni.


Pi­še - Čedo­mir An­tić

 

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Povodi&datum=2012-09-17&clanak=347895&naslov=Nedi%E6eva%20zemlja

Мирослав Лазански: Уцена из Берлина као некада резолуција Информбироа

Мирослав Лазански: Уцена из Берлина као некада резолуција Информбироа

Вести | 15.09.2012 | 18:39

Цео дан смишљам којих би то седам услова Србија могла да постави Немачкој око почетка преговара за чланство Србије у ЕУ? Стоп ревизији историје из времена Другог светског рата, страдање Срба у Крагујевцу, Краљеву, Крушевцу, бомбардовање Београда 6. априла 1941. разарање градова. Тешко, јер Немци ће рећи да је Вили Брант потписао са Титом споразум о помоћи од 800 милиона немачких марака као некој врсти ратних репарација, чиме Немци сматрају да је за њих та прича завршена. За разлику од нас, за Израел та прича никада није завршена. И неће бити завршена. Шта онда друго као услов да поставимо Немцима да бисмо ми пристали на преговоре око нашег уласка у ЕУ? Да запретимо да ћемо прекинути дипломатске односе са Мађарском? Зашто побогу са њима? Зато што су пустили једног официра Азербејџанца који је на некаквом НАТО курсу у Будимпешти упуцао официра Јерменца. Мађари пустили Азербејџанца да оде кући, а Јерменија одмах прекинула дипломатске односе са Мађарском. Која је чланица и ЕУ и НАТО. Нечувено како ти Јерменци чувају достојанство своје државе. Но, како су они православци могли бисмо и ми да као упозорење прекинемо дипломатске односе са Мађарима. Не због Азербејџана већ онако, никад се не зна, због Војводине. Истина, Азербејџан има нафту, али Јермени имају спор са Турцима, па му то некако дође на исто. Углавном, Јерменија ме је фасцинирала, она је прва земља у свету која је прекинула дипломатске односе са неком чланицом ЕУ. Што ми нисмо учинили ни са Сенегалом, који је први у Африци признао независно Косово. Јер, ми имамо велике политичке и економске интересе у Сенегалу, а имамо и одличне односе са Турцима, за разлику од Јермена. Да поставимо Немцима и питање око бомбардовања СР Југославије 1999. године, чиме је прекршено међународно право, али директно и немачки Устав. Ко ће платити штете из тог рата, сада када нема ни Бранта ни Тита? Да приупитамо Немце за трговину људским органима на Косову, није ваљда да БНД о томе ништа није знао, кад се зна да ОВК без БНД-а ништа није смела да уради. Дакле, одушевио ме је извесни господин Андреас Шокенхоф, иначе из владајуће партије немачке канцеларке Ангеле Меркел. Наиме, господин Шокенхоф нам је у име и странке и канцеларке и Немачке уручио седам услова за почетак преговора о чланству Србије у ЕУ. Као некада резолуција Информбироа. Наравно господин Шокенхоф није друг Стаљин, иако када гледам његову слику, наравно не Џугашвилија, усуђујем се да тврдим да је тих седам услова Србији страсно испоручио и у своје име. Ипак, захвалан сам господину Шокенхофу, човек је потврдио оно што сам на овим страницама написао још пре четири године: Србија неће ући у ЕУ све док изричито не призна независност Косова. Сада су ствари сасвим огољене, Србији чак нема ни преговора о чланству у ЕУ све док изричито не призна Косово. Ако неко у земљи Србији мисли да било какав писмени споразум између Београда и Приштине, у смислу онога што тражи господин Шокенхоф, неће бити изричито признање Косова онда вређа здрав разум просечног грађанина ове земље. Осим, ако Приштина не пристане да на таквом папиру Косово буде под фуснотом, под звездицом, под ознаком Месеца, или Јупитера. Па се питам, а зашто би Приштина на тако нешто пристала? Добили смо немачку уцену, то је директна политика диктата по принципу „узми или остави". И то не први пут у историји од Немаца. Наравно да ЕУ и Немачка имају право да постављају услове за пријем сваком кандидату који жели у ЕУ, да утврде објективне критеријуме за чланство, али биће лоше ако се у јавности Србије створи утисак да Немачка представља и главну препреку нашем уласку у ЕУ. Биће лоше ако Србија стекне осећај да је због Косова сатерана у ћошак. Ако спознамо да смо тренутно изгубљени у гомили проблема са којима се суочава ЕУ, да смо само колатерална штета укупне европске игре. Односно, или ће Европа бити немачка, или ЕУ неће бити. Много рада, мало склада, лоша атмосфера. Геополитика је на Балкану врло флексибилна дисциплина. У такву дисциплину ЕУ, па и Немачка требало би да инвестирају, јер то су инвестиције за будућност. Србији нису потребне лекције из моралне дипломатије ни двострука мерила међународних односа. Ако неко у Берлину жели мирно да спава, онда је питање како је то могуће ако Срби на Косову не могу мирно да спавају. Реалполитика само за једне, али не и за друге, шири опасне илузије. Србија нема економију одмазде која би могла да наведе „добре душе Запада" на размишљање, али ако буде сатерана у ћошак због Косова Србија може да изабере и потпуни стратегијски заокрет. У недоумици где се завршава европска заједница права и вредности, Србија ће одлучити на којој страни жели да стоји. Ако неко мисли да је то данас у 2012. години немогуће, нека се сети 1948. године и Информбироа. У супротном, одрекнимо се Косова и завршимо ту причу једном заувек. Избор је само наш...   http://www.nspm.rs/hronika/miroslav-lazanski-ucena-iz-berlina-kao-nekada-rezolucija-informbiroa.html

 

Агонија Хашког трибунала

Агонија Хашког трибунала

петак, 14 септембар 2012 09:56

Пише: Јелена ГУСКОВА

САД су са Трибуналом за бившу Југославију претерале. Хтеле су да се оправдају пред јавношћу: направиле су у потпуности контролисани суд и мислиле да ће им то помоћи у подршци њихове концепције кривца за догађаје 90-их година на Балкану и оправдавању агресије НАТО-а на Југославију. Нису узеле у обзир само једно: после Трибунала ће остати архив, то значи да ће материјале делатности проучавати научници, и творци и извршиоци суда неће моћи да обеле себи образ.

Већ су објављени материјали о суђењу Слободану Милошевићу, Војислав Шешељ је предао јавности скоро сва документа свог скандалозног суђења, живи су учесници и сведоци. Зато Трибунал неће моћи да избегне суд историје.

А чињенице су следеће: формирање, правни документи суда, Статут и правилници прошивени белим нитима, волунтаризам у понашању судија и у интерпретацији догађаја, немају премца у историји. Однос занемаривања према доказној бази оптужених, игнорисање необоривих доказа у Трибуналу је свакодневна појава. А фалсификовање чињеница, скривање докумената, припрема лажних сведока, подржава се од стране оптужбе, и посебно од стране судија са ентузијазмом. Већ постоје и шетајући, прелазни, тачније стални сведоци, који прелази из једног процеса у други, понављајући једне исте чињенице, које одговарају судијама. Пример може да буде Дражен Ердемовић, који се периодично појављује у својству заштићеног сведока на суђењима где се расправља питање Сребренице. Зна се да је он склопио споразум да Трибуналом, изашао на слободу, живи под новим презименом негде у Северној Европи и зато одрађује своје ослобађање као једини сведок у оптужбама о Сребреници. Или други пример, новинар Скај њуза Арно ван Линден, који је сведочио на 7 суђења: Милошевићу, Галићу, Мркшићу, Мартићу, Перишићу, Караџићу и сада Младићу. Као сведок он је увек скандалозно раскринкаван, пошто се његова пристрасност и лаж врло брзо раскринкају. На пример, он је показивао гробове убијених у Босни муслимана, а на фотографијама на гробовима су били православни крстови, давао је монтиране снимке експлозија, није знао распоред српских и муслиманских села око Сарајева и слично. Ипак он се испоставио непотопивим, његова сведочења су остајала у протоколима као докази кривице Срба против муслимана, а сам сведок је постао необично тражен.

Данас се Трибунал налази у агонији. Његов рок истиче, главни кривци се блиставо бране, научници, поштени политичари и новинари не дају позитивну оцену његовог деловања, пошто су резултати неспорно незадовољавајући. И зато се правни чиновници журе да „успешно" заврше све преостале случајеве. Судије већ не крију своје право лице, очигледну пристрасност и нетрпељивост према Србима. У суђењу генералу Младићу они не предају на време адвокатима неопходна документа, дозвољавају себи да вичу на генерала и на његову одбрану, не дају одбрани да врши испитивање сведока, прекидају у пола речи, стварајући психолошку слику мржње и презрења. Руски правник А. Мезјајев је оштроумно написао да је међу судијама трибунала А. Ори чак најбољи: „он је толико груб, да дискредитује Међународни трибунал на најбољи начин. Стиче се утисак да уништавају и газе генерала намерно, како не би могао да се супротставља и издржи. Сада се испитују сведоци оптужбе, и ослонац се ставља управо на заштићене сведоке, којима ни име није познато, ни како изгледају, ни где су служили. Врло згодно: немогуће их је оповргнути, а они се могу искористити приликом изрицања пресуде, чак и ако су то лажни, „професионални" сведоци.

Крајем августа започела је друга етапа суђења генералу Младићу, где се разматра делатност Војске Републике Српске под његовом командом 1992-1995. године. Генералу инкриминишу кривицу за Меркале, мада је већ по многим случајевима доказано да експлозију на пијаци Меркале нису организовали Срби, ни Сребреницу, ни геноцид на већем делу територије Босне и Херцеговине. Када су тек читали оптужницу, многи правници су обратили пажњу да се ни једна тачка оптужнице не поткрепљује доказима, суд је тек планирао да их добије касније. Суд до данас користи аргументе који су одавно разоткривени као лажни, монтирани. На пример, показивали су чувене кадрове муслимана иза бодљикаве жице, мада је већ одавно утврђено да су снимак направили енглески новинари унутар кампа за избеглице.

За председника суда Холанђанина А. Орија антисрпски став је обична ствар. Он је већ председавао суђењем против М. Крајишника и генерала С. Галића, где сам иступала као експерт и могу да говорим о његовој пристрасности. А. Ори је искусан у томе да избегне чињенице неповољне за суд и да истиче другостепене или чак лажне, како би потврдио своју концепцију. Када судија види да сведок или експерт добро владају материјалом, прекида дијалог и захтева да се пређе на кратке одговоре попут „да" и „не", што у потпуности мења карактер иступања и искључује коришћење аргумената и доказа.

На свим претходним суђењима Србима увек се подразумевало да су иза свих злочина стајала два главна лица – Радован Караџић и Ратко Младић. Зато се данас судије труде да траже нове чињенице, нове сведоке, који су видели и знали генерала, били учесници догађаја. Тако је против Младића недавно иступао исти тај професионални сведок Линден са истим тим својим неозбиљним аргументима. Успешна одбрана и могућа забуна сведока су изазвали гнев судија, губитак контроле над собом. Они су викали на адвоката и генерала када је он назвао Линдена енглеским шпијуном, а касније покушаји генерала да изрази своје мишљење макар на папиру довели су их до јарости, и Младић је био удаљен из суднице. На тај начин општа линија понашања оптужбе и судија у случају генерала Ратка Младића се лако може проследити: пошто су сви „злочини" генерала унапред познати и прописани, сведоци су већ раније испитани поводом других случајева, треба максимално отежати рад адвоката, увећати број „заштићених" сведока, држати под контролом болест Ратка Младића, подвести материјале суђења под већ изречену пресуду о доживотној робији.

У таквом положају налазе се и ратни другови команданта. Трибунал је изрекао ових дана пресуду генералу З. Толимиру за геноцид над муслиманима у Сребреници у јулу 1995. године. Толимир је био ухапшен уз пуну подршку српских власти 31. маја 2007. у Београду, а суђење је започело 26. фебруара 2010. године. Мада суд нема директних доказа, генерала терете да је стрељање организовала служба безбедности, на чијем је он челу био, зато је он „дао највећи допринос" убиству 7000 муслимана. Данас научници и експерти многих земаља, спроводећи озбиљна истраживања, доказују да злочина у Сребреници није било, да је то била провокација потребна за ступање НАТО-а у акцију, мада Трибунал ради по унапред прописаној схеми, која нема ништа заједничко са правом, тим пре са међународним. За непосредног организатора стрељања био је проглашен официр Генералштаба Љубиша Беара, који је већ осуђен доживотно. После таквих резултата, расправа о Сребреници, где ће главни оптужени бити генерал Ратко Младић, проћи ће као по лоју. И сведоци могу да се не испитују, довољно је позвати се на пресуде З. Толимиру, Љ. Беари и другима.

Трибуналу је потребно да што је могуће пре осуди српско руководство, да испуни написани сценарио. Зато се судије журе. Управо у том контексту треба разматрати одбијање да се Караџићу дозволе нове расправе, мада је бивши председник РС спреман да пружи нова документа, која потврђују његову невиност. Како пише руски експерт за Трибунал А. Мезјајев, суд је прекршио права Р. Караџића већ 58 пута, мада не сматра то великих грехом. Нескривени апсурд видимо и у случају Војислава Шешеља. Немају зашто да му суде, зато су започела измишљања: две године лидеру радикала дају за садржај његовог сајта, суде му за непоштовање суда, за објављивање књиге, а Насер Орић који је признао убиство десетина људи, ослобођен је. Истина, он има једну предност - није Србин.

На тај начин пристрасност суда је очигледна, и она треба да буде предмет разматрања међународних организација, органа УН, СБ. Иначе ће на десетине невиних људи после затварања Трибунала да се нађе иза решетака европских затвора. (Глас Русије)

http://www.srpskenovinecg.com/stav/16099-jelena-guskova

Милиони деци Србије

Милиони деци Србије

Новак Ђоковић поред бројних обавеза ипак проналази времена и за хуманост. На добротворној вечери у Њујорку, у организацији његове фондације, прикупљено је чак 1.400.000 долара, намењених деци Србије.

Фондација нашег тенисера Новака Ђоковића, која носи његово име, прикупила је на добротворној вечери у Њујорку 1.400.000 долара за децу Србије.

 

Како се наводи у саопштењу фондације, други тенисер света био је домаћин хуманитарног догађаја, коме су присуствовале угледне личности из света спорта, моде, бизниса и забаве.

"Презадовољан сам првом добротворном вечером моје Фондације. Иако она постоји већ пет година, сада је врло прецизно усмерено њено деловање на подршци раног образовања деце, пре свега у мојој Србији", рекао је Ђоковић.

Према његовим речима, оваквим догађајима скреће се пажња јавности на проблеме које имају сва друштва без изузетка.

"Оно што моја Фондација и ја желимо јесте да помогнемо и подигнемо свест у Србији о предшколском васпитању и образовању и да покушамо да омогућимо деци да имају приступ спортским активностима и објектима, бољу исхрану, боље образовање", рекао је Ђоковић и додао да ће у сарадњи са УНИЦЕФ-ом покушати да уради још више.

http://www.rts.rs/page/sport/ci/story/33/%D0%A2%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%81/1172902/%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D0%BE%D0%BD%D0%B8+%D0%B4%D0%B5%D1%86%D0%B8+%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5.html

Nikola Tesla: The patron saint of geeks?

TA3E TEKCT O CTPУJO-MAJCTOPУ, PETKO KOPEKTAH

 

Nikola Tesla: The patron saint of geeks?

By Tom de Castella BBC News Magazine

 

Fans have rallied to buy the lab of inventor and electricity pioneer Nikola Tesla to turn it into a museum. But why do so few people appreciate the importance of Tesla's work?

 

Continue reading the main story

 

http://www.bbc.co.uk/news/magazine-19503846

Sumrak idola

Sumrak idola

Ljiljana Smajlović - 06.09.2012 18:02

Izjava bivšeg britanskog premijera Harolda Vilsona iz 1964. da je sedam dana
u politici dugo vreme ("a week is a long time in politics"), s razlogom je
postala jedan od najrabljenijih klišea sveta, čija se relevantnost u Srbiji
stalno iznova potvrđuje.

Evo, na primer, Boris Tadić. Doskora apsolutnom gospodaru Srbije bilo je
dovoljno samo par sedmica posle izbora da postane gotovo groteskna i skoro
potpuno potrošena figura. I to ličnom zaslugom, a ne zbog oduševljenja novom
vlašću. Političko raspoloženje u Srbiji nipošto nije sjajno, ljudi su s
razlogom zabrinuti i nervozni, no svejedno: ni tri meseca posle izbora
većinu još nije prošlo osećanje zadovoljstva što je skinuta Tadićeva vlast.
Ljude kao da još drži olakšanje što se pokazalo da je Tadićevce uopšte
moguće skinuti sa političkog trona. Dok su gazdovali Srbijom vladali su se
sa bahatošću koja, valjda, dolazi iz uverenja da političko sutra nikada neće
doći i da se računi nikada i nikome neće polagati.

Zato na Tadića danas, kad negde nešto kaže, krenu povici "odakle si se ti
promolio", a blogosfera ga danima podrugljivo pita je li u međuvremenu
saznao da je izgubio izbore. Za bivšeg predsednika je rezervisan prezir što
ga čaršija čuva za pale moćnike i lažne idole. Kažu da privatno priča kako
se rukovanjem sa Hašimom Tačijem zapravo nesebično žrtvovao da bi utro put i
olakšao život novom predsedniku Srbije, kome će jednog dana zapasti da se
rukuje sa Atifetom Jahjagom.

Ali zato nema komentara kada predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc,
onaj isti koji ga je između dva izborna kruga snažno preporučio domaćoj
javnosti kao predsednika kog Srbija "zaslužuje", javno saopšti da će za
članstvo u EU od Srbije, na kraju puta, biti traženo da prizna Kosovo. Tada
se seti da je, pre nekoliko sedmica, na sajtu Novi standard, pročitao
zajapureni tekst novoimenovanog pomoćnika novog ministra kulture, koji mu se
nimalo nije dopao...

Ima neke pesničke pravde u tome što Tadić ulazi u odlučujuću bitku za
prevlast u Demokratskoj stranci baš u momentu kada "njegov" čovek iz Brisela
naplaćuje politički račun koji su zajedno pravili. Prijateljica me ovih dana
podseća kako u onoj izvrsnoj Staljinovoj biografiji od Isaka Dojčera ima
rečenica koja otprilike glasi da je čas, kada čovek pomisli da je na vrhuncu
moći i da mu više niko nije potreban, zapravo isti onaj čas kada on više
nikome nije potreban. Pre četiri godine Tadić je, uz malu pomoć briselskih
prijatelja, kod Srba stvorio opsenu da mogu i Kosovo i Evropa, i nebesko i
zemaljsko carstvo. Sve što je bilo političara na vlasti zaklinjalo se pred
građanima da ih niko iz sveta ne pritišće i da ih niko ne ucenjuje. Nekako
je još i išlo, dok se u Beogradu nije obrela Angela Merkel: već nam je i
njen govor tela više rekao o šansi da ikada uđemo u Evropu sa Kosovom (pa
makar i samo na papiru), nego smo pre toga za tri godine saznali od Borisa
Tadića i svih njegovih ministara, pregovarača i ambasadora.

Ne bi, naravno, Tadić bio tako uspešan opsenar da građani nisu želeli da im
on priča bajke, da nisu hteli da idu na birališta da, kao, glasaju i za
Kosovo i za Evropu... verovatno u nadi da će Tadić, iza kulisa, tamo negde,
bez njihove krivice i odgovornosti u tišini da završi posao, a da njima ruke
ostanu čiste. Srbi su neko vreme suspregli nevericu, ali je rok trajanja te
zablude u međuvremenu prošao. Brisel i Vašington, Strazbur i Berlin, Merkel
i Šulc potrošili su Borisa Tadića, ali nemaju razloga da plaču za njim jer
im više i nije potreban.

Tadićeva bajka bi možda i danas trajala da istovremeno nisu udarili i kriza
i nezaposlenost, i političke ucene i gumeni (ali bogami i pravi) meci na
severu Kosova. Ali je u korenu njegovog izbornog trijumfa 2008. godine ipak
bila laž koju Martin Šulc sada razotkriva. Kakve li ironije da Jelena Trivan
ovih dana, braneći se od (ne)zasluženih kritika, i nehotice otkriva svoje
najdublje uverenje: "U politici se živi od percepcije, pa je od svake laži
moguće napraviti istinu".

Ljude kao da još drži olakšanje što se pokazalo da je Tadićevce uopšte
moguće skinuti sa političkog trona. Dok su gazdovali Srbijom vladali su se
sa bahatošću koja, valjda, dolazi iz uverenja da političko sutra nikada neće
doći i da se računi nikada i nikome neće polagati

Da, ali samo na ograničeno vreme, i dok mehurić u kom živite traje. Ali na
duži rok baš i nije moguće od svake laži napraviti istinu, i to nije nauk
samo za Demokratsku stranku, već i za ljude koji sada nastanjuju koridore
vlasti u Srbiji. Uostalom, i Milošević je delovao potrošeno dok ga nisu
poslali u Hag, ali su mu lideri DOS-a izručenjem Hagu udahnuli novi
politički život u sudnici Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu
Jugoslaviju. A sada se svaki drugi beogradski taksista koji je devedesetih
blokirao ulice prestonice protestujući protiv izborne krađe, kune da je
Sloba bio bolji od ovih koji su došli posle njega.

Pošteno govoreći, imali su i jedni i drugi teške protivnike. Milošević im je
neko vreme prkosio, Tadić im se duže izvinjavao, ali svetske sile koje mrve
i lome Srbiju ovih nekoliko decenija nipošto nisu za potcenjivanje.
Pogledajte šta im ovih dana poručuje dobitnik Nobelove nagrade, nadbiskup
Dezmond Tutu. Traži da Toni Bler i Džordž Buš idu pred sud za ratne zločince
jer su izmislili iračko oružje za masovno uništenje i jer su se ponašali kao
"dvorišne siledžije". Tutu protestuje protiv dvostrukih merila po kojima se
meri učinak afričkih i zapadnih lidera i traži da oni koji su odgovorni za
gubitak života i patnje građana za vreme i posle iračkog rata zaslužuju da
sednu na klupu za optuženike u Hagu. "Ako lideri smeju da lažu, ko bi onda
morao da govori istinu? Na osnovu čega donosimo odluku da Mugabe ide pred
Međunarodni krivični sud u Hagu, a da Toni Bler postane uvaženi govornik na
svetskim konferencijama? Da Bin Laden bude ubijen, a Irak okupiran? Nije
pitanje je li Sadam bio dobar ili loš, ni koliko je ljudi ubio. Stvar je u
tome da gospodin Buš i gospodin Bler nisu smeli da se spuste na njegov
nemoralni nivo".

Po Dezmondu Tutuu, kom niko na svetu ne osporava ogromni moralni autoritet,
kontroverzna odluka iz 2003. o upadu u Irak stvorila je pretpostavke za
građanski rat u Siriji i mogući rat sa Iranom. No nije li, sledeći istu
logiku, nezakonito, nemoralno i nelegitimno bombardovanje Jugoslavije 1999,
bez dozvole Saveta bezbednosti, zapravo omogućilo agresiju na Irak, pod
izgovorom da "svet" ima pravo da napadne režim koji ne vlada uz saglasnost
svojih građana?

http://www.nezavisne.com/komentari/kolumne/Sumrak-idola-157451.html