Autor: FOKUS |
ponedjeljak, 10 oktobar 2011 08:00 |
Krvavi oblaci su se nadvili nad Kosmetom. I dok goloruki preostali Srbi, šezdesetak tisuća, bespomoćno dežuraju na barikadama nadajući se čudu, NATO-prištinske snage uvježbavaju desant na ova posljednja ljudska bića koji, u prkos svima, održavaju nekadašnje dostojanstvo srpskog naroda. A svijet šutke gleda tragediju koja se hinjskim koracima neumitno približava. Zapadna imperijalistička mašinerija sastavljena od državnika, diplomata, vojske, špijunskih službi i medija u punom je zamahu. Mediji su već nazvali ove preostale srpske junake huliganima i kriminalcima koji napadaju tamo stacionirane „miroljubive" NATO snage. Još treba samo da potplate desetak osoba koje će izazvati nerede, pa da okupacioni „vojnici mira" novog svjetskog poretka dobiju alibi za nastavak „humanitarnog" genocida koji se u posljednjih nekoliko decenija odvija nad Srbima. Što je genocid? Rafael Lemkin, poljski Jevrej i pravnik, skovao je 1943. godine riječ genocid, da bi opisao uništenje svog naroda u koncentracionim logorima kojeg je u to doba sprovodila nacistička Njemačka na okupiranim područjima Evrope. Nakon pobjede nad nacizmom, stvorene su Ujedinjene nacije koje su 1948. godine pobliže odredile taj pojam. Bilo je to doba dominacije Zapada nad ostatkom svijeta, koji je dobrim dijelom bio koloniziran. Ali se vrijeme dekolonizacije naslućivalo, pa je stvoren niz mehanizama koji će, kada bude zatrebalo, omogućiti Zapadu neokolonijalnu eksploataciju budućih, politički neovisnih, zemalja u razvoju, uključujući tu i vojne intervencije tadašnjih (i današnjih) gospodara svijeta. Jedan od tih mehanizama bio je i neodređenost u tretiranju genocida, najstrašnije stvari koja može snaći jedan narod. Naime kada se vrši genocid, onda se neselektivno uništavaju svi pripadnici nekog naroda što uključuje i progone, demonizaciju, oduzimanje teritorije i imovine. Najsvježije primjere za to imamo u genocidu Turske nad Jermenima kada je nastradalo milijun i pol osoba, nacista nad Jevrejima (6 milijuna ubijenih), te genocid u Ruandi (milijun ubijenih). Nasuprot tome, ono što su tadašnji novi gospodari svijeta uradili, bila je perfidna relativizacija tog pojma (vidjeti na internetu). Toliko je stvari umetnuto u definiciju genocida da se i ubojstvo jedne jedine osobe, uz malo medijske podrške, može protumačiti kao genocid. Kada se radi o Srbima, genocid nad tim narodom ima svoje puno značenje. Fizičko uništavanje i progoni srpskog naroda Fizičko uništavanje Srba počelo je 1941. godine sa stvaranjem NDH. Tada je u Jasenovcu, u genocidu nad srpskim, jevrejskim i romskim narodom stradalo više stotina tisuća Srba. Nažalost, točan broj nastradalih se nikada neće moći ustanoviti jer je precizna evidencija izostala, a današnje područje Jasenovca je pretvoreno u dječje/golf igralište. Isto tako, nitko nije ni priznao ni ispričao se zbog tog genocida, a nadležne vlasti govore jedino o zločinu. S druge strane, zločin u Srebrenici 1995. godine gdje je selektivno stradalo više tisuća Bošnjaka/muslimana, uporno se naziva genocidom. Čudno je što Bošnjaci, tražeći od ostalih da budu principijelni, uporno izbjegavaju spominjati turski genocid nad Jermenima, a stalno ističu kako im je Turska njihova duhovna majka i intenzivno prizivaju njen povratak na Balkan. Genocid nad Srbima nastavljen je tijekom posljednjih dvadeset godina. Iz Hrvatske je pobjeglo oko 350.000, iz Federacijskog dijela BiH oko 200.000 tako da se procjenjuje da ih je tamo ostalo svega 3 odsto u odnosu na popis iz 1991. Naravno, etničko čišćenje je izvršeno i u Republici Srpskoj, ali u ovom tekstu o tome nije riječ. Uostalom, zašto Bošnjaci u Federaciji odbijaju popis stanovništva koji bi pokazao razmjere etničkog čišćenja u BiH? Za Srbe je posebno bolno etničko čišćenje kojeg su doživjeli na Kosmetu odakle je ih pobjeglo oko 200.000. Genocid na tom prostoru bio je, u perspektivi gledano, kompletan. Više tisuća naivnih Srba koji su ostali, izuzimajući prostor do Ibra, bilo je pobijeno i tragovi tih zločina više ne postoje, a međunarodna zajednica se trudi da to tako i ostane. NATO okupacione snage zajedno sa albanskim čelnicima direktno su učestvovali u genocidu nad kosmetskim Srbima što se najbolje pokazalo u aprilu 2004. godine kada su Srbi bili ubijani od Albanaca, a istovremeno su NATO vojnici tjerali Srbe iz njihovih kuća. Od 1999. godine, nekoliko stotina srpskih manastira je spaljeno kako bi i posljednji tragovi srpske duhovnosti na tom prostoru nestali. Mentalni genocid nad Srbima "Međunarodna zajednica" je u svojoj namjeri i cinizmu da uništi srpstvo išla toliko daleko da je nad Srbima izvršila pravi mentalni genocid. Mediji u Srbiji su prešli u ruke Zapada i konstantno su ubijali srpski duh. Najbolja ilustracija toga je prijevod knjige „Politika" amerikanca Hejvuda koji je bio udžbenik za srbijanske studente! U toj se knjizi tvrdilo (tvrdi) da su Srbi genocidan narod i da staju uz bok nacizmu, Hitleru i Musoliniju. I dandanas se ta knjiga koristi kao pomoćna udžbenička literatura! Potom, preko niza ucjena, Srbi su sve svoje heroje poslali u Hag dok se oni koji su bombama uništavali Srbiju slobodno šeću po toj zemlji. U samodemonizaciji Srba posebno učestvuju „nevladine" i „humanitarne" organizacije čije bi antisrpsko djelovanje u svakoj normalnoj zemlji bilo okarakterizirano kao huškačko, antinarodno i antidržavno i kao takvo sankcionirano. Kruna mentalnog genocida nad Srbima bilo je priznanje srbijanske Narodne skupštine da je u Srebrenici 1995. godine počinjen genocid nad muslimanima. Kalvarija Srba se nastavlja Ljeta gospodnjeg 2002. godine, negdje u lipnju, autor ovih redaka dao je intervju frankfurtskim «Vestima» čiji je naslov bio «Kalvarija Srba još nije počela». U intervjuu, koji se može naći na Internetu, moja je malenkost iznijela sljedeće: Devet godina kasnije, moje se viđenje genocida nad Srbima, na žalost, u potpunosti ostvaruje. Sada svi zajedno prisustvujemo posljednjem činu kosmetske drame koja će se, vrlo vjerojatno, završiti izgonom preostalih Srba sa tog područja. Samo da ne bude krvi. Piše Emil Vlajki |
недеља, 16. октобар 2011.
GENOCID NAD SRBIMA
Dr Srđa Trifković - Dosta šamara i poniženja
15. 10. 2011. 15:50h | R. Lončar - Vesti
Dosta šamara i poniženja
Srbija ne bi trebalo da se podanički dodvorava i okreće isključivo ka Evropskoj uniji i Zapadu uopšte, gde ima status neprekidno ucenjivanog izopštenika. Ako želi da opstane i ne zapadne u trajno dužničko ropstvo treba da se okrene ka velikim istočnim zemljama, koje su na uzlaznoj liniji i ne ponižavaju Srbiju, ocenjeno je na Okruglom stolu pod nazivom "Srbija: strategija opstanka", koji je održan juče u Beogradu u organizaciji Fondacije Lorda Bajrona za balkanske studije iz SAD i srpskog magazina "Geopolitika".
- Očigledno je da te zemlje, Kina naročito, imaju investicione fondove koji su na Zapadu presušili. Mada ni tamo ne treba očekivati velikodušnost. Stalno dodvoravanje onima koji te konstantno ponižavaju vodi u još dublje tonjenje - ocenila je dr Dajana Džonston, jedan od vodećih autoriteta među svetskim analitičarima za pitanja evropskog Jugoistoka, koja se preko video-linka uključila u rad skupa.
Dr Srđa Trifković, politički analitičar iz Čikaga, smatra da "Srbija nikad neće ući u EU, što je dobro, jer bi ulazak doprineo daljem političkom, duhovnom i moralnom urušavanju".
- Više se ne može zavaravati raznim eufemizmima i izvrdavanjima činjenica. Floskula "i Kosovo i Evropa" više ne pije vodu - rekao je Trifković.
Govoreći o novom talasu krize u Americi, on je rekao da "fenomen deindustrijalizacije u SAD, vodi u katastrofu".
- Industrijski gradovi odumiru, radnici više ne mogu da prehranjuju porodice. Oligarhija nije zainteresovana za budućnost države i nacije. Dakle, Amerikanci ono što rade nama, rade i samima sebi - ocenio je Trifković.
Napomenuo je da "zvanični Beograd ignoriše potencijalne saveznike Srba na Zapadu, a to su oni koji su evroskeptici i protivnici politike Vašingtona".
Na okruglom stolu govorili su takođe dr Marko Jakšić, potpredsednik Skupštine srpskih opština na Kosovu i Metohiji, prof. dr Blagoje Babić i prof. dr Jovan B. Dušanić.
Ništa nije slučajno Marko Jakšić je ukazao na to da nordijske zemlje, Švedska, Norveška i Finska preko raznih organizacija velikodušno nude Srbima trajno useljenje, dok istovremeno iz tih zemalja Albance koji su svojevremeno tražili politički azil prinudno deportuju na Kosovo. - Nemački Kfor došao je na sever zato što je Tači prošle godine potpisao ugovor sa nemačko-turskom kompanijom o gradnji dve termoelektrane čije turbine će rashlađivati vodom iz jezera Gazivode - ukazao je Jakšić. Beograd sve progutaSrđa Trifković je ocenio da situacija na Kosovu ne ugožava bezbednost u regionu iz prostog razloga što će Srbija da "legne na svaku rudu".
|
http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/171571/Dosta-samara-i-ponizenja-
Aleksandar Konuzin: SRBI, POTREBNA VAM JE SLOGA
Aleksandar Konuzin: SRBI, POTREBNA VAM JE SLOGA PRED SPOLJNIM NEPRIJATELJIMA
Autor Uredništvo 14. oktobar 2011.
Potpuno je očigledno da su odnosi između naših zemalja u usponu. Imamo redovne političke kontakte, realizuju se investicioni projekti, stabilno raste trgovinska razmena, povećava se broj ruskih kompanija koje deluju na ovim prostorima, diverzifikuju se oblasti zajedničke privredne delatnosti. Ubeđen sam da je ovo postojana tendencija za dužu perspektivu
Vaša ekselencijo, već nekoliko godina ste ambasador Ruske Federacije u Srbiji. Po prirodi posla i mesta na kome se nalazite, imali ste priliku da upoznate odnose naše dve zemlje u svoj složenosti vremena u kome živimo, ali, rekli bismo, i u svem bogatstvu prijateljstva naša dva naroda. Kako, imajući u vidu Vaše diplomatsko iskustvo, ocenjujete trenutne odnose Srbije i Ruske Federacije?
Potpuno je očigledno da su odnosi između naših zemalja u usponu. Imamo redovne političke kontakte, realizuju se investicioni projekti, stabilno raste trgovinska razmena, povećava se broj ruskih kompanija koje deluju na ovim prostorima, diverzifikuju se oblasti zajedničke privredne delatnosti. Ubeđen sam da je ovo postojana tendencija za dužu perspektivu: i u srednjoročnom, i u dugoročnom planu naša saradnja će nastaviti dinamično da se razvija, nezavisno od tekućih spoljnoekonomskih i unutarpolitičkih faktora.
Nakon otpora određenih političkih struktura u Beogradu, neposredno posle političkih promena 2000. godine, prisustvu ruskog kapitala u Srbiji, u energetskoj oblasti realizovani su neki važni projekti, najpre dolazak Lukoila, a potom i kupovanje Naftne industrije Srbije od strane Gaspromnjefta. Taj veliki međudržavni ekonomski sporazum pratili su otpori i obostrano različita tumačenja. Sa srpske strane primedbe su bile da je možda srpski naftni monopolista prodat jeftino, a sa ruske strane da im nije bilo predočeno realno finansijsko stanje u kome se nalazio NIS. Da li su ti nesporazumi vremenom otklonjeni i kako ocenjujete sadašnje funkcionisanje NIS-a?
Priče o tome kako je Srbija „budzašto" dala Rusiji kompaniju NIS jesu provokacijske političke bajke za naivne i neupućene. Takve bajke namerno šire oni kojima ne leže na srcu bliske veze Srbije i Rusije. Setite se u kakvom je jadnom tehničkom i finansijskom stanju bio NIS u trenutku kada ga je preuzimala ruska kompanija Gaspromnjeft. Kupovina NIS-a od strane ruskog investitora spasla je tu kompaniju, kao prvo, od toga da je kupi neka druga strana kompanija, koja je, kako sam obavešten, htela da uništi srpskog konkurenta, a kao drugo – od stečaja pred kojim je bila ova kompanija. Rezultati delatnosti NIS-a sa novim ruskim rukovodstvom zaista su impresivni. Dovoljno je navesti da NIS daje 13% od ukupnih prihoda za budžet Srbije. Za obnovu proizvodnih kapaciteta ulažu se stotine miliona evra. Najbolja potvrda dobrih perspektiva kompanije NIS jeste konstantan rast vrednosti njenih akcija.
Kada govorimo o energetici, zanima nas sudbina još jednog projekta − koji nije samo važan za Srbiju već i za region − gasovoda „Južni tok", imajući u vidu da su se pojavile spekulacije da će Rusija, nakon puštanja u rad „Severnog toka", možda odustati od izgradnje gasovoda na južnom evropskom pravcu. Razumevajući dvosmislenu ulogu Turske u ovom projektu, kao i pritiske Brisela na neke balkanske zemlje, i imajući u vidu da EU želi da izgradi alternativni gasovod „Nabuko", smatramo da bi odustajanje od ovog projekta bilo pogrešno i štetno, ne samo za region i ruske energetske korporacije, već i za ekonomiju našeg kontinenta. Kakva su Vaša saznanja i komentar povodom ovog pitanja?
Sasvim se slažem sa Vama. Odustajanje od realizacije projekta izgradnje gasovoda „Južni tok" bila bi neoprostiva greška. Takva odluka nanela bi velike gubitke ekonomskim interesima, pre svega evropskih zemalja. Pogledajte prognoze porasta svetske potrošnje energetkih resursa. Izgradnja gasovoda dozvoliće da se diverzifikuju trase transporta ruskog gasa u zemlje Evrope, a to je realni doprinos u osiguravanju njene energetske bezbednosti.
Što se tiče ozbiljnosti namera Rusije, pozvaću se na poslednje podatke: 16. septembra potpisan je sporazum akcionara koji je neophodan za praktičnu realizaciju projekta. Sporazum koji ima obavezujući karakter potpisali su ruski „Gasprom", italijanski „ENI", francuski „EDF" i nemački „WINTERSHALL". Sve su ovo veliki igrači sa energetskog tržišta, koji drže do svog autoriteta i ne razbacuju se rečima. Projekat „Nabuko" još uvek je prilično virtuelnog karaktera. Pre svega − što se tiče njegove resursne baze. Istog su mišljenja ugledni evropski i svetski stručnjaci. Nimalo nas ne zabrinjava mogućnost da „Nabuko" postane konkurent „Južnom toku". Čak i u slučaju hipotetičke realizacije gasovoda „Nabuko", gas koji bi on isporučivao našao bi svoje potrošače u evropskim zemljama, uzevši u obzir rastuću potražnju za ovim energentom.
Kako Rusija može da pomogne posrnuloj srpskoj privredi? Kako ocenjujete realizaciju kredita RF Srbiji od 800 miliona dolara, kao i porast izvoza srpskih agrarnih proizvoda na rusko tržište? Ima li još prostora i mogućnosti da Rusija da posticaj razvoju srpske privrede i rusko-srpskoj ekonomskoj saradnji?
Realizacija projekata iz oblasti železničkog saobraćaja na teritoriji Srbije za račun ruskog eksportnog kredita u obimu od 800 miliona dolara neopravdano se rastegla. Pitanje se i dalje zasniva na činjenici da je do sada pripremljen samo mali deo projektne dokumentacije, a bez ove dokumentacije ne može se dobiti kredit.
Povećanje isporuka poljoprivrednih proizvoda iz Srbije za Rusiju samo može da nas raduje. Mi dobro poznajemo njihov visoki kvalitet. Perspektive za dalji rast veoma su povoljne, ako uzmemo u obzir ogromne dimenzije ruskog tržišta. Za to je neophodno preduzeti odgovarajuće organizacione poteze. Lično učestvujem u tome na sve načine.
Po mom mišljenju, potrebno je usmeravati se ne toliko na dobijanje nečije pomoći, koliko na zajednički rad. Veliki značaj za dalji razvoj bilateralne ekonomske saradnje ima, na primer, proširenje liste srpskih roba koje potpadaju pod režim slobodne trgovine; poslednji protokol u vezi sa tim potpisan je 22. jula u Beogradu.
Svedoci smo promena na svetskom tržištu. Prema predviđanjima, prostor Azije sa dinamičnim ekonomijama će u narednim decenijama ostvariti primat na ekonomskoj mapi sveta. Da li taj ogroman prostor kome geografski, pa time i ekonomski, pripada i Rusija, kao i Carinska unija stvorena između Rusije, Kazahstana i Belorusije, pruža mogućnost izvoza za srpsku privredu, i da li on predstavlja realnu ekonomsku alternativu našoj zemlji, u slučaju da ne uspe integracija u Evropsku uniju?
Mogućnosti povećanja srpskog izvoza postoje. Međutim, smatram da ne treba da bude reči o nekoj alternativi. Mi ne posmatramo saradnju Srbije i Rusije kao nešto što je suprotstavljeno njenim odnosima sa Evropskom unijom, sa kojom i sami veoma aktivno razvijamo razgranate veze. Potrebno je maksimalno iskoristiti postojeće mogućnosti u svim pravcima.
Kako gledate na pokušaje Prištine da uspostavi kontrolu na severu Kosova? Da li Srbija može računati i ubuduće na podršku Rusije po pitanju Kosova i Metohije?
Ni Priština, ni međunarodne organizacije, posebno Euleks i Kfor, nemaju mandat za sprovođenje jednostranih koraka. Potezi prištinskih vlasti koji se preduzimaju tokom poslednjih nedelja jesu provokacija. Bilo koje dugoročno rešenje i za Kosovo u celosti, i za sever pokrajine, moguće je isključivo na osnovu dogovora zainteresovanih strana koji se postiže u okvirima ravnopravnog dijaloga, a ne putem nasilja. Razume se, Rusija će i ubuduće nastaviti da pruža Srbiji svestranu pomoć u zaštiti njenih legitimnih prava u vezi sa Kosovom.
Neke nevladine organizacije i politički krugovi u Srbiji uporno zagovaraju tezu o neophodnosti ulaska Srbije u NATO. Doduše, bilo je i inicijativa, mnogo manje glasnih, za saradnju sa Organizacijom Ugovora o kolektivnoj bezbednosti. Zanima nas Vaše, što je moguće jasnije, mišljenje o ulasku Srbije u NATO. Kakva je Vaša preporuka Srbiji za strategiju bezbednosti, imajući u vidu da je, odlukom Skupštine Srbije, neutralnost zvanična pozicija naše zemlje?
Stvaranje strategije bezbednosti pitanje je koje je striktno u nadležnosti Srbije i njenog rukovodstva. U to se ni u kom slučaju nećemo mešati, poštujući naše srpske partnere.
Mogu samo da primetim da ne vidimo ni vojni ni politički smisao za ulazak Srbije u NATO, za šta agituju neki, kako ste se izrazili, „krugovi". Kao što je poznato, Rusija u celini ima negativan stav prema širenju NATO-a, koji je, pre svega, vojni savez. Našu je poziciju krajnje jasno i otvoreno izneo predsednik vlade V. V. Putin, prilikom susreta sa poslanicima u Narodnoj skupštini 23. marta ove godine. Razume se, to ne znači odbijanje održavanja kontakata sa alijansom, sa kojom Rusija takođe ima saradnju u različitim formatima.
Što se tiče OUKB – ova organizacija ne planira da uđe u konkurenciju ili rivalstvo sa NATO-om. Ne vidim prepreke, između ostalog i sa tačke gledišta neutralnog statusa vaše države, za to da srpska strana uspostavi odnose sa OUKB, pre svega na parlamentarnom nivou, po analogiji sa učešćem Srbije u Parlamentarnoj skupštini NATO-a.
Rusija, načelno, nije imala ništa protiv ulaska Srbije u EU. Nakon stalnog postavljanja novih uslova iz Brisela, čini se da se u srpskoj javnosti ima sve manje entuzijazma za ulazak naše zemlje u EU. Kako Vi gledate na ovo pitanje, a kao diplomata sa iskustvom, na politiku stalnog uslovljavanja?
Mi znamo da ulazak u Evropsku uniju već niz godina predstavlja strateški cilj Srbije. I s tim u vezi nemamo nikakvu „alergiju". Rusija takođe razvija tesnu saradnju sa EU − i političku, i privrednu, i saradnju u drugim oblastima.
Što se tiče novih uslova koji se postavljaju Srbiji na njenom putu ka Evropskoj uniji – samo rukovodstvo Srbije može da odluči da li da ih prihvati ili ne prihvati.
Svet je zahvatila ekonomska kriza, svedoci smo spontanih ili dirigovanih revolucija i ratova na severu Afrike, mnoge države se intenzivno naoružavaju, NATO uporno želi da se širi na istok. Čini se da se nakon odluke Rumunije da dozvoli Severnoatlanskoj alijansi instaliranje sistema protivraketne zaštite bezbednosni problemi na kontinentu usložnjavaju. Pošto svet u kome živimo izgleda u budućnosti neće biti mnogo spokojno mesto, zanima nas Vaš komentar aktuelnih međunarodnih odnosa. Kakva je pozicija Rusije danas, i kakva se može očekivati da će biti u budućnosti, u očuvanju stabilnosti i mira u svetu?
Zaista, položaj u svetu izaziva nemir. Duboko smo zabrinuti u vezi sa jednostranim namerama SAD i NATO-a da stvore netransparentni protivraketni sistem u Evropi. Rukovodstvo Rusije više puta je iznosilo konkretne predloge o modalitetu zajedničkog stvaranja protivraketne odbrane u Evropi na ravnopravnim načelima. Nažalost, naši partneri iz NATO-a za sada ne pokazuju razumevanje.
Što se tiče Vaše zabrinutosti u vezi sa globalnom situacijom, želeo bih da istaknem kolosalnu, neprocenjivu važnost poštovanja fundamentalnih principa međunarodnog prava od strane svih država. Samo na ovakvim osnovama, jednakim za sve, možemo izgraditi bezbedan i pravedan svet.
Gospodine Konuzin, zvaničnici Srbije govore veoma lepo o Rusiji i odnosima naše dve zemlje. S druge strane, svedoci smo svojevrsnog procepa u kome se nalazi srpska vladajuća elita, između Zapada i preovlađujućeg raspoloženja u narodu. Da li imate razumevanja za tako složenu poziciju vlasti u Srbiji, i da li ste prilikom susreta sa zvaničnicima stekli utisak o njihovim iskrenim namerama na jačanju i unapređenju srpsko-ruskih odnosa?
Sarađujemo sa svakim ko ispolji zainteresovanost i ko je spreman za saradnju. Ja svakodnevno − i u političkim krugovima, i u ličnim kontaktima – nailazim na najiskrenije težnje za jačanje odnosa između naših zemalja. Razume se da podržavam takve težnje. Iskrenost u namerama konačno se definiše delima, a ne rečima. A dela svedoče da se rusko-srpski odnosi uspešno razvijaju. Kao potvrdu toga mogu navesti niz primera, kao što je saradnja u oblasti energetike, infrastrukture, trgovine i tome slično.
Postoji jedna vrsta straha i podozrenja u nekim krugovima da će Rusija, kao velika zemlja, zarad svojih interesa i odnosa sa drugim velikim silama, žrtvovati interese Srbije. Bilo je istorijskih primera koji su možda davali povoda za takvo razmišljanje. Recimo, teško je običnom čoveku bilo razumeti, kada nas je 1999. godine napao NATO, zašto nam Moskva nije dala da kupimo savremene protivvazdušne sisteme. Doduše, bilo je i istorijskih primera verolomstva i sa srpske strane prema Rusiji. Recite nam da li je taj strah opravdan, i da li dokazano prijateljstvo naša dva naroda može pobediti nepoverenje?
Rusija iskreno i bez ikakvog egoizma pruža Srbiji svestranu političku i diplomatsku podršku, razvija obostrano korisne trgovinsko-ekonomske odnose. Uveravam Vas da mi visoko cenimo odnose sa Srbijom, koji imaju poseban karakter. Brižljivo čuvamo istorijsko nasleđe koje povezuje naše zemlje. Zbog toga među nama ne treba da postoji nikakvo nepoverenje.
Mogu navesti više primera kada je Rusija žrtvovala sopstvene interese radi Srbije. Setimo se makar čuvenog vraćanja aviona iznad Atlantika u kome je bio premijer J. M. Primakov. Međunarodni aspekti događaja iz 1999. godine, i to ne samo politički, nego i vojni, otišli su mnogo dalje od Srbije. Zbog toga je Rusija morala veoma pažljivo vagati svaki korak, kako bi se izbegle nepredvidljive globalne posledice.
Gospodine Konuzin, zanima nas Vaš utisak o Srbiji, ljudima i vremenu koje ste do sada proveli u našoj zemlji, ne samo kao diplomata, nego i kao čovek koji je imao mnogo susreta, ne samo sa zvaničnicima naše zemlje već i sa običnim ljudima.
Život u Srbiji značajno je obogatio moje životno, profesionalno iskustvo. Otkrio sam za sebe nove dubine slovenskih kultura, karaktera. Fenomen srpstva ima dosta toga zajedničkog sa ruskom tradicijom. Srbi imaju složenu, često tragičnu istoriju. Ona je formirala nacionalne crte karaktera Srba – njihovu nezavisnost, individualnost, čvrstinu. Ono što nedostaje je sloga, između ostalog i pred spoljnim pretnjama.
Imam zaista mnogo kontakata. Uvek težim ka uzajamnom razumevanju sa ljudima i jedinstvu interesa. I skoro uvek u tome uspevam. Uvek me dirne iskrena, neretko intuitivna naklonost običnih Srba prema Rusiji, prema Rusima. I Rusi, a među njima i ja, osećaju prema Srbima iste simpatije. Osećam se veoma prijatno u Srbiji.
(izvor: "Geopolitika", br. 45, )
http://www.srpskaanalitika.com/2011/10/14/aleksandar-konuzin-srbi-potrebna-vam-je-sloga-pred-spoljnim-neprijateljima/
Konuzin
Lični stav: Dragomir J. KARIĆ, zamenik predsednika Pokreta SNAGA SRBIJE-BK
Konuzin
Kom "bogu" smo toliko skrivili i zamerili se kada dozvoljava da nas posle svega, i bombardovanja i otimanja dela državne teritorije i skrnavljenja svega svetog u nama, diplomatiji uče naši rđavi đaci priklanjajući se najgorim profesorima evropske i svetske demokratije?! I da zlo bude veće ti najgori đaci, koje je Srbija i svet ikada odškolovao, packe da nisu dobre diplomate dele onima koji emotivno reaguju kada primerom, napuštajući jedan antisrpski skup, ilustruju da su veći Srbi od nas samih. Šta Rusi još treba da učine za nas?
Narednih sto godina je malo da se izvinimo ne samo za neznanje nego i nevaspitano ponašanje prema Aleksandru Vasiljeviču Konuzinu, visokom diplomati Ruske federacije kojeg, kažem, neki loši đaci nemušto napadaju glorifikujući pritom tobožnji "sam vrh svetske diplomatije" oličen u delu Karela Švarcenberga ministra Inostranih poslova Republike Češke. Podsećanja radi, reč je o izvesnom gospodinu, koji je uz Ivu Vejvodu bio moderator čitave manifestacije, a koji će ostati upamćem po crvenim soknama i po tome da se ni aplauzima nije dao probuditi iz očiglednog dubokog sna o „evropskoj Srbiji".
Ovaj skup je inače, organizovala Sonja Liht predsednik Političkog saveta Ministarstva inostranih poslova što je prosto neverovatno jer je u direktnoj suprotnosti sa onim što čini i brani pred svetom i Savetom bezbednosti UN naš ministar Vuk Jeremić. Dakle, još jednom se na delu dokazuje dvolična igra našeg političkog vrha, pa i svih srpskih predstavnika na Prvom Forumu o bezbednosti koji su se sramno ponašali prema Ruskom ambasadoru i to u danu kada su se Jeremić i Čurkin pred Savetom bezbednosti upinjali da dokažu da su se NATO, KFOR i UNMIK stavili u službu albanskih secesionista.
P.S.
Republika Češka 21. maja 2008. godine priznala je nezavisno Kosovo baš kao i većina evropskih zemalja, učesnica Foruma o bezbednosti. Ruska Federacija do dana današnjeg to nije učinila.
http://www.svedok.rs/index.asp?show=79319
Србији нема будућности без тесног савеза са Русијом!
Србији нема будућности без тесног савеза са Русијом!
Доктор Игор Панарин о Србији у Путиновој Евроазијској Унији и Београду у улози једне од њене четири престонице.
Москва – Доктор Игор Панарин о Србији у Путиновој Евроазијској Унији и Београду у улози једне од њене четири престонице.
*Што се тиче Србије, све што сам реако део је мојих личних геополитичких погледа. Пре пет година сам започео израду Глобалне онцепције формирања Евроазијске Уније, тако да полажем велике наде да ће моје теоријске ставове везане за Србију подржати Владимир Путин.
*Европска Унија се налази у највећој кризи досад и на ивици је распада. „Кандидатура" је јефтина бирократска игра коју су смислиле бирократе из Брисела да Србију одврате од реалних интеграционих процеса на евроазијском простору
*Нема говора да Србија може реално приступити ЕУ пре 2020. године. „Кандидатура" и остало – то су само празне приче оних који желе да добију једностране геополитичке уступке од Србије.
*Лично желим да већ 2016. године Београд постане четврти главни град Евроаазијске Уније. Управо је то пут да се Београд претвори у главни саобраћајни чвор за робу и услуге на Балкану. Свој кључни геополитички положај Београд треба да материјализује и претвори у економске користи
*Србији нема будућности без тесног савеза са Русијом! Ко то не схвата тај не воли своју земљу. Нема сумње да је део политичке елите у земљи оријентисан на Лондон као глобални центар светске управе
У свом последњем интервјуу проф. др Игор Панарин, декан Дипломатске академије Министарства иностраних послова Русије, рекао је да би имало пуни смисао да и Србија буде укључена у састав Евроазијске Уније чије формирање је пре неколико дана иницирао председник Владе РФ Владимир Путин.
Зато је интернет портал ФАКТИ поставио неколико питања.
* Да ли је то резултат само ваших личних промишљања и закључака или имате нека сазнања да Србија већ фигурише у плановима премијера Путина који се тичу Евроазијске Уније?
- Што се тиче Србије, све што сам реако део је мојих личних геополитичких погледа. Пре пет година сам започео израду Глобалне онцепције формирања Евроазијске Уније, тако да полажем велике наде да ће моје теоријске ставове везане за Србију подржати Владимир Путин.
* Да ли Србија треба да ступа у Евроазијску Унију у моменту када је (12 октобра) добила позитиван одговор из Брисела на свој захтев да ступи у ЕУ?
- Европска Унија се налази у највећој кризи досад и на ивици је распада. Многи експерти већ говоре да треба одустати од евра као заједничке европске валутете. Зато не може бити ни говора о било каквом реалном процесу интеграције Србије у Европску Унију! Тим пре што су пред банкротством се налазе многе земље Уније – Грчка, Португалија, Велика Британија, Француска, Ирска… „Кандидатура" је јефтина бирократска игр коју су смислиле бирократе из Брисела да Србију одврате од реалних интеграционих процеса на евроазијском простору.
Шта би Србија конкретно добила од ступања у Евроазијску Унију и шта би то Београду ступање у тај међудржавни савез донело више од уласка у Европску Унију?
- Као прво, нема говора да Србија може реално приступити ЕУ пре 2020. године. „Кандидатура" и остало – то су само празне приче оних који желе да добију једностране геополитичке уступке од Србије!
А у оквирима Евроазијске Уније би индустрија и пољопривреда Србије добиле приступ огромном тржишту робе и услуга које се интензивно развија до Алма Ате и Владивостока.
У свом поменутом телевизијском наступу рекли сте и да би Београд могао постати јадна од престоница Евроазијске Уније. Колико је та идеја реална?
- Да, реална је. Лично желим да већ 2016. године Београд постане четврти главни град Евроаазијске Уније. Управо је то пут да се Београд претвори у главни саобраћајни чвор за робу и услуге на Балкану. Свој кључни геополитички положај Београд треба да материјализује и претвори у економске користи. Ту пре свега мислим да би руске железнице требало да заврше коридор од Москве до Братиславе и продуже његову трасу до Београда, а затим да је наставе даље према Истанбулу.
Евроазија је велики интеграциони континент, континент самобитних цивилизација које никада нису знале за ропство, које су способне за иновациони, духовно-морални и технолошки продор. Управо зато је целисходно постепено формирање Евроазијске Уније која би искористила конструктивно искуство евроазијског јединства формираног током хиљада година (кнез Трубецкој га је назвао `општеевроазијским национализмом`), као и искуства међудржавне изградње у Европској Унији и у постсовјетској Заједници Независних Држава.
Због свега овога, Евроазијска Унија и може да има неколико центара. За Севрноевропски – Санкт Петербург, за јужноазијски – Алма Ату, за источноевропски – Кијев, за балкански – Београд, а за малоазијски – Истанбул или Анкару.
Евроазијски Савез ће у првој фази обухватити земље бившег СССР, без прибалтичких република као католичких земаља. Да ли се може очекивати да ће њихово место заузети балканске земље?
Мислим да би поред Србије у Евроазијски Савез постепено могле да буду прикључене и друге балканске земље. Постепено, до 2020. године, могла би да буде основана и Балканска конфедерација са главним градом у Београду. Управо у оквиру Балканске конфедерације, чији члан може да постане и Албанија, могуће је решити проблем Косова. Косово потенцијално може да постане посебан регион са специјалним статусом, под утицајем четири земље: Албаније, Македоније, Србије и Црне Горе.
Које функције ће будући главни градови имати? С обзиром да сте предложили да Парламентарна Скупштина нове Уније буде у Санкт Петербургу, које би функције могао имати Београд?
- Београд треба да постане главно саобраћајно средиште земаља Евроазије и Блиског Истока, тачка у којој ће се Балкан консолидовати, а такође – центар Балканске конфедерације.
Већ неколико година траје активни процес интеграције евроазијског економског и одбрамбеног простора којег је иницирала Русија.
Јер, од 1. јануара 2011. године у оквиру Царинске уније (Русија, Белорусија, Казахстан) постоји пунокрвни јединствени царински простор са слободним обртом робе, наравно без специфичних производа који су забрањени или за које постоје ограничења. Имам у виду наркотике и још понешто. Иначе, у Царинској унији је већ дошло до наглог скока робне размене – за целих 43 одсто!!! Функционисање Царинске Уније омогућило је државама-чланицама и повећање темпу економског раста за један и по пут.
Да ли ће евентуалном уласку Србије у Евроазијску Унију сметати то што она нема заједничу границу са земљама чланицама Уније?
- У свету где функционишу глобалне информативне технологије то није проблем. На пример, француске прекоморске територије у Јужној Америци се налазе на огромној удаљености од Париза. И ништа…
Осим тога, низ земаља које данас улазе у састав Европске Уније – нпр. Мађарска и Словачка потенцијално могу да се придруже Евроазијском Савезу и дадобију посебан статус.
Вероватно не треба посебно доказивати да је ступање Србије у Евроазијску Унију могуће једино уколико Београд кардинално измени државни курс у правцу Русије. Сматрате ли да је такав геополитички обрт могућ?
- Србији нема будућности без тесног савеза са Русијом! Ко то не схвата тај не воли своју земљу. Нема сумње да је део политичке елите у земљи оријентисан на Лондон као глобални центар светске управе.
Глобална криза је показала агонију идеологије Либералног колонијализма који Британска Империја свету намеће већ 500 година (експлоатације, нарколидерство, финансијски и информативни тероризма и тд.). Оно што се догађало у Лондону августа 2011. године, када су вршени погроми и пљачке, било је епицентар масовних нереда у Енглеској. Наступио је период тешке болести западне цивилизације.
Постоје два модела људског развоја: један је – експлоатација, материјалне вредности, а други – тражење узвишеног духовног живота. Управо сада, човечанство се налази у преломном тренутку када прелази у нову фазу свог развоја, када траје активно трагање за ефективним лековима за системску болест западне цивилизације која свет води у пропаст.
Од децембра 2012. године, модел ЛИБЕРАЛНОГ КОЛОНИЈАЛИЗМА, који лежи на „три кита" – долару као светској валути, идеологији колонијалног либарализма (идеологији експлоатације) и војној доминацији САД – може престати да постоји. Уколико се то догоди, савремено човечанство ће се зауставити на самој ивици амбиса. Управо тада ће и у Србији започети корекција спољнополитичког курса и смена елите. Након тога Србија ће почети да активно учествује у интеграционим процесима Евроазије.
Ми смо са пажњом слушали Ваше ставове о Турској. Како коментаришете јачање и ширење турског присуства и утицаја на Балкану, посебно активности њеног премијера Ердогана?
- Турска је потенцијални регионални центар Евроазијске Уније. Премијер Ердоган је снажан и харизматичан политички лидер који покушава да обнови геополитички утицај на територији бивше Османске империје. Први корак на путу интеграције Турске у Евроазијску Унију била би обнова одговорности Турске и Русије (у складу са споразумом из 1921. године) за судбину народа Аџарије.
Турска има жељу да за своје циљеве активно користи крах акције британске обавештајне службе МИ-6 која је била усмерена на реконструкцију Блиског Истока у интересу Лондона (операција „Арапско пролеће") и за преузимање улоге неформалног лидера на територији бивше Османске империје. Турска улаже циљане напоре да се позиционира као центар око кога ће се формирати Османски Комонвелт од земаља Блиског Истока.
Турска жели да наступа као нови духовно-религиозни центар силе у постосманском свету и да постане лидер на огромном геополитиочком простору Блиског и Средњег Истока Средоземља и Северне Африке. У овом контексту Русија је у стању, а и дужна је, да Турској предложи стратешко партнерство у координирању интеграционих процеса у Евроазији и на Блиском Истоку. А улога Србије је да допринесе таквој интеграцији.
http://www.vaseljenska.com/vesti/srbiji-nema-buducnosti-bez-tesnog-saveza-sa-rusijom/
ЈАКШИЋ: Космет је важнији од ЕУ!
ЈАКШИЋ: Космет је важнији од ЕУ!
Марко Јакшић (Медија центар Београд)
- За Србију приоритет треба да буде одбрана државне територије, упозорио Јакшић
ГРАЧАНИЦА, (ФоНет) - Србија би требало да брани своје интересе и своју тетиторију на Косову Метохији, а не да јој приоритет буде чланство у Европској унији (ЕУ), рекао је потпредседник Скупштине заједница и општина Косова и Метохије Марко Јакшић.
Јакшић је ракао за КИМ радио да је Косово постало мета за уцену Србије.
„А, то значи прихватање свега што Запад од Србије тражи а то су такозвани добросуседски односи, признавање Косова у стварности. На жалост Србија треба да престане да јој ЕУ буде приоритет него да јој приоритет буде пре свега одбрана државне територије", рекао је Јакшић.
Он је нагласио да су по Уставу државе Србије, Косово и Метохија део државе Србије и никаква трговина у том смислу не сме да дође у обзир".
Он је оценио да положај Срба на Косову неће променити данашњи дан, али ће притисци на Београд бити мањи.
„Можда ће притисак бити мањи на Београд, значи да ће Београд престати да даје уступке Приштини не би ли Србија постала члан ЕУ. Дакле у том смислу можда може бити бољи," закључио је Јакшић.
http://fakti.org/serbian-point/igre-sa-pristinom-ipak-vaznije-od-beograda
Kusturica: Kosovom ne bih placao Evropu!
Kusturica: Kosovom ne bih plaćao Evropu!
| 15. oktobar 2011. 20:54 | Komentara: 136
Slavni reditelj za "Novosti" o kosovskoj rani, diplomatiji šamaranja, novom svetskom poretku, smišljenom ignorisanju Andrića. Miševi iz bolje Srbije su na obaveštajnom zadatku
Emir Kusturica
GDE smo mi u ovoj priči? Ovim pitanjem dočekali smo Emira Kusturicu, nekoliko dana pošto je napustio Trebinjsku šumu i skinuo monašku odoru, u kojoj je ovekovečen na filmu kratkog metra o pravoslavlju.
Sa priličnim mirom, koji nosi njegova poslednja rola u Hercegovini, slavni reditelj nam odgovara da sigurno nećemo propasti. Interesuje nas njegova diplomatija šamaranja, koju bi primenio u pregovorima o Kosovu, i da li najskupljoj srpskoj reči polako pada cena:
- Ideja da se u Evropu mora po svaku cenu je krajnje sumnjiva. Ako bismo morali Kosovom da platimo ulazak u EU, nikada tamo ne bih ušao. Ne mogu da shvatim zašto je neizostavno biti deo Evrope da bismo bili Evropljani.
* Mnogi iz Evrope smatraju da se taj status upravo stiče tako što bismo neformalno priznali Kosovo. Jesmo li matirani?
- Zbog takvih uslova sam i pominjao one šamare za pregovarčkim stolom. Srećom, pa ne pregovaram. Konačno rešenje nije sada moguće, jer je Kosovo svetski problem i centar geostrateške podele sveta. Evroatlantstke integracije dešavaju se na teritoriji evroazijskog kontinenta. Utoliko Kosovo nije samo srpski problem, već i sveta u kojem moćni pospešuju male i poslušne režime sumnjivog porekla. Veliki ne vode računa ni o kulturi ni o tradiciji. Fokusirani su jedino na funkcionalnost. S druge strane, Srbija vidi Evropu kao ideju u kojoj rešava većinu svojih problema, od obaveštajnih do ekonomskih. Ali mislim da Evropa nije kadra to da reši. Primer Grčke govori da EU nema taj kapacitet, iako naša elita rado uzima Evropu kao izlaz iz večne krize.
AGENTIMA SMETA DODIK * Vaši protivnici tvrde da ste vitez svih režima i da vam je sada Dodik omiljeni političar, pošto vam je potreban da biste završili Andrićgrad. Šta im poručujete?
- To je samo deo aktivnosti obaveštajnih službi koje dugo marljivo rade na mom slučaju. Ne pogađaju me te njihove frljoke. Sa Miletom Dodikom sam prijatelj već četvrt veka. Imam za njih najbolji odgovor: u okviru Andrićgrada biće otvoren Andrićev institut kao jedno telo koje će pod svoj krov da primi najznačajnije pripadnike našeg i drugih naroda. To je kuća u koju želim da ugradim sve valjano što živi i stvara na Balkanu.
* Ima li licemerja u tome što se od Srbije traži da prihvati realnost, mada se ta realnost ignoriše, recimo, u Kataloniji?
- Realnost Srbije i svih drugih država je okupacija. Ako se pomiriš sa njom, pitanje je kako definišeš realnost. Da li je ona to što vidimo, što smo zatekli ili ono što projektujemo. Ako nešto projektuješ, ne možeš da ga projektuješ samo na golim činjenicama. Tu se još pita emocionalno pamćenje i ideje o opstanku. Kada bismo bili realisti, morali bismo da zaboravimo i Andrića, koji je najveći evropski pisac uz Tomasa Mana. A o njemu se napadno ćuti iz smešne namere da se bude politički korektan. Zna se da je bio član „Mlade Bosne" i ne bi me iznenadilo da će neko sa zapada 2014. godine okrenuti ideju njegove pripadnosti tom pokretu.
* Da li je njihov poduhvat da naprave Albancima državu samo pobednički hir ili su u pitanju čak i vrlo sitni interesi?
- Kosovo kao centar stare srpske države danas je jedna mala državica koja prati ideje moćnih, a ne može da se pohvali dometima u istoriografiji i kulturi. Umesto kategoričkog imeprativa kulture, ovog puta je heroin glavni obrtni izvor. Čujem i da su vlasnici „Trepče" biznismeni koji su nam ovde držali lekcije iz demokratije, a da je vlasnica „Telekoma" ona što nas je bombardovala.
* To su produkti novog doba, u koje nikako da se uklopimo. Koliko je pametno da se u veku koji cepa sve tapije na posebnost igra na mit?
- Mitološka dimenzija Kosova je najznačajniji deo bića našeg naroda. Ne može Tesla da funkcioniše bez tog mita, ne može Šumanović da stvara, da se pravi formula „Na Drini ćuprije" bez zidanja Skadra na Bojani, odnosno priklanjanja najvažnijoj tekovini negdašnjeg razbijenog carstva, a to je autonomija političkog i individualnog bića. To drugi narodi nemaju toliko izraženo kao što imamo mi.
KANT FALIO FUDBALERIMA * Šta je falilo našim fudbalerima da odu na Evropsko prvenstvo: srce, motiv ili bolji trener?
- Fudbal je ozbiljna simulacija rata, kroz koju se izražava i stanje duha nacije. Motivacija je najznačajnija kategorija u ljudskom životu. Recimo, kod Nemačke reprezentacije svakog igrača, od golmana do špiceva, generiše Kantova ideja kategoričkog imperativa. A naši moraju da dobiju šest šamara u svlačionici. Ako neki naši fudbaleri uzimaju i po deset miliona, a Pižon radi za 30.000 evra, on ga se teško seća na terenu.
* Ima i onih koji na tragu tog urođenog individualizma predlažu da se okrenemo sebi. Da li je to izlaz iz ove kolektivne opčinjenosti EU?
- Ne znam da li bih to tako brutalno nazvao. Ali i sa Evropom i bez nje mora da postoji čvrst nacionalni recept. Nikada ne treba da se odreknemo prosvetiteljskih ciljeva Evrope. Ona je dobra zbog fondova, ali nije neizostavan politički recept. Nije problem u tome da li Srbija može da reši svoje zagonetke kroz EU, već je muka što je i sama EU u velikoj krizi. To je jedan privremeni ekonomski entitet i pre svega katolički projekat. Bilo je pokušaja i ranije da se Evropa ujedini. Ali ona se uvek širila sa zapada na istok. Nije Moskva samo jednom trebalo da bude zauzeta.
* Verujete li u krah EU?
- Evidentno je da se evropski ili prozapadni recept u vreme tehnološke revolucije menja u novi globalizam, gde je srednja klasa manjih evropskih zemalja i Amerike ugrožena činjenicom da se profit stvara u Aziji, a ne u toj klasi, koja je formirala rokenrol i film. Utoliko je svet postao manje bezbedno mesto, a evropski recept manje siguran od nekog novog recepta.
* Brisel za nas ima oproban recept. Predali smo Miloševića, Karadžića i Mladića, a sada čujemo da i Litvanija može da nas zakoči i to zbog piva. Kako vidite ovaj nadrealni niz ucena?
- Prilično sam siguran da standardizaciju koju nam nameće katolička Evropa nikada nećemo moći da sprovedemo do kraja. Ne znam da li je neko izračunao šta Srbiji donosi Evropa. Ne znam šta je donela Rumuniji, ali znam šta je donela Grčkoj. Ona je u nju ugradila jednu monumentalnu scenografiju za jedan filmski spektakl koji košta 350 milijardi evra. Da li su Grci srećniji sada ili pre, ne možemo reći. Zna se samo da grcaju u dugovima.
* Sabijeni smo i između Putinovog koncepta nove kolektivne bezbednosti i štitova NATO. Kuda da krenemo?
- Živeo sam pod Titom. Kad bi bio NATO, morao bih da se naučim da živim i pod njim. Nisam spreman da potrošim život u borbi protiv nečeg što elita nameće. Pitanje članstva u NATO je stvar procene onih koji nam određuju budućnost. Suštinsko pitanje je: da li je bolje da imamo avione „f-16" ili „suhoje". Pamtim da je Putin bez uvijanja poručio našim poltičarima: „Ako uđete u
NATO, okrenućemo rakete i na vas, ukoliko bude trebalo". Slušamo i takozvane slobodoumne ljude iz NVO sektora u Srbiji koji su protiv vojne neutralnosti. Ti slepi borci za civilizovanje Srba idu onim najkontraproduktivnijim hipi putem. Oni se bune što Srbija odavno nije ušla u NATO. Slepo verovanje vojnom savezu je izneveravanje osnovnih principa humanosti. Možda bi oni koji već jesu u NATO bili prema nama milosrdniji, ako uđemo. Ali šta imamo od toga? Nama više fale dve-tri milijarde evra investicija da stanemo na noge.
* Može li okretanje Moskvi da nam bude uteha ili novi strateški kurs?
- Titoistička teorija da možeš da budeš dobar i sa jednima i sa drugima je neodrživa. To je prošlo vreme. Pitanje odnosa prema Rusiji, pored ljubavi i iste krvi, mora da bude konkretno. Ali ne kao pokušaj da se uđe u EU, pa kad te oni neće da ideš u zagrljaj Rusima. Za to ne bih glasao. I sada tamo ima nekih koji zovu Napoleona da ih izvuče iz zaostalosti, samo što se odnos snaga promenio. Rusi prvi put od vremena carizma vladaju svojim resursima.
* Koliko je u pravu Konuzin kada prebrojava Srbe na skupovima? Da li je to
samo smišljena poza emisara velike sile ili šok terapija?
- To nije bio izveštačen nastup, već pokušaj da aktivira dinamičan odnos prema tragediji Srba na Kosovu. On ima pravo da se tako izražava. Oni koji su mu odgovarali na toj tribini činili su to sa nekog evropskog stanovišta, koje opet nije verifikovano, jer Evropa traži da priznamo Kosovo. Mislim da u Rusiji ne postoji nijedna partija koja nije za Srbiju.
* Govorite često i da ovde ima mnogo onih koji nisu za Srbiju. Ko su ti „demonteri srpstva"?
- To su svi oni koji pogrešno percipiraju zapad. Svetom drma faraonska svetska elita koja proizvodi profit i stvara fondove koji finansiraju ljude, koji menjaju javno mnjenje u Srbiji. Ti uče nas da budemo protiv rata i da budemo miroljubivi, a njih finansiraju oni koju seju bombe širom sveta. E, vala ne pristajem da mi predavanja o demokratiji drže takvi tipovi. Jer, njihov spektar slobode regulišu izmišljeni sudovi i poluge svetske vlasti, a moja sloboda ide preko toga.
* Postoje li dve Srbije?
- Ta druga „pametna" i evropska Srbija sa Evropom i velikim svetom nema ravnopravnu razmenu. Kao čovek koji je više od dvadeset godina živeo na Zapadu i koji s njim komunicira na poslovnom i emotivnom planu, znam da su ti iz „bolje Srbije" miševi koji su na obaveštajnom zadatku. I to sve pod firmom humanizma. Preko raznih finansijskih institucija stvore se male grupe nezadovoljnika i kvaziintelektualaca koji zadatu platformu pretvaraju u „jedinu istinu": da mi ne valjamo, da je, svakako, trebalo da se kosovski Albanci otcepe...
* Plaši li vas ova zapanjujuća sličnost sa predigrom uoči Drugog svetskog rata? Nama uzimaju Kosovo kao nekada Česima Sudete, napadaju Libiju kao onda Etiopiju. Sve liči na uvod u novu klanicu...
- Klanica nikada nije ni prestajala da radi, pošto se stalno vode limitirani ratovi. Sećam se da je na otiraču ispred glavnog hotela u Bagdadu svojevremeno bila Bušova slika. Kada sam pitao bivšeg francuskog premijera zašto je došlo do drugog rata u Iraku, on mi je odgovorio: „Zato što smo se mi i Rusi suviše približili naftnim izvorima". Eto, a ljudi misle da su poslali avione zbog onog otirača. Tako se i danas tuku za crno zlato u Libiji, a ne za bolji život Libijaca, pošto su oni svakako dobro živeli.
* I sad im posle Gadafija preti podela države na plemena. Ima li odbrane od te slobode koja vas vraća u tribalnu zajednicu?
- Korporativni kapitalizam kontroliše svet preko NATO i UN, koje su oslabile raspadom SSSR. Zato se i svet usitnjava preko svake mere da bi ta kontrola bila što lakša. Konkretno, naš identitet možemo sačuvati idejom da liberalni kapitalizam nikada u Srbiji ne sme biti usvojen kao jedini jezik. Kada ovde preko korporacija zavladaju pojedinci, od nas neće ostati ništa. Jer, ropstvo je lako, a sloboda je teška. Ne može biti da su uslovi u kojima je naš narod živeo dali lako Milankovića, Teslu, Andrića, Đokovića...
* Ko bi na globalnom planu mogao da bude alter ego vašeg druga i književnog junaka Paše, dobroćudnog grmalja koji uvek štiti slabije?
- Možda tog potencijala ima u Aziji. Ona apsorbuje najveću količinu novca i proizvodnju. Ima osnovno oružje kapitalizma - jeftinu radnu snagu koju zapad nema. Stvara viškove koje zapad više nije u stanju da stvori.
* Ali zato je uspešan proizvod prežvakana i instant informacija, koja je postala zamena za razmišljanje. Verujete li u neku novu renesansu?
- Informacija i signal se danas šire brže od svetlosti. Ta brzina direktno je proporcionalna promeni svesti ljudi. Danas je svet, nažalost, izdizajniran da i portir, koji je na televiziji naučio da mora da bude politički korektan, treba da ima karijeru koja nije kontroverzna. Sve služi svrsi globalnog koncepta u kojem se sve svodi kako nešto da prodaš i da taj koji kupuje ne pita ništa.
* Jedan ste od retkih koji tvrde da je Beograd istinska metropola, iako se istupila njegova prepoznatljiva avangardna oštrica. Da li je on za vas kurtoazno evropski Njujork?
- Beograd je najveći grad izvan zapadne Evrope i stvarno me jedini podseća na Njujork. Tačno je da hoće da bude isti kao pre rata, a to je nemoguće. Ne može biti ništa isto ako su se okolnosti promenile. Velika greška Beograda je što svoju velikodušnost izražava prema onima koji su uskogrudi prema nama. On se istinski pretvara u veliku svetsku metropolu, koja je najmanje srpska. A to je luksuz koji jedan mali narod teško sebi može da priušti.
* Danas mnogi ne mogu sebi da priušte čak ni osmeh. Vaš omiljeni pisac Čehov nam savetuje: „Ako nemate nadu, naučite da živite sa svojim životom". Nekako nam ne ide ta lekcija...
- Realisti ovde nemaju nadu. Kad odredimo iz čega se stvara nada, onda možemo da pričamo o tome. Nada se stvara iz pamćenja. Ako se izbriše pamćenje, nje nema. Ovde bi mnogi da operišu pamćenje i da ostane samo nada. Neodrživ je koncept realnosti u kojem zaboraviš Kosovo. To je isto kada bi Amerikancima izvadio Holivud iz srca, koji je njihov mitološki postament. Mitološki čovek je jedini čovek koji postoji. I zato nama nema propasti. Ima samo seoba.
MALj ZA ĆOSIĆA
* Kako ste doživeli onu internet podvalu sa Dobricom Ćosićem i Nobelovom nagradom?
- Kao čist lapot. Hteli su da mu stave pogaču na glavu i da ga puknu maljem. To je maslo malih obaveštajnih centara koji obavljaju nečiji prljavi zadatak. Ili su možda samo nadahnuti mržnjom prema nekom ko je njihovog roda i ko je doprineo i književnosti i kulturi ovog naroda. Zato ga i konotiraju negativno.
POTURAJU MI I LIMONOVA
* Neki krugovi u Sarajevu napadaju vašu ideju da gradite Rusko selo na Trebeviću. Za njih je, izgleda, to podjednako bolno kao i onaj čuveni Limonovljev hitac ka gradu sa istog mesta...
- Kakve veze imam sa Limonovom i sa snajperima? Gradnja ruskog sela je odraz moje želje da širim multikulturni recept, koji su oni tamo, nažalost, zaturili. Sarajevo je multietnički grad u kojem živi svega 1,2 odsto Srba.
http://www.smedia.rs/vesti/vest/77826/Emir-Kusturica-Kosovo-Srbija-Evropska-Unija-Milorad-Dodik-Dobrica-Cosic-Emir-Kusturica-Kosovom-ne-bih-placao-Evropu.html