БРИТАНИЈА НЕМА ПАРТИЈУ КОЈА БИ ПРОВЕЛА ВОЉУ НАРОДА
- петак, 01 јул 2016 11:08
ДАЈАНА ЏОНСТОН
Уједињење Европе донело је нове радикалне поделе на самом континенту. Најзначанија је она између људи и њихових политичких лидера
Двадесеттрећег јуна већина британских становника определила се за напуштање ЕУ и тако учинила упадљиво евидентним поделе између нове владајуће класе, која се стопила са глобализованим и безграничним светом, и свих других на супротној страни промена које су донеле уништене послове, смањене социјалне доприносе, ниже плате и одбацивање националне традиције, рачунајући и традицију демократских избора, а све то да би се свет учинио безбеднијим за транснационални инвестициони капитал.
Заправо, линије поделе нису толико јасне. Политичке одлуке никад у потпуности не кореспондирају са економским интересима, а идеолошки фактор је ту да замути класне разлике. Глобализација није тек пуки процес економске интеграције – регулисан токовима капитала – који продубљује неједнакост између богатих и сиромашних у западним земљама. То је такође и моћна идеологија базирана на моралним принципима извученим из поједностављеног схватања ратова који су се водили у 20. веку: идеја да је главни узрок ратова психолошко стање названо „расизам", које се у националним државама испољава кроз национализам. Ова идеологија добија полурелигијско уверење позивањем на холокауст, који се сматра доказом њене исправности. Због тога, за добробит човечанства, националне границе морају бити уништене а национали идентитети размућени у неограниченој имиграцији како би се на крају дошло до светског мултикултурног друштва, у којем би и даље постојале разлике, али више не би биле важне.
То је ништа мање утопијска идеја од совјетског сна о стварању „новог човека", који ће добровољно несебично радити за добробит свих. Исто тако, ова идеологија сматра да је људску психологију могуће усавршити економским и институционалним аранжманима. Посебно промоцијом имиграције; мултикултурална мешавина требало би да резултује свепрожимајућом љубављу између различитихих цивилизација. Постоје чак и национални закони који кажњавају наводно испољавање „мржње". Европска унија је виђена као најнапреднији експеримент ове глобалне утопије о универзалној љубави. Њени интелектуални спонзори, попут Француза Жака Аталија, представљају је као неповратни цивилизацијски напредак. У очима њених фанатичних протагониста сама помисао о урушавању Европске уније једнака је повратку у камено доба.
Еврофилски хор сада вришти до неба како се, захваљујући нижој класи Британаца – превише глупој и превише расистичкој да би ценила величанствени глобализовани поредак који су за њу изградиле европске елите – ближи крај новог света. Један од најбржих на перу био је хистерични пропагандиста Бернар-Анри Леви, чији отров се убрзо просуо по страницама Ле Монда и других послушничких листова. Леви је, у намери да осуди глас за напуштање ЕУ, набацао цео низ увреда: победа демагогије, ксенофобија, екстремна десница и екстремна левица, мржња према имигрантима, глупи национализам, опасна мржња, распуштене банде, идиотски левичари, пијани хулигани, силе мрака против цивилизације, чак и победа баштенских патуљака над Микеланђелом. Многи други су, нешто мање надахнуто, следили исти наратив.
Главна поента ове кукњаве и шкргутања зубима је претпоставка да је глас за напуштање био мотивисан искључиво расизмом, јер расизам је наводно једини разлог због којег би се људи могли противити масовној нерегулисаној имиграцији. Међутим, наравно да постоје и други разлози.
У реалности за већину гласача радничке класе противљење неограниченој имиграцији може бити мотивасано искључиво економским разлозима. Када је источна експанзија ЕУ окончала имиграциону контролу за грађане бивших комунистичких земаља, стотине хиљада радника из Пољске, Литваније и других источноевропских нација преплавиле су Британију и придружиле се већ постојећој великој популацији имиграната из земаља британског Комонвелта. Непорецива је чињеница да масовна имиграција смањује ниво плата у земљи. Студија Универзитета у Глазгову статистички је доказала да са порастом имиграције пропорционално опада ниво плата у односу на добит, да и не помињемо пораст незапослености.
Они који воле да кроз Европу путују без пасошких контрола или размене валута и којима прија висок ниво културног диверзитета тешко разумеју муке оних који немају напредне дипломе, родбинске везе или језичко знање и који се осећају маргинализованим у сопственим земљама. Да, неки од њих вероватно воле баштенске патуљке. Али не можете убедити милионе људи да им једина сврха живота мора бити жртва зарад добробити глобалног тржишта.
Штавише, какав год да им је социјални статус, многи Британци не могу да се помире са одрицањем од своје традиционалне парламентарне демократије зарад провођења директива и регулација које су без икаквих јавних дискусија усвојене у Бриселу.
БРИТАНЦИ
Запрепашћење и огорченост еврофила због Брегзита је чудна ако се узме у обзир да се већина Британаца никад није осећала делом Уније. Када сам радила као представник за штампу (press officer) у Европском парламенту, приметила сам да су британски новинари једини заиста присутни и заинтересовани да сазнају последње апсурдно правило или регулацију коју је бриселска бирократија наметнула државама чланицама. Британски медији придавали су пажњу Европској унији, јер су је мрзели. Исмевање ЕУ их је забављало. Остатак европских медија је те теме у највећој мери игнорисао, јер су биле досадне и нису превише занимале читаоце. Једини озбиљнији изузетак представљало је неколико искрених Немаца који су радили свој посао како треба.
У 80-тим Маргарет Тачер приморала је ЕУ да изокрене своја правила захтевом да се Британији „врати њен новац". Велика Британија је остала изван Шенгенског споразума о слободном кретању људи. Одбила је евро да би задржала фунту. Дубље посматрано, острвски Енглези никада нису имали снажан осећај припадности „континенту", а јако им је сметао и „демократски дефицит" Европске уније, којим је бриселској бирократији омогућено да преузме законодавну улогу.
Узевши у обзир острвску природу Британије и психолошку дистанцу од континента, исхитрено би било износити предвиђања да ће друге чланице ЕУ ускоро следити британски пример. Заправо неке од најевроскептичнијих земаља данас су некада спадале у ред крајње еврофилних држава – пре свега Француска и Италија – па би било нелогично очекивати заокрет од 180 степени. Што се тиче држава оснивача, Француске, Италије, земаља Бенелукса и Немачке, исход сличан британском био би много драматичнији. Међутим, чак и у овим кључним земљама еврозоне незадовољство Унијом убрзано расте. Брегзит је доживљен као знак упозорења. Западна владајућа класа ће збити редове и покушати брзо да учврсти ЕУ-НАТО тврђаву. Вашингтон пост је пожурио је са позивом на „јачање НАТО". Ово вероватно значи још оштрије осуде Путина и „руске претње" ако је то уопште могуће. Вероватно не постоји ништа што тако ефикасно уједињује народ као спољна претња.
ШТА САД?
Нажалост, овај референдум није довео до чистог раскида. Појавиле су се две велике тешкоће. Правила ЕУ захтевају дугорочну и компликовану процедуру која води до стварног иступања и може трајати годинама. Друго, нема одрживе политичке снаге која је спремна да води Британију кроз овај процес. То ће за последицу имати још веће удаљавање политичке класе од грађана које би требало да заступа.
Британски политички пејзаж препун је рушевина. Конзервативни премијер Дејвид Камерон расписао је референдум због унутрашњих политичких разлога, не схвативши да ће, уколико им се пружи шанса, Британци гласати за искакање из брода. Његово име се сада развачи по медијском блату целе Европе, која га оптужује да је направио глупу грешку када је грађанима дозволио да гласају о чланству у ЕУ. Камерон је најавио повлачење, али његова влада одуговлачи у покретању процеса. Неки чак захтевају да се референдум или игнорише или опет одржава све док људи не гласају како би требало – што је процедура која је уследила након претходног националног референдума који није одговарао Европској унији. У међувремену, европски лидери захтевају да Лондон пожури са иступањем како би они могли да крену са радом на учвршћивању тврђаве.
Фаражова Партија за независност Уједињеног Краљевства, која се залагала за излазак из ЕУ, је странка која, осим тог питања, нема генерални програм нити аспирације да води владу. Бивши градоначелник Лондона Борис Џонсон заговором Брегзита позиционирао се као неко ко би требало да преузме партију, али њега већина Конзервативне партије не доживљава озбиљно, а и он се изјаснио за одуговлачење са процесом напуштања ЕУ.
Ситуација код лабуриста је критична. Џереми Корбин, који је на челу партије захваљујући гласовима обичних грађана који су показали велику жељу за снажним заокретом улево –слично Бернијевом (Сандерсовом; прим, прев.) покрету на страначким изборима у Демократској партији у САД – одувек је наилазио на противљење блероваца, који још увек доминирају у парламенту и партијском апарату. У овој незавидној ситуацији мекушасти Корбин покушао је да оствари нешто што је замишљено као инклузивна врста лидерства, слушајући гласове свих страна. Та мекоћа већ га је довела до грешке када је одбио да снажно стане иза партијских чланова које су произраелски фанатици лажно оптужили за „антисемитизам". Сад блеровци криве Корбина због, како је они виде, брегзитовске катастрофе. Све је то наводно последица тога што се Корбин није довољно енергично залагао за останак у ЕУ.
И, заиста, Корбинова кампања за останак била је блага, неки кажу због тога што је заправо фаворизовао излазак, али је пристао да савије кичму пред већином у партијском естаблишменту. Овај уступак, ако га тако можемо назвати, није спречио блеровце да захтевају Корбинову оставку. Увелико већ круже петиције и за и против њега.
Проблем је што мејнстрим карикатура брегзитера као затуцаног расисте, ако не и протофашисте, није избалансирана никаквом артикулацијом снажних евроскептичних осећања грађана који ЕУ виде као недовољно демократску ауторитарну творевину самозадовољне глобалистичке елите, која у потпуности занемарује стварне жеље грађана.
Нема политичке партије у Британији које је у потпуности спремна да одбаци дискредитовану и одбачену глобализацију и тако отвори пут за стварање истински демократске алтернативе.
Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ
Нема коментара:
Постави коментар