SVETLANA VELMAR JANKOVIĆ, Srbija je evropa, a evropska je još od Vuka

SVETLANA VELMAR JANKOVIĆ, KNJIŽEVNICA I AKADEMIK

Srbija je evropa, a evropska je još od Vuka

Preko Beograda, kroz pukotinu koja je ustaničkim bajonetima i Miloševom političnošću napravljena na vekovnoj barijeri između Evrope i Balkana, Srbija je već bila zakoračila u evropsku kulturu. Jedan od prvih koraka Srbije prema Evropi bilo je uspostavljanje institucije koja će poneti ime Narodna biblioteka

„Naravno da je Srbija u Evropi, i pomalo je čudna i smešna ta krilatica ′evropska Srbija′, jer je ona bila takva još od Vuka Karadžića i ostala do dana današnjeg. Zato je to ′evropska′ stvarno čudno. Zapravo kada se odmaknete od Srbije onda vidite da je evropska, no kada se primaknete Evropi onda je ne vidite baš kao takvu", konstatuje u razgovoru za naš list književnica i akademik Svetlana Velmar Janković, koja je svoj rad obeležila specifičnim traganjem za vremenom i istorijom Beograda, a time i Srbije. Darovala nam je između ostalog dela „Lagum", „Dorćol", „Kapije Beograda"... Kao član Upravnog odbora Narodne biblioteke Srbije govori o istorijatu, kovitlacu vremena u kome je nastala retka institucija te vrste na tadašnjoj evropskoj karti, uporedo sa bitkom za stvaranje moderne srpske države, ljudima velike misije, u kojoj se staro meša sa novim, tursko sa evropskim, što je nezaustavljivo obeležilo modernu Srbiju.

POLITIČKA PREVIRANJA NAŠ USUD
„Uvek mi je izgledala karakteristična promena koja se dogodila kad se Ulica Miloša Velikog preobratila u Ulicu kneza Miloša. To je značilo da tadašnja revolucionarna nova vlast priznaje knezu Milošu Obrenoviću njegovu ulogu u istoriji, ali ne priznaje veličinu te uloge. U sažetoj istorijskoj prošlosti moglo je da bude eventualno i značajnih ličnosti, ali nikako nije moglo da bude velikih ukoliko nisu bili nadahnuti socijalističkom misli. Politička preterivanja su naš usud, a ta se preterivanja odmah otkrivaju u životu grada", konstatuje književnica Svetlana Velmar Janković, koja je 2009. nakon statusa dopisnog izabrana za člana SANU. Tada je rekla da to „shvata kao poziv za akciju".

Kulturni, državni preobražaj zbivao se u maloj beogradskoj Varoš kapiji, srpskom centru koji se razvijao oko Saborne crkve? 
Ako mislite kako je izgledalo to sedište Varoš kapije, koje bi se jezikom nove digitalne tehnologije, kod nas čvrsto osvojene tek u prvoj deceniji 21. veka, možda moglo videti i kao sajt zamišljenog centra srpskog Beograda iz tridesetih godine 19. stoleća, kao odgovor mogla bih da navedem odlomak iz studije dr Miodraga Popovića „Vuk Stefanović Karadžić" iz poglavlja „Nebo visoko, zemlja tvrda". „Uticaj Evrope svakim danom sve više se osećao u beogradskoj varoši. Istina, na pendžerima beogradskih kuća još je umesto stakala stajala hartija, a đaci su pisali na lišću od zove. Ali su zato u kuće beogradskih trgovaca već prodirali ormani, sofe, ogledala, stolovi, stolice, bakrorezi, knjige, šeširi, kape, sve moderno, novo, po bečkom uzoru..." U Beograd su redovno stizali bečki listovi „Austrijski posmatrač" i „Opšte novine". Vuk ih je čitao u Vozarevićevom dućanu, u kome se kao u nekom kulturnom svratištu okupljao obrazovani srpski svet. Vozarević je nabavljao i druge nemačke, srpske, francuske knjige i pozajmljivao ih retkim čitaocima. Preko Beograda, kroz pukotinu koja je ustaničkim bajonetima i Miloševom političnošću napravljena na vekovnoj barijeri između Evrope i Balkana, Srbija je već bila zakoračila u evropsku kulturu. Jedan od prvih koraka Srbije prema Evropi bilo je uspostavljanje institucije koja će poneti ime Narodna biblioteka, čijih 180 godina postojanja upravo slavimo.

Svet u Srbiji o kome govorite, pišete, gradio je nacionalne institucije, pozicionirao naše mesto u Evropi, i kako se danas kao akademik osećate kad se dešavaju napadi na neke od njih, poput onih na SANU? Za dosta ljudi nejasno je čemu ti ataci zapravo služe?
Nema razlike između Srba od pre dvesta godina, odnosno 180 godina  kada je nastala Narodna biblioteka, i sada. I onda su takođe napadali, ili loše ili pogrešno tumačili, ili suviše uzdizali. Nažalost, Srbima nije obeležje neka uravnoteženost u procenama. Malo je takvih kritičara. Mi smo jedan svet koji ume, i tu je Dobrica Ćosić bio u pravu, da pobeđuje u porazima. Ja se u mnogo čemu danas ne slažem i nisam sklona da se složim sa Dobricom, koga vrlo cenim, ali to je tačno. Tačno je da mi umemo da se nosimo sa svojim mukama, naročito u teškim trenucima, a kad treba da se izdignemo i za sebe učinimo nešto pošteno, i istaknemo one ljude koji su najzaslužniji, onda tu počinje nešto što se zove inat i zavist. To su, što bi rekao Bojan Jovanović, krajnje rđave osobine srpske. Volela bih da se malo izmene, ali teško se menjaju ljudske prirode.

Kako je izgledao omaž Beogradu u vreme nastajanja Srbije u doba kada su Miloš Obrenović i srpski intelektualci gradili malu Varoš kapiju, odakle je pre 180 godina i započet život Narodne biblioteke?
Nisam sigurna da su oni uopšte imali ideju da je to omaž, ali su znali da nešto moraju da urade u kulturi koju su upoznali u drugim zemljama, jer su mnogi boravili i u Beču, Minhenu, Parizu. Kada su došli u Beograd želeli su da nešto od onoga što su videli u stranim zemljama prenesu u Srbiju, ali da to bude srpska kultura, na srpski način, na srpskom jeziku, i da to budu knjige, novine, časopisi, i da se to sve stvara u tom prvo majušnom krugu oko Saborne crkve, uz dva reda turskih kuća od kojih je samo jedna mala, prizemna, zidana od cigala. U njoj je u drugom navratu otvorio svoju knjižaru Gligorije Lazarević, i on je bio jedan čudesan duh. Mislim da je neophodno da te ljude stvarno upoznamo izvan  podataka kojima operišemo svakoga dana, i svaki put kada pričamo o Varoš kapiji. To su ljudi koji su mnogo učinili da se srpska kultura stvori ni iz čega, iz tog malog žara, plamička koji je bio upaljen u ljudima i u njihovim domovima, a pre svega u Lazarevićevom. To je bio plamen, i nije slučajno i samo metafora, već realno viđenje onoga što se dešavalo među ljudima koji su krenuli da stvaraju kulturu.

„Tačno je da mi umemo da se nosimo sa svojim mukama, naročito u teškim trenucima, a kad treba da se izdignemo i za sebe učinimo nešto pošteno, i istaknemo one ljude koji su najzaslužniji, onda tu počinje nešto što se zove inat i zavist"

Nepismeni knjaz Miloš Obrenović istovremeno je vodio politiku koja se preplitala sa kulturom?
Jeste, koliko god da je bio spreman da se podsmeva kulturi i kulturnim delatnostima. Znamo da je on ponekad imao prilično ružno ponašanje u odnosu na Vuka Karadžića, bar u dvadesetim godinama, ali je znao da proceni šta je u ljudima najbitnije, pa dok se podsmevo on je to i cenio. Umeo je to da radi zato što je znao da u njemu samom postoji ko zna koliko likova i ličnosti, ali ono što je bitno uradio jeste da je pokupio sve pare koje je mogao da nađe i slao ih u Carigrad dok su se velike sile natezale sa Turskom oko Grčke i njenih mora. Njima je bilo jako važno da ipak nekako dođu do tih mora, što  samo pokazuje da je Engleska nezasita pomorska država. Dok je izgledalo da će Grčka da pobedi, Miloš je malo po malo davao velike kese sa novcem i tako ih gurao od vezira do sultana. To je veliki dug Srbije, pokorne, koja vraća svoje dugove velikom sultanu, a odavno su vraćeni svi dugovi, ali  su to naravno svi prihvatili. I tako se na kraju smilovala turska vlast da izda i pročita hatišerif iz 1830. koji je prelomio sudbinu Srbije u turskoj carevini, i omogućio knezu Milošu da bude zaista vladar u jednoj autonomnoj mini-kneževini, prvoj na Balkanu. Mi ne možemo ni da zamislimo šta je to značilo i kakav je to bio prodor Srbije, autonomne Miloševe kneževine na Balkanu koji je još uvek samo turski.

Dok se čitao hatišerif na Tajšmajdanu, nedaleko odatle u ulici današnjeg kralja Petra I rasla je svetla Varoš kapija, srpsko naselje kao žižak nove Srbije?
Moralo je biti jako živo u tim blatnjavim sokacima u kojima su ljudi živeli za knjigu. Uvek kad to zamišljam strašno mi žao mi je što nisam mogla o tome da napišem scenario i po tome snimim film. To jednostavno nije moje, ali se nadam da će biti jednom nečije i da će neko to uraditi, jer je veliko, prevazilazi domen kulture. To je moćno parče savske padine od koje je došlo sve ono što je danas sa nama ovde, a da ne govorimo o Narodnoj biblioteci koja je tu nastala.

U VREME ISTORIJSKIH „USECANJA"
„Već 1827. Gligorije Vozarević, rodom iz Ležimira na Fruškoj Gori, koji je u Beču savladao zlatni zanat knjigovesca i knjigopečatenje, otvorio je malu knjižaru u kući pored Haćim Tomine kafane, danas poznate kao 'Kod znaka pitanja'. Prošlo je 20 godina od Dositejevog dolaska u Beograd. Vozarević ubrzo od knjižare stiče kućicu preko puta Saborne crkve, i tako se stvorilo bitno sedište u kojem se razgorevala potreba srpskog življa za prosvetom i znanjem, okupljali su se oni koji pišu, misle, govore o knjizi u Varoš kapiji koja se brzo oblikovala. Kad god bi stigao u Beogard Vuk Stefanović je odmah išao u Vozarevićevu knjižaru, i povremeno je tu mogao da sretne ponekog od tri Dimitrija – Davidovića, Isailovića, Tirola, kao i sve druge značajne delatnike u izgradnji mlade srpske kulture: Cvetka Rajovića, Lazara Arsenijevića–Bata Luku, Đorđa Zorića, učitelja knjižareve dece. Svakodnevne vesti iz društva i kulture donosio je slepi narodni pevač Đorđe Milutinović, prvi prodavac knjiga u Beogradu, skupljač pretplatnika na Vukova dela, koja je Vozarević pripremao za štampu. Posle 1826. sa svake padine, koja je bila više srpska nego ikada pre, istorijske stepenice se brže usecaju u vreme i prostor Srbije, a Narodna biblioteka Srbije je počela s radom 28. februara 1832. godine", kaže Velmar Janković.

Upućujete na veoma značajnu ličnost gospodara Jevrema Obrenovića. Vidite li danas takve ličnosti, da li su sadašnja politika  i ljudi dubokog džepa okrenuti kulturi i izgradnji institucija?
Očigledno je da su u pitanju potpuno različita vremena i vrednosti. U ono vreme o kojem govorimo, u prvim decenijama 19. veka, bilo je dosta razumljivo kad Jevrem Obrenović koji je imao novca i moć i položaj, a bio je pismen i obrazovan čovek, učini sve da tu kulturu postavi i podigne u Srbiji, koliko god njegov brat nije žurio da to uradi, nego da diže državu. Izuzetno je zanimljiv podatak, koji se sačuvao u istorijatu Narodne biblioteke, kojim se potvrđuje da je uz svog mlađeg brata, gospodar Jevrema posebno posvećenog značaju pismenosti, stariji Miloš, „sovršeno nepismeni" vladar iste godine ustanovljenja biblioteke 1832. ustanovio i obavezan primerak koji joj svaki izdavač mora darivati. Jevrem pri tom daje svoje lične knjige, novine. Ne možemo da ga  poredimo sa današnjim. Čak i u 19. veku ćemo imati razne periode kada počinje, recimo građanski Beograd, od 1878. kada se on naglo razvija i kada se naglo razvijaju ljudi koji stiču velike novce za njihovo doba. I taj period ne možete da poredite sa vremenom Jevrema Obrenovića, jer je ono drugačije, građansko vreme koje liči na neko evropsko. To građansko vreme traje u stalnom rastu sve do Balkanskih i I svetskog rata.

Sve se to menja?
Da, sve se to menja, i imate ljude koji baš ne bi bili skloni da ulažu svoj veliki novac u kulturu, ali ipak to čine na razne druge načine. Bilo je onih koji su bili zaista poneseni znanjem, delovanjem kulture mnogo su učinili i za slikare, vajare, pa i za pisce, doduše ponajmanje. Tu se ulagao novac i znalo se da to ostaje, da je to zalog za budućnost, tako se to i gledalo: „Moj novac ostavljam u zalog za budućnost." I čak i u vreme moga detinjstva i mladosti, koje nisam tako prisno primala, recimo posle II svetskog rata, osećanje za kulturu bilo je mnogo povoljnije nego što je danas. Mi živimo u jednom, kako to sada svuda pišu u novinama, divljem kapitalizmu, obnovljenom, prvom kapitalizmu. Prvi talas kapitalizma pripadao je sedamdesetim godinama 19. veka. Ako je sada u Srbiji taj prvi talas, može biti da će biti više divlji, i da mu je manje zanimljivo da se bavi kulturom. Gledajte samo ono o čemu pričamo, da su prvorazredne kulturne vesti  uvek na poslednjem mestu u svim vestima u „Dnevniku". I na kraju, kultura bude čak i dodeljivanje ordena. Druga je skala vrednosti, bojim se, i ne bih baš rekla da sam srećna. No, jesam srećna zbog činjenice da smo izgurali ovo sa našom Narodnom bibliotekom i ipak je otvorili prošle godine krajem februara, iako je postojao veliki strah da ćemo uopšte dobiti tu ogromnu bitku za nju.

Da li se ikada, kada poredite prošla vremena u istoriji Narodne biblioteke i ovo današnje, digla takva prašina kao sa njenim poslednjim upravnikom?
Ne, koliko ja znam. Biblioteka je imala ljude, kao što i sada ima, od vrednosti, krenimo od Vozarevića, Dimitrija Isailovića do imena najpozvanijih kulturnih poslenika, velikana nauke i prosvete koji su joj bili na čelu: Đuro Daničić, Janko Šafarik, Stojan Novaković, Jovan N. Tomić. Politika kad god se umeša nažalost nešto poremeti. Bila bih vrlo srećna kada to ne bi bilo tako, ali sam i danas srećna jer smo držali upravni odbor na kome je učestvovao naš dosadašnji upravnik govoreći o onome što je postigao u protekloj godini i novi upravnik Ristić, mlad čovek pun znanja i volje i upornosti, i verujem da će i njegov dolazak na to mesto biti velika sreća za ovu instituciju.

Kako ste počeli da se bavite životom Srbije i njene prestonice? To je specifično.
Jeste, a proizišlo je iz mog osećanja velike krivice. Pokušavala sam o tome da pišem i ne znam koliko se to primećuje. Bavila sam se isključivo Evropom, francuskom i engleskom književnošću i nisam mislila na moj Beograd. Bila sam vrlo mlada i mislila sam da ću ostati da živim u Parizu, i to sam i htela. A onda, posle jednog ružnog dana u mom životu, išla sam Višnjićevom ulicom od kuće do fakulteta, i ugledala sam uličnu tablu na kojoj je pisalo Ulica Filipa Višnjića. Pomislila sam kako nemam pojma ko je on stvarno. Bila sam jako dobar đak i od onoga što sam naučila u školi nisam znala ništa više.  Sebe sam uhvatila da ništa više od toga ne znam. Sutradan sam otišla u Gradsku biblioteku i počela da istražujem o Višnjiću, to je bio krug koji se širio. To me je potpuno očaralo, i onda sam počela da prolazim ulicama mog Dorćola i otkrila da zapravo ništa živo ne znam i da moram mnogo da učim, što sam i radila. I onda sam posle poprilično godina pristala da pokušam da napravim Dorćol, moj Dorćol. To je bio neki moj dug Dorćolu, pa samim tim i Beogradu i ljudima u koje sam se zaljubila, i prema vremenu kome sam večno dužna, jer što god više znam shvatam da manje znam.

„Hatišerif je 1830. prelomio sudbinu Srbije u turskoj carevini i omogućio knezu Milošu da bude zaista vladar u jednoj autonomnoj mini-kneževini, prvoj na Balkanu. Mi ne možemo ni da zamislimo šta je to značilo i kakav je to bio prodor Srbije, autonomne Miloševe kneževine na Balkanu koji je još uvek samo turski"

U tim otkrićima šta vas je najviše uzdrmalo?
Ljudske sudbine, i uvek one. Ulice su me vodile ljudima, a ljudi svojim sudbinama. Kad počnete da otkrivate onda vidite koliko vam je taj svet od pre sto, dvesta, trista godina jako blizu. I onda sam sto puta čitajući Margaretu Justinu govorila: „Ja od nje učim, neprekidno učim." Ona me je upućivala kako se zapravo približavate prošlim vremenima, i kad hoćete da nađete tu spojnicu, tu čudnu stazu ka vremenu, onda počinjete da razumete mnogo bolje taj svet koji je mnogo pre vas postojao. Tu je, i dosta je prepoznatljiv. Ljudi se ne menjaju.

Ima li bunta u vašem delu?
Bunta nema, zato što sam bunt iživela neposredno. Kao dete i kao mlada osoba bila sam veoma buntovna i ogorčena, a onda sam počela da razumevam vreme i ljude, i imala sam sreću da u ljudima sa one političke strane sretnem najbolje među njima, koji su mi pomogli za sve što sam postigla u vremenu koje je bilo nepovoljno za moje postojanje. Kada ide iza vas neka senka to nije baš nimalo prijatno, mada sam bila mlada i baš me je bilo briga, ali me je u suštini i bilo briga. I onda dobijate od ljudi i tamo gde mislite da nećete, najčešće tamo. Mnogo sam dobila od ljudi iz sveta istaknutih komunista koji nisu bili zaraženi, ili su se oslobodili jednoumlja. Bilo je na sreću i takvih.

 

НАПОКОН БРЖА ПРАВДА?

                                                         НАПОКОН БРЖА ПРАВДА?

 

Пише: адвокат Мр. Горан Цветић

 

Након што је Србија добила статус кандидата за ЕУ, одмах је суочена са листом услова које мора испунити да би добила датум почетка преговора. На самом врху приоритета нашло се сређивање стања у правосућу и области људских права. Венсан Дежер је изјавио да Србија то мора учинити пре свега због сопствених грађана, а одмах затим исто поновише на ТВ Б92 проф. Војин Димитријевић који смара да то треба урадити и због страних инвеститора и госпођа Соња Лихт која додаде да "нема смисла да половина грађана Србије мисли да је судство корумпирано, као што је то сада случај". Власт је одмах оформила групу експерата који ће се бавити овим проблемом. Сваки грађанин Србије би требало да са олакшањем дочека ове вести, али се неминовно поставља питање због чега све то није урађено раније? Неко неупућен би се могао и упитати зашто реформа правосуђа није окончана још од 2009. године када је званично спроведена?

 

Питањем људских права, односно немоћи Србије да се одбрани у великом броју случајева пред Европским судом за људска права се редовно бавимо (1). Тренутно, од 59 донетих пресуда, Србија се одбранила у само 4 предмета. Према најновијем извештају Европског суда  на крају 2011. године пред њим се налазило 6.750 представки наших грађана. Приметан је осетан пораст броја представки против Србије (увећање од око 2000 у односу на претходну годину), што Србији доноси шесту позицију, док гледано процентуално у односу на број становника Србија заузима убедљиво прву позицију у Европи. Узајамна повезаност стања у српском правосуђу и броја представки је неминовна, будући да су подносиоци представки у Стразбуру морали провести извесно време пред домаћим судовима не би ли уопште могли да се обрате Европском суду. Ови подаци очито нису промакли пажњи европских званичника, као и то да је незавидна позиција Србије пред Европских судом слика стања у домаћем правосуђу. Неће све представке наших грађана успети, али њихов број указује на десперацију и немоћ многих да се за своја права изборе у Србији.

 

Исто онолико колико су повреде права на правично суђење заступљене у нашем правосуђу, толико су присутне и повреде права на суђење у разумном року, а врло често су те повреде комбинација и једног и другог. Реформа правосуђа које је делимично спроведена не показује да је ефикасност поступања наших судова побољшана. Неке кривичне пријаве леже годинама у фиокама пре него што јавни тужиоци учине било шта по њима. Судије Основног суда у Београду се жале да имају и по 800 предмета у раду. На одлуке по парничним жалбама у београдском Апелационом суду се чека преко годину и по дана. Уставни суд је затрпан уставним жалбама којих је само у 2011. години било око 7.000, а у неким случајевима грађани чекају и преко 3 године не би ли добили одлуку тог Суда. Одиста, алармантно.

 

Борба за поправљање стања у правосуђу се не може успешно окончати само доношењем закона који су усклађени са стандардима ЕУ. Рецимо, по нашем законодавству, радни спорови се морају окончати хитно, па опет трају годинама. Такође, доношење закона који су у потпуности урађени по узору на законе који постоје у неким чланицама ЕУ не гарантују успех у том послу. Успешна решења из упоредног права су увек добродошла, али решења из држава у којима је владавина права заживела се не могу тек тако лако пресликати у државама у којима владавина закона у пуном смислу тек треба да се успостави. На жалост, то се односи и на неке одредбе новог Закона о парничном поступку (ЗПП) који је ступио на снагу 1. фебруара  ове године. Овде треба напоменити чињеницу да је још један од услова које Србија мора испунити не би ли добила датум почетка преговора и успешна борба са корупцијом и, како рече проф. Димитријевић, "инвеститоре у Србији треба заштити и обезбедити им судство које је независно од сваког облика утицаја". Али, то у Србији није још увек заживело па се поставља  питање како је могуће тек тако лако прихватити законска решења из једне, рецимо, Данске, где је утицај на судове готово немогућ и једноставно их увести у Србију где је утицај на судове, као и на вештаке, могућ на разне начине и у многим случајевима.

 

Искрено, није ми тачно познато одакле су преузета одређена решења из новог српског ЗПП-а. Али, нека од њих очигледно нису прилагођена тренутним условима који владају у Србији и ситуацији у којој је утицај на судије и друге учеснике у поступку могућ. Без жеље да се бавим свим новинама парничног закона, оно што је веома проблематично су нове одредбе о вештачењима у парници. Наиме, сада саме странке, или њихови пуномоћници који по новоме морају бити адвокати, могу самостално ангажовати вештаке и поднети њихове налазе и мишљења у спис. Већ сада могу видети подигнуте обрве многих искусних адвоката који су, ако су одиста искусни и искрено одани том послу, већ увидели да такво решење неће уопште довести ни до ефикасности судског поступка, ни до победе начела правичности. Оно што сваки искусни адвокат види је да ће сада, док се не искорени сваки могући утицај на вештаке, у великом броју парница постојати два опречна налаза и мишљења вештака, пошто ће их ангажовати и једна и друга страна. У таквој ситуацији крајњу реч ће на крају ипак морати да има суд који ће, по правилу, морати да одреди и треће, супер вештачење.. То неће убрзати поступак. Дакле, сада се види да ово решење из новог ЗПП-а може бити у употреби у земљама где право и савест владају, а не у земљама где владавину права треба тек обезбедити.

 

Шта на ово указује? Па узмимо само за пример прво вештачење вештака неуропсихијатријске струке у случају који је веома привукао пажњу јавности, а то је случај навијача Богданова. Када је прво вештачење достављено суду, реакција народа, односно коментари оних који су vox populi  на сајту Б92 су били траги-комични. Те духовите коментаре не желим да цитирам, али вас молим да их прочитате (2). Када то урадите и од срца се насмејете, још боље ћете схватити до чега ће довести ново решење које установљава ЗПП. То решење је у закон могао уградити само неко без непосредног искуства са српским правосуђем у којима вештаци понекад доносе и три различита вештачења у вези истог лица или предмета вештачења. Ти људи нису претходно били упознати да је Суд части Лекарске коморе изрекао 10 забрана бављења пословима вештачења својим члановима. Дакле, одредбе ЗПП-а од чланова 259. - 275. које регулишу вештачења су заиста неприхватљиве, а и конфузне. Досадашње решење по коме су вештачења била одређивана искључиво од стране суда је морало бити задржано.

 

Али, има у новом ЗПП-у и других "интересантних" решења. По чл. 138. ЗПП-а адвокат може по овлашћењу суда да прима свој пошту на судски преградак, а о томе ће одлучити председник суда (!?!) (као да он нема важнијих послова од других органа судске управе), а ако адвокат не преузме пошту из прегратка у року од 8 дана биће истакнута на оглабој табли суда у истом року, па ако адвокат опет не реагује, достављане се сматра успешним. Ова одредба не објашњава када ће адвокати и њихови приправници моћи на одмор, јер ако им неко баш тада достави на преградак неку одлуку, а после је истакнена таблу па изгубе рок за жалбу, то би значило да морају да "висе" неограничено у месту делатности и проверавају своју пошту!

 

Један од начина на који се код нас одувек одуговлачио поступак је било саслушање странака, пошто је по претходом ЗПП-у позив странкама морао бити уручен лично, а ове избегавале да га приме. Нови ЗПП то више не предвиђа, али истовремено уопште не прецизира коме се ови позиви могу уручити ако странка избегава пријем. Црногорски ЗПП је то логично решио предвиђајући да се позив за саслушање странци може доставити и њеном пуномоћнику, ако га има, пошто је логично да су странка и адвокат у контакту. Наш ЗПП то питање оставља отвореним и тумачење оставља судијама. Али су се творци новог ЗПП-а у чл. 153. ст. 3. који се тиче позивања сведока досетили да омогуће суду да "наложи странци да обавести сведока чије је саслушање одређено о месту, дану и часу одржавања рочишта"!? Није ли ово отворено омогућавање једној од странака да ступи у контакт са сведоком пре његовог саслушања!?

 

У земљи у којој готово свака парница траје 4, 5 или 10 година,  можда најинтересантнији је члан 308. новог ЗПП-а који предвиђа да је: 1/ странка дужна да најкасније на припремном рочишту, односно на првом рочишту за главну расправу ако припремно рочиште није обавезно, изнесе све чињенице потребне за образложење својих предлога; 2/ да предложи доказе којима се потврђују изнете чињенице; 3/ да се изјасни о наводима и понуђеним доказима противне странке; и 4/ да предложи временски оквир за спровођење поступка.

 

Суд ће са своје стране, на истом рочишту: 1/ утврдити које су чињенице неспорне, односно општепознате и које су чињенице спорне; 2/ која би правна питања требало да се расправе; 3/ одлучити која ће доказна средства да изведе на главној расправи и 4/ решењем ће да одреди временски оквир за спровођење поступка. Решење о одређивању временског оквира нарочито садржи: број рочишта, време одржавања рочишта, распоред извођења доказа на рочиштима и предузимања других процесних радњи, судске рокове, као и укупно време трајања главне расправе.   Суд ће предлоге за извођење доказа које не сматра битним за доношење одлуке да одбије решењем против кога није дозвољена посебна жалба.

 

Време ће рећи колико је уопште могуће ову одиста амбициозну одредбу спровести у дело. За анализу те одредбе би био потребан читав чланак, па је можда боље да искористимо интерактивност интернета која омогућава и стручњацима и нестручњацима да коментаришу ово законско решење. Овде само треба констатовати да суд сада може, а и мора, предлоге за извођење доказа које не сматра битним за одлуку да на првом рочишту одбије решењем против којег није дозвољена посебна жалба. Ова одредба је ужасно проблематична и призива Валтазара Богишића и ону његову чувену: "Што се грбо роди, више нико не исправи": Јер, шта ако судија случајно превиди значај једног важног доказа? Или, ако га, не дај Боже, намерно "превиди"? Цео поступак оде у "ефе"! Поред тога, иако је тачно да свако жели да његова парница траје што краће, јако је тешко са толиком прецизношћу одредити временски оквир у којем ће се она окончати.

 

Очито је да су творци новог ЗПП-а дали превагу начелу ефикасности над начелом правичног суђења. Нови закон отвара врата за злоупотребу одређених одредби, а неке ће у пракси бити веома тешко спровести. Црна Гора је добила статус кандидата за ЕУ годину дана пре Србије и још увек није добила датум почетка преговора управо због тога што и тамо ЕУ захтева чврсту владавину права. Па и поред тога, црногорски ЗПП не предвиђа да странке могу подносити вештачења која су саме наручиле, не предвиђа вредност спора од 100.000, већ разумних 10.000 евра, да би се могла изјавити ревизија, а уместо чл. 308. српског ЗПП-а, црногорски у чл. 13. само једноставно каже да ће се првостепени поступак, по правилу, састојати од једног припремног и једног рочишта за главну расправу.  Овим је истакнуто начело ефикасности које допушта да комликованији предмети трају нешто дуже, али никако онолико дуго као до сада. А српски законодавац је имао прилике да увиди да је подизањем прага за изјављивање ревизије на 100.000 евра практично укинуо главни парнични ванредни правни лек и поред тога што је око 23-24% пресуда падало по изјављеној ревизији. Стога је дошло до правог "бомбардовања" Уставног суда уставним жалбама, при чему број нерешених сада вероватно премашује 15.000, а Уставни суд броји само 15 судија!

 

У овом тренутку је тешко предвидети које ће конкретне кораке надлежни и њихов експертски тим  предузети да би се поправило стање у правосуђу. Законска решења без промене приступа послу ту неће много помоћи. Правосуђе је грана власти, па се поставља и питање због чега његова врхушка сама није предузела мере да се стање поправи; пасивност у том смислу напросто збуњује. Стога је  интервенција извршне власти очито неопходна.

 

Потребни су млади, одморни и способни људи који ће приступити послу са новом свежином и осећањем за здраворазумско и практично размишљање и решење спорова. Људи који ће постављати права питања, "ударати" у бит ствари и који неће дозвољавати да их странке  понижавају константно им у лице говорећи неистину. Људи који ће све злоупотребе поступка и увреде за интелект сећи у корену. Људи који су више пута гледали Ану Ивановић или Нолета који признају да је лопта била "ин", иако је судија викао "аут" у њихову корист. А то значи што скорије  именовње у судије једног броја младих, али талентованих судских приправника који ће почетно неискуство надоместити осећајем за оно што Eнглези зову "common sense", здрав разум, као и љубављу за мудрим правним резоновањем. Били би то људи отпорни на спољње утицаје, припадништво било којим клановима и упознати са праксом Европског суда за људска права што ће им олакшати како правично и ефикасно решење спорова у складу са том праксом, тако  и познавање рокова који не смеју прекорачити да не би повредили права странке на суђење у разумном року. Можда неко овај предлог сматра противуречним, али није ли противуречно управо то да тренутно неким искусним судијама треба и по 10 година да реше спор? 

 

А можда извршна власт одлучи да у сваки суд привремено постави по једног службеника из Министарства правде, којем ће се странке моћи обраћати са притужбама, поред председника судова. Овај "официр за везу" би затим, на основу прикупљених података, требало да рапортира Министарству правде који су то најкарактеристичнији проблеми и ко их прави, са препорукама како их решити. То би требало да буде личност врхунских моралних особина, независна од судске власти и отпорна на све врсте утицаја, која би имала и право да покреће дисциплинске поступке у складу са одредбама Закона о судијама. Такође би имала овлашћење да предмете који предуго трају додели у рад судијама које су одређене за убрзано решавање старих предмета. Разматрајући овај предлог, не треба испустити из вида да Министарство правде и сада има могућност делања у судовима по праву надзора. Ово би било само једно "мало", привремено, проширење тог овлашћења.

 

 

(1) http://www.slobodanjovanovic.org/2012/02/01/goran-cvetic-strazbur-laksmus-test-u-ime-naroda

 

(2)  http://www.b92.net/info/komentari.php?nav_id=554439

 

KANDIDATI

IZ DIPLOMATSKOG UGLA

 

KANDIDATI

 

Srbija je pristigla Crnu Goru, obje su kandidati! Biti kandidat za EU ima značaj koliko i biti «drug član» u čuvenoj replici Zorana Radmilovića, u komadu Radovan Treći Dušana Kovačevića: «Eno, ide drug član, jebote!». Naše evropejske vlasti postigle su s kandidaturom značaj koliki je imao i Radovanov «drug član». Međutim, narod nije glup. Svi znaju da se kandidatura ne jede, niti se pije. A kuda ona vodi? Izdajom sopstvene zemlje, kroz legalizaciju albanske secesije «fusnotama», kada je riječ o Srbiji, i kroz priznavanje narkodržave, kada je riječ o Crnoj Gori, naši današnji «drugovi članovi» zamagljuju da nas vode u propali projekat, bez budućnosti koji je počeo Mastrihtom, označio krvavi kraj Jugoslavije i početak novog zla na Balkanu, jer niko nije zadovoljan nametnutim rješenjima. Slobodne evropske zemlje su krenule «Mastriht» putem bez povratka ka evrohegemoniji Njemačke pod bičem Velikog brata, ka kanceru koji će izazvati treći svjetski rat! Nekada slobodne evropske nacije su preko močvare «jedinstvenog i slobodnog tržišta», kaljuge svih mogućih finansijskih i berzanskih špekulacija za pljačku vlasnika sirovina, energije i hrane (koja je zato jeftinija u zemljama kolonizatorima – pljačkašima, nego u zemljama proizvođačima), preko odricanja od nacionalnog suvereniteta u korist Evropske unije, dospjele do današnje krize, jer su evrokrate iz Brisela suverenitet naroda prodale, zarad svojih fotelja, Evropskoj centralnoj banci, Svjetskoj banci, MMF-u, u kojima ne odlučuju narodi već manipulanti svjetskog kapitala. Pošto Evropska unija nema više suverenitet, ona plaća bankarskim mafiokratama američki finansijski bankrot.Iluzija o demokratiji je umrla. Predsjednik SAD je Rotšild, a ne Obama. Evropski političari su marionete finansijskih magnata. Zato Grčkom i Italijom već vladaju «ekspertske vlade». Dojučerašnji lihvari američke banke «Goldman end Sača» su premijeri postavljeni bez izbora, a špekuliše se nečim sličnim i u Srbiji s Kori Udovički. U Crnoj Gori će toga biti čim padnu Prevlaka i Malesija, a crnogorski dio Sandžaka se «republikanizuje» ujedinjenjem sa srpskom Raškom. E onda će Gospodar, nepotreban kao svaka upotrebljena krpa, skoknuti do Barija kod svojih prijatelja «tranzit turista».
Mala Crna Gora nije mogla sa Srbijom, jer je «velika». A kako će s Velikom Njemačkom u Uniji? Bugari pište i hoće napolje. Imaju manje plate od Srba koji nisu u Uniji. Spoljni dugovi Rumunije, Bugarske i Mađarske su porasli, za zadnju godinu dana, za preko 22 milijare dolara. U EU-Rumuniji 41%, a u EU-Bugarskoj 42% građana živi na granici siromaštva. Grčka je svoj ukupni dug od 583 milijarde dolara uvećala za 50 milijardi, za samo 6 mjeseci. Skandalozni zelenaški krediti zapadnih banaka u siromašnoj Srbiji od preko 6%, s jednomjesečnim EURIBOR-om (evropska međubankarska stopa za dodatno dranje kože) od oko 0,5% (recimo, kredit Galenike: kamata 6,49% plus EURIBOR od 1% tromjesečno) nezamislive su u zapadnim zemljama. Za kredite povučene od Evropske banke srpski političari pristaju na pljačku od najmanje 10% od jedne rate na konsultantske usluge zapadnim lihvarima! Koji proizvod može da istrpi tu evropejsku pljačku: 6% + 0,5% do 1% + 10% = oko 17%?
Na pitanje koje konkretne ekonomske benefite ima Srbija od kandidature Boris Tadić je priznao, 2. marta 2012 : «Konkretne benefite da vam objasnim ne mogu».

Može li državnička neodgovornost biti veća?

Može. Tek će se vidjeti za što su sve sposobni Boris i Gospodar. Jer, jedan je umislio da je Mesija, a drugi da ima i «afinitet za biznis».

(autor je nekadašnji generalni konzul SRJ u Bariju)

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Povodi&datum=2012-03-08&clanak=322876

Ustanički orden haškim lovcima

Komentara 5

2

U otadžbini postoje tri institucije koje dodeljuju Orden Karađorđeve zvezde. Dodeljuje ga princ Aleksandar Drugi Karađorđević jer je taj orden osnovan u vreme vladavine kralja Petra Prvog i nikad nije ukinut. Dodeljuje ga i Republika Srbija, kao i Republika Srpska. Međusobno su različiti, ali ako se pažljivo ne pročita ko ga dodeljuje na prvi pogled ne zna se koji je čiji, ukazuje u razgovoru za "Vesti" arhitekta i heraldičar Dragomir Acović, član Krunskog veća prestolonaslednika Aleksandra i odličan poznavalac srpskih odličja.

 

Dragomir Acović

Šta to konkretno znači?
- Nosioci Karađorđeve zvezde prvog stepena su Vojislav Šešelj i Novak Đoković. Đokovića je nedavno odlikovala Republika Srbija, a Šešelja svojevremeno Republika Srpska. Knez Pavle je uoči Drugog svetskog rata mislio da je pametno odlikovati Ordenom Karađorđeve zvezde najbliže Hitlerove saradnike Geringa i Ribentropa i to je i učinio. Svojevremeno sam predlagao da se današnji orden ne zove Karađorđeva zvezda nego Karađorđev krst. I onda bi postojala jasna razlika. Slično je i sa Ordenom svetog Save koji dodeljuje Kruna još od vremena Obrenovića, a koji je pod istim nazivom 1986. osnovala i Srpska pravoslavna crkva.

Đoković počastvovao državu Koja su danas prava, privilegije i obaveze odlikovanih? - Mislimo da je odlikovanje nešto što je stvar državne milosti, a nije. Kad nekome dodelite odlikovanje, niste samo njemu ukazali počast nego je on, u stvari, vama dao pravo da se kitite njegovom zaslugom. Nije država samo odlikovala Đokovića nego je Đoković dozvolio državi da se okiti njegovim peharima. Naravno, tu je i obaveza države da sledeći koji dobije isti orden ne bude karikatura Đokovića. Ta obaveza se, nažalost, nikad ne pominje, a Zakon o odlikovanjima morao bi da obavezuje i ograniči državu u manipulaciji nacionalnim priznanjem.

 

Kad je ustanovljen najstariji srpski orden?
- Takovski krst je najstariji orden u Srbiji kao državi, ali nije najstariji srpski orden. Prvi pomen o osnivanju ordena kod Srba vezan je za dubrovačkog istoričara Jakova Lukarevića koji pominje da su dvojica izaslanika Dubrovačke republike na krunisanju cara Dušana (1346) bili tom prilikom primljeni u red vitezova Svetog Stefana. Ako govorimo o poznijem periodu, najstarije odličje među Srbima bio bi Orden Danila Prvog za nezavisnost Crne Gore koji prethodi Ordenu takovskog krsta.

Kad je osnovan Orden takovskog krsta?
- Takovski krst prvobitno je osnovan kao spomenica za u to vreme još žive učesnike Drugog srpskog ustanka, u doba kneza Miloša Obrenovića. Tek u ratovima sa Turcima od 1876. do 1878. Takovski krst je postao orden. Inače, ordeni su u srpskoj državi ustanovljeni Zakonom o ordenima 1883, po odluci kralja Milana Obrenovića. Tad je nanovo regulisan Orden takovskog krsta i osnovana su dva nova - Orden belog orla i Orden svetog Save. Kasnije je ustanovljen Orden svetog kneza Lazara koji nije bio orden u pravom smislu reči, jer su ga mogli nositi samo kralj i punoletni prestolonaslednik. Orden Miloša Velikog bio je poslednji koji su osnovali Obrenovići.

Povratkom Karađorđevića na tron Srbije, da li su zadržana obrenovićevska ili su ustanovljena nova odlikovanja?
- Kralj Petar Prvi 1. januara 1904. osniva Orden Karađorđeve zvezde i sve do 1930. nema novih ordena. Postoje medalje i spomenice, a 1930. osniva se Orden jugoslovenske krune. Iz vremena vladavine Obrenovića, Karađorđevići su ukinuli Orden takovskog krsta i Orden Miloša Velikog, a zadržali su Orden belog orla i Orden svetog Save, s tim da oni koji su imali Orden takovskog krsta sa mačevima mogli i dalje da ga nose.

Šta se događa sa odličjima posle Drugog svetskog rata?
- Kralj Petar Drugi Karađorđević u egzilu je nastavio da dodeljuje pomenuta odlikovanja, dok je Josip Broz ustanovio nova. On je počeo to da radi još 1943, ali sve dok nije svoju vlast legalizovao posle 1945, ti ordeni su, u stvari, bila partijska odlikovanja. Orden narodnog heroja je prvo osnovan kao zvanje, pa je tek posle smišljen i ordenski znak koji se dodeljivao. Tako su na početku neki nosioci ordena nagrađeni posthumno, poput prvog nosioca zvanja narodnog heroja Petra Lekovića. Bilo je i situacija koje bismo mogli nazvati i tragikomičnim. Tito je kapom i šakom podelio ordene i albanskim komunistima, pa je odlikovao jednog, koji je poginuo još 1942. negde u Albaniji, u borbi s Italijanima. Doživeli smo čudo, taj isti pokojnik, pet godina pošto je posthumno odlikovan, zvanično je vratio Titu Orden narodnog heroja, u znak protesta zbog raskida između Tita i Staljina.

Zar i Broz nije zadržao ordene Karađorđeve zvezde sa mačevima i Belog orla sa mačevima, kao i crnogorsku Zlatnu medalju Obilića?
- Zanimljivo je da je u Titovo vreme bilo odlučeno da nosioci Karađorđeve zvezde sa mačevima i Belog orla sa mačevima takođe dobijaju novčanu apanažu od države, kao i nosioci crnogorske Zlatne medalje Obilića kojih je u to vreme bilo nekolicina živih. Što se tiče nosilaca Karađorđeve zvezde sa mačevima i Belog orla sa mačevima, više od polovine su bili u zatvoru te iste zemlje kao neprijatelji socijalizma ili su bili u egzilu, a takođe odlikovanog Karađorđevom zvezdom sa mačevima, generala Dražu Mihailovića su likvidirali.

Šta je onda trebalo da predstavlja to izjednačavanje?
- To je samo pokušaj da se španski borci i nosioci partizanske spomenice uključe u slavu i ugled onih koji su bili nosioci Karađorđeve zvezde sa mačevima i Belog orla sa mačevima. To državu nije koštalo ništa, jer je ionako potencijalne korisnike tih novčanih sredstava ili osudila ili pobila ili proterala.

Koliko se odličjima ozbiljno pristupa?
- Imamo prilično nepismen odnos prema instituciji odlikovanja. Odlikovanje ili treba nešto znači u životu odlikovanih i čitave nacije, ili ga ne treba dodeljivati. Kod nas se to smatra nečim što onome ko je na vlasti u jednom momentu donosi neku prednost, neki glas više, a čim prođe taj trenutak, onda to prestaje da bude važno.

Šta komemoriše novoustanovljeni Sretenjski orden?
- Tu je napravljen kompromis. Po obliku, pravljen je po uzoru na Takovski krst i kaže se da bi na neki način trebalo da ima veze i sa Prvim srpskim ustankom pod Karađorđem (1804), ali i sa knezom Milošem i Sretenjskim ustavom (1835). Ako je već tako, i ako niko drugi ne dodeljuje Orden takovskog krsta što ga niste nazvali Takovskim krstom? I logično je pitanje na koje se Sretenje misli. Ako je orden posvećen Prvom srpskom ustanku, kako onda možete da dodelite taj orden ljudima koji su po službenoj dužnosti hvatali haške begunce? Zar tu nešto ne para uši? Država je naravno potpuno vlasna da može da uradi šta god hoće. Pitanje je samo da li je to pametno.   

 

Radio od Kube do Nepala   Dragomir Acović je rođen 1943. u Beogradu. Jedan je od osnivača Srpskog društva za heraldiku, genealogiju, veksilologiju i faleristiku Beli orao, kao i član Krunskog veća dinastije Karađorđević. Bio je glavni arhitekta unutrašnjeg uređenja Hrama svetog Save u Beogradu, a radio je i projekte na Maldivskim ostrvima, Nepalu, Kubi, u Egiptu, Somaliji, Iraku, Kairu, Šri Lanki... Autor je mnogih knjiga i naučnih dela. Član je Američkog društva za ordene i medalje, Društva za proučavanje ordena i medalja Ujedinjenog Kraljevstva, Švajcarskog falerističkog društva, Unije nemačkih falerista (BDOS)i heraldičkih društava Engleske, Ukrajine i Rusije. Član je Evropskog društva kulture. Oženjen je, otac dve kćeri i sina. Živi u Beogradu.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/207545/Ustanicki-orden-haskim-lovcima

РУМУНСКА НАЦИЈА – СТВОРЕНА ОД СРБА - Пише Слободан Јарчевић

РУМУНСКА НАЦИЈА – СТВОРЕНА ОД СРБА

Државни нжињеринг: Римске Империје, Римокатоличке цркве, Протестантске цркве, Аустрије, Француске...

Кад говоримо о Румунима (румунској нацији), јасно је да их данас сврставамо у романску групу народа. У тој групи су још: Италијани, Португалци, Шпанци, Молдавци, Валонци и Французи. Данашња наука, ове европске народе, схвата, етнички, сродним.

Друге две групе народа су (према важећим научним мерилима) Германи и Словени. Подела на ове три групе народа је сачињена према језичким одликама сваког од народа.
Значи, сличност језика: Италијана, Шпанаца, Француза, Валонаца, Молдаваца и Румуна, омогућила је закључак о њиховој сродности, па су сврстани у исту групу - романску.
Друге две групе - Германи и Словени, такође, окупили су народе сродних језика.

При овом разврставању, етничке одлике тих народа нису узимане у обзир. Ни чињеница да су делови тих народа (и цели народи), у одређеном времену, говорили језиком који није у сродству с њиховим данашњим језиком (например, Немци у источном делу државе, говорили су, до 19. столећа, варијантом словенског језика). Ако, сад, узмемо у обзир да језик опредељује националну припадност народа, онда данашњи Немци нису истог националног, или расног порекла – јер, не тако давно, преци две групе су (оних на западним и оних на источним странама) говорили различите језике. А ако су говорили различитим језицима, нису могли припадати истој нацији, или раси.

Да би ова европска енигма о језицима и нацијама била јаснија, узећемо хипотетичан пример преласка народа с једног језика на други. Тако, ако би било који европски народ одлучио (или био присиљен) да користи језик неког од афричких племена, не значи да би тај европски народ (због новог језика) био уврштен у Африканце. Јер, расно не припада Африканцима. Овај очигледан пример да нација (и раса) не прати (обавезно) одређену врсту (савременог) језика, приморава нас да преиспитамо чистоту данашњих европских група народа: Романе, Германе и Словене. У нашем случају, ако су преци данашњих Румуна говорили српским (словенским) језиком, по којем правилу су могли да буду уврштени у романску групу народа? Ако је тако нешто немогуће (мењање етникума) на примеру кад европски народ преузима афрички језик, зашто је то могуће кад словенски народ преузима романски језик?

Очигледно, у Европи су народи били приморавани (државном присилом и ауторитетом цркве) да се одричу свог матерњег језика (оног који им је одређивао расну и националну припадност) и да прихватају туђи – због којег су сматрани припадницима друге нације или расе. Стварање ''румунске нације'', условљено је:
1. променом језика - говорили су српским, а онда им је наметнут језик створен мешавином српског и латинског и
2. прећуткивањем да у античким и средњевековним документима пише да су становници данашње Румуније Срби (Словени), или Словенски Дачани.

ДАЧАНИ И ЊИХОВ ЈЕЗИК
Румунски преци су Дачани.
Римска и византијска (грчка) државна документа обилују подацима о њима. Песници, историчари и хроничари Рима и Византије су, такође, оставили податке о Дачанима. Никоме од њих није падало на памет да нас уверава да су антички или средњевековни становници Румуније били сродни Римљанима, или Латинима. Било би бесмислено тако нешто и претпоставити, јер је румунска територија удаљена од Апенинског полуострва, па толика удаљеност није омогућавало сродност Дачана и Римљана. Није то било могући и због тога што Римљани нису били сродни с балканским народима. Да јесу, онда би тај романски мост преко Балкана обезбеђивао римско (латинско) рођаштво и с Дачанима.

Римљани су освојили Дакију у првом веку после Христа. Захваљујући римском песнику Овидију, знамо да латински и дачки језик нису имали никакве додирне тачке. Овидије је прогнан из Рима на румунску црноморску обалу. Није оставио одређеније (данас разумљиве) податке о домородачком народу, али је недвосмислено обавестио да му језик Римљани не разумеју. Он не зове народ у данашњој Румунији Дачанима, него Гетима, Сарматима, Понтима и Трачанима (данас знамо да су се та имена односила на Словене). У историји, познати Баварски Географ, такође, зове Словенима ове групе народа: Готи (Гети), Сораби, Скити, па потврђује да је разумљиво што Овидије није разумео словенски (српски) језик Гота и Скита.1 Погледајмо Овидијево сведочење о језику на румунској обали Црног мора, у писму пријатељу:
''Ја, римски песник – опростите музе! Врло често сам присиљен да говорим сарматски... Око себе чујем да се говори готово само скитски и трачки и чини ми се да могу да пишем на гетски начин. Веруј ми, бојим се да не читаш у моме рукопису понтске речи, помешане с латинским''.2

Видимо да, у првом столећу Нове ере, језик на територији данашње Румуније не припада групи латинских језика. Али ако следимо правила при примању хришћанства – кад је у питању Патријаршија у Цариграду, видимо да су народи покрштавани на свом језику. Слушали су црквену службу и читали црквене књиге на свом језику. Руси су покрштени на руском, Грузијци на грузијском, Јермени на јерменском, Грци на грчком, Арапи на арапском језику, итд.
Становници данашње Румуније су покрштени на српском језику. Није могуће да је неки изузетак у питању, па да ово становништво не буде покрштено на свом језику, него на страном – српском. Али, тај српски језик за њих није био страни – био је то језик Дачана, староседелаца Румуније. Да то није био њихов језик, не би се одржао у цркви и државној администрацији кроз Средњи век. Српски језик се ту одржао, мада ова територија, тада, није припадала околним словенским државама: Србији, Русији, Бугарској. Све до средине 18. столећа, Српска православна црква штампа књиге и за становнике Влашке (Румуније) и, нема спора, да то чини на тадашњем српском језику и ћириличном азбуком. О томе пише проф. Вера Милосављевић:
''Када је половином 18. века, у Венецији, поново дозвољено штампање књига за потребе народа у Босни, Србији, Бугарској и Влашкој, и то на 'њиховим дијалектима' и 'илирским словима' (дакле ћирилицом), штампару, који је био Грк, постављен је услов да за слагаче и остало техничко особље, може ангажовати само млетачке поданике. Српским монасима, дакле, није више дозвољено да у Венецији сами штампају своје књиге''.3

Пишући о српској средњевековној књижевности, Вера Милосављевић нас обавештава да је у Југославији плански рађено на њеном сужавању. Тадашње српске књиге су називане: србуљама, јер су писане на српском језику (србском), али тај назив није познат у југословенском образовном систему и литератури. Србуље су прогањане, а сачувана дела су вештачки дељена у две групе – да би се приказао мањи фонд српске средњевековне књижевности. То је чињено тако што су нека дела (мада су сва писана српским језиком) означена скраћеницом ''Ср'', а друга ''Ћр''. Само она прва су носила ознаку српске књижевности, а ова друга су означавана као ћирилична књижевност, јер су се ћирилицом служили и Руси, и Бугари, и Румуни, и Молдавци, па су дела с ознаком ''Ћр'' могла припадати и књиженостима тих народа. Тиме се постигло то да књиге штампане на српском језику у градовима Румуније нису ушле у српску књижевност. Оваквим поступком, није само осиромашена српска књижевност, него је скривена и чињеница да је становништво Румуније имало средњевековну књижевност на српском језику. В. Милосављавић то објашњава овако, коментаришући Каталог (о србуљама од 15. до 17. столећа) Библиотеке Матице српске:
''Стриктно одређујући које су књиге у Каталогу српске, а које нису, дошли су до неких решења која нису најсрећнија. Ни овај Каталог није избегао неке странпутице, којима се и до сада ишло у одређивању корпуса српске књиге. Појам српске књиге је знатно шири од појма србуља. Било је разлоа да се он уведе само ако се желело да се обухвати шири садржај од оног који стаје у појам србуља. То се није десило. Појам српска књига, чија дефиниција овде није дата, употребљен је на такав начин да је њиме сужен обухват грађе, па ту ознаку нису понеле чак ни све србуље из ове збирке. Ниједна књига из штампарија у Трговишту, Дугом Пољу, Брашову и Сас Себешу, у данашњој Румунији, није понела ознаку 'Ср'. Као српске књиге нису означена ни она издања црквених књига за припаднике западне цркве, које су писане српским језиком и ћирилицом, а штампане су у Трнави (Словачка), у Риму и Венецији''.4

Вера Милосављевић појашњава да ће књиге на српском језику, писане у Румунији, оваком небригом савремених српских интелектуалаца, бити изгубљене, јер нико неће тражити српска дела под ознаком ''Ћр'', а поготово не она под ознаком ''Рм'' (румунске), јер су србуље, писане на територији Румуније, и тако означаване:
''Без транскрипције у опису, остале су књиге из штампарија с територије данашње Румуније (Брашов, Дуго Поље, Сас Себеш, Трговиште). Све су се оне нашле у групи с ознаком 'Ћр', што значи да ниједна од њих није српска. Код неких од њих, у ранијим сигнатурама (до 1986), стајала је ознака 'Рм', што је значило румуска књига. А кад се то тако означи у библиотеци, ко ће онда кренути да испод те сигнатуре тражи србуље? Поготово ако се зна да су од половине 17. века штампане књиге и на румунском језику, такође, ћирилицом''.5
(Овде је и податак да се књиге штампају на румунском језику од половине 17. столећа. Да се не схвати да је овај језик и раније постојао, па, можда, био запостављен. Не! Треба знати да је то време стварања румунског језика – вештачки, како су, раније, створени и они у Западној Европи: португалски, шпански, француски, енглески...).

Вера Милосављевић нас упознаје и да се на румунском кнежевском двору говорило српским у 17. столећу, а да је још Стојан Новаковић препознавао српску књижевност у Влашкој (Румунији). Критикући Матичин Каталог, В. Милосављевић наводи:
''Овде лежи и највећа загонетка овог Каталога. Да ли су и које су међу овим књигама – које нису означене ни као српске, ни као књиге на руском језику – србуље? За једну од њих, још Стојан Новаковић, а после и други аутори, установили су да је права србуља. То је Триод цветни или Пентикостар – штампан у Трговишту (Румунија) 1648-1649. године, свакако једна од последњих, ако не и последње издање, права лабудова песма србуљске црквене књиге. По милости влашке књегиње Јелене, штампао га је Јован Светогорац, родом из Каменграда у Босни, пострижник манастира Гомионица... И ова књига је у ранијој сигнатури у Библиотеци Матице српске била означена с 'Рм'''.6

Неопростиво је то што су српски интелектуалци, па и академици, истрајавали на томе да ова српска дела припишу књижевности на румунском језику?! Пошто нам је, у тако нешто, тешко поверовати, Вера Милосављевић ће нам отклонити сваку сумњу:
''Црквене словенске књиге из старих штампарија с тла данашње Румуније у литератури, обично се зову влашке. Тако их је звао и Љубомир Стојановић у Каталогу рукописа и старих штампаних књига Народне библиотеке у Београду из 1903. године. Тако их назива Дејан Медаковић у Хиландарском каталогу (1978). Али, исти Стојановић, у својим Старим српским записима и натписима, донео је поговоре из ових књига – као старе српске текстове. Може ли се у овом заплету око влашких књига тражити одговор зашто је број србуља у овом Каталогу остао неутврђен и неозначен? Можда и може, али не би требало. Нема разлога да књиге, рукописне и штампане, које су у своје време, у рукама митрополита Кипријана, митрополита Максима и других духовника и верника, одиграле помиритељску и просветитељску улогу у православном свету, икада буду камен спотицања између српске и румунске књиге и културе''.

За разлику од српских истраживача, Хрват Јосип Бадалић је, отворено написао да је румунска књижевност до краја 16. столећа писана на српском језику. Наравно, Бадалић не каже дословно да је то ''српска'', него ''јужнословенска'' – како је то у обе Југославије избегавано спомињање српског културног наслеђа. Југословенство није предмет нашег разматрања, него језик коришћен у румунској средњевековној књижевности. Бадалић сведочи да је он био српски:
''Бадалић је у својој библиографији забележио две књиге из 16. века, штампане на територији данашње Румуније, а налазе се и у овој збирци. Код Бадалића, међутим, у посебном додатку, донесена су сва влашка ћирилична издања од првих Макаријевих књига до краја 16. века (укупно 34). Бадалић је образложио свој поступак овако: иако су румунски библиографи, сасвим разумљиво, ова издања укључили у своју националну библиографију, она и по језику и по графичко-техничким обележјима припадају јужнословенском културном кругу и у оквиру књига источне цркве чине заједничку целину. Када Јосип Бадалић недвосмислено нагласи јужнословенски карактер, онда је, у овом случају, реч о југословенском оквиру за садржај који је српски''.7

Старе румунске цркве и данас су с фрескама и иконама на српском језику. Почеци коришћења новог румунског језика у литератури нису забележени пре 16. столећа. То пише у енциклопедијској одредници о румунском језику.
Да не бисмо помислили да је румунски језик постојао пре 16. столећа, а да се румунска књижевност, из ко зна којег разлога, служила српским језиком, погледаћемо енцеклопедијски закључак о времену и начину настанка румунског језика. Оно што је неспорно, румунски језик није природан и није настао на тлу данашње Румуније. Он је донесен из Рима и наметнут је становништву - државном присилом Римске Империје. Становништво никад није научило наметнути латински језик, али је у свој (српски) језик уносило поједине латинске речи, па бисмо могли закључити да су се те туђице, временом, умножавале – као што ће то бити случај с турским речима у српском језику у Босни и Херцеговини. Касније су румунски филолози давали предност тим туђицама и уносили нове из романских језика – њима су замењивали српске речи и тако је скован румунски језик. Но, он и данас има око 25% српских речи. То доказује да је модерни румунски језик настао од романских и српских речи. Да су Дачани говорили неки други језик, а не српски, онда би данашњи румунски био мешавина тог дачког и латинског.

Погледајмо, како је стваран румунски језик. Основа му није био чисти латински језик, него искварени латински – језик којим су говорили странци у Риму:
''Румунски језик се развио из латинског, претежно вулгарног језика римских провинција Дакије, Мезије и Тракије, чије је становништво (Трачани, Илири и други) помешано с људством бројних римских посада, с колонима, депортирцима, итд, било, за време Царства романизирано... Најстаријидокумент румунског језика је једно писмо бојара Неакшула из 1521. године. У 16.столећу, појављују се, у оквиру реформацијских настојања, пријеводи црквених текстова са словенског на румунски језик. Прва румунска штампана књига је из 1544, али није сачувана. Између 1559. и 1581, појављују се у Брашови протестанска издања Библије 1688. Румуни су, до 19. столећа, употрељавали ћирилицу, с властитим знацима 'Џ' и 'Ц', који су преузети у модерну српску ћирилицу. Молдавска варијанта румунског језика и данас користи ћирилицу''.8

Овако стварање новог језика на латинским основама је било уобичајено у Европи. Тако су створени и остали европски језици (осим словенских и грчког). Ево како је, опет вештачки, настао француски језик:
''Припада групи романских језика, који су настали из латинског. Развој француског језика из латинског до данашњег модерног, вршио се у више етапа. Римски легионари, који су у Галију дошли већ у другом столећу Старе ере, говорили су вулгарним латинским језиком, тј. слободним говорним језиком, а не књижевним, писаним по правилима класичне латинске граматике''.9

У српско (словенско) порекло Румуна, поверовао је Сава Текелија, један од најобразованијих људи у Аустријском Царству на размеђи 18. и 19. столећа. О томе је објавио чланак и књигу 1823. Књига је објављена на немачком језику у Халеу, о чему се старао Вук Стефановић Караџић. Била је с изазовним насловом: Доказ да Власи нису римљанског порекла.10 Мада је наишао на критику и српских и румунских интелектуалаца, Текелија је остао при свом закључку и 1827. је штампао друго допуњено издање – на немачком и румунском језику. Према преводу књижевника Стевана Бугарског из Темишвара, наслов књиге је: Доказивање да Власи нису римског порекла и оно не произилази из њиховог талијанско-словенског језика. Са више доказа обогаћено и на влашки језик преведено од Саве Текелије. Против Текелијиног закључка, написали су по књигу румунски књижевници Дамаскин Божинка и Ефтимије Мургу. Српски критичари у 19. столећу су, такође, критиковали Саву Текелију. Нису регистровали ово његово дело у каталозима. О њему је негативно писао и Јован Радонић.11

Љути на Текелију што је за Дачане рекао да су Срби (и што је предвидео да је хрватски илиризам антисрпски), против њега ће писати, између осталих, Јован Скерлић и Александар Форишковић. Скерлић ће омаловажити све што је Текелија написао ''... да ли то спада у књижевност...'', а Форишковић ће (1966) за Текелију рећи да је из нижег сталежа, мада је по мајци био племић из Србије Немањића, а мађарски племић у четвртом колену:
''Док се коцкице мозаика претежно слажу, израста пред нама фигура џентрија, који се из петних жила упиње да премости јаз који је владао између шљахте и магната, те да се, ако не за стално, а оно барем привремено, задржи у великашкој средини – како би и на његову шљиварску одору пало понешто од велмошког сјаја и господства''.12

Како знамо, у образовном програму Југославије, Сава Текелија није био уврштен и о њему смо учили само као о добротвору и оснивачу Матице српске. Вероватно је негативна критика уважаваног критичара Јована Скерлића била пресудна за такву одлуку.
А његово дело о Дачанима као српском племену, морало се изучавати - и у историји и у српској књижевности!

Географски називи у Румунији су на српском језику
Географска имена на сваком подручју потичу из језика староседелаца. То је непобитна чињеница, а она у Румунији су увек из српског језика, с тим што су многа скрнављена латинским додацима, или преводима на неки појам из романских језика. Зато је Сава Текелија правилно приметио да је румунски језик склоп српских и латинских речи. А да су неки називи само оскрнављене латинизмом српске речи, можемо се уверити на имену једног од најпривлачнијих румунских излетишта у Карпатима – Изворул Рече. Нема спора, да се то место некад звало ''Извор Речни'', или ''Речни Извор''.

Професор др Реља Новаковић је велику пажњу посветио географским називима у данашњој Румунији. Користио је најстарије географске карте и записе античких и средњевековних историчара и хроничара. Налазећи да су се Карпати у Средњем веку звали ''Montes Serrorum'', или ''Serorum montes'', што је значило ''Српске планине'', потврдио је да се то не би могло десити да су Срби само прешли Карпате на свом путу до Балкана – пролазници не остављају трагове у географским називима. Новаковић је нашао стотине географских имена из српског језика у Румунији, од којих ћемо неке навести, по азбучном реду:
Андра, Бригадир, Будисав, Браниште, Букова, Бока, Била, Биска, Циганешти, Циганиа, Червени, Доброта, Деса, Добра, Гура Падина, Градиштеа, Гола, Голиа, Гостовац, Икона, Искрени, Извору де Жос, Козиа, Катана, Кула, Крива, Красна, Ливадеа, Липовану, Липиа, Матица, Марица, Мика, Мура, Новаци, Некито, Окна, Орли, Одаја, Поповић, Паланка, Погана, Пипери, Рудо, Раковца, Раковица, Ракита, Радован, Сербанешти, Срби, Балени Срби, Селенце, Стојна, Сара, Сухоја, Слатина, Тиса, Троица, Таја, Трговиште, Теслиа, Уб, Вајда, Веде, Занога, Загор, Злата, Жилава, итд.13

Ову филолошку анализу румунског језика, могли бисмо наставити и потрагом за именима биља, например. Ту бисмо нашли називе истоветне и многим српским крајевима, али нема потребе, јер се зна да се у данашњем румунском језику задржало још око 25% речи. Румунски филолози су издвојили нешто више од 100 речи, па за њих кажу да су оне из дачког језика – који, по њима, није словенски. То је мало вероватно. Јер, да је постојао дачки несловенски језик, онда би у данашњем румунском језику било његових речи много више од 25% - колико има српских. Ако би се и тих стотинак речи детаљније анализирало, сигурно би се нашао њихов корен у српском језику.

ИСТОРИЈСКИ ИЗВОРИ О СРПСКОМ ПОРЕКЛУ РУМУНА
Савремени француски историчар Френсис Конт, као и остали историчари, пише у својим делима да су Словени стигли из прапостојбине на Дунав и Балкан у 6. и 7. столећу, али не објашњава зашто су Римљани писали да су Словени живели на Балкану и у Румунији (уз Црно море) у првим вековима Нове ере. Погледајмо то и у његовој књизи:
''Током првих столећа нове ере, Римљани сведоче о додирима (непосредним и посредним) са Словенима на источним границама Царства; од Северног до Црног мора, од Германије до Тракије, дуж целог Дунава''.14

Јасно, ако су Словени живели дуж целог Дунава, онда је овде реч о данашњој Румунији, кроз коју Дунав протиче у већој дужини, него и у једној другој земљи. Само овај римски документ је довољан да се види да су Дачани били само једно од словенских (српских) племена.
И др проф. Реља Новаковић, пишући о грађанском рату у Византији, у 4. столећу после Христа, цитира стара документа, у којима се наводи да су у данашњој Румунији, тад – у 4. столећу, живели Срби. Реч је о грађанском рату у Источном Римском Царству (Византији), па у борбама између цара Ликинија и цара Константина Великог, становници данашње Румуније се спомињу као Срби и као присталице цара Ликинија. Мајеров лексикон из 1905. године (Mayers Konversations Lexikon) за Ликинија каже да је био ''Дачанин из нижег сталежа''.15

Потврду о Румунији као српској (словенској) земљи, оставио је, несмотрено, и аустријски историчар Константин Јиречек, задужен (од аустријских власти) да својим делом докаже сеобу Словена из руских степа на Балкан и Средњу Европу. Омакла му се истина (у само две реченице) – кад говори о 6. столећу после Христа и о античким становницима Балкана:
1. ''Стога се хтело забавити Словене у њиховој рођеној земљи, у данашњој Влашкој''16 и
2. ''Од јужних племена, знатни беху Дасарети у планинском крају, све до Охридског језера, а поред њих Птоломејеви Албани – са вароши Албанопољ...''17

О словенској Влашкој је све јасно, а скоро и о словенском Балкану. Јер, да Срби (Словени) нису живели на његовом југу у античко доба, онда овај град у том пределу (Албанопољ) не би могао имати словенску (српску) реч у свом називу – ''поље''.
Тројица угледних европских историчара наводе документа у којима се види да Срби (Словени) насељавају данашњу Румунију у првом, четвртом и шестом столећу. То су: Френсис Конт из Француске, Константин Јиречек из Хабзбуршке Монархије и др проф. Реља Новаковић из Србије.

Ћоровић прећуткује изворе о староседелаштву Словена у Румунији
О народу на данашњем подручју Румуније, у време Византије, детаљно је писао историчар Владимир Ћоровић. У питању су византијски ратови од 6. до 9. столећа против Обра и Словена. Ћоровић не налази о Румунима ни речи у тадашњим грчким документима. А кад та документа спомињу Дачане (по званичној историји несловенске претке Румуна), онда их обележавају као ''словенске Дачане'', али се Ћоровић не осврће на ову чињеницу. Ваљда, под утиском званичне историје да Румунија не може бити прапостојбина Словена, он не коментарише зашто у византијским документима пише да су Дачани Словени.18 Ћоровић овако описује тадашње прилике на тлу Румуније:
''Византијска војска, пуна неповерења према новом врховном заповеднику, није хтела сад да продире дубље у опасне словенске крајеве и да уопште остаје на левој обали Дунава''.19

Да су, рецимо, Дачани (преци данашњих Румуна) били нешто друго, а не Словени, не би се њихове земље могле обележавати као ''словенски крајеви''.
Пишући о 6. и 7. столећу, Ћоровић наводи значајан документ византијског цара Лава: Тактика и извод из њега о Словенима на данашњој територији Румуније:
''У Тактици цара Лава то се место јасније означава: да је њихова (словенска, СЈ) земља с оне стране Дунава''.

И као што то бива, ова византијска тврдња да је на левој обали Дунава словенска земља, не слаже се са тврдњама у званичној историји да су Словени само пролазили Влашком, па Ћоровић додаје (помажући ту званичну историју) да су ту Словени ''на туђем тлу''.20
Но, овај кратки коментар да Влашка није словенска земља, демантовао је сам Ћоровић у истој књизи. Описујући борбу Византинаца и Словена у данашњој Румунији, пише да је то земља Словена – ''дачанских Словена''. Погледајмо:
''Приск је, после првог успеха, наставио ратовање. Његове чете иду за Словенима – дубоко у њихову унутрашњост у данашњој Влашкој. Словени се повлаче у околне шуме и ритове, где су намеравали навући непријатељску војску, невешту том терену, и сасвим је сатрати... Цар је желео да сва та акција не остане на половним мерама и стога нареди да војска презими на словенском подручју, како би одмах с пролећа могла почети поново чишћење и леве обале Дунава''.

Како се види, нема спомена да су Словени у Влашкој на ''туђој земљи'', како је претходно тврдио В. Ћоровић. Ту своју тврдњу ће оповрћи и у опису ових битака пошто су се у њих умешали и Обри:
''Јасно је, према томе, ма колико, иначе, вести биле нејасне, да су словенска насеља, и то не само она на западу, око Саве, него и она у Дакији, била у извесној мери зависна од Обра; само су ова источна, због удаљености од главних обријских средишта на подручју између Дунава и Тисе, била умногом слободнија. Приметили смо, уосталом, већ раније да је каган баш тим дачким Словенима слао посланства са захтевом да му плаћају данак и да их је, када су они одбијали, присиљавао на то''.21

Да је Румунија била заиста исконска словенска (српска) земља, Ћоровић то не може да прикрије, јер мора да се користи византијским подацима, а у њима пише:
''Обри су, према томе, сматрали себе господарима подручја на којем су живели Словени и понашали су се, у тај мах, као позвани да узму на себе дужност њихових заштитника... Каган је жртвовао источне, дачке Словене, дозвољавајући Ромејима да у борби против њих могу прелазити Дунав''.22

Ево још једне потврде да на данашњој територији Румуније, није било другог становништва осим словенског (српског):
''Словени су, вероватно, пребегавали и прелазили на византијско подручје још и зато да би избегли суровости обријске власти, која је била врло тешка''.23

***
Овде је најзанимљивије то што историчари не објашњавају откуд у византијским документима тврдња да су Дачани Словени. Они ту етничку одредницу преписују, али је не објашњавају. Тврде да су Словени само прешли преко данашње Румуније и тамо оставили Дачане. А то што документа кажу да су и Дачани словенско племе, као да их се не тиче.
***
Историчари се нису бавили ни одгонетањем имена ''Власи'', па данас групе становника у Србији под тим именом сматрају националном мањином у односу на српску нацију!
Грешни су историчари наши!
Мало која је реч била везана за српски етникум као реч ''Власи''. Као да су историчари бежали од те одреднице за Србе, па су ''Влахе'' претварали и у ''влахе'' – подвлачећи да је то назив за сточаре у средњевековној Србији. Има ту неке оправданости, јер је српски (словенски) бог Волох (Влах) био заштитник пастира. Али, историчари не објашњавају тако једноставну чињеницу – сваки Србин сточар је под заштитом Бога Влаха (Волоха, Волоса, итд), а сточарство је било најраспрострањенија привредна грана у прединдустријском добу.

У новије доба, европски народи су Србе звали Власима – тако често као и Илирима, Рашанима, или, како су то најчешће чинили Мађари – Рацима.
Аусрија је (1630), живот и организацију Срба у Војној Крајини, регулисала Влашким уставом (Српским уставом) – на латинском: Statuta Valahorum.
Да су Аустријанци Влахе сматрали за Србе, посебно ако су се још служили српским језиком, сведочи саветник аустријске царице Марије Терезије (18. столеће) Јохан Христиф барон Батенштајн.24 Гроф Бартенштајн пише и о Србима у данашњој Трансилванији, у Румунији, или Ердељу – како овај крај зову Мађари. По царичином саветнику, овде су средином 18. столећа живели само Срби – без Мађара и Румуна. Говорили су српским језиком. Он те Србе зове Власима и каже да су већина православни, а део је признао папу за поглавара – поунијатио се, или, како Бартенштајн пише, они су ''сједињени'' (с Римокатоличком црквом).

Укратко, Бартенштајн наводи податке о становништву Трансилваније из пореских књига и каже да је ту 135.000 пореских домаћинстава, од којих су 85.000 православни Срби. С обзиром да су тада породице биле бројније, него данас, а да је становништво било малобројније у 18. сотлећу, него у двадесетом, можемо само претпоставити колико је Срба било у тих 135.000 домаћинстава.25
Нажалост, данас се потомци тих становника у Трансилванији убрајају у Мађаре – говоре мађарски и сви су католици. Њих је два милиона и имају политички захтев за аутономијом у Румунији. Занимљиво је да ти Срби нису асимиловани у Румуне, него у Мађаре. Одлуку о томе је донео Ватикан и Аустрија у 18. столећу, вероватно да би повећали становништво с римокатоличком вером, јер да су их порумунили – имали би незгодно православно становништво. Иако не српско, било би румунско – а и оно је тешко за пролаз римокатоличанства према Украјини, Јерменији, Грузији и Русији.
***
Ово разматрање сматрам само као подстрек да се историја Срба, Румуна и Мађара озбиљније изучава. Учиниће то професионални историчари – обавезни су. Јер, у овако недореченој истини, могуће су опасне манипулације и етничке несугласице. Нарочито у односу данашње румунске науке према Власима у Србији. Њима се поручује да су етнички Румуни, а не Срби, а видимо да је оправдано (на основу историјских и филолошких података) сматрати Румуне само давно отуђеним делом српске нације. Као што су недавно отуђени Срби католици и Срби муслимани на Балкану.

Слободан Јарчевић:
Београд, 21. септембар 7515 (2006) године
1 Др проф. Реља Новаковић: Карпатски и Ликијски Срби, ИПА ''Мирослав'', Београд, 1997, стр. 36.
2 Ex Ponto, V, 12, 55,56, 58
3 Вера Милосављевић: Чувари имена, ИПА ''Мирослав'', Београд, 2004, стр. 227.
4 Исто, стр. 229.
5 Исто, стр. 235.

6 Исто, стр. 235-236.
7 Исто, стр. 239.
8 Енциклопедија Лексикографског завода, Загреб, 1956.
9 Исто.
10 Вук Ст. Караџић: Етнографски списи, ''Просвета'', Београд, 1972, стр. 519.
11 Вера Милосављевић: Сава Текелија и српска мисао – прва књига, стр. 48 – 50, ИПА ''Мирослав'', Београд, 1998. године.
12 Исто.
13 Др проф. Реља Новаковић, Карпатски и ликијски Срби, ИПА ''Мирослав'', Београд, 1997, стр.159-163.
14 Френсис Конт, Словени, Београд, ''Филип Вишњић'', 1986.
15 Др. проф. Реља Новаковић Србин римски цар, ИПА ''Мирослав'', Београд, 1999, стр. 48.
16 Константин Јиречек, Историја Срба, Прва књига, ИРА ''Просвета'', 1988, стр. 50.
17 Исто, стр. 10.

18 Владимир Ћоровић, Историја Срба, Ниш ''ЗОГРАФ'', 2001, видети стране: 19, 23, 25.и 26.
19 Исто, стр. 26.
20 Исто, стр. 19.
21 Исто, стр. 23.
22 Исто, стр. 25-26
23 Исто, стр. 29.
24 Јохан Христиф барон Бартенштајн: Кратак извештајо стању расејаног многобројног Илирског народа по Царским и Краљевским наследничким земљама, Штампарија Јерменског манастира, Беч, 1866.
25 Исто, стр. 15, 18, 19, 43, 45, 47, XXIII.

KAD AMERIKANCI ŠIRE DEMOKRATIJU ILI KOME POMAŽU NA IZBORIMA U SRBIJI

LJILJANA SMAJLOVIĆ: KAD AMERIKANCI ŠIRE DEMOKRATIJU ILI KOME POMAŽU NA IZBORIMA U SRBIJI

četvrtak, 01 mart 2012 23:05

Ostaje nam da tumačimo da li su SAD nezainteresovane za ishod izbora u Srbiji ili prikriveno utiču na rezultate političkog procesa

 

 Jeste li znali da američkim organizacijama koje „šire demokratiju" po svetu zakoni SAD zabranjuju da streme uticanju na ishod političke utakmice u zemljama u kojim deluju? 

Verovatno pojma niste imali. Po svoj prilici, ne znate ni da li u zakonima vaše bivše jugoslovenske republike postoje odredbe koje strancima zabranjuju da kupuju politički uticaj na domaćem terenu? I ako postoje, niko ih nikad i nigde ne pominje, barem otkako je zapadni svet na vašu zemlju okačio etiketu demokratske države. Demokratska vlast je na našim prostorima po definiciji prozapadno nastrojena vlast, a takva vlast javno gotovo nikad ne postavlja pitanje zapadnog mešanja u domaće političke poslove. Izuzeci – poput saopštenja Koštuničine vlade povodom pretnji bivšeg nemačkog ambasadora u Srbiji Cobela da bi Srbija mogla da izgubi i Vojvodinu bude li se mnogo brecala oko gubitka Kosova – samo potvrđuju pravilo. 

E, pa u Egiptu je vlast još u previranju, ni tamo ni 'vamo, zbunjena oko toga da li važeće zakone da primenjuje čak i na američke grupe i građane ili da što pre menja propise kako bi se uklopila u ono što su američke organizacije već počele da rade na njenom terenu. Tu dilemu tamo upravo rešavaju i, dok ovi redovi budu štampani, s kairskog aerodroma će put Vašingtona već odleteti specijalno iznajmljeni avion koji od srede čeka na pisti da vrati kući sedam Amerikanaca koji su se sklonili u Ambasadu svoje zemlje u Egiptu kako bi izbegli hapšenje pod optužbom da su „u saradnji sa CIA nastojali da manipulišu egipatskom revolucijom u interesu SAD i Izraela", u okviru grupa koje nisu imale licencu da deluju u Egiptu. Jedan od Amerikanaca je sin Obaminog ministra saobraćaja.  

EGIPAT SE SAGINJATI NEĆE Amerikanci tvrde da je optužnica politizirana i da su njihove organizacije (poput IRI, NDI i Fridom hausa) u Egiptu radile isto što, bez ikakvih pravnih i političkih posledica, rade po mnogim zemljama u kojim SAD šire demokratiju. Na optužnici se nalazi i nekoliko državljana Srbije zaposlenih u američkim neprofitnim organizacijama (koje još zovu i nevladinim organizacijama, ali ih Kongres SAD finansira federalnim sredstvima). Suđenje je počelo u nedelju i odmah je odloženo za dva meseca, a sva trojica članova egipatskog sudskog veća podneli su isto veče ostavke navodeći da je na njih vršen politički pritisak da za optužene Amerikance ukinu zabranu napuštanja zemlje. Amerikanci ne osporavaju da je prekršeno slovo egipatskog zakona, ali ističu da je i Mubarakova vlast godinama tolerisala ove grupe, kao i da egipatske nevladine organizacije takođe ne deluju u skladu sa zakonom.  

Nema preteranog razloga za brigu o pojedinačnim sudbinama američkih i srpskih građana umešanih u ovu priču. Na ovaj ili onaj način, i za jedne i za druge će se verovatno pobrinuti lično Hilari Klinton. Optuženi su na suđenju delovali veoma opušteno, a „Njujork tajms" je zabeležio da su neki za vreme postupka ćaskali mobilnim telefonima sa prijateljima iz sveta. Predsednica lokalnog ogranka Fridom hausa nije mnogo obraćala pažnju na suđenje: u rukama je držala knjigu koju je pomno čitala, ali tako da su kamere mogle da zabeleže da je posredi delo Džordža Orvela iz španskog građanskog rata „Omaž Kataloniji". Američka štampa je svejedno zamerila Egipćanima što su optužene podvrgli istom „poniženju" kakvo je doživeo i Mubarak na svom suđenju (optuženička klupa nalazi se u nekoj vrsti železnog kaveza), a posebno je komentarisan „novi talas egipatskog nacionalizma", izazvan američkim pretnjama da će suspendovati milijardu i po dolara pomoći Egiptu ako spor prijateljski ne bude okončan. Citiran je posprdni komentar jednog univerzitetskog profesora na račun toga što je sud podlegao američkom pritisku, aludirajući na prethodnu premijerovu izjavu da se Egipat „saginjati neće": „Je li moguće? Odem da pojedem salatu i po povratku otkrijem da se Egipat sagnuo?" 

BEZ GOTV KAMPANJE Najveća kriza u egipatsko-američkim odnosima od Kemp Dejvida navela je ipak i neke Amerikance da razmišljaju o tome da li programi širenja demokratije, koji podrazumevaju da američki stručnjaci obučavaju strance demokratiji, glasanju, anketama, upotrebi predizborne propagande itd., izazivaju otpor prema Americi ili rađanje simpatije. Nisu samo Amerikanci ti koji veruju da između pada Berlinskog zida i arapskog proleća postoji neprekinuta nit i da je sve što se dešava „zapisano" u superiornosti američkog političkog modela. U Kairu novinari opsedaju ambasadora Srbije pitanjima o tome „šta će se iduće kod nas dešavati", jer su mnogi poverovali da je revolucija izvedena po istim američkim uputstvima koja su sledili i „otporaši" iz Srbije, pa će i nastavak da izgleda slično. 

Poslednja, zasad nepotvrđena vest iz američke ambasade u Srbiji glasi da američke nevladine organizacije koje kod nas šire demokratiju uoči ovih parlamentarnih izbora neće organizovati neke od predizbornih obuka i akcija na koje su nas navikli od dvehiljadite godine. Primera radi, ne planiraju se zasad velike aktivnosti na povećavanju izlaznosti (Get Out the Vote, GOTV kampanje) na izborima. Zapadne nevladine organizacije u prošlosti su sebi pripisivale u pozitivne rezultate visoku izlaznost na izborima protiv Miloševića. Pravdale su te aktivnosti činjenicom da je glasanje važno demokratsko pravo i da kampanjom za izlaznost „ne utiču na rezultat izbora", što im njihovi zakoni svakako zabranjuju. 

Međutim, veća izlaznost je 2000. godine išla na ruku opoziciji više nego režimu. Da li bi i ovog puta, kada je nezadovoljstvo veliko, veća izlaznost više pogodovala opoziciji? Amerikanci, po svemu sudeći, misle da na ovim izborima nije potrebno da se trude da povećaju izlaznost na izbore u Srbiji. Njihovo je pravo da svoje novce troše kako hoće. Nama ostaje da tumačimo je li to znak njihove nezainteresovanosti za ishod izbora u Srbiji, ili prikriven, ali legalan način da utiču na rezultate političkog procesa. I da, ovaj put i nečinjenjem, daju podršku Borisu Tadiću. 
 

Nezavisne

 

Bitka za vlast po svaku cenu

Bitka za vlast po svaku cenu

Jedno je jasno: političke partije u Srbiji nisu povele bitku za opravak Srbije i izlazak iz krize, već bitku za osvajanje ili ostajanje na vlasti po svaku cenu i samo radi vlasti.

Motivi opozicije su razumljivi što ne znači i da su spasilački. Ali, ponašanje vladajuće koalicije, posebno Demokratske stranke je - samoubilačko. I to niko u toj stranci ne primećuje ili ne želi da shvati. I oni iz razumljivih razloga.

Javna glasila svakodnevno i sve glasnije ukazuju na greške koje su počinjene u svim oblastima našeg društva, posebno u privredi. Sve su upornija ukazivanja da nešto - i šta - nije u redu u sudstvu, u tolerisanju bogaćenja političara, u zataškavanju mutnih radnji u privatizaciji (uništavanju) srpske privrede, srpskih banaka... Ali vrh DS ne reaguje na ta prozivanja. Najveći „ustupak" je bio ovih dana kada je jedan od uticajnijih predsednika opština iz redova DS zatražio da stranka prizna greške i izvini se biračima za počinjene greške i naveo kao primer da je stranka pogrešila što nije obavestila svoje glasače (valjda i sve građane Srbije) o približavanju svetske ekonomske krize.

I to bi bila jedina greška DS koja je pomenuta! Kakva glupost i neinteligentna predizborna poruka. Naravno glasnogovornik predsednika stranke g-đa Trivan po običaju neinspirativno podržava verbalni zahtev da stranka bude odgovornija prema glasačima ali ne nagoveštava ništa konkretno: koje su to greške koje se pripisuju Demokratskoj stranci a koje će SD ispraviti.

Naprotiv, čelnici DS najavljuju da će izaći pred svoje birače i građane Srbije sa pozitivnim rezultatima delovanja DS na vlasti. To je očigledno pogrešna strategija imajući u vidu krajnje nezadovoljstvo građana stanjem zemlji. Naravno da se u Srbiji štošta izgradilo, ne znamo tačno gde se nešto i poboljšalo. Ali, ostaje teška optužba za sunovrat srpske privrede i društvenog sistema i standard građana za šta nije kriva svetska ekonomska kriza, već srpski političari i partije.

Logično je da i DS treba da podseti šta je dobro urađeno u poslednjih 4 godina. Ali je isto tako logično da bi znatan, čak naglašeniji, deo predizborne delatnosti DS morao da bude priznanje sopstvenih grešaka i informisanje o planovima da se te greške isprave, onemoguće njihovo ponavljanje i jasan projekat dubokih reformi koje će izvesti Srbiju iz krize na put stabilnog napretka i istinske demokratije. Podrazumeva se da su za nove projekte i novu politiku potrebni i novi kadrovi neopterećeni greškama partije i pojedinaca u njoj. (Mada narod ne govori o greškama već o nečem drugom.)

Samo pod takvim uslovima DS bi mogla da očekuje podršku širih slojeva građana. Ostajanje na ideji o ubeđivanju građana da je stranka radila dobro uz poneke greške, je put ka gubitku na izborima. Posle neuspeha biće kasno što će se javiti čelnici DS da su pogrešili što nisu priznali greške i sve što se pod greškama podrazumeva i sačinili projekat oporavka Srbije na drugačijim osnovama od danas postojećih.

U pitanju, naravno, nije sposobnost shvatanja pravih problema u Srbiji, već nespremnost da se lična korist i privilegije vlasti žrtvuju za dobro naroda.

Čedomir Cvetković, Beograd