Savković: Naoružavanje Kosova deo turske strategije „meke moći“ na Zapadnom Balkanu

kosovo-online.com

Savković: Naoružavanje Kosova deo turske strategije „meke moći" na Zapadnom Balkanu - Kosovo Online

4–5 minutes

---

Viši savetnik ISAK fonda Marko Savković ocenio je da Turska ima veoma razvijenu „meku moć" na prostoru Zapadnog Balkana, a da je sve bliža saradnja i sve otvorenije naoružavanje Kosova rezultat politike koja traje poslednjih 15 godina.

„To je nastavak odnosa koji se razvija već 15 godina. Turska je od samog početka bila među prvim zemljama koja je priznala jednostrano proglašenu nezavisnost. Turska pomaže razvoj kapaciteta u sistemu odbrane kroz ustupanje i prodaju različitih oklopnih vozila za potrebe oružanih snaga, pa do sada sve sofisticiranijih sistema poput 'barjaktara'", izjavio je Savković za Kosovo onlajn.

Naglašava da Turska na prostoru Zapadnog Balkana ima dva ključna interesa.

Prvi je, ističe, da ceo region uđe u Nato.

„Dugo već proklamovani interes Turske jesu evro-atlanske integracije, zaokruženje, ulazak celog Zapadnog Balkana u Nato. Jer, Nato je zapravo za Tursku taj okviru jer kao što znamo ona nema nekih velikih izgleda da postane članica EU u skorijoj budućnosti", kazao je Savković.

Kao drugi ključni interes navodi utvrđivanje svog uticaja u regionu koji sprovodi kroz jačanje ekonomskih, obrazovnih, kulturnih i istorijskih veza.

„Turska uvek ističe mir, stabilnost, dobre međudržavne i međuetničke odnose. Često se poziva na svoje nasleđe, koje jeste jedan, da kažemo, važan faktor identifikacije. Turska ima veoma razvijenu meku moć na prostoru Zapadnog Balkana, jednu moć privlačenja, zahvaljujući i svom obrazovnom sistemu koji veliki broj mladih ljudi pohađa. Isto tako, vrlo razvijenoj ekonomiji, ali i tom istorijskom nasleđu. Turska na jedan dosta pametan način pomaže obnovu različitog kulturnog nasleđa. I najzad, kroz ekonomsko prisustvo. Konkretno sa Prištinom, Turska je sedmi ekonomski partner i ona zapošljava oko 10.000 ljudi koji žive na prostoru Kosova", naglašava Savković.

Prema njegovim rečima nedavna donacija od milion dolara za proširenje „kapaciteteta" KBS- a predstavlja iznenađenje samo u delu što Ankara želi podjednako dobre odnose i sa Prištinom i sa Beogradom.

„Uzimajući u obzir dosta dobre odnose Ankare i Beograda neko bi mogao da  kaže da ovo sad deluje kao jedna vrsta problema za Beograd. Ali, verujem da će Ankara nastaviti da vodi računa o tome da i sa Beogradom, koliko je moguće, zadrži dobre odnose", smatra Savković.

Dodaje i da u nabavci vojne opreme i naoružanja ne treba zaboraviti da je, kao u slučaju „bajraktara" reč o privatnoj firmi u okviru namenske industrije Turske koja se rukovodi profitom, a da je njihovom nabavkom Kosovo poslalo poruku da prati trendove „modernog ratovanja".

„To je jedna platforma, ako govorimo o 'barjaktaru' koja se izvozi u više zemalja sveta. Smatra se jednom od najboljih na svetu u ovom trenutku. Toliko dobrom da je čak i Srbija razmišljala, ne znam da li razmišlja i dalje, da je nabavi. Prati se trend gde sve oružane sile koje to mogu, gledaju da nabave platforme, bespilotne letilice sa kojima mogu da dejstvuju. Vidimo da u Ukrajini jedna od najvažnijih lekcija jeste zapravo značaj takvih platformi i koliko su one promenile moderno ratovanje", objašnjava Savković.

Ipak, ne smatra da bi naoružavanje Kosova, ali i sve veći uticaj Turske na Zapadnom Balkanu nužno mogao da proizvede i dodatne tenzije u regionu.

„Ne mislim nužno. To je prosto jedan, da kažem, složen, jedan miks odnosa, ako hoćete, gde imate i puno saradnje, konkurencije, suprostavljenih stavova po nekim pitanjima, ali ne vidim nužno da je to konflikt, da je to budući izvor konflikta", zaključuje Savković.

 

Борис Тадић: Питање КиМ одређује судбину Србије

nspm.rs

: Борис Тадић: Питање КиМ одређује судбину Србије. Косово, али и други делови територије, физички и идентитетски, чине Србију оним што јесте

:

3–4 minutes

---

четвртак, 20. јун 2024.

 Председник Социјалдемократске странке (СДС) и бивши председник државе Борис Тадић рекао је да је Србија једна од ретких земаља у свету у којој грађански слојеви друштва патриотизам поистивећују са привитимизмом и у којој влада велико неразумевање значаја питања Косова.

Он је у интервјуу НИН-у истакао да Косово, али и други делови територије, физичке и идентитетски, чине Србију оним што јесте.

Додао је да то није питање само односа према Косову, већ односа према делу територије, према грађанима, према културном и верском наслеђу и изнад свега према суверенитету и интегритету Србије.

Додао је да то није питање само односа према Косову, већ односа према делу територије, према грађанима, према културном и верском наслеђу и изнад свега према суверенитету и интегритету Србије

„Када кажем да питање Косова одређује судбину Србије, то се односи на то да несумњиво судбину сваке земље одређује то да ли се одриче дела своје територије и својих легитимних националних интереса, јер то утиче на сваку врсту стабилилности сваке земље. Од тога зависи питање мира или рата у будућности, економска будућност земље, стање колективне свести и свеукупна стабилност земље", истакао је Тадић.

Он је оценио и да је данас много теже заштитити интересе Србије на Косову и Метохији него пре 2012. године.

„Моја политика је да се у миру не губи оно што није изгубљено у рату и ми смо врло успешно спроводили ту политику, а да притом не да нисмо угрожавали европску будућност Србије, него смо постизали историјске успехе на путу евроинтеграција", рекао је Тадић.

Он је оценио да је актуелна власт успела да „предајући све националне интересе на Косову и истовремено блокира евроинтеграције".

Коментаришући наводе амбасадора САД Кристофера Хила да признање Косова неће бити услов за улазак у ЕУ, Тадић је истакао а је право питање „која је данас релевантност такве тврдње у околностима у којима је власт већ де факто признала независност Косова".

Упитан о Свесрпском сабору, Тадић је истакао да је то „представа у сврху прикривања предаје националних интереса и сервилности".

Он је казао и да у „Србији већ дуже време нема политичке ситуације". „За политичку ситуацију је потребна политика. Код нас је одавно политичка ситуација мутирала у ситуацију окупиране државе у којој на месту политичке борбе имамо искључиво борбу криминала и капитала", закључио је Тадић.

Тадић је позвао опозиционе странке да одмах почну да раде на јединственој стратегији и уједињењу у најефикаснијој форми, као и на заједничку борбу за боље изборне услове.

Позивам на то да коначно урадимо оно што умемо и што смо већ показали пре 2012, да можемо – да их победимо", поручио је Тадић.

Он је истакао да би удруживање у странке било ефикасније од удруживања у коалиције, али да је реч о тактичком питању које зависи од озбиљних процена и анализа у датом тренутку и да је важно окупити сву истинску опозицију.

„Ево погледајте децембарске изборе – део опозиције је свим силама гурао из уједињене опозиције неке опозиционе странке, укључујући СДС, да би се испоставило да су управо проценти тих странака били кључни за победу у Београду", истакао је Тадић.

(Бета-Фонет)

 

Toresen: Otvorili smo paljbu prema Albancima da bi spasli Srbe i manastir u Gračanici

kosovo-online.com

Toresen: Otvorili smo paljbu prema Albancima da bi spasli Srbe i manastir u Gračanici - Kosovo Online

7-9 minutes

---

Mislim da je većina norveških vojnika, koji su bili na Balkanu i ne samo na Kosovu, došla kući sa drugačijim stavom od onoga što je predstavljeno u medijima kod kuće. Malo je onih koji žele da trpe neprijatnost da o tome govore u javnosti. Na Kosovu je bilo mnogo incidenata, a sve sa ciljem da se Srbi proteraju. Mnogi događaji bili su prikriveni, a u zapadnom delu sveta Kosovo je predstavljeno kao uspešno obavljena misija, kaže istoričar i norveški oficir u Misiji na Kosovu Knut Flovik Toresen, prenosi Jedinstvo. 

Jasenovac je bio deo genocida u kojem su uništena čitava društva. Jasenovac je bio deo državnog genocida. U Srebrenici su stradali vojno sposobni muškarci, rekao je Toresen.

Dok je služio kao oficir u mirovnim misijama norveške vojske u sastavu Kfora i Stabilizacijskih snaga (Sfora) u Bosni i Hercegovini, spoznao je koliko neistina širi Zapad o srpskom narodu. 

U želji da, kako piše Jedinstvo, tu nepravdu ispravi ovaj hrabri oficir štitio je ugroženi srpski narod. Naglašava da je ponosan što je bio norveški oficir kada su 17. marta 2004. godine norveški vojnici sprečili Albance da prodru preko Čaglavice u Gračanicu i spale manastir. 

Završavajući angažman u vojnoj misiji, vratio se struci – istoriji, izučavajući zločine NDH i stradanje srpskih zarobljenika u nacističkim logorima u Norveškoj. Piše knjige, drži tribine i okrugle stolove, a uskoro snima i film da bi dokazao istinu o stradanju Srba. 

Koliko Vam je obrazovanje istoričara pomoglo da uđete u suštinu balkanskih sukoba?

Ja sam istoričar koji veruje da se čitava istorija treba graditi na temeljima empirizma, odnosno da se mora pribaviti što više dobrih izvora i da se oni moraju temeljito ispitati i oceniti pre nego što se počne analizirati i, još bitnije, zaključiti. Stvarati istoriju znači približiti se prošlosti što je više moguće. To je težak posao. Mogu reći da je najvažnija stvar koju naučite na fakultetu metoda koju možete koristiti. Malo je zastrašujuće videti koliko akademaca to zaboravi čim završe studije.

U misiji na Kosovu 17. marta 2004. godine za vreme pogroma nad Srbima, norveški odred se hrabro suprotstavio razularenim albanskim demonstrantima. Možete li opširnije izneti pojedinosti o događajima tih dana na Kosovu?

Bile su dve čete norveških vojnika koje su branile selo Čaglavicu od 12.000 albanskih demonstranata. Norveški vojnici su, za razliku od nekih vojnika iz drugih zemalja, obavili dobar posao za dva dana. Verujem da su svi norveški vojnici dobro uradili zadatak, u odnosu na ono što se može očekivati od mladih vojnika. Imali smo preko 20 norveških vojnika koji su bili ranjeni tih dana. Bili smo takođe prinuđeni da otvorimo paljbu prema albanskim demonstrantima gde su neki od njih izgubili život. Situacija je bila, nažalost, neophodna da bi spasili i odbranili napad. Siguran sam da ih nismo zaustavili na Čaglavici, oni bi došli u Gračanicu i tamo uništili sveti manastir, kao što su uradili u mnogim drugim mestima na Kosovu. Bio sam ponosan što sam tih dana bio norveški oficir.

U kojoj meri je razlika u medijskoj slici u Vašoj zemlji i slici koju ste doživeli boraveći u misiji na Kosovu i Metohiji?

Mislim da je većina norveških vojnika, koji su bili na Balkanu i ne samo na Kosovu, došla kući sa drugačijim stavom od onoga što je predstavljeno u medijima kod kuće. Razgovarao sam sa mnogim mojim bivšim kolegama i oni se slažu sa mnom. Malo je onih koji žele da trpe neprijatnost da o tome govore u javnosti.

U kakvom su Vam sećanju ostale srpske enklave na Kosovu i Metohiji i zašto se istina o stradanju srpskog naroda teško probija u svet?

Bio sam na Kosovu kao norveški oficir 2001, 2003. i 2004. godine. Dok sam bio na Kosovu, Srbi su živeli u strašnim uslovima. Deca koja su išla u školu morala su da imaju vojnu zaštitu. Stalno su se dešavali zločini nad Srbima. Izdvojio bih dva slučaja koja su ostavila dubok trag – ubistvo starijeg bračnog para Stolić u Obiliću i ubistvo srpske dece u Goraždevcu. Bilo je i mnogo incidenata, a sve sa ciljem da se Srbi proteraju sa Kosova. Mnogi događaji bili su prikriveni, a u zapadnom delu sveta Kosovo je predstavljeno kao uspešno obavljena misija.

Kako se odupreti stalnim pokušajima revizije istorije i koliko je danas istorija u službi politike?

Pisanje istorije je gledanje na prošlost s novim naočarima, kontinuiran proces. To je ono što je tema istorije. Ipak, vidimo veoma mnogo pokušaja nelegitimnog revizionizma istorije, kada je u pitanju istorija srpskog stradanja tokom Drugog svetskog rata. Političke istorije na Balkanu ima dosta. Nažalost, ima i aktera koji, umesto da se pomire s problematičnim aspektima istorije, negiraju ili umanjuju događaje pa čak i romantizuju jer, na primer, neki Hrvati na ustaše gledaju kao na oslobodilački pokret, a ne kao na najgoru kriminalnu bandu koja je postojala u moderno doba na Balkanu. Mi istoričari se protiv toga možemo boriti samo otkrivanjem činjenica.

Da li ste kod istraživanja zločina nad Srbima u Drugom svetskom ratu u Norveškoj, koje su ustaše poslale u ropstvo, nailazili na prepreke od strane institucija i pojedinaca?

Dobio sam anonimne pretnje, ali uglavnom od ljudi koji samo pričaju, posebno tokom perioda velike medijske izloženosti. U Norveškoj postoje istorijske institucije koje ne žele da govore o srpskim žrtvama. Teško je navesti mnoge kolege istoričare da shvate da je Norveška zapravo bila ispostava genocida nad Srbima tokom Drugog svetskog rata. Nažalost, istini na putu stoji i jugonostalgija. Ali, mi moramo da govorimo o srpskim žrtvama. Pogrešno je govoriti o Jugoslovenima nakon trideset godina od raspada Jugoslavije.

Šta ste sve otkrili na putu istine o srpskim zarobljenicima u Norveškoj?

Otkrio sam da je ova priča mnogo komplikovanija nego ranije. Ranije se iz političkih razloga samo govorilo da su zarobljenici bili partizani i Jugosloveni.

Vašim knjigama i učešćem na raznim tribinama i okruglim stolovima upoznajete norvešku javnost sa istinom o Srbima. Da li ste uspeli da u Vašem okruženju promenite negativne slike o Srbima i Srbiji?

Nadam se i verujem da moj mali doprinos istini pomaže. Srećom, ima više nas koji radimo na tome. Upravo sada radimo na filmu o zarobljenicima koji su bili u Norveškoj tokom Drugog svetskog rata. Nadam se da će ovo biti prikazano na srpskoj i norveškoj TV ovog leta.

Na samom kraju mandata Visoki predstavnik u Bosni i Hercegovini, Valentin Incko doneo je Zakon o negiranju genocida u Srebrenici. Pošto ste izučavali zločine u NDH, da li su uopšte uporedivi Srebrenica i Jasenovac?

O Jasenovcu znam više nego o Srebrenici, ali poređenje nije nikako logično. Prvo, Jasenovac je bio deo genocida u kojem su uništena čitava društva. Jasenovac je bio deo državnog genocida. U Srebrenici su stradali vojno sposobni muškarci. Kako god da se na ovo gleda, razlike su veoma očigledne, posebno kada su u pitanju brojevi i obim.

Nakon 20 godina SAD su se povukle iz Avganistana. Kako Vam to deluje iz perspektive vojnika, a kako iz perspektive istoričara?

I ja sam bio skoro godinu i po u Avganistanu kao norveški oficir u tri perioda između 2006. i 2013. Nikada nismo izgubili vojno, niti jednom, nije bilo političke volje u NATO da se zadržimo. Kao istoričar, nadam se da će naši političari naučiti više iz istorije i mislim da mi istoričari ovde možemo da odigramo važnu ulogu.

Mogu li istoričari da menjaju svet na bolje?

Istoričari imaju ulogu iznošenja istine, jer istorija je deo nas i od velike važnosti. Zato je jako bitno da je ne zanemarujemo, da je ne menjamo, već da iz nje učimo i tako izbegnemo slične greške u budućnosti. 

 

Генерал Младић из мог угла

politika.rs

Генерал Младић из мог угла

5-6 minutes

---

Када сам недавно прочитала текст „Триптих из Његошеве", у којем је аутор, мислећи на Ратка Младића, написао „Генералу је место тамо где се налази", много сам се узнемирила. Јер ја знам какав је генерал Младић, провела сам са њим цео дан на ВМА у доба најпрљавијег рата који је избио на Балкану, односно на подручју Југославије.

Тај прљави рат наметнуле су светске силе, почев од САД и неких земаља Европе. Када сам чула за суђење и пресуду Ратку младићу, у мени се родила идеја да се пријавим да сведочим у Хагу и да кажем шта сам чула у разговору с генералом Младићем приликом његове посете рањеницима у Војномедицинској академији. Његова жеља је била да обиђе сваког рањеника, а они су на лечење допремани хитним службама ВМА са многоструким повредама. Док сам радила на Војномедицинској академији, до фебруара 1999. године, на ВМА су примљена и отпуштена 9.873 рањеника. Довожени су с подручја Хрватске и Босне и Херцеговине. Јесу ли се ти рањеници сами повређивали или им је те повреде нанео неко други?

Тог дана кад је посетио рањенике генерал Ратко Младић је са сваким од њих попричао као отац са сином. Сваком рањеном борцу упутио је много лепих речи подршке, уз жеље да се излече и да дуго и срећно живе. Генерал Младић и ја попричали смо после обиласка рањеника. Разговарали смо о тешкој ситуацији која се догодила на територији Југославије, у њеним бившим републикама. До јуче смо живели једни до других у срећи, љубави и благостању – Србин, Хрват, Муслиман – без обзира на то којој су вери припадали. Генерал Младић је тамо где је живео и био претпостављени дошао у ситуацију да се у једној земљи стварају три војске и да се боре једна против друге. Оно што ми је рекао никад нећу заборавити: „Никада нисмо први нападали, били смо мирни и тихи. Кад су се чули пуцњи с друге стране, ми смо се морали бранити." Због такве тактике, генерала Младића сматрам великим човеком.

Међу велике људе које је изнедрио рат на Балкану сврставам и капетана брода НАТО јединица Мариноса Рицудиса, Грка који је 1999. године, по упловљавању брода у Јадранско море, исправно размишљајући, донео одлуку – без иједне ракете испаљене на подручје тада Србије и Црне Горе наредио је враћање у Грчку. Био је јачи од политичког руководства и армије.

Додала бих још један пример. Реч је о човеку чије сам име и презиме, нажалост, заборавила. Био је у ЈНА, на свој захтев је демобилисан и кренуо је према Фочи, а пратио га је друг, Србин. На мосту преко Дрине прикључио се муслиманима. Кад је добио наређење да се за неколико дана креће у напад на село у којем живе Срби, одбио је да послуша наредбу и предложио да се становници обавесте да ће село бити нападнуто како би се на време склонили и спасли се. Тај човек, до јуче официр ЈНА, иако се прикључио војсци Муслимана, одбио је да напада невине људе.

Како веома поштујем генерала Младића, кад је био у војном затвору желела сам да га посетим. Тада, последњег дана његовог боравка у војном затвору, наишла сам на стотине новинара и на репортажна кола. Ушла сам у зграду са жељом да видим Младића и поклоним му детелину са четири листа (срећа, љубав, нада и вера). Полицајац ме је посаветовао да сачекам генералову породицу код аутомобила јер га ја, пошто нисмо рођаци, не могу обићи. Када сам се састала с Младићевом женом, сином и унуцима, представила сам се и рекла да познајем генерала са ВМА. Тада сам већ била у пензији, а од силног узбуђења док сам разговарала с њима, нисам приметила да смо окружени новинарима.

Након тога отпутовала сам у Загреб, на прославу 55. годишњице матуре у Гимназији Сисак. Шокирала сам се кад ми је најбоља другарица саопштила да је у хрватским новинама изашла моја фотографија, уз име, презиме и податке о мом занимању пре пензионисања. Њих је у Хрватској узнемирило то што сам ишла да посетим Ратка Младића у затвору. Потврдила сам да сам то била ја и најавила да ћу се на свечаној вечери после прозивке обратити свим својим другарицама и друговима из детињства. Рекла сам им тада: „Била сам тамо и желела сам да видим Младића. Сматрам да је генерал Младић честит човек у овом прљавом рату који је задесио ону дивну Југославију. Ја не кривим ни вашег Готовину као вођу хрватске војске, ни мога Младића. За распад Југославије кривим политичке вође, које су, нажалост, војску употребиле на најбруталнији начин, да се Југославија раскомада."

Јерина Аничић,
потпуковник и главна медицинска сестра ВМА у пензији

View article...

Enclosures:

160z120_mladic-koca-sulejm.jpg (12 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2021_12//160z120_mladic-koca-sulejm.jpg

 

Националним памћењем против ревизије историје

politika.rs

Националним памћењем против ревизије историје

Д. Буквић М.Сретеновић

5-7 minutes

---

На Правном факултету у Београду одржана је трибина „Националним памћењем против ревизије историје". Са догађаја уприличеног на Међународни дан сећања на жртве геноцида послата је порука да се не смеју заборавити страдања Срба, Јевреја и Рома у концентрационим логорима у НДХ. Међу домаћим и страним стручњацима који су се обратили био је и израелски историчар проф. др Гидеон Грајф, носилац одликовања председника Србије – златне медаље за изузетне заслуге и директор Међународне експертске групе ГХ7 за Јасеновац и НДХ.

Он се осврнуо на своју мултидисциплинарну трилогију „Јасеновац – Аушвиц Балкана – усташка империја окрутности", „Усташко коначно решење пре нацистичког коначног решења" и „Алојзије Степинац, усташки викар – покрсти се или умри". Реч је о капиталном делу од 2.700 страна које расветљава размере злочина у НДХ.

Грајф је казао да постоји велика разлика у суочавању савремене Немачке са злочинима из Другог светског рата, насупрот негирању геноцида у НДХ присутном у данашњој Хрватској.

„То је тужна реалност јер ако неко није у стању да прихвати своју одговорност, ту нема места напретку и будућности. Неопходно је увек бити веран истини и чињеницама. Историја и политика се не смеју мешати", казао је Грајф.

Он је навео да су усташе у својој бруталности отишле даље од својих немачких узора јер је у немачким логорима избегаван директан контакт злочинаца и жртава, док су усташе директно својом руком убијале логораше у Јасеновцу.

„Усташе су уживале у болу и мучењу својих жртава. Немци су примењивали три или четири начина ликвидације, а усташе чак 57. Можете ли да замислите људско биће које стално смишља нове методе ликвидација? То је патологија. Такође, усташко 'коначно решење' је почело шест месеци пре нацистичке Немачке, од које је НДХ била екстремнија и по томе што је оснивала логоре искључиво за децу. Усташе нису имале граница у својој окрутности", закључио је Грајф.

Он је, иначе, истог дана пре овог скупа о злочинима у НДХ разговарао и са ђацима у Петој београдској гимназији, с којом је потписао и протокол о сарадњи и едукацији.

На трибини на Правном факултету је говорио и др Борис Беговић, професор Правног факултета у пензији и један од уредника зборника „Правни поредак Независне државе Хрватске". Он је казао да су у тој публикацији анализирани различити аспекти НДХ – од спољне политике и пореског система до дискриминаторних закона и оснивања тзв. хрватске православне цркве.

„Установљено је да постоји више аргумената да је НДХ ипак била држава, то јест да је имала поједине атрибуте државности. То нам говори да је геноцид у НДХ био државни пројекат, у којем су учествовале све државне структуре", рекао је Беговић.

Амбасадор Јерменије Ашот Ховакимијан говорио је о превенцији геноцида путем ширења знања о почињеним злочинима, додајући да је њихова некажњеност основа да геноцид буде поновљен.

Будући да је овај скуп организован као подршка одлуци Српске академије наука и уметности да се успостави јединствени наратив српске националне историје, прочитан је и текст иницијативе за формирање Савета за национално памћење, коју је Одељење историјских наука САНУ у новембру упутило Министарству просвете. Како је наведено, прва три задатка савета била би хитна стандардизација уџбеника, едукација едукатора за наставно особље из области националне историје и организовање научних истраживача за прикупљање и објављивање архивске грађе из релевантних архива.

„Недопустиво је да уџбеници из националне историје буду нестандардизовани и да једна школа учи да је у Јасеновцу било 700.000 жртава, друга да их је било неколико стотина хиљада, а да се у трећој из неког трећег уџбеника учи да се не зна број. Дакле, хитно је потребна стандардизација уџбеника, да буду униформни и да буде један уџбеник из националне историје и националне географије, српског језика и граматике обавезан за све школе у Србији и расејању. Посебно треба учинити да писање и штампање уџбеника националне историје не буде 'предмет тендера' јер државни наратив о страдању српског народа је питање националне безбедности и стуб идентитета нације, о чему се не одлучује на конкурсима и кроз ад хок протоколе о сарадњи", наведено је у иницијативи.

Јасеновац – шест пута већи од Аушвица

Почасни гости на трибини била су преживела деца-логораши Јасеновца и Јастребарског, Гојко Рончевић Мраовић и Смиља Тишма, најстарији народни посланик и оснивач Удружења логораша Јасеновца после Другог свeтског рата. Емитован је и кратки филм „Апел жртава Јасеновца" о иницијативи поднетој 7. децембра да се у Скупштини Србије донесе резолуција о усташком геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ и да се установи дан сећања на геноцид над Србима у 20. веку. На трибини су представљени и предмети коришћени у Јасеновцу за егзекуције и мучење, као и скулптуре Катарине Трипковић посвећене страдањима у том логору. Представљена је и макета подручја јасеновачког логора тешка две тоне, димензија 16 са три метара, које је у стварности заузимало 240 квадратних километара, што је величина 150 фудбалских игралишта или шест пута више него површина комплекса Аушвица, који се простирао на 40 квадратних километара.

View article...

Enclosures:

160z120_DR--GREIF--foto-V-Mikaca.jpg (10 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2021_12//160z120_DR--GREIF--foto-V-Mikaca.jpg

 

Danilo Babić - Lažne suze Druge Srbije

standard.rs

Danilo Babić - Lažne suze Druge Srbije - Novi Standard

Danilo Babić

9-12 minutes

---

Iza velike medijske kampanje i navodne borbe za prava nesrećnih vijetnamskih radnika ne nalazi se altruizam već očajnički napor za promovisanjem antikineskog sentimenta

Deo srpskog društva koji decenijama kolokvijalno nazivamo „Druga Srbija" (a čije je pripadnike Zoran Ćirjaković opravdano preimenovao u „Slučajne Srbe") proteklih dana vodi srčanu kampanju povodom radničkih prava vijetnamskih radnika u kineskoj fabrici nadomak Zrenjanina. Nekoliko nedelja ranije vodila se još srčanija kampanja povodom tragične smrti mlade Poljakinje, izvesne Izabele, koja je navodno nastradala zbog konzervativnog (čitaj retrogradnog, šovinističkog, necivilizacijskog) zakona o abortusu u Poljskoj. Takt kampanji davali su mediji u vlasništvu Junajted grupe, a zdušno su joj se priključili različiti „filmsko-politički" radnici sa Fakulteta dramskih umetnosti koji su, iz meni i dalje nepoznatih razloga, dežurni komentatori svega postojećeg u Srbiji. Tako smo, ni krivi ni dužni, usled „zabrane" abortusa u Poljskoj dobili njegovu promociju u Srbiji.

Na različite akcije o zaštiti prava životinja i kućnih ljubimaca smo već oguglali, već odavno su mnogo značajnije postale teme o uslovima života u azilima za pse nego u domovima za nezbrinutu decu ili decu ometenu u razvoju. Takođe, sveprisutna je i „vruća tema" u vidu klimatskih promena i druga „zelena skretanja", koja su uvek morbidno prožeta maltuzijanskom teorijom o prenaseljenosti planete. I, dok borci za očuvanje planete kuju planove o smanjenju broja „zlih indijskih krava" koje svojim metabolizmom zagrevaju Zemlju, mršteći se na sebične Afrikance koji se bez potrebe rađaju u tolikom broju, prema nezvaničnim podacima, broj kućnih ljubimaca u Novom Sadu se utrostručio u prethodnoj deceniji, jer, navodno, svaki četvrti Novosađanin ima svog krznenog prijatelja.

Izgleda da kuce i mace ne remete zelenu agendu kao što je to slučaj sa indijskim kravama i afričkom decom…

Kolonizacija uma

Lepo je što se srpska javnost bavi velikim svetskim i evropskim temama, jer, kako nam poručiše iz američke ambasade, „mi smo svet" (šteta što se toga nisu setili tokom 1990-ih). Ipak, mnogo više od sudbine indijskih krava brine me činjenica da pomenuta društvena grupa brine o svemu osim o problemima svojih sunarodnika. Nema nikada ni reči o pravima Srba na okupiranom Kosovu i Metohiji, verskim pravima Srba u Crnoj Gori, prava na jezik Srba u Hrvatskoj, ustavnim pravima Srba u Bosni i Hercegovini, ili bar radnim pravima srpskih radnika u kompanijama naših prijatelja stranih investitora.

Zašto Drugu Srbiju ne bole jedino suze vlastitog naroda?

Krenimo redom, iza borbe za prava vijetnamskih radnika teško da se može naći altruizam već pre možemo reći da se nalazi očajnički napor za promovisanjem antikineskog sentimenta. Nesrećni vijetnamski radnici imaju „sreću" da rade u kineskoj fabrici, jer da su zaposleni negde drugde ne bi bili predmet pravedničkog pohoda novinara N1 i Nove S. Tragična sudbina Poljakinje Izabele iskorišćena je za promociju abortusa u Srbiji sa suludim sloganom da je u pitanju žensko pravo, dobro ne rekoše i obaveza, a sve zarad sprovođenja zelene agende. Doduše, po Zapadnoj Evropi već možemo videti bilborde na kojima se zarad budućnosti planete Zemlje sugeriše rađanje samo jednog deteta.

Elem, naravno da je abortus žensko pravo, ali ne sme biti predstavljeno kao hir, što je slučaj sa porukama kojima smo bili obasipani prethodnih nedelja. Poruka pomenute kampanje može biti sublimirana u jednoj rečenici: „Ako hoćeš – uradi i niko ti ništa ne može". Ili još gore: „Uradi to u inat tlačiteljskom patrijarhalnom sistemu". Tužno je što upravo samozvani borci za prava žena zanemaruju psiho-fizičku traumu koju abortus predstavlja. Zanimljivo je napomenuti da je u vlasništvu Junajted grupe i kompanija IDJ čiji je lajtmotiv ekstremna seksualizacija žena. Prvoborci za promociju „ženskih prava" u okviru svog programa plasiraju sadržaj koji dehumanizuje žene gotovo u pornografskom maniru.

Demonstranti sa fotografijom nesrećno stradale Izabele tokom protesta protiv zabrane abortusa u Poljskoj, Varšava, 06. novembar 2021. (Foto: Wojtek Radwanski/AFP via Getty Images)

Da stvar bude potpuno apsurdna, nesrećna Poljakinja nije umrla zbog zakona, kako se to u Srbiji predstavlja, već zbog nestručnosti lekara. Zakon ima jasnu klauzulu da se abortus može izvršiti ukoliko je zdravlje majke ugroženo. Zašto lekari nisu uspeli da prepoznaju ozbiljnost situacije i nisu primenili ovu klauzulu biće utvrđeno u sudskom postupku.

Na prvi pogled, lako je odrediti zbog čega pripadnici Druge Srbije nisu zainteresovani za patnju vlastitog naroda. Reč je o već uobičajenim frazama o izdajnicima i stranim plaćenicima. Međutim, ono što se u postkolonijalnim studijama naziva kompradorska elita je rezultat mnogo složenijeg procesa. Reč je o procesu kolonizacije uma čiji rezultat je potreba za patološkom mimikrijom. Kolonizacija uma je termin koji se koristi u postkolonijalnim studijama i označava epistemološko nasilje koje podrazumeva mešanje spoljnog faktora u mentalnu sferu kolonizovanog subjekta.

Jedno od svojstava kolonizacije uma je mimikrija. Mimikrija predstavlja ambivalentan odnos između kolonizatora i kolonizovanog. Kolonizovani se trude da oponašaju kolonizatora tako što usvajaju njegove kulturne obrasce. Rezultat ovog procesa je uvek kamuflaža, nikad istovetna kopija. Istovetna kopija ne može biti postignuta jer kolonizovano stanovništvo ne pripada istoj rasi/civilizaciji/kulturi kao kolonizator.

Sa aspekta kolonizatora, krajnji ishod mimikrije je uvek izrugivanje, nikad prihvatanje. Koliko god se trudio da usvoji obrasce ponašanja stranaca (kolonizatora), koliko god zavrtao nogavice i širio kišobrane u Beogradu kada u Briselu/Berlinu/Parizu pada kiša pripadnik srpske kompradorske elite u očima stranaca tj. Zapada uvek ostaje „balkanski varvarin". Zbog toga član kompradorske elite počinje da prezire vlastiti narod koji ga, po njegovom mišljenju, sputava da postigne ono što želi.

Odraz nemoći

Srbija nije Afrika, nije bila kolonija. Otkud procesi kolonizacije uma, mimikrija i autošovinizam u Srbiji?

Nekoliko je razloga za to. Prvi je sam karakter moderne srpske demokratije koja umesto iz istinske demokratije svoje poreklo vuče iz takozvanih „liberala" koje su predvodili Latinka Perović i Marko Nikezić. Današnji promoteri demokratije u Srbiji zaboravljaju da liberali nisu bili demokrate već komunisti. Takođe zaboravljaju da je Latinka Perović postigla nešto zaista vanserijsko. Uspela je da svoju ličnu mržnju prema Dobrici Ćosiću zbog propasti svoje političke karijere transponuje na ceo srpski narod.

Da paradoks bude veći, smenu liberala nisu uzrokovali Srbi nego njihov „voljeni Tito" (kako bi izbalansirao posledice „Hrvatskog proleća"), kome se zbog nedostatka hrabrosti nisu suprotstavili iako su, maltene, imali većinu. Pobedio je komunistički refleks poslušnosti i odanost kralju sa petokrakom. Usled svoje genealogije srpska demokratija funkcioniše po komunističkim direktivama, zbog toga su sve „demokratske" stranke liderske stranke i zbog toga se stalno cepaju. U njima nema tolerancije i razlike u mišljenjima. Direktive ne trpe slobodan um.

Latinka Perović i Marko Nikezić (Foto: Wikimedia/Stevan Kragujević (po odobrenju kćerke Tanje Kragujević), CC BY-SA 3.0 RS)

Drugi razlog je „Biblija" srpske demokratije − zloglasna Filosofija palanke koja predstavlja esenciju autošovinizma. Stoga, demokratija koja je nastala u Srbiji nakon 2000. godine suštinski nema demokratski ni patriotski karakter.

Treći razlog je komunističko-NATOvska verzija srpske istorije prema kojoj je srpski nacionalizam uzrok svih zala ovoga sveta, remetilac prosperiteta i civililizacijskih tekovina na Balkanu. Koliko je drugosrbijanskim krugovima značajno da održe ovakav narativ svedoče napadi na sve istoričare koji drugačije misle, trenutno na profesora Miloša Kovića. Prilikom drugosrbijanskog razmatranja nacionalizma evidentna je velika doza licemerja, jer je svaki nacionalizam poželjan, osim srpskog (i naravno ruskog).

U skladu sa tim tumačenjem nije problematičan festival Mirdita, Dan albanske zastave niti spomen-tabla Aćifu efendiji – nosiocu fašističkog ordena. Problem su spomenici i murali Draži Mihailoviću (prvom antifašističkom gerilcu) i Ratku Mladiću, kao i samo postojanje Republike Srpske. Uprkos želji da tako bude predstavljena odbrana murala posvećenog generalu Ratku Mladiću nije odraz seirenja srpske omladine nad srebreničkim žrtvama već opiranje tridesetogodišnjem ispiranju mozga i kolonizaciji uma od strane Si-En-En-a, njegovih filijala i Soroševskog establišmenta.

Poslednji razlog, odnosno mehanizam za kolonizaciju uma jeste sam proces pridruživanja Evropskoj uniji koji neodoljivo podseća na britanski indirektni kolonijalni model. Pomalo iznenađujuće, ovaj mehanizam ima najmanje uspeha jer je većina srpskog javnog mnjenja razvejala svoje iluzije o Evropskoj uniji i važnosti njenih komesara.

Zastave Srbije i Evropske unije (EU) (Foto: EU/Etienne Ansotte)

Kosmopolitske suze Druge Srbije ne predstavljaju odraz altruizma već patološku želju da budemo „kao sav normalan svet", čitaj Zapad. Te suze su odraz nemoći usled zarobljenosti između kompleksa više vrednosti (prema vlastitom narodu) i kompleksa niže vrednosti (prema Zapadu). Njihov cilj nije borba za civilizacijske vrednosti, prava vijetnamskih radnika, poljskih ili srpskih žena. Cilj je neprestano podrivanje srpske političke pozicije koja se polako odmiče od Zapada i dalje razaranje društvenog tkiva.

Danilo Babić je doktorand Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Ekskluzivno za Novi Standard.

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/N1

Izvor Novi Standard

BONUS VIDEO:

 

fakti.org

Пророковић: За оне који воде хајку против историчара Милоша Ковића – више нема добрих решења

9-11 minutes

---

УДАРАЛИ НА ЊЕГА И КАД ЈЕ БИРАН ЗА ВАНРЕДНОГ, А УДАРАЈУ И САДА ДА НЕ ПОСТАНЕ РЕДОВНИ ПРОФЕСОР БУ

Милош Ковић са својим

студентима на КиМ

* Расправа (о Ковићу) постала је значајно политичко питање, које је сада немогуће игнорисати. Ова битка више се не тиче личних сујета и анимозитета, па чак ни оног основног везаног за испуњавање услова. Већ – српске историје!

* Неки од оних који га прогоне тврде да Срби – кад им је досадно - организују геноцид! Ковић се, током две деценије рада, јавно и јасно томе противио.Након повртака из Хага, где је имао улогу сведока одбране Ратка Младића, рекао је: „Хашки трибунал је прикупио огромну количину драгоцених историјских извора. Његов главни задатак није да осуди ратне злочинце, него да изнова пише српску историју, да Србима утисне жиг колективне кривице"

* Миломир Степић: „Ковићу је запало да буде део националне елите. Он се научно аргументовано залаже да се косовско-метохијски део Србије ни по коју цену не отуђује нити дели. Студенте, о какве ли дрскости, редовно води да лично виде и доживе српске манастире и српска гета у Метохији, Великом Косову и тзв. Косовском Поморављу. Ту, на терену, показује им неке од 1.500 материјалних репера српске историје и културе"

* Само да је пристао да уместо националне, постане део неолибералне елите – Ковић је могао да са Бернаром Левијем шета по Шанзелизеу. Колико би НАТО и Хашки трибунал платили тај трансфер Ковића? Ковић му, фудбалском терминологијом описујући, дође као Меси. Или Роналдо! За трансфер му не би обећавали места шефа какве катедре, положаја неког декана, ишло би то даље, до значајних политичких функција"

__________________________________________________

       Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ

       О СЛУЧАЈУ Милоша Ковића већ је писано. И раније, када је биран у звање ванредног професора и данас када је на дневном реду његов нови избор, овога пута требало би за редовног професора.

       Из наведеног је јасно да у целој овој ствари није све „чисто". Зашто би се у континуитету толико „прашине" подизало око једног имена? Поготово ако се има у виду да се, када је о изборима у научна звања реч, прича најпре своди на једноставно питање: испуњава ли кандидат дефинисане услове?

       Дакле, испуњава ли Милош Ковић услове за избор у звање редовног професора?

       Ако не испуњава, руководство матичног факултета мора му се захвалити на досадашњој сарадњи! Ако испуњава, шта је онда спорно?

Сведочио на суђењу генералу Ратку Младићу

       Уопште, факултетима и институтима у интересу је да наставници и истраживачи напредују ка вишим звањима, показују амбицију, истражују, пишу, публикују налазе до којих су дошли у иностраним и домаћим часописима, штампањем научних монографија.

       Инерција, незаинтересованост за „отварање нових тема", непостојање жеље да се одређени феномени сагледавају из нових углова и једно те исто „кретање у круг", од одбране дисертације до пензије – већ коштају нашу академску заједницу.

       И о томе се доста говорило. Међутим, ретке су ситуације када једна оваква тема изађе из „академског оквира" и прерасте у јавну расправу.

       Било је случајева када су студенти протестовали против професора, сада је ситуација обрнута, те студенти бране професора. Није било случајева да се на стадиону, на фудбалској утакмици, навијачи јасно опредељују истичући транспарент подршке једном историчару.

       Упркос томе што „управа" Философског факултета позива да се тема не политизује, случај Ковић је политизован до крајњих граница. И то још пре пола деценије.

       Данас присуствујемо његовом наставку.

       Случајно или намерно, тек расправа је постала значајно политичко питање, које је сада немогуће игнорисати. Ова битка више се не тиче личних сујета и анимозитета, па чак ни оног основног везаног за испуњавање услова. Већ – српске историје!

       У бројним радовима о текућим политичким процесима, свођеним на (зло)употребу теоријског оквира социјалног конструктивизма, историјска дешавања постала су ствар „слободних интерпретација", упркос чињеницама и бројним лако проверљивим доказима.

       „Српско зло", у првој фази - почетком деведесетих година ХХ века углавном квалификовано као „лудило Слободана Милошевића", у каснијим етапама почело се тумачити на сасвим другачије начине.

       Срби су предодређени да зло чине, за француског председника Ширака „Срби су народ без закона и без вере, то је народ разбојника и терориста", за британског премијера Тонија Блера „рат против Срба није више само војни сукоб - то је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства", а за Питера Јустинова „Срби су дводимензионални народ са тежњом ка простаклуку".

       Покушаји да се ове тезе увију у „обланде научности" и постану аксиоми за даље истраживачке подухвате приметни су и у Србији. Приметно је и да су издашно финансијски подржавани. И то са неколико страна.

 

Миломир Степић

       Сваљивање одговорности на „српска плећа" за све што се дешавало, а самим тим и оно што ће се даље дешавати на „геополитички трусном" балканском простору, одиграва се и кроз сасвим нову контекстуализацију различитих историјских догађаја и процеса, од почетка деветнаестог века.

       Има и оних који иду и даље у прошлост, па за „први српски геноцид" проглашавају немањићки однос према богумилском покрету. Српска предодређеност ка геноцидности показује се још тада. Некада усмерена против патаренског, а потом и против албанског, бошњачког, хрватског, ево и монтенегринског.

       Када је Србима досадно, они организују геноцид!

       Милош Ковић се, током две деценије рада, јавно и јасно успротивио овом и оваквом дискурсу. Разобличавао га, демистификовао, указивао на нелогичности конструисаних теза, супротстављао се врло моћним појединцима и групама, указивао на драматичне последице.

       Након повртака из Хага, где је имао улогу сведока одбране у поступку против Ратка Младића, саопштио је у интервјуу за београдски „Недељник": „Хашки трибунал је прикупио огромну количину драгоцених историјских извора. Његов главни задатак није да осуди ратне злочинце, него да изнова пише српску историју, да Србима утисне жиг колективне кривице, чиме би се оправдало све оно што су им учинили НАТО и његови балкански савезници и што се тек спремају да им учине. Дакле, класична злоупотреба историје. Прочитајте оптужнице против Милошевића и Шешеља. Посао историчара је да се супротставља свакој злоупотреби историје, па и оној иза које стоје моћни НАТО и Хашки трибунал. Било ми је важно да својим студентима пошаљем такву поруку. Не треба да их се плашимо!"

       И наставио је, врло директним обраћањима и анализама о дешавањима на Косову и Метохији, Републици Српској и тежњама за дедејтонизацијом, политици Мила Ђукановића. Миломир Степић констатује:      

       „Ковићу је запало да буде део националне елите. Он се научно аргументовано залаже да се косовско-метохијски део Србије ни по коју цену не отуђује нити дели. Студенте, о какве ли дрскости, редовно води да лично виде и доживе српске манастире и српска гета у Метохији, Великом Косову и тзв. Косовском Поморављу. Ту, на терену, показује им неке од 1.500 материјалних репера српске историје и културе."

       При томе, захваљујући знању и образовању, Ковић је имао избор!

       Могао је, као и многи који му у било ком погледу нису дорасли, добијати синекуре и грантове, правити каријеру, сасвим лагодно живети. Уместо да са Ракочевићем гаца по газиместанском блату и сакупља сведочења грачаничких Срба о туробној свакодневици, могао је са Левијем шетати низ Шанзелизе и дискутовати о глобалној неједнакости!

       Са ким и о чему, Живојин или Бернар - Анри - такође је ствар опредељења.

       Само да је пристао да уместо националне, постане део неолибералне елите. Колико би НАТО и Хашки трибунал платили тај трансфер Ковића? За ове наше услове и за тај силни свет који се врзма по различитим кружоцима, Ковић му, фудбалском терминологијом описујући, дође као Меси. Или Роналдо!

       За трансфер му не би обећавали места шефа какве катедре, положаја неког декана, ишло би то даље, до значајних политичких функција. Знамо Ковића, али упознали смо и механизме рада НАТО и Хашког трибунала на терену!

       Упозната је и шира јавност са свим тим, посебно млађе генерације. Упркос томе што је медијски простор за расправе на поменуте теме затворен, а самом Ковићу многа врата замандаљена.

       Случај Ковић постао је парадигма, модел за тумачење бројних политичких процеса. Отуда и громогласни протести студената и подршка једном историчару на стадиону, где се одлази да би гледали некога ко нам може заличити на Месија. Или Роналда!

       Отуда и закључак да се случај Ковић неће окончати са завршетком једне (не)обичне процедуре избора у звање. Отишло је предалеко.

       Или, по наредној пословици – терала се лисица, истеран је вук.

       За оне који су ово покренули, више нема добрих решења. За самог Ковића и његове студенте, ово је показатељ да се честитост и поштење исплате.

       Другог пута и не може бити.

       https://sveosrpskoj.com/komentari/prorokovic-za-one-koji-vode-hajku-protiv-istoricara-milosa-kovica-vise-nema-dobrih-resenja/