Vojislav Koštunica: Srbija da odluči gde pripada

Srbija da odluči gde pripada

Piše: Vojislav Koštunica za pecat.co.rs

Objavljeno u: Komentar nedelje

27 Decembar, 2014 Subota u 12:21

Zaštita državne celovitosti Srbije, njen ekonomski oporavak i razvoj, kao i očuvanje njenog kulturnog i duhovnog identiteta, mogućni su samo pod uslovom redefinisanja odnosa sa EU, odnosno prekidanja evropskih integracija

 

Od kada je u proleće 2008. godine potpisan Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom, život u Srbiji odvija se u znaku dobro poznate parole da Evropska unija nema alternativu. Kao što je nekada pod komunizmom na ovim prostorima postojao put sa kojeg se nije smelo skrenuti, tako je i put u članstvo EU, kada je reč o vlastima i vladajućoj politici, postao danas neupitan. Kao što se nekada smatralo da komunizam nema alternativu, tako se i danas tvrdi da EU nema alternativu. Kada je to tako, kada vlasti u Srbiji u poslednjih šest godina dolaze i odlaze zaričući se da nam nema života bez EU, kada je srpsko pitanje zamenjeno evropskim pitanjem, kada je EU postala naša najdragocenija reč, prava je prilika da se podsetimo šta je put u Uniju do sada doneo Srbiji. Kao što je i prava prilika da se zapitamo, uprkos svakodnevnim porukama i upozorenjima, da li je taj put u EU za Srbiju jedini i bogomdani, kao i da se zapitamo da li EU ipak ima alternativu.
NOVA POLITIKA O ovim pitanjima, o potrebi nove državne politike Srbije prema Evropskoj uniji, više sam se bavio u knjizi Zašto Srbija a ne Evropska unija, koja je objavljena 2012. godine. Godinu dana kasnije u knjizi Politička neutralnost ili Evropska unija izneo sam još podrobnije razloge zašto je Srbiji potrebna nova državna politika i novi odnos prema EU, politika drugačija od vladajuće politike bezuslovnog podređivanja interesa i budućnosti Srbije članstvu u Uniji.
Ta nova politika, drugačija od vladajuće politike od 2008. godine do danas, svodi se jednostavno na stav da Srbija ne treba da bude član EU, već treba da bude politički neutralna, odnosno da treba da sarađuje sa svim državama, pa i sa političko-ekonomskim savezom država kakva je EU, u skladu sa svojim interesima, a nipošto na svoju štetu. U interesu je Srbije da kroz različite konkretne ugovore razvija saradnju sa EU, pre svega ekonomsku, ali nije u interesu Srbije da bude član EU. Postoje evropske zemlje koje nisu članice EU, postoje zemlje koje su pred samim ulaskom u EU prekinule pristupne pregovore (Island) postoje članice EU kojima predstoje referendumi o izlasku iz EU (Velika Britanija). Zato i odluka Srbije o redefinisanju odnosa sa Evropskom unijom, prekidom pristupnih pregovora, nije ni konfliktna ni izolacionistička, kao što nije ni nerealna ni nesprovodljiva. Do odluke o prekidu pristupnih pregovora Srbija može, naravno, doći samo demokratskim putem, posle široke javne debate i izjašnjavanja naroda na valjano pripremljenom, slobodnom i poštenom referendumu.
Ma koliko bili poznati razlozi zašto Srbija ne treba da bude član Evropske unije, odnosno zašto treba da bude politički neutralna, nije naodmet na njih podsetiti. Evropske integracije, odnosno kretanje zemlje u pravcu inače neizvesnog članstva u Uniji, nesumnjivo su na štetu Srbije posle jednostranog i protivpravnog proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine, koje je podsticala a zatim i podržala Evropska unija. Tada se krajnje jasno i postavilo pitanje da li Srbija može da bude prva i jedina država koja treba teritorijom i uništavanjem svojih državnih institucija na toj teritoriji da plati ulazak u EU. Da li Srbija može da postane član zajednice država ukoliko je ta zajednica, Evropska unija, kao najbitniji uslov za nastavljanje evropskih integracija postavila ne samo skraćenje Srbije otimanjem Kosova već i radikalno ustavno preuređenje Srbije u skladu sa interesima Unije?

Pored ovog prvog i osnovnog razloga zašto je za Srbiju pogubno članstvo u Uniji, takođe su važni i ekonomski razlozi koji govore o šteti koju Srbija svakodnevno trpi na putu ka Uniji. Primenom odredbi Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju o ukidanju carina na robu iz EU od 2008. godine gubici Srbije su veliki, a oni postaju tek ogromni sa ukidanjem carina na poljoprivredne proizvode iz EU od 2014. i omogućavanjem strancima da kupuju zemlju u Srbiji od 2017. godine. Nedavna sudbina projekta „Južni tok", koja je pogodila ne samo Srbiju već i više susednih zemalja članica EU, još jedan je primer danajskih darova članstva u Evropskoj uniji.
Istovremeno, nezaposlenost, smanjene plate i penzije, izumiranje industrije u Srbiji, rast spoljnog duga zemlje, siromaštvo, apatija i beznađe koje se širi – opora su stvarnost Srbije na njenom evropskom putu. Najave i zaklinjanja da će ekonomskim reformama po aršinima EU i MMF, bez oživljavanja i obnove srpske privrede, građani Srbije za koju godinu živeti spokojnije i bolje ako marljivo slede kurs vladajuće evrounijske politike demantuje stvarnost i problemi i nedaće sa kojima se običan svet svakodnevno suočava.

SLOBODA I NATO Kako je sama EU u ozbiljnoj krizi, što se vidi kroz širenje nezaposlenosti, siromaštva, korupcije i prezaduženosti, više je nego očigledno da evropske integracije predstavljaju prepreku razvoju i izvor nestabilnosti. Pored ovih ekonomskih razloga, ništa manje nisu važni politički razlozi, odnosno činjenica da Unija, kao nadnacionalni konglomerat institucija i procedura, sve više dovodi u pitanje temeljna demokratska načela i ugrožava samu slobodu kao najveću vrednost demokratskih država. O takvom, stvarnom stanju u EU, bilo da je reč o dubokoj ekonomskoj krizi ili deficitu demokratskog odlučivanja, posebno govori najavljeni referendum o izlasku iz Unije, ni manje-ni više nego jedne Velike Britanije. Kakav paradoks: za Britaniju je dobro da izađe iz Unije, a za Srbiju da postane deo Unije.
Dalje približavanje Srbije EU, zatim, povećava pritisak da se Srbija odrekne vojne neutralnosti, proglašene rezolucijom Skupštine Srbije 2007. godine, i da postane članica NATO. Činjenica je da je apsolutno za svaku od država koje su od 2004. ušle u EU (sem Kipra i Malte) važilo pravilo da prvo postanu članice NATO jer, kako se povremeno ali dosledno upozorava, EU nije samo zajednica zasnovana na trgovinskim vezama pa je zato logično i da članica EU bude i članica NATO. Odnosno kako će u jednom intervjuu šaljivo i jasno reći Milorad Ekmečić: „Evropa nije čokolada već vojni blok."
Samo pominjanje vojne neutralnosti podseća nas kako je nastao sam izraz politička neutralnost. Po analogiji sa izrazom vojna neutralnost, upotrebio sam i izraz politička neutralnost u knjigama koje sam naveo. Značenje tog izraza jasno i jednostavno svodi se na to da Srbija treba da sarađuje sa EU, ali ne i da bude njen član. Kao što je u interesu Srbije, iz dobro poznatih razloga, da ne bude član jednog vojnog saveza kakav je NATO, već da bude vojno neutralna, tako je u interesu Srbije, iz razloga koji su navedeni, i da ne bude član jednog političko-ekonomskog saveza kakav je Evropska unija, već da bude politički neutralna.
Opravdanost izraza politička neutralnost potvrđuju u više svojih izjava zapadni zvaničnici i predstavnici u našoj zemlji, koji stavljaju do znanja i upozoravaju da Srbija ne može da bude neutralna, već da Srbija treba da odluči gde pripada. Takvim izjavama, naročito od ukrajinske krize i odluke Unije o sankcijama Rusiji, Srbija je zasuta mesecima. Dok su sadašnja i prethodna vlast uporno obmanjivale javnost tvrdeći da je mogućno spajati nešto što je za Zapad nespojivo („EU i Kosovo" ili „EU i Rusija") Zapad je poručivao da Srbija treba da se opredeli. Ako hoće u EU, mora da se odrekne Kosova, uključujući i priznanje njegove nezavisnosti. Ako Srbija hoće u EU, svoje odnose sa Rusijom, političke i ekonomske, mora da svede u okvire u kojima sa Rusijom sarađuju članice EU.
Nekoliko nasumice izabranih izjava evropskih predstavnika i zvaničnika o tome najbolje govore. Tako je ambasador Nemačke u Srbiji nedavno poručio: „Ne bih rekao da je Srbija neutralna. Srbija se nalazi u pregovaračkom procesu o članstvu u EU. Vaša država se odlučila za evropski put i izabrala je da bude članica EU… a od zemlje kandidata i zemlje koja pregovara očekuje se da podržava političke odluke koje donosi EU." Slična je i poruka šefa delegacije EU u Srbiji: „Evropska unija ima spoljnopolitičke ciljeve i očekuje od zemalja koje žele da postanu njeni članovi da usvoje te ciljeve kao svoje." Nešto ranije i slovački diplomata Miroslav Lajčak je upozorio: „Pitanje Kosova je veoma osetljivo u srpskoj politici. Mnogi predstavnici Srbije nastojali su da uspostave ravnotežu između nacionalnog interesa u evropskim integracijama i tog pitanja. To, međutim, više nije način koji vodi napred – da bi se postigao uspeh, neophodna je potpuna pažnja pristupanju EU."
Sa ovim stavovima saglasna je vlast i vladajuća politika u Srbiji od 2008. godine, samo bi da po svaku cenu makar verbalno izbegne to neprijatno i mučno „ili – ili". Politika Demokratske stranke od 2008. do 2012. vođena je pod geslom da EU nema alternativu, a politika Srpske napredne stranke da Srbija „pripada EU i da tu nema povratka", što mu, zapravo, dođe na isto. Treba svemu ovome dodati i da platforma predsednika Republike iz 2012. za tzv. briselski dijalog, kao i ovih dana najavljena njegova nova platforma za tobožnje „konačno rešenje" kosovskog pitanja, nisu ništa drugo nego providni pokušaj da se prikrije da Srbija svoj put u EU plaća odricanjem od Kosova.
Ovaj stav aktuelne vlasti po pravilu se u izjavama sadašnjih srpskih zvaničnika dopunjava ili razjašnjava i definisanjem odnosa prema Rusiji. U nedavnom intervjuu nemačkom „Bildu" predsednik vlade Srbije tako kaže: „Srbija poštuje Rusiju kao veliku silu i partnera, ali cilj Srbije je ulazak u EU." Kratko rečeno, za EU članstvo, a za Rusiju poštovanje. Istovremeno, u izjavama naših zvaničnika sve više se može čuti, doduše na uvijen način, da članstvo Srbije u EU ne mora da isključuje, pre ili kasnije, ni članstvo u NATO. Nije zato neobično što u već pominjanom intervjuu predsednik vlade na pitanje da li posvećenost Srbije članstvu u Evropskoj uniji znači da će Srbija postati članica NATO odgovara da je to „škakljivo pitanje" jer je NATO bombardovao Srbiju 1999. godine, ali da Srbija ipak ima dobre odnose sa NATO i da ostaje da se vidi „kuda će nas to odvesti".
IZBOR SRBIJE Evropske ili evroatlantske integracije su „biti ili ne biti" Srbije i njene budućnosti. Zaštita državne celovitosti Srbije, njen ekonomski oporavak i razvoj, kao i očuvanje njenog kulturnog i duhovnog identiteta, mogućni su samo pod uslovom redefinisanja odnosa sa EU, odnosno prekidanja evropskih integracija. Srbija, istorijski, politički, ekonomski i kulturno, ne može a da ne bude deo Evrope, ali Srbija može da ne bude deo Evropske unije. O tome, o članstvu Srbije u EU, jedino može i mora da se izjasni narod na referendumu. Zato je prvi, osnovni, presudni izbor za Srbiju da li će ona biti ili neće biti član EU.
Kada se sve sabere, iz stavova sadašnje vlasti izbija tvrdo, zapravo zavetno opredeljenje da Srbija mora da bude član EU i da joj nema života van EU. Taj stav se samo zarad unutrašnjopolitičkih potreba i iz oportunističkih razloga prikriva pozivanjem na tobožnju neutralnost: Evropskoj uniji pripadamo, a Rusiju poštujemo. Naravno da ovde nema ničeg što bi podsećalo na političku neutralnost u pravom, suštinskom smislu reči.
Nasuprot ovome stavu sadašnje vlasti, postoji u našoj javnosti jedan kritički stav prema vladajućoj politici, ali koji nešto što je sasvim konkretno, određeno i sprovodljivo, a to je jasno, proceduralno, referendumsko razrešenje dileme o članstvu Srbije u EU, zaobilazi i ne stavlja na prvo mesto. U skladu sa tim, inače nespornim stavom da Srbija nije slobodna, da je okupirana, da živimo u vremenima „tihe" okupacije tvrdi se da celokupno političko delovanje treba usmeriti tako da Srbija povrati izgubljenu slobodu. Drugim rečima, smisao ovog shvatanja je, kako se kaže, da ljudi u Srbiji treba da odlučuju kako će ovde živeti, a ne da se o njihovim životima i sudbini odlučuje u Briselu i Vašingtonu. Postavlja se, međutim, s razlogom pitanje da li Srbija može da uzme svoju sudbinu u svoje ruke, da se oslobodi, ako prethodno ne prekine pregovore o pristupanju Uniji. Da li ima prečeg i jasnijeg političkog zadataka od ovoga? Na taj način u Velikoj Britaniji se razmišlja i u vladajućoj Konzervativnoj stranci, kao i u sve jačoj tamošnjoj evroskeptičnoj, zapravo independističkoj stranci.
Dajana Džonston, u čiju objektivnost i dobronamernost ne treba sumnjati, uzima u obzir i stanje u kojem je Srbija danas i njen geopolitički položaj („EU je svuda okolo, a Rusija daleko") i pokreće još jedno pitanje, odnosno ukazuje na još jednu mogućnost: „Možda je najbolje rešenje da Beograd nastavi da odugovlači, kao što radi i Brisel, a da istovremeno učini sve što može da razvije dobre odnose sa Rusijom… Srbija može tretirati prijateljstvo sa Rusijom kao neophodnu činjenicu, i članstvo u EU kao korisnu fikciju. Nikada ne treba da žrtvuje stvarnost u korist imaginarnog." Problem je, međutim, u tome što odugovlačenje pregovora Beograda sa Briselom i članstvo Srbije kao korisna fikcija ima cenu koju Srbija ne bi prestala skupo i preskupo da plaća. Utoliko pre što Unija i ne teži da Srbija postane članica, već da neprestano ispunjava uslove koji joj se postavljaju u Briselu.
Evropska unija jeste svuda okolo i okolne zemlje su popustile i podvrgle se bezuslovnoj kontroli Unije. Jedini izuzetak je Republika Srpska. I nije to slučajno jer srpski narod nikada u svojoj istoriji nije trajno potpadao pod zapadnu dominaciju. Zato se na pitanju odnosa prema Evropskoj uniji lomi naša dugoročna sudbina. Kada smo 2006. godine doneli Ustav, to je jasno bio Ustav za samostalnu i slobodnu zemlju. Zato će i pitanje opstanka ili rušenja Ustava značiti opstanak samostalne Srbije ili njeno potčinjavanje Evropskoj uniji. Narod će o tome odlučiti na referendumu, jer nema promene Ustava bez potvrde, saglasnosti naroda na referendumu.
Ali, na samom kraju, kada se kaže da je članstvo Srbije u Evropskoj uniji njeno „biti ili ne biti", onda mislim i na još nešto, ništa manje važno. Stvaranje i nastanak Jugoslavije posle Velikog rata, uz sve uzimanje u obzir i uvažavanje spoljnih, međunarodnih interesa i okolnosti, zasnivalo se, ipak, na zabludi i pogrešnoj oceni najuticajnijeg dela srpske elite da cilj Srbije može biti višenacionalna država, a ne nacionalna država, koja je prethodno i kroz istoriju bila najpouzdaniji čuvar i garant srpskih nacionalnih interesa i identiteta. Danas, po drugi put, stotinu godina kasnije, vlast u Srbiji zatvara oči i povodi se za novom zabludom da Evropska unija kao nadnacionalna tvorevina može biti cilj Srbije, umesto da to bude Srbija sama i njeni interesi i tradicionalne vrednosti. Ulazak Srbije u EU, sa svom dosadašnjom štetom i budućim nesagledivim pogubnim posledicama, nije usud Srbije. Srbija danas ima izbor. Srbija jednostavno treba da odluči gde pripada: Evropskoj uniji ili sebi samoj, dakle – Srbiji.